Обележена годишњица Дринске битке

Годишњица битке на Мачковом камену у Првом светском рату обележена је данас парастосом погинулим српским јунацима и полагањем венаца на Спомен костурницу.

Венце и цвеће на Спомен костурницу на Мачковом камену положиле су, поводом 95. годишњице, представници Министарства рада и социјалне политике, општина Љубовија и Крупањ, као и неколико републичких, регионалних и општинских организација за неговање традиција ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године.

Помоћник министра за рад и социјалну политику Миро Чаваљуга говорио је о историјском и војном значењу битке, а говоре су одржали и председници општина Љубовија и Крупањ Мирослав Ненадовић и Саво Дорић.

Битка на Дрини или Дринска битка представља низ борби које су водиле снаге Краљевине Србије са циљем да зауставе други покушај Аустроугарске да продре у Србију током 1914 године.

После тешких и крвавих рововских борби српска војска је била приморана на повлачење услед мањка хране, ратног материјала, а поготово артиљеријске муниције.

Повлачење српске војске, повукло је са собом и егзодус локалног становништва које се бојало нових масакра од стране аустроугарске војске. Окончавањем битке на Дрини и продором Аустроугара у Србију отпочеле су операције српске војске крајем 1914.године чији је најзначајнији део Колубарска битка.

Офанзива команданта Поћорека

Офанзива је отпочела 6. септембра. По цену губитка шест батаљона и три топа, који су из једне дивизије Друге српске армије у циљу демонстрације, пребачени на леву обалу Саве источно од Митровице, Прва српска армија успела је да пређе Саву према Купинову и да предузме успешну офанзиву у Срему. Али командант аустријске Балканске војске Поћорек у циљу парирања офанзиве српске војске у Срему, предузима 8. септембра снажну офанзиву на Дрини и то: са Петом армијом против Друге српске армије, а са Четвртом армијом против Треће српске армије.

Српска Врховна команда обуставља напредовање и успешну офанзиву Прве армије у Срему и пребацује обе њене пешадијске дивизије преко Ваљева ка Крупњу на угрожено лево крило Треће армије, а коњичку дивизију упућује као додатно појачање Другој армији, и ако је ова успела да Пету аустријску армију заустави на обалама Дрине.

Офанзива аустријске Балканске војске је заустављена, не само упорним и крвавим борбама на фронту ојачане Треће и Друге армије, већ и наступањем српске Ужичке војске, уз садејство са Црногорцима, ка Власеници и Сарајеву у позадину Шесте аустријске армије.

Немајући снаге да Србе потисне на главном фронту, а сагледавши опасност по десни бок и позадину своје Шесте армије, Поћорек захтева хитну помоћ од Врховне Команде Целокупне аустријске војске.

После позива Поћорека, аустријским снагама стиже појачање из унутрашњости Монархије, и организована је, не само заштита бока Шесте армије, већ је српска Ужичка војска потиснута натраг ка Вишеграду. Аустријанци су, од трупа у Срему, после одступања Прве српске армије, формирали Комбиновани Корпус, под командом генерала Крауса и пребацили га преко Саве северно од Шапца, да нападне десни бок и позадину Друге српске армије. Настале су огорчене борбе на дугачком фронту: Шабац-Митровица-Лешница-Лозница-Крупањ-Љубовија-Бајина Башта-Вишеград, које су прешле у једну дуготрајну позициону-рововску битку.

За време борбе, код српске војске се осетила велика исцрпљеност у људству и опреми, јер регрути још нису били спремни за ратна дејства, а помоћ у опреме сваке врсте, поготово у артиљериској муницији, која се очекивала сваког дана да преко Солуна стигне из Француске, није пристизала.