Крушевац, од престонице до позорнице

Црква Лазарица, кула Донжон и нешто бедема, то је оно што је остало од некадашњег престоног града - Крушевца. Повлачећи се после изгубљене Маричке битке, кнез Лазар Хребељановић одлучио је да се заустави у богатој котлини подно Копаоника и то место изабере за свој дом.

Нема много писаних докумената из тог времена, али зна се да су дворани пили чувено Александровачко вино и хранили се житарицама и дивљачи. Предање каже да је у кнежевом двору у соби за светковине одржана чувена кнежева вечера пред Косовски бој.

Историја каже да је Крушевац основан 1371. године, а убрзо је постао културни и привредни центар Србије.

"Град је био оивичен зидом, на одређеним растојањима биле су кућице за стражаре, у граду је била кућа у којој је живео кнез са породицом и послугом и само су они живели унутар зидина, а грађанство ван зидина града", објашњава Наташа Димовска из крушевачког Народног музеја.

Наташа Димовска подсећа да је Цркву Лазарицу саградио такође кнез Лазар и посветио је Светом Стефану, који је био слава његове породице, а касније је и свом прворођеном сину дао име Стефан.

Легенда каже да су се баш у тој цркви кнез и његова војска причестили пред бој на Косову. Народни музеј Крушевца међу 22.000 експоната чува успомене на те дане. Од чувеног крушика, са смолом и запаљеном сламом прављене су запаљиве бомбе којим се бранио град.

После Косовског боја, Крушевац постаје престоница вазалне Србије. На престолу је седела Лазарева удовица Милица, а касније њихов син деспот Стефан, који ће престоницу преселити у Београд.

Лазарев град је од Турака коначно ослобођен у 19. веку, а те дане памти и "Кућа Симића", једна од најстаријих грађевина у Крушевцу.

Бегови Френчевићи били су први познати власници двоспратнице у центру тадашње касабе. Најпознатија легенда о овим Крушевљанима памти их по зулуму који су чинили над девојкама из околине града. Отмица сестара из оближњег села довела је до спора пред Портом, а уз помоћ кнеза Милоша девојке су враћене кући. То је био, верује се, први такав случај.

Кустос "Куће Симића" Зорана Драшковић Ковачевић каже да је кнез Милош заправо хтео да покаже како се Турци према локалном живљу понашају силно и бахато - што је свакако било тачно.

"Оне нису биле једине отете, али је тај случај постао познат и он га је искористио у добре сврхе и на тај начин је стварно била анатемисана владавина Турака у овом крају", додаје Зорана Драшковић Ковачевић.

Тераса "Куће Симића" гледа на Трг косовских јунака, а на њему један је од најлепших споменика Косовском боју.

Споменик косовским јунацима 1904. године, открио је Петар Први Карађорђевић. Претходно, камен темељац поставио је краљ Александар Обреновић. Рекло би се, нема владарске династије која није прошла крушевачком калдрмом.

Шетња главном улицом од Трга косовских јунака води кроз ратну историју града. После споменика Првом светском рату, стиже се до чувеног "Слободишта", спомен-парка на крају града.

На брду Багдала окупатори су током Другог светског рата стрељали 1.642 родољуба, а "Слободиште" је касније постало једна од најважнијих културних тачака у граду. Ту су организоване свечаности слободе, али и позоришне и балетске представе на отвореном.

"Овде смо имали атеље са ликовним ствараоцима, неговала се писана реч. "Багдала" је била једно од највећих издавачких предузећа, култура је цветала", сећа се новинарка Горана Мићић Младеновић, дописница РТС-а из Крушевца.

"Наравно, откада у привреди нема пара, нема ко ни да улаже у културу, али ови из Крушевца и са калдрме труде се да очувају културни имиџ престонице", додаје Горана Мићић Младеновић.

Позориште које "рађа" величине

Ту функцију већ деценијама успешно обавља једно од најугледнијих позоришта у земљи. За чувено Крушевачко позориште чули су и они који никада нису били у граду на Морави.

Oсновано је после Другог светског рата, и нема позоришта у Србији које је дало толико глумачких величина као што је ово: Рада Савићевић, Бата Паскаљевић, Миодраг Петровић Чкаља, Ђуза Стојиљковић, Ташко Начић, Радмила Живковић, Љубинка Бобић, Јован Јанићијевић Бурдуш, Томислав Трифуновић, Љиљана Токовић, Марко Живић, Сергеј и Бане Трифуновић, Наташа Шолак, Наташа Марковић. Питали смо их у чему је тајна.

Глумица Наташа Марковић открива да је већ у основној школи са професором српског почела да се интересује за представу.

"Правили смо представу коју смо изводили у некој великој фирми, али сам била мала па се не сећам, можда је била 'Мерима', за неки њихов дан", прича Наташа Марковић и додаје да има много сцена где се људи аматерски баве глумом.

Управник Крушевачког позоришта Бранислав Недић каже да је политика куће да сваки млади човек који је из тих крајева прву шансу добије баш у Крушевачком позоришту.

У срећнија времена и позориште је лакше живело. Крушевац је имао велике фирме, које су радо, чак и без рекламе, улагале новац у културу.

"Без те индустрије, Град је морао да нас финансира - инцидентно - ако министарство уплати за неки пројекат", истиче Недић.

Новац који имају, кажу, паметно улажу у можда мањи, али квалитетан репертоар.

У граду глумаца само три улице носе име по рођеним Крушевљанима. Улице Бате Паскаљевића, Радмиле Савићевић и Боре Михаиловића, оснивача позоришта. Следеће године требало би да добију и трг, а на њему ће се, кажу, наћи статуе некадашњих и садашњих глумачких звезда.

Сећање на Миодрага Петровића Чкаљу већ постоји - у улици у којој је рођен таблу су поставиле комшије, "Балшићевци", познати по чувању сећања на оно што је Крушевац некада био.

Енглеска репрезентација на трави "Напретка"

Када се споје спорт и Крушевац добије се "Напредак". Никада толико успешан у кошарци, колико га памте по фудбалским резултатима. Спортско друштво настало је после Другог светског рата, а након два изласка на европске фудбалске терене и Суперлиге Србије, данас је у Првој лиги Србије.

"Прошле године су као носиоци спорта и фудбалери и кошаркаши наступали у другој лиги и изборили пласман у елитно такмичење, тако да су у овом тренутку фудбалери 'Напретка' у првој лиги, кошаркаши и рукометаши такође. Рукометашице које су својевремено биле најбоље у држави, сада су у другој лиги, одбојка има више клубова, имају и ватерполо клуб", наводи Миодраг Ражнатовић из агенције "Беобаскет".

Од када је реновиран један од архитектонски најлепших фудбалских стадиона у земљи, чак је и репрезентација Србије утакмицу са Енглеском играла на овој трави.

Проблем остаје Дворана спортова у коју није улагано још од изградње. Ове године уложено је нешто новца, али реконструкцију још чека иако је Крушевцу покушао да помогне један од најбољих тимова у Јадранској лиги.

"У време док сам био на челу клуба 'Мега Визура', одиграли смо неке утакмице у Суперлиги у Крушевцу. Али кад је тај пласман у Јадранску лигу изборен, сусрели смо се са много проблема у вези са организацијом утакмица у граду, а то је првенствено удаљеност, јер клуб је морао 13 пута током трајања лиге да путује у госте", прича Мишко Ражнатовић.

Крушевљана је било у кошаркашкој репрезентацији Југославије: Бобан Петровић, Горан Грбовић. Сада се поносе Драганом Милосављевићем. Ипак, никада није било толико добрих играча колико их је дало комшијско Краљево.

Ражнатовић подсећа да је у прошлости Краљево традиционално било прва станица неких "високих људи" из Санџака, Рашке. У последње време, каже, то се променило, јер није било добрих услова за рад, па је нова станица постала Београд.

Бивши индустријски центар

У старој Југославији, кажу, само су Крушевац и Марибор имали више аутомобила него становника. У граду који су некада "Мерима", "Трајал", "Рубин", Индустрија мотора "14. октобар" чинили јаким индустријским центром, стопа незапослености данас је скоро 37 одсто.

"Од тих предузећа остала је фабрика мазива и поред раскида уговора, 'Хенкел', 'Рубин' и 'Дуропак' који су купили Аустријанци, остала предузећа су у тешкој или непремостивој ситуацији", каже новинарка Горана Мићић Младеновић.

Крушевачки адвокат Милорад Московљевић каже да се у свом послу често срећем са људима који имају најелементарније егзистенцијалне проблеме.

"Не могу да зараде плату, немају куда, ако су је зарадили не могу да је добију и то је оно што ме погађа и оно што ми смета у Крушевцу", наводи Московљевић.

Ипак, некима је прва асоцијација на Крушевац - вињак. Већ 57 година производи га "Рубин", један од преживелих, некадашњих гиганата, својеврсни пионир рекламирања. Није било филма шездесетих и седамдесетих година а да у неком кадру нисмо видели лого ове крушевачке фирме.

"Први пут се са тим производом поштовало и раслојавање у друштву. Колико пара, толико музике - имам пара за ово, купићу 'V.S. Вињак' - имам више, купићу 'Вињак 5' или 'ХО вињак'", сматра Мирослав Јовановић из "Рубина".

"Ми смо винари, а они ракијари" - тако себе Крушевљани пореде са Краљевчанима. Можда воле да пију вино, али им производња и вотке и вињака иде толико добро да је у децембру пут ирских супермаркета кренуо први контејнер ових пића.

"Морате имати амбицију да желите да будете лидер где год да се појавите. Свесни смо колико смо мали на глобалном тржишту, али ако вам први кораци нису одлучни, углавном су такви пројекти осуђени на пропаст", каже Јовановић.

Кризу су прошли, тврде, захваљујући сналажљивости и добром планирању. "Рубин" је можда добар, али усамљени пример како преживети транзицију. Од када је она стигла у Крушевац, многи су из њега отишли.

Горана Мићић Младеновић истиче да посебно трпи средња класа, људи средњих година који школују децу.

"Леп је живот кад имате малу децу, имате места за излазак, лепа је околина, али кад дођете у године, кад они крећу на студије, велика је то инвестиција. Може да се пореди са новцем за који може да се купи двособан стан овде у граду", каже Горана Мићић Младеновић.

Комшијска неправда

Град би данас можда био развијенији да није било, сматрају Крушевљани, својеврсне историјске неправде када је пре двадесетак година, политичком одлуком административни центар региона постало Краљево.

"Мислим да је тада највећи број Крушевљана то доживљавао као велику неправду, чини ми се да је то било врло основано и тада је Краљево доживело одређени велики процват и просперитет", оцена је Миће Московљевића.

Крушевац данас није жив град као што је био у срећнија времена када, кажу, није заостајао за модерном престоницом.

На месту где је данас књижара, некада је била кафана "Девет Југовића". У чувеној "деветки" дане су проводили чувени крушевачки уметници.

"Ту сигурно стоји мноштво изузетних сликара и ликовних уметника где мислим и на неке вајаре који су достигли славу ван Србије", каже Московљевић.

Међу њима су Токовићи, породица која је Крушевцу дала три уметника. Љиљана је била првакиња позоришта, Мишко цењени сликар, а Драган један најбољих певача забавне музике и чувени џез певач европских клубова. Компоновао је неколико стотина народних песама, међу којима најпознатију, ону о Лели Врањанки.

Московљевић сматра да су они легенде Крушевца, свако на свој начин. "Познавао сам Мишка и његову Љиљу. То је нешто чиме се Крушевљани поносе, мада мислим да ови млађи, данашње генериције не знају много о томе", каже Мића Московљевић.

Нема више таквих комшија, а ни кафана нити концерата на којима би се Крушевљани дружили као некада.

"Лепо је, али ретко. Недавно смо били на жупској берби где су људи из Општине Александровац довели 'Ју групу', не памтим кад је била у Крушевцу. Ево, доћи ће 'Рибља чорба', али то је ретко. Ви у Београду можете да се проведете без пара - изложбе, концерти, али макар у Кнезу можеш да проведеш неко време да се забавиш", каже наставник богословије Марко Пантић.

Крушевљани одувек воле да се забављају, иако се то не би рекло по имену Удружења угурсуза, баксуза и намћора, јединственог у свету. Постоји готово цео век, а једном годишње чланови организују хуманитарну игранку.

"Која је разлика између намћора, баксуза и угурсуза - каже се да се као баксуз родиш, да намћор постајеш, а за угурсуза чак не постоји превод на многе језике", каже кустос "Куће Симића" Зорана Драшковић Ковачевић и додаје да су Крушевљани и баксузи и намћори и угурсузи, али добре нарави.

Такви су, кажу, Чарапани. Према једној легенди названи тако због љубави Крушевљана према извезеним чарапама, а према другој због борбене стратегије. Ослобађајући град у Првом српском устанку, изули су се, нечујно приближили Турцима и победили их.