Шабац, Мали Париз у Србији

Свашта ће вам данас казати о Шапцу. Већина од 115.000 људи пописаних у шабачкој општини за свој град ће рећи да је Мали Париз. Оно што је за Париз Дизниленд, за Шабац је Шабачки вашар. А као што је Париз главни град Пете Републике, тако је и Шабац главни град Чивијашке републике.

"Чивијада је била фестивал сарказма, цинизма, чак и здравог и упечатљивог духа како се власт и њено понашање доводи у питање и исмева из угла народа", каже глумац Бранислав Лечић који је Шабац напустио како би уписао Факултет драмских уметности у Београду.

Сања Бокун Динић, директорка библиотеке у Шапцу, каже да јој се не допада то у шта се шабачки вашар претворио последњих година.

"Мени је жао што шабачки вашар данас више личи на било коју бувљу пијацу тих неколико дана, са шатрама, са певачицама, са свим тим садржајима који су на нашим вашарима, што наш град није урадио једно лепо етнолошко превредновање шабачког вашара", каже она.

Новинарка Јелена Мишојчић је, међутим, како каже, веома поносна на ту аутентичну шабачку манифестацију.

"Феноменолошки то је јако богат програм, то је експлозија боја, шаренило за очи. То су такви доживљаји на шабачком вашару да је заиста штета да неко не види ту велику локалну манифестацију. То јесте, на неки начин, културна одредница Шапца, али и велики вашар менталитета нашег народа", прича Јелена.

До Малог Париза се данас стиже мало аутопутем, па мало калдрмом, а први поглед није баш тако пријатан - са леве стране индустрија на умору, а са десне велика депонија.

"Када идете од Шапца до Београда, или обрнуто, ви уствари прођете кроз две цивилизације, једна је аутопутем од Руме до Београда и то је 21. век, а ових 30 километара од Руме до Шапца, не могу то тачно ни временски да сместим, где је - то је ваљда транзиција", каже некадашњи министар пољопривреде Душан Петровић.

Шабац спада међу старије српске градове. Ипак, може се рећи да историја Шапца као града почиње са Јевремом Обреновићем, братом кнеза Милоша. Захваљујући Јеврему Обреновићу град је урбанизован 1826. године, а Шабац бива први град у Србији који има апотеку, позориште, застакљене прозоре, фијакер.

Драгица Богосављeвић која је годинама историчар и кустос Народног музеја у Шапцу истиче да је Шабац као погранични град, град на обали, више пута рушен до темеља.

"У Првом светском рату од 14.000 становника 7.000 није дочекало крај. За та страдања у Првом светском рату Шабац је добио три одликовања: Француски ратни крст са палмином гранчицом од Француске, орден чехословачког народног крста од Чехословачке и Карађорђеву звезду од стране српске владе", каже Богосављевићева.

Надомак Шапца, на планини Цер, налази се споменик српским војницима који су у чувеној Церској бици, првој бици Првог светског рата, поразили аустрoугарску војску.

Надомак Шапца је и Мишар, поприште једне од најчувенијих битака Првог српског устанка.

"Мислим да Цер данас није довољно промовисан у граду, да се не користе довољно потенцијали Цера и те значајне Церске битке. Ми имамо у Шапцу још једну, Мишарску битку, која се на три километра одиграла од Шапца. Мислим да те две ствари не користе довољнио данас, и да нису адекватно испромовисане", каже Богосављевићева.

Између два светска рата, 30-тих година, Шабац постаје озбиљан индустријски центар на мапи Југославије захваљујући хемијској индустрији "Зорка". Граде се нова привредна постројења, уређује путна мрежа, спроводи електрификација. Након распада "Зорке", потом и приватизације, као најуспешнија издваја се фабрика лекова. Бивши министар пољопривреде Душан Петровић објашњава да и данас Шабац има јака мала и средња предузећа.

"Доста је ту фабрика, из онога што је чинило некада 'Зорку', данас у животу. Недавно је отворена фабрика вештачког ђубрива која има озбиљну производњу, фабрика која производи керамичке плочице, има руднике неметала и све време успева доста добро. Аустријски власници су ту сада, они имају већину капитала. Изванредна је фабрика боја и лакова која није велика, али је одлична", каже Петровић.

Подједнако погођен кризом, Шабац се ипак боље развијао од других градова у Србији. Тако је некадашња фабрика за прераду воћа и поврћа "Шапчанка" данас једна од најбољих приватних хладњача у региону. Ипак, Шапчани тврде да су капацитети тог града далеко већи од тренутне продуктивности.

"Мали градови постају јако загушени у смислу слободног времена, живота и рада, јер млади немају где да се запосле. Ви имате нове кадрове који излазе, ви имате нове смерове у универзитетским центрима, где у малим градовима неко ко дође са тим новим знањем, са новог смера, нема где да га примени. На пример, људи који завршавају информатику, људи који завршавају ФОН, који је јако примењив немају шта да раде у Шапцу. Немају шта да раде хемичари, биолози", каже Јелена Мишојчић.

Међу првим градовима у Европи Шабац је женама отворио врата своје гимназије. Ту су школу похађале Исидора Секулић, али и Милева Марић, познатија као Милева Ајнштајн. Из Шапца у велике градове упутили су се многи знаменити Срби: Лаза Лазаревић, Коста Абрашевић, Јанко Веселиновић, Станислав Винавер. Од образовних установа Шапчани се највише поносе библиотеком.

"Чини ми се да сви Шапчани некако воле библиотеку зато што их подсећа на управо ону ствар која јесте елемент којим се ми сви дичимо у граду, то је та боемштина. Просторија у којој се налази та градска библиотека, она јесте основана 1847. године, али је она заправо била кафана. Ја не знам да ли иједан град у Србији има институцију библиотеке која је потекла из кафане, а ја мислим да је то ствар којом ми треба да се поносимо, јер су најлепше песме и најлепша књижевна дела заиста и настала у кафани", каже Мишојчић.

Рукометни клуб Металопластика из Шапца некада је седам пута за редом био првак Југославије, а два пута су били и шампиони Европе. У периоду од 1992. до 1998. године у Шапцу се играла и одлична кошарка. Добацили су чак до европског Купа Радивоја Кораћа.

Некадашњи рукометаш Металопластике Миле Исаковић каже да се труди да, колико је могуће, тај клуб и данас одржи на добром гласу.

"Ове године је 40. сезона да се рукометни клуб Металопластика без престанка такмичи у највишем рангу такмичења, што је за дику и понос, јер нема превише клубова у било ком спорту који могу то да кажу. Мислим да Металопластика у овом моменту заслужује то место и налази се међу четири екипе", каже Исаковић.

Са кошарком је нешто другачије.

"Вратили смо се пре две године Степандић и ја. Ја сам нешто и играо ту Српску лигу и успели смо да уђемо у Б лигу, међутим, испали смо. Након тога смо се обојица повукли", прича Мијаило Грушановић, некадашња велика звезда шабачке кошарке.

Ни чувене шабачке кафане нису што су некад биле, заменили су их уобичајeни кафићи. Оно што се у Шапцу никад није променило јесте ведар чивијашки дух и надимак - Шапчани чивијаши. Јелена нам је објаснила и порекло тог чудног надимка.

"Настао је тако што је кнез Милан Обреновић волео да се коцка у Шапцу. Имали смо јаке коцкарнице које су се налазиле у тадашњим хотелима. Хотел 'Европа' је било његово стално одредиште. Ми смо били јако љути што је он дозволио да као главни у држави, тадашњој кнежевини Србији, дозволио себи да не плати коцкарски дуг. Е онда смо ми њему, у знак одмазде, извукли чивију из кочије", прича Јелена.