Краљево – историја причана именом

Краљево никад није било престоница, иако му је име с престолом повезано. И не само име.

Као доказ, Краљевчани ће вам одмах показати заставу и грб града - седам круна симболише седам крунисања српских краљева у Жичи. А кад се томе дода и близина задужбине великог жупана - Студенице, затим Љубостиња, Градац, средњовековна тврђава Маглич - све то показује да је Краљево, како кажу локалне легенде, „првобитна српска област".

Ипак, историја памти Краљево тек од 14. века. Мада, тада је то било село под именом Рудо Поље. Од турске окупације, одомаћило се име Карановац.

После потписивања Пожаревачког мира, Карановац је био богата занатлијска варош, важно погранично насеље у ком су се окупљали Турци, одбегли из места која су припадала Аустрији.

"Кад је краљ Милан дошао у посету Карановцу, одлучено је да, у част проглашења Србије за Краљевину, Карановац промени име у Краљево; 1949. године долази до промене имена у Ранковићево, како се звало до 1955. године", објашњава хронологију промене имена историчар Драган Драшковић, директор Народног музеја у Краљеву.

Да ли је то овај град деценију раније предвидео Брионски пленум? И како су мештани били тако вешти да у доба социјалистичког самоуправљања граду врате монархистичко име? Ипак, одговор на та питања није забаван као што се у први мах очекује. Више је сведочанство о бурној и трагичној историји.

Четврти краљевачки батаљон страдао је у Другом светском рату, а ту је и извршена одмазда - сто за једног убијеног Немца, 50 за рањеног, тако да су власти ипак одлучиле да те краљевачке "заслуге" у НОБ-у не буду заборављене и то је, према Драшковићевом објашњењу, кључни разлог зашто је Краљево и у послератном периоду добило то име.

По брзој промени имена, Краљево је озбиљно конкурисало да претекне државу у којој смо живели.

Кнежев круг у песку

Краљевачком калдрмом шетали су бројни владари, а осим имена, Обреновићи су оставили још један значајан траг.

Краљево има један од најстаријих урбанистичких планова на овом простору. У центру града - савршено правилан круг до којег воде улице које се, опет, укрштају под правим углом.

Тај план нацртао је лично кнез Милош, 1832. године, када је посетио тадашњи Карановац, затраживши тепсију са песком у коју је уцртао круг.

"Тада су ударени темељи и сачуван је урбанистички план и мрежа улица са кружним тргом", објашњава Драшковић и напомиње да је Краљево, са Пожегом, други град у Србији који је добио урбанистички план.

Чувени Милутин, како Краљевчани називају споменик посвећен српским војницима страдалим у балканским и Првом светском рату, средиште је окупљања и градских дешавања.

На тргу се некада давно трговало, а забележено је да је чак и један британски дипломата с краја 19. века био одушевљен пијацом у облику правилног круга.

Тада је и главна варошка улица названа Први сокак. Мада, један сокак даље од центра стекао је популарност - након што је о њему испевана једна од најлепших кафанских песама.

Обилићева улица, у којој је рођен данас почасни грађанин Краљева Предраг Живковић Тозовац, данас је улица стабала исечених грана и не изгледа онако како је замишљамо у песничким сликама.

Таман толико колико се та улица променила, променио се и град, прича нам Милан Ранковић, станар Обилићеве, Тозовчев школски друг. Шалећи се на рачун свог презимена, објашњава нам да је успон града почео у доба док се звао Ранковићево, настављен и у време кад је поново постао Краљево - али се касније и зауставио.

"Најбоље се живело - за време Тита, док су све фирме радиле", кратко и јасно објашњава Ранковић.

Од бојлера и вагона - до зелене пијаце

То постаје јасно чим посетите градску пијацу, на којој данас хлеб зарађују углавном бивши радници некадашњих великих система - некада су радили у „Магнохрому", „Јасену", Фабрици вагона... Данас препродају слаткише, кућну хемију, чарапе... и - једногласна је оцена - једва везују крај с крајем!

Србислав Антонијевић из Националне службе за запошљавање у Краљеву каже да се број незапослених нагло повећао 2008. године, када је достигао 14 хиљада.

"Од тада се држи на том нивоу, што говори да нема нових претераних отпуштања, али ни нових инвестиција", објашњава Антонијевић.

Као и многи индустријски центри у некадашњој СФР Југославији и Краљево после Другог светског рата доживљава интензиван привредни, културни и урбанистички развој.

Окосницу привреде чине Фабрика вагона, Индустрија ватросталног материјала "Магнохром", Дрвни комбинат "Јасен", Фабрика техничких гасова "Гоч" и низ пољопривредних, саобраћајних, рударских и занатских предузећа.

"Та предузећа оживљавала су целу западну Србију, привреда и у околним градовима и мали системи наслањали су се на те фабрике", прича Звонко Туфегџић, генерални секретар Регионалне привредне коморе у Краљеву.

Туфегџић верује да је будућност града уско повезана са судбином тих великих система и да је у њима могуће обновити производњу.

"'Магнохром' има заокружену производњу, има тржиште и кад би се засновила производња - сви производи могли би наћи свог купца, јер нигде у овом делу Европе не постоји такав систем са заокруженом производњом", објашњава Туфегџић.

И ту није крај. Индустрија је тек један сегмент.

"За кајмак, колико га ми овде производимо, довољно је тржиште Београда па да све буде пласирано, треба направити законски оквир како би произвођачи могли да се удруже и да се заштити бренд", каже Туфегџић.

Има могућности и за развој туризма.

"Краљево је између два туристичка центра прве категорије - Врњачке бање и Копаоника - тако да има шансу да се базира и на развоју туризма, на културном и верском, јер је краљево у 'Долини векова', да нам се више не деси да као ове године затварамо капацитете Матарушке и Богутовачке бање комплетно и да 'Турист' - једини већи хотел овде који ради", кажу у Регионалној привредној комори.

Богат културни живот

Да ли је Крушевац био тесан или је Краљево пружало боље прилике или једноставно - иронија у ривалству два града, тек - на челу Краљевачког позоришта - рођени Крушевљанин.

"Ја сам режирао овде, па се оженио краљевачком глумицом, па као краљевачки зет режирао овде па су тако одлучили да ме увезу из Крушевца", објашњава Миодраг Динуловић, директор Краљевачког позоришта.

Да ли ће овим популарно речено "трансфером" Краљевачко помутити конце Крушевачком позоришту? Ипак, кад се манемо тог суседског шаљивог ривалства, видимо успехе позоришта које нико не спори.

За 65 година колико постоји, позориште је било и професионално и аматерско па поново професионално, али ни у једном периоду није било без успеха.

"Краљево је у једном периоду имало такве представе, те које сам тамо гледао - никад касније нисам видео, када набројим све после, то може да стане на прсте једне руке, а да може да се мери са тим дометима Краљева и свега што је постојало на тој сцени", прича Небојша Дугалић, глумац, који је своју каријеру почео на сцени у Краљеву.

"У Краљеву имате Народни музеј, културни центар 'Рибницу', библиотеку, али оно што један град чини градом а не паланком јесте могућност да на ову сцену дођу неке Ањезе и неки Тартифи и да са ове сцене оду даље у Београд неки Марко Николић и Небојша Дугалић, јер ако немате где да почнете - џаба", каже Динуловић.

Краљевачко позориште опстало је захваљујући посетиоцима, а после земљотреса обновљено је уз помоћ града. Углавном га одржава ентузијазам. И не само позориште.

"У једном времену кад је све у Краљеву пропадало - и индустрија и фабрике, култура је доприносила да се о Краљеву чује и ван Краљева", каже директор Народног музеја.

А има и о чему да се чује. Краљевачка „Повеља", часопис за књижевност, уметност и културу, давно је прешла локалне границе. Са традицијом дугом више од четири деценије један је од најзначајнијих часописа у Србији. Скоро да нема значајног ствараоца који није оставио траг на страницама неког од бројева „Повеље".

Традицијом дужом од две деценије може да се похвали и једна од најзначајнијих песничких награда - „Жичка хрисовуља".

"То је најзначајнији песнички доживљај у земљи и јединснтвена је јер ту посотоји један озбиљан третман песништва и постоји озбиљан траг после, јер ктиричари напишу текстове који остају као озбиљан научни зборник и то је нешто што је озбиљан траг", каже Небојша Дугалић, који редовно чита стихове на културно-научној манифестацији Жички духовни сабор Преображење у Краљеву, где се награда и додељује.

Станица за динарске типове

Иако краљевачку кошарку „бије глас" да је постала успешна јер су се високи динарски типови из Рашке области у Краљеву задржавали на путу до Београда, један од легенди краљевачке кошарке а данас спортски директор КК „Партизан" Драган Тодорић то негира.

"Било је играча који су потекли баш у самом Краљеву: први који је рођени Краљевчанин је покојни Срета Драгојловић, затим још један можда и највећи играч у то време је био Дуци Симоновић, опет рођени Краљевчанин", каже Тодорић.

Јесте било динарских типова који су застајали у Краљеву на свом путу ка Београду, као што је Владе Дивац, који је из Пријепоља, али је играо за краљевачку „Слогу".

Тодорић каже да је цела регија - спортска област, јер је добрих кошаркаша тад било у целом региону, имао их је сваки град: Чачак, Краљево, Ужице, Крагујевац...

Чим је 1948. прва кошаркашка лопта стигла у Краљево, одмах је постала популарна. Годину након што је прва лопта стигла у Краљево, основан је клуб „Слога".

Краљевчани су увек волели спорт, раније, пре Другог светског рата, волели су чак и гимнастику, атлетику, па и фудбал.

Одбојка је стигла у град тек 50-их година, са акцијашима, али је једина донела трофеј у град на Ибру. Баш поред те реке, у насељу Рибница, гради се нова спортска хала, која би, сви се надају, могла да оживи љубав према спорту.

Центар Рашког управног округа, административни и културни центар, ипак, Краљево није универзитетски центар. Истина, у граду постоје неки приватни факултети и истурена одељења државних факултета, али то није довољно да задржи младе који углавном факултете уписују у Београду. Неки подаци, истина незванични, говоре да већина младих, чак више од 90 одсто, не жели по завршетку студија да се врати у свој град.