Висок - Шкриња неоткривене лепоте

Већ силазак у Висок и село В`лковију сучељава нас са огромном и још не испитаном могилом. Ко је и зашто градио нема одговора, слично као и са тумулима у Забрђу, од којих онај поред села Мазгош представља „ослонац" око кога је настало село и где повремено тзв. „рецентни" укопи износе материјал из бронзаног доба и буде машту локалних трагча за благом. Са магиле из В`лковије нема ни таквих порука. Она је ту да најави Висок, поље око реке Височице чији је извор негде испод врха Ком а ушће у Нишави, код села Станичење седамдесет километара даље.

Висок се географски дели на: Горњи, Средњи и Доњи. Ми смо обишли Горњи или села: Бољев дол, Горњи и Доњи Криводол, Изатовци, Браћевци, Каменицу, већ поменуту В`лковију, Сенокос и Славињу. Обишли смо хиљаду кућа са мање од стопедесет становника, или какао височани пластично кажу „иљадо покрива и педесе комина (димњака)", алудирајући тиме на домове у којима још неко живи и дим из оџака то потврђује.

Сва села су збијеног типа смештена у удоље, користећи тако најмање плодну земљу за људе а остављајући најбољу за стоку од које се живело. Некада су то биле овце и ниједно село није имало мање од пет хиљада а Сенокос и преко петнаест.

Колико је то било - млека, сира, вуне, разиграних јагањаца, урде, белмужа, ђобека, масла и јединственог старопланинског качкаваља, данас је узалудно замишљати, јер оваца скоро и да нема.

А како је то изгледало бележи још половином прошлог века проф. Гаврило Видановић Сазда. Он каже да су Височани од памтивека имали две бербе. Прву, после Ђурђевдана, када су бале и бале вуне често натоварене на камиле у караванима путовале ка Солуну и Истамбулу, и другу, нешто пре Г`митровдана, када су слични каравани пуни качкаваља ишли ка истим одредницама.

Ипак, највећи „севап" становници Старе планине остваривали су од обичног сукна или како они кажу „пртенице". Од њега су најпре прављене униформе турске војске а зати бугарске па српске. Оно је ангажовало највише радне снаге а „ваљалвице и тепавице" у којима је добијало потребну чврстину, направљене на притокама Височице још почетком 20. века постале су мини електране, па су тако многа височка села добила струју пре Цариброда, Књажевца или Пирота рецимо.

То је омугућило да и први трактори и вршалице стигну, не како би се очекивало, у релативно плодно Поднишавље, него 600 метара више у Висок, односно Стару планину.

Но успомену на то нема ко да чува. Становници старопланинских села због раног додира са тековинама цивилизације, добро уређеног школског система и политичке несигурности давно су почели да напуштају свој крај.

Први учитељи, лекари, инжењери, агрономи југоисточне Србије били су управо из Висока. Одатле су основане и до скора потицале и неке катедре у Београду, Нишу и Софији али и Перту, Скопљу или Торонту, бележи локални хроничар Богдан Николов.

Такви људи се никада нису вратили тамо одакле су кренули а свој крај су оставили неким другим људима. Онима који су педесетих година прошлог века срушили средњовековни Изатовски манастир да би од њега направили колективну задругу за овце, дозволили да се уруши црква у Каменици из 16. века и без крова до скора оставили Бољевдолску цркву из 12. века.

Наравно да њих нема у међу старопланинцима још увек живој причи о крџалијама -одметницима из турске војске који су крајем 17. века харали између Шахиркоја (Пирота) и Софије и својим пљачкама принудили на исељавање читава села. Иза себе су оставили пустош и небројано закопано благо на Старој планини.

Иако тих других људи још нема у причи, ситуација коју су иза себе оставили и којој су дотатну „глазуру„ дале погибељне 90-те прошог века, неодољиво потсећа на ону која је остала иза давнашње крџалијске похаре.

Ипак, ни крџалије, ни сталне промене границе, ни колективизација, ни депопулација, ни привредна запостављеност, нити било шта друго, нису од Висока могли да направе ништа друго него што у ствари јесте - неотворену шкрињу, неоткривене лепоте.