Мигранти, мало пртљага - много терета

Бежећи од ратова и немира избеглице морају да пређу државне границе. На путу им је неопходно скоро све, јер добар део пута пешаче, немају документа, често су и опљачкани. Питање је где су границе њихове издржљивости, јер већина њих пати од посттрауматског стреса и депресије.

Ајимад из Сирије за две године трећи пут бежи. Први пут је из Алепа са породицом отишао у Кобане, а одатле је морао да крене када је Исламска држава напала град у јуну и сада путује сам са братом.

"Пре неколико сати сам разговарао са родитељима, кажу да су добро, али не знам до када ће бити", каже Ајимад Ахмад.

Избеглице на пут крећу са мало пртљага, али са великим теретом на леђима. Прича попут Ајимадове је много, али он је један од срећнијих, јер статистика каже да је чак 90 одсто људи који прођу кроз Србију изгубило блиског пријатеља или члана породице.

Скоро исти проценат пати од посттрауматског стреса, двоје од троје људи од анксиозности, а 80 одсто њих од депресије. Осим питања куда, и како сада, мучи их још једно.

"Они имају питање зашто баш они, да ли су можда сами криви за то. И поред тога постоји та кривица преживљавања па се питају да ли би, да су се можда мало више потрудили, могли сви да крену, да су нешто друго урадили да ли можда неко близак њима остао жив или неповређен", објашњава Маша Вукчевић из УНХЦР-а.

Психолошку помоћ добијају само од невладиних организација и то им бар донекле олакшава избеглиштво.

"Помажемо им да разумеју своје емоције и да их прихвате као нормалну реакцију на ненормалну ситуацију у којој су", каже Јана Стојановић из Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила.

Пут кроз Србију је једна од најлакших деоница и последња пред улазак у Европску унију и зато овде још имају унутрашњу снагу, па чак и мало оптимизма.

"Они се надају да ће све бити добро, да ће бити лепо прихваћени. Оно што касније долази јесте страх да неће добити папире, да ће бити враћени у своју земљу, да интеграција не изгледа како су је замишљали и суочени су са дискиминацијом", истиче Јована Винчић из Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила.

Некадашња комесарка за избеглице Санда Рашковић Ивић каже да су психолошки проблеми део избегличке приче и да окретање главе и подизање зида нису добродошли.

"Србија никако не сме да изгуби образ бар када су ови азиланти у питању јер има дугу традицију прихватања људи и то прихватања за стално. Ови људи само желе да прођу и не треба бити према њима нељубазан и осоран", каже психајатар
Санда Рашковић Ивић.

А за љубазност на путу страха и неповерења довољно је понекад и само питање: "како си?".

Остали аутори: Ана Шувалија Пешић
број коментара 3 Пошаљи коментар
(четвртак, 03. сеп 2015, 12:05) - anonymous [нерегистровани]

zašto

ako su toliko ispravni zašto uništavaju lična dokumenta.Još i u evropi postoje državne granice koje oni ne poštuju,Njima je sve dozvoljeno.Zna se svugde u svetu postoji red i zakon.Izgeda da to važi samo za nas iz evropskih zemalja

(субота, 22. авг 2015, 08:44) - Torba [нерегистровани]

Malo prtljaga,a mnogo tereta

Kad su Olujom proterani naši ljudi, preko 200.000 o tome niko taj Dan ni reč nije prozborio! Još ih ima po nekim kolektivnim centrima! Sad treba da brinem o ljudima koje mi nikad nećemo moći razumeti, ni shvatiti zbog ogromne razlike u mentalitetu! Zašto se ti ljudi ne preusmeravaju prema Hrvatskoj! Šta se krije iza ovog plana?!

(субота, 22. авг 2015, 00:53) - anonymous [нерегистровани]

....

Shvatite da su oni ljudi koji se nikad nece integrisati ni u jedno evropsko drustvo. Mi u srbiji ne znamo kako je to. Kada dodje neki stranac da zivi kod nas, mi snimimo emisiju o tome, bude na dnevniku kao zanimljivost. Ali u evropi je odavno normalno da imaju getoe gde ne ulazi policija, droga i kriminal u porastu. Potrazite na netu o svedskoj pa vidite u sta se pretvorila.imaju skole soc pomoć sve, i nista Ne vredi. Zive isto kao odakle su došli.