Обележавање стогодишњице Великог рата

Документ из 1934. године сведочи да је Пашић телеграм примио у хотелу "Европа", око подне, када је, како је остало записано, сала била препуна београдског света. Вест о објави рата брзо се проширила градом.

Историчар Бобан Јанковић каже да је приликом повлачења страдала, нажалост, документација о заседању владе и парламента у Нишу, а оно што је преостало страдало је у пожару у Солуну.

Те 1914, број житеља Ниша увећан је пет пута, јер су, поред владе, Скуштине и краља, годину и по у граду живеле дипломате, војне мисије, ратни извештачи, шпијуни, али и избеглице и рањеници.

"Нишлије су биле добри домаћини јер су све куће биле отворене за огроман број избеглица и сиротиње. Сваки дом је био запоседнут, свака кафана, сваки кућерак", каже књижевник-истраживач Видосав Петровић.

И док су у ратној престоници доношене важне одлуке за српску и будућу југословенску државу, из Заплања подно Суве планине на фронт је кренуо Драгутин Матић. Његова фотографија, случајно направљена негде изнад Дрине, за кратко време обишла је свет.

Само најстарији житељи сувопланинских села знали су да кажу где је родна кућа Драгутина Матића. А он је рођен у селу Калетинцу, надомак Гаџиног Хана и ту се налази и кућа у којој се родио, и давне 1970. године умро. Кућа је данас склона паду и без икаквог је обележја.

Драгутин је о рату, кажу, мало говорио, па се дуго није знало ко је ратни извиђач чији су профил проучавали и у далеком Јапану.

"Његова снага, његов разум, његова сналажљивост, његово око соколово да види десет километара испред себе да прати аустријску силу, то не може свако – то је био Драгутин Матић", наводи учитељица из Заплања Радмила Милојковић.

На сеоском гробљу где је "око соколово" сахрањено, обележја нема. Симбол неустрашивости српског народа кроз лик Драгутина Матића, као успомена на Велики рат остаје на препознатљивој фотографији и споменику у Гаџином Хану.