Бор, рударски Дизниленд

Пут се завршава код дирекције Рударско-топионичарског басена "Бор", а до ње вас прате погледи са прозора црвене, зелене или жуте зграде. То је, кажу, била идеја генералног директора РТБ-а.

"То је нешто попут Барселоне, Амстердама, Прага. Значи - свежина, нова нада, нова светлост, отворене очи у будућност, и оно што Амери кажу - сан са отвореним очима," објашњава своју визију Благоје Спасковски, директор РТБ-а.

Док Борани сањају, изнад града кружи инсталација у облику црвеног светлећег Феникса. То је знак да се Бор подигао из пепела. Иако, на згражање културне заједнице града, којој није блиска нова естетика, нити недозвољено премештање рударских машина које су у градском парку биле експонати Музеја рударства и металургије.

Бор последњих година више није сив град. Грађани су шареним фасадама углавном задовољни, али има оних који се брину колико ће то задовољство трајати, јер неке зграде у главој улици су окречене само са предње стране. Није им урађена изолација, нити су реновиране.

Реновирана је зато писта малог аеродрома, хиподром на којем још нема коња и изграђен је Зоолошки врт. Један је од четири у Србији, и једини у овом крају.

"Звери су најегзотичније јер тога нема у ближем окружењу. Ко је најпопуларнији? Ту је права трка, доскоро је била лавица Мара, а сада су њене три сестре од шест месеци," каже директор Зоо-врта Борислав Миловановић.

Зоо-врт је скупа играчка, па овај у Бору помаже Општина, заправо РТБ, одакле је стигао новац и за улепшавање града, иако то предузеће пролази кроз процес реструктурирања, а његови дугови, највећи према држави, само се гомилају.

"Али ипак, сви смо везани за РТБ, само да нам не падне цена бакра на светском тржишту, то нам је једини услов за опстанак овде", оптимистичан је Владимир Станковић, угледни блогер из Бора и директор ОШ "Ђура Јакшић" у Кривељу.

Тако је још од 1903. од када је откривено да су борска брда богата бакром, да има и злата и сребра. Бор село је тада било најмање у општини, названо по дрвету чијег корења данас више нема.

"Становништво се бавило сточарством, земљорадњом, пчеларством, виноградарством и почетком 20. века, када је ово богато рудиште откривено, куће су биле примитивне, од дасака прекривене сламом", прича о историји града етнолог Сузана Мијић.

Грађански слој у граду који настаје

У то време није било цркве, ни школе, али село је имало Тилва Рош, Црвено брдо. Крајем 19. века почела су истраживања на њему, али је руда сасвим случајно откривена на суседном Чока Дулкану. Финансијер радова Ђорђе Вајферт до тада је банкротирао већ неколико пута, па је помоћ тражио и од владе у Београду и на двору у Бечу. Није добио новац, али јесте концесију за експлоатацију руде и 1903. покреће производњу.

"Вајферт је 1904. продаје француској банци 'Мирабо' у Паризу и формирано је Француско друштво борских рудника. Период до Првог светског рата била је колонијална фаза, све што се радило било је у интересу профита", објашњава Сузана Мијић.

Французи су за раднике подигли скромне бараке, од којих неке и данас имају становнике, а између два светска рата у град стижу Руси белогардејци. Французи су у Бор позвали инжењере, геологе и архитекте, па захваљујући једном од њих, Андреју Клепињину, ничу зграде које подсећају на царску Русију. Стижу и Италијани, Немци, Пољаци, Далматинци, Хрвати, Словенци.

"Постојао је један грађански слој, и архитектуром и менталитетом имао је неке специфичности у односу на друге мале градове у Србији", каже Сузана Мијић.

Разлог је брзи индустријски развој. У Бору данас нећете видети остатке турске владавине, али рећи ће вам да су у доба развоја имали три основне школе, француску, руску и српску.

"Златно доба Бора су седамдесете-осамдесете године прошлог века. Тада је цео град био у замаху, градило се, људи су долазили, велика је ствар што постоји Универзитет па су нови људи долазили и остајали док је било посла," прича Звонко Фирицки, становник Бора.

Из рудника је за више од века извучено око пет милиона тона бакра и сто шездесет тона злата. Данас су технологија и опрема прилично застареле, а већа криза почела је падом цене бакра на светском тржишту почетком двехиљадитих.

"Оног тренутка кад се спустила цена бакра најниже, поставило се питање ко ће последњи угасити светло, дотле смо стигли," сећа се Владимир Станковић.

Одржање РТБ-а је, показало се, државни интерес. Да би рудник опстао, свака влада му је одобравала нова задуживања. И нови премијер, у свом експозеу, најавио је да држава неће дозволити пропадање РТБ-а.

Незваничне процене стручњака, ипак, предвиђају да ће то бити веома тешко јер, кажу, производња и резерве бакра смањују се из године у годину, а новац у разгртање земље и откривање нових налазишта још није уложен. Управа РТБ-а добрим потезом зато сматра рударски туризам.

Кафа 420 метара испод цивилизације

Бор има нешто што нема ниједан град у свету, кафић у рударској јами. Има рудника који примају туристе, али они су сви затворени, у Бору на око 400 м испод земље можете попити кафу у руднику који никада није престајао са радом.

У овом кафићу нећете срести рударе који на око десетак различитих нивоа испод земље, раде у три смене. Један од резултата њиховог рада је и свакодневна "димна магла" која се спушта на град и од Бора чини један од најзагађенијих градова Србије.

Квалитет ваздуха контролишу седам мерних станица у граду, а због загађења, радници страних компанија које раде на новој топионици, у последње две године, укупно 26 дана обустављали су радове. Исти критеријуми, међутим, не важе и за запослене у РТБ-у.

"То је већ виша сила, то је оправдање за нова улагања. Има ствари које се не могу спречити код наглих промена притиска и температуре", објашњава Благоје Спасковски, директор РТБ-а.

Све би требало да буде чистије са филтерима нове топионице и фабрике сумпорне киселине. Изградња касни, па није извесно која ће генерација Борана дочекати свеж ваздух. Чују се и сумње у рентабилност топионице чија ће прерада руде бити скупа, чак и уколико бакра у Бору буде довољно.

Град блогера и твитераша

Новца никад довољно, а прекомерно трошење једног његовог дела, Борани су пре неколико година спречили када су се организовали преко интернета. Створена је једна од јачих виртуелних заједница у земљи, а Бор је постао познат као град форумаша, блогера и конференција о пословању на интернету.

"Шта може млад човек да ради? Углавном је због РТБ-а сегментација на људе који се запошљавају тамо и на оне који остају у приватном сектору који је овде врло слаб. Оно што видим као предност је "онлајн" прича, маркетинг, дизајнирање, програмирање. То је нешто што није РТБ, а није ни приватни сектор да радите у кафићу. И онда ту сте, у Бору сте, а посао вам је глобалан", открива Милош Петровић, блогер и интернет предузетник.

Звучи као добро решење за малобројне Боране чији посао није повезан са производњом бакра. Као што је Владимир Станковић, то јест, угледни блогер Деда Бор. Директор је Основне школе "Ђура Јакшић" у Кривељу, селу поред града. Школа је стара век и по, а ове године добила је награду као најбољи послодавац у Србији. Деда каже да је Кривељ село које је "изродило" највише интелектуалаца, а он се труди да ђаци и наставници имају најбоље могуће услове за рад.

Први умрежени информатички кабинет у Србији, школски блог, компјутерске програме на којима ђаци праве школске новине и много ентузијазма за припрему такмичења из хемије, биологије, математике, са којих доносе награде. Спортом се баве у сали на каквој би им позавидели и спортски клубови из града.

Ринг уместо кошаркашких и фудбалских терена

Када би било више новца ваљда би се неко сетио и некадашњег фудбалског прволигаша. Стадион Омладинског фудбалског клуба Бор може да прими око 4.000 навијача, којима је, додуше, врло неудобно да прате утакмице. У свлачионицама, слика је још гора, не зна се јесу ли трошнији  тушеви или њихов кров. У Бору се лопта шутира и на стадиону клуба Рудар, али ни у фудбалу ни у кошарци, из овог града не памтимо звезде српског спорта.

Двострука првакиња Европе и учесница Олимпијских игара Бобана Величковић најуспешнији је спортиста у последњих неколико година. Ова скромна девојка каријеру је вероватно могла да настави у неким бољим условима, али одлучила је да остане код куће.

"Ми дуго нисмо имали стрељану у Бору, тако да су нам РТБ, Општина и Спортски центар изашли у сусрет и опремили једну. Овде још доста фали, али полако идемо, надамо се да ће неки нови клинци доћи овде и почети и освајати медаље као што их освајам ја и још доста млађе деце из клуба", каже наша репрезентативка у стрељаштву.

О затвореном малокалибарском стрелишту маштају и Бобана и остали стрелци из репрезентације Србије, али и тренутни услови у Спортском центру "Младост" изгледају као луксуз за оне који тренирају на другом крају исте зграде. Кик-бокс клуб "Бор" постоји дуже од десет година, а тренинзи у њиховој трим сали су чист ентузијазам.

"То је сала која прокишњава и услови су доста скромни и тешки за рад. Ми смо навикли да радимо и у горем од овога, али за децу и неког ко хоће да се прикључи, ово су услови који не привлаче, ја сам имао неколико родитеља који су ушли и згранули се где ми вежбамо," објашњава Синиша Владимировић Сики из Кик-бокс клуба "Бор".

Упркос томе, чланови клуба су годинама доносили медаље. Синиша са медитеранских, европских, светских првенстава. Дејан Новаковић је био шампион у боди-билдингу, а данас је зачетник ММА спорта у Бору. Борани, чини се, више од фудбалског и кошаркашког терена воле ринг.

"Углавном су борилачки спортови доста везани за Бор. У старој Југославији имали смо веома добар џудо клуб, али тада је цео град стајао иза њега," каже ММА борац Дејан Новаковић.

За спортисте је било више разумевања, подршке и новца. Без страха од повреда, због исцрпљености од редовног посла, могли су да се посвете тренинзима и организацији турнира. Данас им то није лако.

Умерена клима за екстремне спортове

Клинци су у Бору активни. Вежбају, играју на улици, сами праве видео-клипове и, наравно, стављају их на интернет.

"Мислим да и овде мора да буде живота и да се види тај наш спорт, скејт, вожња бицикала, бе-ем-иксова, ролера. Има ту момака који раде брејкденс, фриранинг и још спортова из наше бранше," каже скејтер Марко Миленковић.

Марка и неке од његових "колега" гледали смо у филму "Тилва Рош", захваљујући коме су касније добили и скејт парк, један од највећих у региону.

Стари коп, највећа вештачка рупа у Европи, био је сценографија и за филмове "На путу за Катангу" и "Чарлстон за Огњенку".

Упркос руднику у центру града, Бор је један од зеленијих градова у Србији, пун паркова и дрвореда. Главна улица се у летњим поподневима затвара за саобраћај и постаје шеталиште, а Борани могу да бирају хоће ли њиме до музеја, културног центра, позоришта или биоскопа.

"Имамо биоскоп 'Звезда' који је један од бољих у Србији. Радимо на томе да се дигитализује, а за сада имамо викендом три-де пројекције," прича Милица Кабић из Центра за културу.

"Чини ми се да више представа видим кад сам у Бору него у Београду, иако је тамо већи избор, овде је некако фокусираније и људи лакше оду на те представе. Има свирки, опет нових садржаја, једино што је то увек на истој локацији", каже Милош Петровић.

Да оживе музичку сцену покушали су прошлог лета борски бајкери. Организовали су први рок фестивал "Рок-ен-Бор". Свирало је дванаест бендова из града, а ове године покушаће, кажу, да дозову и оне из Параћина, Неготина и Зајечара. У Бору им смета што су зиме дуге па има
мало времена за вожњу. А муку муче са плаћањем такси на свој хоби.

"Регистрације су нам катастрофа, грцамо и грцамо. Ту су чекови и административне забране, и на послу се задужимо да би регистровали моторе јер се трудимо да кад изађемо на улице, да будемо како треба, да не би имали проблема са законом," каже Милош Манчић из Мото-клуба МЦ "Изи рајдерс" и додаје га Бору треба много више рокенрола а мање шунда и кича.

Од кича се увек може побећи у природу. Борани се поносе Дубашницом, Лазеревим кањоном и Злотским пећинама. Има их око стотину, а најпознатије, оне у које се може ући, јесу Верњикица и Лазарева, најдужа пећина у Србији.

Ко се боји мрака, може на Стол, Велики крш или Црни врх, борско скијалиште. Или до Брестовачке бање, једне од осам краљевских бања у Србији. У првој и јединој приватизованој бањи су и летњиковац Александра Карађорђевића и конак кнеза Милоша Обреновића. Није чудо што су бањске воде биле популарне. Од десет извора, прво наилазите на онај са водом за живце, потребнији можда данас нама, него што је у оно време био краљевским главама.

На Борском језеру нису боравиле, није га тада ни било. Омиљено излетиште Борана старо је тек пола века. Направљено је вештачки, подизањем бране на три реке, а данас је, уместо димњака и копова, илустрација за разгледнице којима се шаљу поздрави из града рудара.