Гора чува Горанце од заборава

За Горанце се углавном зна као за добре посластичаре. Њиховим оријенталним специјалитетима сладио се и Краљ Петар I Карађорђевић за кога је радио тада чувени посластичар Азир Пеливановић. По њему су и чувене посластичарнице „Пеливан" добиле назив.

Познати су, на пример, и по црвеним ушећереним јабукама. Њиховом производњом бави се и породица Јасима Исакија.

Иако је рођен у Београду, као сваки Горанац Јасим сматра да је само привремено напустио Гору у коју ће се једном сигурно вратити.

У Србији, каже, припадници те мањине проблема имају само с оним људима који не знају ко су заправо Горанци. Због сличности с албанским презименима, након једностраног проглашења независности Косова, и неколико горанских локала нашло се на удару вандала.

"То је зато што грађани нису довољно упућени", сматра Јасим. "Наиме, 1946. године за време Информбироа извршен је покушај албанизације над горанским становништвом па су декретом замењена презимена која су до тада имала завршетак на ић оним са албанским завршетком".

"Али, као што су Горанци примили Ислам, а нису постали Турци, тако су примили и албанска презимена, а нису постали Албанци, сачували су свој језик, културу и обичаје", каже Јасим.

Име су добили по области Гора на Шар планини где живе у 19 села. Гора се простире на 500 квадратних километара, од тога 310 је у Србији, 150 у Албанији и 40 квадратних километара у Македонији.

Нашински језик

Језик којим говоре је такође врло карактеристичан. Горански, или како га најчешће зову нашински језик, заправо је варијанта српског староштокавског дијалекта, са неким старословенским елементима.

Тим језиком говори се бар једном или два пута годишње када се Горанци, традиционално, окупљају у Гори.

За Ђурђевдан у Гори се договарају свадбе, које се одржавају током лета. Уз исте обичаје, песме и ношњу, као и стотинама година уназад, Горанци брак славе три дана.

У опусу српских песама са Косова и Метхохије доста је горанских елемената. Тако Силвија Исаки која пева у етно певачком друштву "Прело" у традиционалним српским песмама лако препознаје мотиве из Горе.

"На пример 'Хатиџиче бело', ту се користи језик који се тамо користи. Моја професорка зна за то и она ми увек каже то је твоја песма али тешко је осталима објаснити. Мало њих зна за то јер мали број односно готово нико не зна за Горанце и тешко је људима то објаснити ко смо, кад кажеш да си са Косова онда се то лоше протумачи често, поготово ако си из оног јужнијег дела", каже Силвија.

После једностраног проглашења независности Косова њих 12.000 напустило је ту покрајину и расуло се по свету или остатку Србије. Само у Београду, од сада их има око 11.000.

"Ја сам поносан што сам Горанац, имам овде много пријатеља, много сарадника, али верујте ми када одем у Гору осећам се да сам мало богатији духом, тамо ми је сваки камен мио, тамо она штала има неки посебан мирис, не смета ми, људи око мене су ми блиски, планина и уопште природа је фантастична. Док год сам жив ја ћу ићи у Гору, и наравно тако и моја деца а трудићу се и моји унуци, у крајњем случају дозволите, ја ћу бити сахрањен у Гори", каже Јасим Исаки.

У Гори данас има око 6.000, углавном старачких домаћинстава.  Од око 20.000 Горанаца колико их је било на Косову њих 12.000 иселило се после једностраног проглашења независности Косова.

Горанац који је изабран у Скупштину Космета, као представник Горанске грађанске иницијативе, одбио је да потпише декларацију о независности Косова.

У Гори за православни Божић, Ђурђевдан и Митровдан

Горанци су на простор Балкана, кажу, дошли кад и Срби. Од свих народа у време владавине Османског царства последњи су прихватили Ислам. Скупови за Божић, Ђурђевдан или Митровдан веза су са традицијом али и пређашњом религијом.

"О самој жељи да празнују, односно да се сећају даље своје религије говори један доста добар податак који се зове баба Божана, коју Горанци помињу као последњу хришћанку. И Јастребов, руски конзул који је у 18 веку обилазио Горанце причао је о Божани, тада су му Горанци говорили о њој као о хришћанки која је умрла пре једно 15 година, интересантно је да када бисте данас отишли у Гору рекли би вам да је баба Божана умрла пре једно 15 година, то је та нека нит са хришћанством, православљем коју Горанци не желе да забораве", каже Орхан Драгаш, председник Грађанске иницијативе Горанаца.

Током векова прилагођавали су се свакој средини и свакој власти. На Шар планини дуго су се бавили сточарством, а квалитет овчетине коју су они узгајали хвалио је и цар Душан. Били су пушкари али и пеливани, односно рвачи који су хлеб зарађивали борбама по целој Турској. Данас пеливана више нема нити Горанци живе само у Гори.

Баве се различитим занимањима, а међу њима има интелектуалаца, професора, лекара али и успешних фудбалера попут Фахрудина Јусуфија, некадашњег чувеног бека Партизана и репрезентативца Миралема Сулејманија.