Српска посла: Ти ћеш да ми кажеш!

На менталитетске препреке напретку, и на појединачном и на колективном плану, у протеклих десетак година указивали су бројни политичари, отварајући питање - да ли су песимизам, критизерство и у старту негативан став према свему толико раширени да се већ може говорити о стању свести нације.

Уколико су се за репрезентативни узорак узму онлајн-коментари на разноврсне информације и ситуације, које често немају никакве везе са домаћом политичком и економском стварношћу, несумњиво је да су злурадост, цинизам и одсуство емпатије доминантни.

Тако се, на пример, у онлајн-коментарима на недавну вест о талачкој кризи у немачком граду Инголштату могло прочитати: "Мило ми је", "Дај Боже само да није у питању неки наш Србин. У супротном... тешко нама", "Е сада ћемо видети како се то решава у демократској земљи. 18:1 да ће бити метак у чело".

Социолог Милан Николић констатује да у Србији постоји менталитет, створен тешким и трагичним историјским условима, да се све види црно, што, како је подсетио, потврђују и бројна истраживања, према којима се Срби убрајају међу највеће песимисте на свету.

"Створен је менталитет у којем је лакше и објективније очекивати несрећу, него срећу, и где се конструктиван рад не исплати. Људи углавном очекују да ће све пропасти и да се ништа не може", рекао је Николић Танјугу.

Психолог Жарко Требјешанин, међутим, не подржава тврдње о песимизму и са њим повезаним критизерством као националној одлици.

Такву слику у онлајн комуникацији, како је уверен, ствара гласна група појединаца, који за компјутером лече своје фрустрације.

"Овде је у питању милитантна група оних који се служе компјутером као неком врстом праћке, да погађају све што им се не допада и да разбијају", каже Трбјешанин за Танјуг.

"Ту видите много мржње, једа, и рекао бих да је то израз неког осећања фрустрације. То су људи који су из ко зна којег разлога ускраћени и осећају се лоше и онда им је то начин да сав свој јед негде избаце. Најбезбедније је то радити за својим компјутером и слати коментаре који су често врло пакосни, злобни и пуни мржње", каже Трбјешанин.

Симптоматичан је, према његовим речима, пример коментара на информације о будућем министру финансија Лазару Крстићу, у којима се може препознати још једно психичко својство дежурних критичара на интернету.

"Критизери ће сваку појаву дочекати на нож. Код таквих људи постоји илузија да сте, ако нешто критикујете, 'изнад' тога и да сте паметни. Ти људи имају утисак да су важни, јер је њихово мишљење објављено, и да су самим тим изнад неког ко се школовао у иностранству и ко је проглашен за генија", рекао је Требјешанин.

Склоност критиковању политичара, чак и онда када они наступају са позитивним и прогресивним иницијативама, Милан Николић тумачи и као социолошки феномен, проистекао из једновековног поремећеног односа најширег грађанства и елита, било да су оне интелектуалне или политичке.

"Однос између елита и народа је до Првог светског рата био релативно добар, са народовољачким осећањем међу интелектуалцима, који оду у иностранство и донесу знање и науку, које онда шире у народу. Сада је створен утисак да интелигенција презире свој народ, а да народ мрзи своју интелигенцију. Само у Србији се за неког каже да филозофира, у смислу да прича глупости, јер човек не разуме шта неко говори на вишем нивоу", каже Николић.

Према Николићевим речима, неповерљивост грађана најбоље се сузбија акцијом, а не речима

"Речи су код нас мање-више потрошене. Нешто мало скромних и паметних речи и даље налази пут до срца и ума грађана, не смеју се изговарати бомбастично, не сме бити обећања, политичари треба да најављују оно што могу да испуне и то би била најбоља формула. Од свих политичара томе се највише приближио Александар Вучић, који је најпозитивније политичко изненађење у овој влади", сматра Николић.