Историја језера Газиводе

Још за време Југославије, на простору Косова и Метохије направљена су три вештачка језера: Батлавско, Грачаничко и Газиводе. Највеће међу њима је језеро Газиводе, између општина Тутин и Зубин Поток на северу Покрајине. Брана је грађена средствима ММФ-а које је најпре отплаћивала Југославија, а потом Србија. Када се језеро градило, потопљено је 14 српских села, више цркава и гробаља, а под водом су остали и двори Јелене Анжујске из периода Стефана Немање.

Како би се изградила једна од највећих земљаних брана у Европи, из Ибарског Колашина исељено је више од хиљаду Срба, а многа села, куће и имања остали су под водом.

"Овде је земља узимана за пакло цигарете, кутија 'Драве' је коштала 25 банки, а они су добијали 23 банке за метар земље", каже проф. Коста Гаљак из села Резала у Зубином Потоку.

Није било лако гледати како нестаје читав предео, кажу мештани. За земљу која им је одузета накнада је била симболична. Због тога се многе породице никада нису опоравиле.

"За два дана ја сам морао да се иселим, нисам знао где се налазим", прича каже Петар Ђукић из села Резала.

"Четири, пет кућа смо овде имали, ту је била воденица, башта, њиве, све, дивота да човек живи, али то је отишло", прича Лепосава Ђукић из истог места.

Језеро Газиводе дугачко је 22 километра, а његова највећа дубина је 107 метара. Извођач радова била је београдска "Хидротехника".

"Тачно је да је тада Србија огромна средства уложила у изградњу ових објеката, да је узет међународни кредит који се и данас враћа", каже директор Ј.П. Ибар Петар Божовић.

Јавно предузеће "Ибар" у Зубином Потоку, које је основала Влада Србије, поседује веома значајне објекте: велико акумулационо језеро са браном, хидроелектрану и компензационо језеро Придворицу.

"Овим одводним каналом који иде одавде до Приштине до Обилића снабдева се Косовска Митровица пијаћом водом и северни и јужни део, Вучитрн, Србица, Глоговац а што је најбитније и термоелектрана Обилић Б, односно агрегат на ТА блока Б не би могао да ради без ове наше воде", каже Божовић.

Пре сукоба 1999. године, седиште тог предузећа било је у Приштини. Када су Албанци узурпирали имовину и просторије Деоничарског друшва "Ибар -Лепенац", Срби су успели да сачувају објекте и постројења у Зубином Потоку и од тада раде само на северу Покрајине. Парадоксално је то да поред језерске воде, у том крају није решено питање водоснабдевања грађана.