Кикинда, град мамута и лудаја

Иако привредом баш и не може да се похвали, хлеба и игара у Кикинди не мањка. Уколико посетите то банатско место можете да се упознате са Киком - вековима старим мамутом, па чак и да се попнете на лудају. Можете и да чујете кратке приче младих аутора на различитим језицима, на истоименом фестивалу. А ту су слане и слатке занимације произведене у једној од ретких фабрика које успешно послују у Кикинди.

За њу кажу да је лепотица северног Баната. Кикинда. Први пут је овај назив забележен почетком 15. века, а на географској карти Велика Кикинда је први пут уписана 1718. године и тада обележава ненасељени простор. Порекло имена Кикинде није потпуно разјашњено, а најчешће се повезује са мађарским називом коровске биљке трњине.

На подручју Кикинде налазе се богати трагови остатака старих и ишчезлих цивилизација и култура. Бројне хумке, некрополе, археолошка налазишта сведоче да су овде људи живели у организованим заједницама и 5000 година пре нове ере. Ту су остаци млађег каменог и бронзаног доба, келтске културе и цивилизација Дачана и Сармата.

"Кикиндски музеј поседује више збирки - археолошку, етнолошку, историјску, уметничку и природњачку и оно по чему се разликујемо од већине осталих музеја у Србији јесте управо та природњачка збирка. То је стари гимназијски кабинет из времена Аустроугарске који је едукативног карактера, али је врло занимљив и врло се ретко проналази и на неком ширем простору, а не само у Србији", каже Лидија Милашиновић, директорка музеја у Кикинди.

Иако је Кикинда још у време царице Марије Терезије имала посебан статус, јер је била седиште специфичне феудалне јединице са значајним економским и политичким повластицама у оквиру Аустроугарске монархије, данас је ово једина општина у Војводини која је седиште округа а нема статус града.

Те 2007. године локална власт у Кикинди разликовала се од оне у Републици и зато је, кажу, Кикинда изостављена са списка насеља која су добила статус града. Ако већ нема статус града, не значи да Кикинда нема чиме да се подичи. Напротив. Има чак и Мамута.

Мамут Кика и Дани лудаје

"То су фосилни остаци мамута који су пронађени 1996. године у глинокопу фабрике "Тоза Марковић" приликом редовне експлоатације и који су у оквиру пројекта "Кикиндски мамут" 2007. године пресељени у кикиндски Народни музеј и изложени. Њих прати Три-Де филм о мамуту и копија мамута у природној величини", објашњава директорка музеја.

Мамут Кика јесте постала симбол Кикинде, али никако са трона није скинула лудају, по чему је варош и те како позната. Да би описали колико је Кикинда равна још у давној прошлости људи су говорили: "Попнеш се на лудају и видиш Кекенду." Управо то је искористила група ентузијаста, која је пре 28 година организовала прву манифестацију под називом - Дани лудаје.

"Ми смо манифестацијом Дани лудаје желели, пре свега, да старе заборављене рецепте из бакиних кухиња, војвођанске специјалитете покажемо и да то презентујемо. Нормално, и тада нам је централни део било мерење најтежих, најдужих тикава, лудаја и интересантних јесењих плодова", каже Драгослав Угарчина из Одељења за локално економски развој и туризам.

Најдужа до сада измерена лудаја имала је 213 центиметара, а најтежа 253,4 килограма. У почетку ова манифестација је била локалног карактера, а сада је битна средњоевропска свечаност. Иако нема ни море, ни језеро, ни планину, ипак сваке године средином октобра Кикинда успе да привуче знатан број гостију, који се упознаје са менталитетом овдашњег становништва.

"Ми не можемо да се меримо рецимо са Гучом. Гуча има нешто што је специфично, што је звук. Али 25-30.000 људи буде присутно на програмима манифестације. Ти програми су врло различити, одвијају се на различитим локацијама, етно-просторима нашег града. Ту имамо гастрономске специјалитете, забавно-музички програм, али имамо и едукативна предавања, различите изложбе, књижевне вечери...", објашњава Угарчина.

Оживљавање кратке приче

Нису само књижевне вечери током Дана лудаје једине које у Кикинду доводе писце. Од 2006. године овде се одржава Међународни фестивал кратке приче, који, како кажу организатори, има за циљ да промовише један неправедно запостављен књижевни жанр.

"На овом фестивалу млади аутори читају приче на матерњем језику, а публика, која је на наше велико задовољство многобројна, има прилику да чује и по десетак страних језика јер се превод кратких прича прати на екрану преко видео-бима", каже један од организатора фестивала Вера Папић.

До сада су на фестивалу учествовали аутори из 23 земље, а ове године организатори планирају да манифестацију одрже у три државе.

"Кикинда је центар троугла који повезује Сегедин, Темишвар и Зрењанин, тако да ће ове године једно књижевно вече бити одржано у ова три града, јер ћемо ауторе поделити у три групе и они ће читати своје приче у Мађарској, Румунији и Зрењанину", објашњава Вера Папић.

Иначе, када је реч о култури, Кикинда може да се похвали и позориштем старим више од пола века, иако је прва представа на мађарском језику изведена 1796. године, а 1834. и на српском. Ту је и друштво за неговање музике "Гусле". Најстарија установа културе је Народна библиотека.

"Године 1845. покренут је рад Српске читаонице у Кикинди и она непрестано ради са својим корисницима. Има веома богат фонд око 195.000 наслова и има огранке у свим насељеним местима наше општине", додаје Папић.

Од Мике Антића до борби гусана и туцанијаде

Да Кикинда и те како полаже на традицију, иако не одбацује ни оно што је модерно, сведоче и манифестације у Мокрину. Једна од њих је борба гусана.

Место у којем је рођен Мирослав Антић надалеко је познато, јер се овде сваког Ускрса, већ 24 године одржава Светско првенство у у туцању фарбаним јајима. Локало становништво каже да су мокринска јаја мало јача од осталих.

"Људи долазе из Бразила, Канаде, Америке, Шведске, Сирије. Имамо такмичаре из Кине, тако да је малтене читав свет овде присутан. Највише имамо такмичара из Мокрина", каже Драгољуб Бадрљица, професор из Мокрина.

Месна заједница сваке године припрема и дели мештанима фарбана јаја, а у томе им помаже и Удружење жена из Мокрина. На Велики петак, дочекију нас са традиционално посним уштипцима и кокицама.

"Ми фарбамо вуненом фарбом, не фарбамо оном из кесице. Успе се вода, дода се мало соли и мало сирћета. Кад прокува онда се стављају јаја и с времена на време их гледамо. Јаје кад се суши, оно је кувано, онда се вади напоље и маже се машћу или уљем да буде сјајно. То је по старом, ми не правимо ово ново шарање, ми хоћемо да здржимо традицију", каже Смиљана Караћ, председница Удружења жена из Мокрина.

Офарбана јаја фијакером се носе најпре у месну заједницу, а потом и у цркву. Најважније је да се на такмичење на дан Ускрса дође с најјачим кокошјим јајетом. Колико се томе придаје значаја показује и чињеница да у Мокрину постоје Институт и Академија за одабир најтврђих јаја.

"Куцање јајета у зубе треба да има што финији звук, као када бисте куцали у неко стакло. Оно јаје које има тупљи звук то је слабије од оног које има оштрији", каже Живица Терзић, председник такмичарске комисије на 24. светском првенству у туцању кокошјим јајима.

Код лупања јаја постоји тачно одређено правило.

"Нема одједном, него лаганим покретима из неколико пута, 10-15, све зависи. Када су два екстремно јака јајета онда то траје и тридесетак удараца", додаје Терзић.

Све мора да буде по прописима, јер се преваре не толеришу.

"Постоји веома ригорозна комисија која прегледа исправност тих јаја. На крају имамо специјалну официрску сабљу којом сечемо то финално јаје, приказујемо га присутнима и заједно са љуском морају да га поједу главни судија и будући победник. Ако остану живи, е онда се проглашава победник", објашњава Бадрљица.

У Мокрину су поносни на своје манифестације, али кажу да би волели да бар исто тако, ако не и више, буду поносни и на то што су богати нафтом и гасом.

"Имамо 200 нафташких бушотина и ја, ево годинама, у једној од тих 200 стално тражим јаја у околини и некако немам среће. Надам се да ће после овог Васкрса бар Мокрин имати среће и имати неке користи од свега овога што имамо, а мислим на 'Нафтагас' и њихове бушотине", каже Горан Думитров, председник Месне заједнице Мокрин.

Највећи проблем је, кажу, што већ годинама уназад не добијају новац од рудне ренте, а становници трпе велику штету.

"Жале се на уништене путеве и поломљене ћуприје на кишним канализацијама. Кад торањ оде остане исплака. Имамо неколико тих дивљих исплачних депонија које нису рекултивисане. Дугогодишњи је то рад био и мислим да ће доста година требати да се то рекултивише, али мислим да је крајње време да бар Мокрин добије неку правичну надокнаду за то", додаје Думитров.

Пољопривреда, шанса за развој Кикинде

Кикинда јесте формално избегла да носи звање града, али није и проблеме с којима се носи већина српских градова. Привредне.

"Кикинда је мирна варош богате традиције и великих потенцијала у којој се лепо живи, а било би и боље да није овог транзицијског сивила. Већ две деценије сваке године у Кикинди више особа умире него што се рађа беба", каже Пеђа Миљановић, дописник РТС-а из Кикинде.

Од некадашњих гиганата, као што су Ливница која је у срећна времена запошљавала близу 7.000 људи или "Тоза Марковић", чијим је црепом у старој, великој Југославији била покривена скоро половина зграда, данас су остали само губици и дугови. Не треба заборавити ни да се у Кикинди производио и "опел".

"У Кикинди тренутно има 15.000 запослених. Некада је 20.000 људи радило само у привреди и било је 15.000 на буџету. Ово је сад обрнуто много је више буџетских радника него у привреди. Рачуна се да је сваки четврти радно способан незапослен, у стварности је сваки трећи. У последњих 20 година и није било неког запошљавања, било је само отпуштања", објашњава Тибор Шебек, председник Привредне коморе у Кикинди.

Ни просечном платом Кикинђани не могу да се похвале, иако је за многе на југу земље овдашњи просек висок.

"Нешто изнад 20.000 динара је просечна плата у привреди, минималац је практично већи. Просечна плата у Кикинди је већа од минималца захваљујући платама буџетски запослених и износи око 32.000 динара", додаје Шебек.

Ипак, потенцијала има, поготово у пољопривреди, будући да Кикинда располаже са 62.000  хектара плодне земље.

"Чињеница је да се много њих окреће пољопривреди, јер многи остају без посла. За који дан 160 радника Ливнице ће остати без посла, 'Тоза Марковић' је у стечају, то је 800 радника - значи они морају хтели - не хтели да се окрећу селу, а многи отварају пластенике", каже дописник РТС-а из Кикинде.

Једна од успешних компанија која већ 35 година ради у Кикинди јесте "Банини". Почели су као мала, анонимна фирма која производи бисквит, а данас се њихови и слани и слатки производи продају и у земљи, и на тржишту бивше Југославије, али и у Русији, Мађарској, Италији, Шпанији...

"Пословна политика наше компаније утемељена је на вредностима као што су поштење, исправност и поверење, и то смо пренели на наше запослене. Наш циљ је увек био задовољење потреба наших потрошача и континуиран рад на унапређењу производа уз гаранцију квалитета, али по приступачним ценама", каже Бојана Рудовић, директор маркетинга у компанији "Банини".

Штапићи, кекс или колачи из "Банинија" налазе пут до многих тржишта, па је компанија недавно изградила и нов погон и то опет у Кикинди.

"Нисмо размишљали да пребацимо производњу из Кикинде у неки већи град, јер смо мишљења да успешност једне компаније не зависи од места на ком је та компанија лоцирана већ од запослених у тој компанији, који својим посвећеним радом и трудом доприносе њеном напретку и развоју", додаје Рудовић.

У фабрици је запослено 500 људи већином из Кикинде и окружења, а још 90 ради у дистрибутивним центрима широм Србије. Компанија индиректно запошљава много више људи, јер готово сву сировину набавља од домаћих добављача. Брине и о средини у којој се налази.

"'Банини' учествује у свим градским активностима ради унапређења квалитета живота и у том смислу могу рећи да је 'Банини' учествовао у изградњи два игралишта, да је радио на реконструкцији школског дворишта и да је већ 20 година традиционалано спонзор једне манифестације 'Трка за срећније детињство', где после трке сви ђаци, ученици, учесници добијају поклон-пакете компаније 'Банини'", каже Рудовић.

Дом за сове

Већ годинама Кикинда је највеће на свету зимовалиште за сове. Простор у центру града заштићен је као њихово станиште. То значи да нико не сме да сече и орезује дрва на којима се сове гнезде. Уз то, бине за манифестације и светлеће рекламе морају да буду постављене најмање 20 метара од дрвећа на којима су сове. У Кикинди је ове зиме било мање сова него ранијих година.

"Ако је година погодна за развој глодара, онда и њих има много више, онда се оне у тим периодима могу и два пута гнездити, а ако је година таква да имамо мало глодара - онда имамо и мање сова", објашњава Љубица Војводић, виши кустос биолог Народног музеја у Кикинди.

У центру Кикинде обично буде око 400 сова, али је било година и када их је избројано и више од 700.

„Један пар сова утина у току године уништи 10.000 глодара, па када се то пренесе на неке бројке, може да се види колико су оне значајне за саму пољопривреду", додаје Војводић.

Љубитељи сова кажу да су то изузетне животиње.

„Ако изузмемо та нека народна веровања, која су бар код Кикинђана занемарена - да су сове лоше птице, злослутнице - сове су изузетно корисне и паметне животиње. Интелигентне животиње. Имају изузетно развијена чула, пре свега чуло слуха. Њихове уши се налазе симетрично на глави, тако да могу да чују ноћу много боље него људи", објашњава Војводић.

Богата спортска историја града

Кикинда има богату традицију и када је реч о спорту. Још 1878. овде су били заступљени коњички и стрељачки спотови, а потом почињу да се формирају спортска друштва и за многе друге спортове. Фудбалска, атлетска и рвачка секција дају спортисте који широм света афирмишу Кикинду.

Иако има 18 година, џудиста Денис Јуракић може да се похвали бројним успесима и то у борбама са старијим колегама.

"Бавим се овим спортом од своје девете године и имам две титуле првака државе за преко 23 године, други сам на Балкану за преко 23 године и имам неке медаље са европских купова. У Кикинди има услова за успешног спортисту, пружају нам и салу, опрему, такмичења, иностранство по осталим турнирима", објашњава Јуракић.

Упркос добрим условима за тренирање, Денис ће ипак од јесени променити клуб.

"Пошто ускоро идем на факултет у Београд, принуђен сам да се пребацим у други клуб, а то ће највероватније бити ОЏК", каже овај џудиста.

Кикинда има и најстарији фудбалски стадион, чија је изградња започета 1922. године, а две године касније је одиграна и прва пријатељска утакмица са Славијом из Зрењанина.

Уколико желите на одмор, а да то није море, језеро или планина, Кикинда би могла да буде прави избор. На располагању су вам богат културни садржај, обиље традиционалне војвођанске хране и могућност да упознате менталитет овдашњих људи кроз векове. Мамут Кика ће вас вратити у историју, а можете чак и да се попнете на лудају па да видите Кекенду. Сигурно је да ћете пожелети да се бар још једном вратите.

број коментара 6 Пошаљи коментар
(четвртак, 08. мај 2014, 17:42) - anonymous [нерегистровани]

"najveće na svetu"

Neki malovarošani odma sve svoje proglase "najveće na svetu", pa naravno kad sveta izvan svoje male varoši nisu ni videli.

(четвртак, 08. мај 2014, 10:51) - anonymous [нерегистровани]

Mamut je zensko

Mamut je zensko pa je zato Kika a nije Kikin :)

(четвртак, 08. мај 2014, 10:10) - Milan [нерегистровани]

Nekad i sad

Nekada industrijski i poljoprivredni gigant danas se polako gasi. Da li je to namerno ili slučajno procenite sami.
Nisu Kikinđani nesposobni nego godinama nemaju dobrog domaćina!
Jedini centar okruga koji nije grad.
Politika? Može biti.

(четвртак, 08. мај 2014, 10:09) - Зоран [нерегистровани]

Кикинда

Кикинда је била друга по развијености у бившој СФРЈ одмах иза Марибора, највише захваљујући Ливници која је била извозно оријентисана. Захваљујући јакој индустрији изграђена је инфрастрктура, спортски центар са отвореним и затвореним олимпијским базенима, болница, итд. У Кикинду је 70-тих и 80-тих дошло доста људи из других крајева СФРЈ јер је у Кикинди постојала богата понуда радних места.

Данас је ситуација потпуно другачија. Фабрике су распродате и затим упропаштене од стране нових власника, људи су препуштени сами себи и боре се да преживе. Хотел у центру града, који је у моменту изградње био високе А категорије, сада је приватизован и од стране новог власника демолиран и стоји празан као ругло у центру града.

(четвртак, 08. мај 2014, 09:11) - anonymous [нерегистровани]

Kikinda

Kikinda, lep grad. Nema mu spasa, dok god neko ne otvori fabrike kako nove tako i ove koje (ne)rade nikako, ne ce se zaustaviti da mladi odlaze iz njega a ovi sto nemaju gde sanjare o lepim vremenima kada je ona bila privredno jedno vreme i 3. u staroj drzavi, po svemu.
I svaka cast ovom koji se setio malo da napravi ovu reportazu trebalo bi cesce, tako da se setite Kikinde, kao i drugih slicnih gradova kao Kikinda, a ima ih...

(четвртак, 08. мај 2014, 09:04) - ;-) [нерегистровани]

Eh, ti mamuuti


Zar mamut Kika ne bi trebao biti Kikin da se slaža sa Kikinda?