Судбина Ранковића, судбина Југославије

Поводом тридесетогодишњице смрти Александра Ранковића гости емисије Око били су историчар Миле Бјелајац и новинар и публициста Перо Симић. Ранковића виде као симбол ослободилачког рата и једног од најупорнијих бранилаца Југославије.

Овде можете погледати/преузети емисију Око 11

Александар Ранковић најпре је био симбол једног времена, ослободилачког рата и стварања Југославије, а онда је постао негативан мит, да би у време 80-их година полако почело да долази до деконструкције тог мита, оцењује историчар Миле Бјелајац виђење Ранковићеве улоге у историји.

Сматра да је сигурно Александар Ранковић био један од бранилаца Југославије.

Подизањем народног устанка Ранковић се сврстао у творце Југославије, оцењује новинар и публициста Перо Симић. По његовом мишљењу, Ранковић је најпре био присталица јаке Југославије, али када је 1962. схватио да у јакој Југославији сви стварају јаке републике, онда је он "постао присталица јаке Србије у јакој Југославији".

Виђење Ранковићеве улоге мењало се у зависности од тога да ли је други најмоћнији човек СФРЈ или је "државни непријатељ".

Тако је после 1966. пренаглашена његова улога у стварању Голог отока, оцењује Бјелајац.

Тврди да Ранковић јесте "спроводио ту идеју", али да је одлука да се изолују неподобни била и Титова.

"Чак за Ранковића постоје сведочења да је настојао да то буде ублажено", наводи Бјелајац.

Симић подсећа да је Ранковић осудио злочин над Албанцима, када је извршена одмазда у Бару, "што га профилише као човека који бди над југословенством".

Албанци су Ранковићу највише замерали разоружавање 1956. године, шта је било Титово дело, али то је приказано не само као Ранковићев него као српски терор, да би се оправдало одвајање Косова које је убрзо почело, каже Симић.

Наводи да је тако настала легенда да је Ранковић био творац великосрпске политике.

Брионски пленум - увод у крај СФРЈ

Смена Александра Ранковића на Брионском пленуму означила је на неки начин и крај Југославије, јер увод у распад државе почиње управо са почетком доминације Едварда Кардеља, оцењује Симић.

Подсећа на Кардељев став да ће "словеначко питање" бити решено тек кад Словенија буде самостална, напомиње да су и чланови КП Хрватске имали сличан став о свом националном питању.

С друге стране, Срби, посебно они у републикама изван Србије, веровали су у пароле за које су се борили у рату, оцењује Бјелајац.

Перо Симић каже да постоји уверење да је најнационалнији српски комуниста тог времена био Слободан Пенезић Крцун.

Наводи изјаву Александра Ранковића у којој се помиње Крцуново убиство.

"Да нису убили Крцуна, и склонили генерала Хамовића и Милоја Милојевића не би могли да раде оно што раде", цитирао је Ранковићеве речи Перо Симић.    

Сахрана Алексндра Ранковића, на коју је уместо 1.000 људи како је власт очекивала, дошло сто хиљада више, претворила се тако у политички догађај, неки чак процењују и да је то била прва побуна Срба против титоистичког режима.

Симић, такође, сматра да је то била побуна, али и да је сахрана била и израз "колективног осећања неправде која је нанета Ранковићу".

Да ли би истрија СФРЈ била другачија да није било смене Александра Ранковића и Брионског пленума - тешко је проценити.

Бјелајац каже да није чак могуће рећи ни да ли би или не било Устава из 1974. године.

Симић, ипак, тврди да би се историја писала другачије и да је Југославија, сасвим сигурно, највећа жртва Брионског пленума.