Бака Рајна се не боји ни година ни медведа

Пријепољска села чекају да их се сете они који су отишли у градове док је индустријализација обећавала бољи и лакши живот. Богато дарована од природе, расута на обронцима Златара и Јадовника, још могу да обезбеде пристојну зараду, што знају они ретки који су се вратили, али и они који срећу нису ни тражили даље од родног прага.

Тако говори и Рајна Ивезић, задовољна својим животом, неуморна и пуна воље, иако већ зашла у осму деценију живота.

Списак брига овде је сведен на штету коју начине звери, попут медведа, навиклог на Рајнине кошнице или велики снег - кад се из куће не може. Све друго су тек одјеци градских нервоза. А овде - за снег ће доћи пролеће, а за медведа - спремне петарде.

"У један сат ноћу њему сам траг нашла. Коме је међед ушао у кућу па и мени",  каже Рајна Ивезић из села Горња Косатица код Пријепоља.

Жао јој лепоте од које црпи снагу и здравље, и верује у дуговечност у окриљу природе, уз сокове од боровница и жаре, смрчак у меду, млеко, сир и кајмак, јутра која зову на рад и ваздух што носи спокојан сан.

"Нек су ми ђеца и унучад жива и здрава Богу хвала, а ја све живо радим, пилиће одгајам и свињу и сира од козе и јарад им закољем и стигнем и да плетем и везем и хеклам и знаш колко ја тог чуда имам", прича Рајна.

Кад би схватили где је боље, верује, многи би се вратили из градова у којима су беспослени и незадовољни. А њен рецепт за добар живот је једноставан.

"Ја верујем да је за добро расположење најважнији рад, а сад се на селу живи добро. И струја и вода и купатила све има. И ја никад не бих заменила село за град", каже Рајна Ивезић.

Још хитра, доброг вида, и срећна због сваког свршеног посла, Рајна је преварила своје године. Не осврће се много, а унапред јасно види - ако ова села не живну, добро нам се не пише.