Век од почетка Балканских ратова

Први балкански рат трајао је од 8. октобра 1912. године до 30. маја 1913. године и вођен је између чланица Балканског савеза (Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка) и Турске.

Османско царство, које је већ 1908. године било уздрмано Младотурском револуцијом, 1912. још више је ослабљено ратом против Италије. Ту слабост Турске користе балканске земље и отпочињу рат с циљем ослобођења територија Балкана, које се налазе под турском окупацијом.

Савезници нису разрадили заједнички план наступања, тако да је свака држава за себе водила рат, мада су се битке водиле на четири различита фронта. Срби и Црногорци су оперисали према Косову и Метохији, Санџаку, Северној Македонији и Албанији; Грци су оперисали у Јужној Македонији, у правцу Солуна, као и према Епиру и Јонији (Јањинама); Бугари се сукобили са османлијским снагама у Тракији, а секундарним операцијама према Македонији.

Рат је отпочео 8. октобра 1912. када је Црна Гора објавила рат Турској. Остале три чланице су упутиле 13. октобра ултиматум Порти који је она није могла да прихвати, тако да су се 17. октобра у рат укључиле и Србија и Бугарска, а два дана доцније и Грчка.

Србија је мобилисала 230.000 војника са 230 топова, груписаних у 10 пешадијских дивизија, две независне бригаде и једну коњичку дивизију под ефективном командом Радомира Путника.

Српске снаге биле су груписане у три армије, чији је задатак био да напредују према Скопљу, док су једна дивизија и независна бригада имале да делују са Црногорцима у Новопазарском санџаку.

Прва армија, под командом престолонаследника Александра Карађорђевића, била је највећа по броју и снази, зато је чинила центар снага које су напредовале према Скопљу.

Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, имала је наређење да напредује према Страцину.

Трећа армија, под командом генерала Божидара Јанковића, чинила је десно крило и имала је задатак да ослободи Косово и Метохију и после тога да се придружи осталим двема армијама у очекиваној бици код Овче Поља.

Све веће битке које је Краљевина Србија водила у Првом балканском рату биле су на просторима Македоније. План српске војске био је да уништи Турску Вардарску армију пре него што Османлије успеју да заврше мобилизацију и концентрацију својих снага.

Српски команданти сматрали су да ће већина османлијских снага бити развијена у Вардарској долини и на стратешки важној висоравни Овче Поље.

Циљ је био да се са три армије и двокраким нападом опколи османлијска армија. Кумановска битка, која је почела одмах на почетку рата, трајала је између 23. и 24. октобра 1912. године и била је прва велика битка коју је водила српска војска у Првом балканском рату. Резултат битке је била српска победа над Турском Вардарском армијом (генерал Радомир Путник је после битке унапређен у чин војводе).

После овог тешког пораза, османлијска армија била је принуђена да напусти већи део Вардарске долине, уз тешке губитке у људству (углавном дезертерство) и ратном материјалу.

Битка код Прилепа била је друга битка у Првом балканском рату, а одиграла се 3. новембра 1912. године. Битка је трајала три дана, после чега је османлијска армија била надјачана и присиљена на повлачење.

Битка код Битоља је трећа велика битка која је трајала између 16. и 19. новембра 1912. године. Српска војска одлучно је поразила османлијску војску у овој бици и ушла у Битољ 19. новембра 1912. године.

Освајањем Битоља Срби су контролисали југозападну Македонију, заједно са важним градом Охридом. Српском победом у бици код Битоља, петовековна османлијска власт над Македонијом је окончана.

У мање од два месеца, Турска је изгубила територије на скоро целом подручју европског континента, па је успостављено примирје 4. децембра 1912. године са свим противницима, осим Грчке.

Након одбијања испуњавања захтева од стране Турске и државног пуча у јануару 1913. године, рат је настављен, после чега је Турска изгубила и утврђене градове Једрене, Јањину и Скадар, као и превласт на мору.

Мир је успостављен 30. маја 1913. године уз посредовање великих сила (Аустроугарска, Немачка, Француска, Велика Британија и Италија), а Турска је Лондонским мировним уговором предала балканским савезницима све своје територије западно од линије Енос–Мидија (обала Егејског мора–обала Црног мора), као и острва у Егејском мору, укључујући и Крит.

Као резултат Првог балканског рата створена је Кнежевина Албанија као независна држава, на чему је инсистирала Аустроугарска, на штету земаља победница, Грчке, Србије и Црне Горе.

Санџак је подељен између Србије и Црне Горе. Бугарска је добила део Тракије, западно од линије Енос–Мидија.

Незадовољство поделом освојених турских подручја, посебно Македоније, довело је до Другог балканског рата (29. јун–10. август 1913. године).

Бугари су најпре 29. јуна 1913. године напали српске снаге на реци Брегалници (Брегалничка битка) и били поражени, а дан касније доживели су и пораз од Грка, које су, такође, напали у бици код Кукуша.

Србија и Грчка су, потом, 8. јула 1913. године, објавиле рат Бугарској. Убрзо су им се придружиле и Црна Гора и Румунија, као и Турска, са жељом да поврати нека подручја која је током Првог балканског рата изгубила.

Због премоћи савезника, Бугарска је убрзо била поражена и принуђена на мир у Букурешту 10. августа 1913. године, по којем је морала предати подручја освојена у Првом балканском рату.

Велики део територије добила је и Румунија, а територија Македоније је била подељена између Грчке и Србије.

Балкански ратови су били и увод у Први светски рат. Србија је из оба рата изашла као најмоћнија држава на Балкану, што је довело до затегнутости односа Аустроугарске и Србије.

Аустроугарској није одговарала снажна Србија, која је стајала на путу ширења Беча на исток (Drang nach Osten), ка Солуну, а Србији присутност Аустроугарске на Балкану, па је убиство Франца Фердинанда, 28. јуна 1914. године у Сарајеву, послужило као повод за почетак Првог светског рата.