Последња српска породица у Урошевцу

У косовским градовима јужно од Митровице живи мали број Срба. После рата већина Срба је била приморана да напусти градове, а они који су остали у њима, живе усамљено и у изолацији. Такав је пример породице Максимовић у Урошевцу. Они су једина српска фамилија у том граду.

Зоран Максимовић и Зорица Костић су једини српски брачни пар, а њихова ћерка Анастасија једино српско дете у Урошевцу. Шестогодишња Анастасија у комшулику има другарицу из албанске заједнице.

Зорица каже да се њена ћерка Анастасија прича са другарицом на албанском језику.

У Урошевцу нема школе на српском, а она је стигла је за предшколску наставу. Школа јој је у селу Партеш код Гњилана, 20 километара од Урошевца.

Зоран, Зорица и Анастасија живе у једној соби, која са купатилом има 16 квадрата. Но ни тај објекат није на њиховој земљи. Зоран је у општини Урошевац из система Владе Србије добио отказ након два месеца рада. Каже да је био приморан да се запосли у општини која ради по косовском систему.

"Значи имају једног Србина који представља српски народ овде и због тога ме и држе. Сутра да им нисам потребан, мени ће рећи, ниси потребан и готово. Ја сам на улици", каже Зоран Максимовић.

У Урошевцу је обновљена православна црква Светог Уроша. Срби се у њој окупљају једном годишње. Зоран тада са породицом оде до цркве, а остали део године њему и његовим укућанима пролази у изолацији.

Зоран Максимовић каже да се осећа као осуђеник у затвору. "Он се помири, готово је, ту је. Осуђен си тако и немаш куд. Тако сам И ја. Значи осуђен сам овде", каже Зоран.

Трочланој породици из Урошевца најближи Срби су повратници у селу Талиновац. И међу њима Анастасија је једино дете.