У том Сомбору...

Фијакер стари, салаши на северу Бачке, тамбураши, жене и вино! Не чуди што мало који град може да се похвали да је опеван толико пута као Сомбор. Кроз историју дугу скоро  седам векова овај град био је под влашћу и Турака и Аустријанаца. Становници кажу да су два пута добијали статус града, последњи пут 2007. године.

Чини се да им је много важнији датум 17. фебруар 1749, када је после уплаћених 150 хиљада форинти, аустријска царица Марија Терезија потписала повељу којом се Сомбору додељује статус слободног и краљевског града. То се по српском добром обичају морало ваљано обележити.

На прослави су Сомборци толико пили и јели да су полупали буквално све из чега је могло да се пије и једе тако да су морали да шаљу кочију у Бају, то је сада град у Мађарској, некада је то припадало Сомбору, и од тамо су донели још чаша, флаша, тањира да би могли да наставе славље", каже Тивадар Фараго, новинар из Сомбора.

На први поглед скупо плаћена привилегија утицала је на брз привредни, културни и просветни развој Сомбора.

Сомбор може да се похвали да је град у којем је претеча високог школства у Србији. Давне 1778. године у тадашњој Хабзбуршкој монархији основана је најстарија српска школа за стручно оспособљавање учитеља - Норма, претходница славне сомборске Препарандије, данашњег Педагошког факултета. У протеклих 235 година овде су се школовали бројни учитељи. Међу њима и Исидора Секулић и Јован Дучић.

"То је нешто што обавезује нашу институцију да водимо рачуна о традицији и о култури просветитељства, образовања и да настављамо оно што су они тада започели у тој првој српској учитељској школи", каже Наташа Бранковић, продекан за науку Педагошког факултета у Сомбору.

Пре три године зграда Препарандије је обновљена и у њој се налазе три сталне ретроспективне изложбе познатих сомборских сликара.

"Поред тога у згради Препарандије факултет је изложио музејску збирку која обухвата многа архивска документа, књиге, фотографије које сведоче о тој дугогодишњој традицији образовања учитеља у Сомбору", додаје Бранковићева.

У задужбини патријарха Георгија Бранковића налази се и библиотека са старим и ретким књигама од преко 4000 наслова штампаних од краја 17. до краја 19. века, на различитим језицима. Данас се на Педагошком факултету школује 900 студената.

"Овај факултет пружа веома добре могућности за студирање свим својим студентима. Имамо велики број учионица, предаваоница, амфитеатар, неколико компјутерских лабораторија, лабораторија за природне науке, 24 сата доступан интернет, кантину, дом непосредно поред факултета", објашњава продекан за науку.

У историји Сомбора великим словима остало је записано и име Бене Чихаш. Овај градоначелник заслужан је што је више од века град познат по дрвећу - бођош.

Сомбор - град уметника

Још од давнина за Сомбор важи да је најзеленији град у држави. Да ли због идиличних слика овдашњих пејзажа или нечег другог, тек у Сомбору су инспирацију налазили многи уметници који су ту живели и радили. И данас у овом граду стварају сликари познати и ван граница Србије.

"Ја сам Сомборац и дабоме тај Сомбор ме је инспирисао пошто има архитектонску грађу и тај зелени чувени екстеријерни део који је изванредан. Све то ме је инспирисало и мотивисало да се почнем бавити сликарством. Иначе ја сам у овој згради где се налазимо завршио и учитељску школу", прича сликар Павле Блесић.

Зато не чуди што су на сликама овог уметника детаљи из сомборских сокака.

"Тај концепт архитектонски је изучаван на колеџима. Имамо ту главну улицу, четвртасти веначни концепт, и улице које се зракасто пружају према центру. Све је то била једна могућност да прошетам тим улицама и да уочим оно што ме визуелно тог тренутка мотивисало", додаје Блесић.

Никада, објашњава, није патио за животом у великом граду, јер је и у Сомбору било довољно мотива за сликање. За узврати, овај уметник поклонио је граду скулптуре које красе парк испред општине.

У згради некадашње жупаније налази се чувена слика Ференца Ајзенхута Битка код Сенте од чак 28 квадрата - највеће уље на платну у нашој земљи.

Са чика Савом Стојковим, на жалост нисмо разговарали, јер је у време наше посте Сомбру био болестан. Али, његове слике и чувени пејзажи добро показују како доживљава град у којем је рођен.

Сликар Зоран Стошић Врањски у Сомбор је дошао као студент, пре више од 50 година. Ни сам није сигуран да ли је сада више Сомборац или Врањанац.

"Овде се одмах осети да сам ја Врањанац, а у Врању се одмах осети да сам ја Пречанин, како они кажу. Они кажу ти певаш кад говориш, тако ми кажу у Врању", прича овај познати сликар.

У својој збирци има преко 2500 слика. На њима нису војвођански пејзажи.

"У мени се десио један сликарски, мисаони шок када је било освајање месеца и када су људи оскрнавили месец, сад говорим као Врањанац, јер за Врање је месец, месечина важнија од сунца. Ја сам се окренуо сликању космоса", додаје Врањски.

За Сомборце у жаргону каже да су прави лафови.

"Сомборци су по менталитету веома слични Врањанцима, ту је песма, ту је весеље, ту су жене ако хоћете", каже Зоран Стошић.

Иако се никад није покајао што је напустио родни град, врањански "жал за младос" ипак осећа.

"Знате, човек што је старији све је ближи земљи, богу и завичају. Земља му је неминовност, бог му је утеха, а завичај је враћање на почетак", објашњава познати сомборски сликар.

Да је живот пролазан Сомборце свакодневно подесћа један сунчани сат, за који многи мисле да је најјезивији на свету. Испод њега стоји натпис - "један од ових ти је последњи". Направљен је по налогу Јована Чокора, управника Учитељске школе који је протеран из града јер је ученике сурово кажњавао.

Да за правог уметника није битно да ли ствара у малом или великом граду доказао је Милан Коњовић, који се из Париза вратио у Сомбор и ту сачинио своје ликовно чудо. О њему и данас сведочи галерија коју је основао 1966. године. Пре пола године постала је установа културе од националног значаја.

"Овај простор зграде је била пре апотека која је преиначна те године у галерију, наравно уз прехтодне преговоре и договоре између уметника и градских власти, он је граду донирао 500 слика. Мислим да је Коњовић више дао граду, али је исто тако и град сад узвраћа", каже Петер Мраковић, директор галерије Милан Коњовић.

Чини се да и поред богатог културног садржаја који Сомбор има, тај потенцијал није довољно туристички искоришћен.

"По протоколу доста људи са функција долази овде и кажу оваква галерија на западу да постоји вероватно би био ред, као што је ред испред Албертине, испред разних институција уметничких галерија. Тако да тај спој треба направити, да би поспешили већи број долазака људи овде да та галерија има и оправдани разлог зашто постоји", додаје Мраковић.

У главној градској улици, на клупи испред куће у којој је живео, дочекаће вас нико други до сам песник Лаза Костић. Иако није рођен у овом граду, за време док је ту живео, написао је чувену песму Санта Марија дела салуте, која сведочи о његовој недостижној љубави према Ленки Дунђерски. Такође, у Сомбору је настала и његова Књига о Змају. Овде је кратко живео и Јован Ђорђевић, писац српске химне Боже правде.

Посрнула привреда сомборска

Колико је култура у Сомбору развијена и богата, толико је, чини се, привреда осиромашена. Просечна плата је око 35 хиљада динара, а тренутно је запослен тек сваки четврти Сомборац. Многе фирме су или затворене или су у реструктурирању.

"Након раскида приватизација у овим предузећима остали смо у ситуацији да су наслеђени дугови. Углавном све ове компаније имају дуговања, обавезе према повериоцима које су много веће од њихове имовине. Ту је ситуација веома драматична, ви треба да продате предузеће, а шта продајете, продајете дугове или већ шта", каже Татјана Маглић, председник Привредне коморе Сомбора.

Да је ситуација незавидна доказује и чињеница да је између два пописа град напустило 11 хиљада становника.

"Нама у нашем региону треба велики систем који ће у једном моменту повући велики број људи, а аутоматски у кооперантском односу и ови мали, мала и средња предузећа и предузетници моћи да раде за њих", објашњава Маглићева.

Потенцијали Сомбора су у обновљивим изворима енергије пре свега геотермалним, јер је у близини Лемешка бања, металском сектору, јер су некда ту пословали Бане Секулић, Застава специјални аутомобили, бродоградилиште и бродоремонт па је много квалификованих радника. Никако не треба заборавити на пољопривреду.

"У нашем региону се налази око 200 хиљада ха обрадивих површина. Оно што је чињенично стање и оно што су резултати нормалан човек не може да споји у једну прчу, јер када видите потенцијал и кад видите колико се он не користи онда једноставно можете да поставите питање да ли је неком у интересу да се то не користи или је интерес да људи живе боље, да људи раде и да могу да живе пристојно од свог рада", додаје Маглићева.

Међутим да би инвеститори дошли потребно је побољшати путну инфраструктуру, тачније боље повезати Сомбор са постојећим ауто-путем Суботица-Ниш. Постоји и иницијатива да се војни аеродром, који због близине границе више не може да се користи као војни, преведе у цивилни и да служи за карго саобраћај.

Иако су примања испод републичког просека, у Сомбору се, кажу, ипак лакше живи него у неким већим градовима.

"Једнособан стан овде може да се изнајми од 80 до 100 евра, двособан за 120 евра тако да претпостављам да је то много јефтиније него у Београду или Новом Саду. Немате трошкове за градски превоз, зато што вам је довољно да седнете на бицикл када је лепо време и можете отићи где год желите у граду", објашњава новинар Тивадар Фараго.

И на храни је могуће уштедети.

"Ако живите у кући може ту и нека баштица из хобија да се узгаја и неки парадајз, паприка све што треба. Има ено у Селенчи, насеље урбано, зграде поред видите мале њивице, лети све се шарени, зато што људи из тих зграда спусте се доле имају своју баштицу и ту одраде салатице, лук та чуда све што треба за кухињу", каже Фараго.

Салаши на северу Бачке

Прави војвођански ручак можете да пробате на једном од бројних салаша у околини Сомбора.

"Оно што највише се тражи код нас то је супа од морке, ми морке у дворишту имамо, спрема се то месо кувано из супе и сосеви, паприкаши пачији, петлећи, паприкаши од петла или од слатког гибанице, па штурдле, кнедле са шљивама, оно што је бака моја спремала и тако како је спремала. Ја то све спремам на смедеревцу да то лагано вре, морчија супа се приставља рано ујутру, 6 сати се кува, пуњене патке чак и 8 сати на лаганој ватри", каже Аранка Хорњак Мијић, домаћица Дида Хорњаковог салаша.

Наша саговорница објашњава да се за сеоски и етно туризам одлучила јер је то виђала по свету, а и њени преци су одрасли на салашу.

"Нека моја намера је била да људима покажем како изгледа прави салаш како изгледа сомборски салаш, а то имам. Овај салаш је из 1901. године, имамо и наш намештај из тог доба, сама архитектура овог слаша је типична за крај 19 и почетак 20 века и негде смо протитип сомборског салаша", додаје Хорњак Мијић.

Уз то традиционалне буњевачке ношње и атеље старих заната сведоче о томе како се у Сомбору некада живело. Иако гостију има са свих страна света, то није онолико колико би могло да их буде када би Сомбор био препознат као туристичка дестинација. Сви који дођу, каже наша домаћица, одушеве се начином на који их дочекује и услужује.

"Да ли они били нервозни или не ми смо увек ту са осмехом, тако да и они негде боравком код нас забораве на проблеме и прија људима тај мир, спокој што је овде", каже Аранка Хорњак Мијић.

Мир и спокој који красе Сомбор, неким становницима знају да сметају.

"Чудан неки народ овде живи, чим се спусти температура испод 15 степени, град је празан и то мене јако нервира у вези Сомбора", каже Синиша Трифуновић.

Дискотека, кафићи, барови постоје у Сомбору, али многи млади више воле да се окупе у просторијама Удружења Немаца и ту смишљају акције којим ће град учинити лепшим.

"Овим младим људима је било јако важно да буде нешто весело, креативно, да људи размишљају мало више позитивно него што је уобичајено и ка томе теже те све акције", објашњава Тина Опарница, из Удружења Немаца "Герхард".

"Рецимо степенице крај пута које смо офарбали неким дугиним бојама, имали смо отворену зону књига где је била размена књига, сваки уторак увече помогли смо деци у дому Мика Антић за незбринуту децу... Осмех за осмех, скупљали смо осмехе по граду урамљене људе, па смо им касније те фотке давали бесплатно", додаје Синиша.

"Имаш места имаш где да изађеш, шта да радиш, али некако то све постане исто после одређеног времена, нема сад ништа ново, ништа неке посебне манифестације", каже Маријана Вукобратовић.

Олимпијци из Сомбора

Сомбор нема велелепну спортску инфраструктуру, ни велика имена у најважнијој споредној ствари на свету, јер фудбалски клуб пада из године у годину у све нижи ранг такмичења. Ипак, на прошлим Олимпијским играма у Лондону било је чак 7 спортиста из ове општине - рукометаш и кајакаши.

"Има успеха, али то је углавном у млађим категоријама. Антонија панда наша олимпијка и успешна кајакашица је из ове средине, једна од ретких која је од старијих успела и опстала у овој средини", каже Дуња Жеравић, репрезентативка Србије у каратеу.

Дуња је освојила бронзу на европском првенству, а заузела је пето место на светском такмичењу.

"Наравно већи клубови, који више улажу у спорт дају много боље могућности за даљи развој за даљи напредак младих, што је свакако неопходно како би се ишло даље, јер како стариш и улазиш у одређене категорије, наравно и финансијски део је такође битна ставка и она је све већа. Али неоспорно је да у Сомбору има валидних и јако добрих тренера, па и селектора", додаје Жеравић.

И баш као што песма каже у том Сомбору, свега на вољу... Па ко воли нека изволи и сам да погледа и да се увери зашто је ово град фијакера старог, салаша на северу Бачке, тамбураша, жена и вина.