ЕУ и Западни Балкан: У потрази за моделом који ради

На Брду код Kрања земље чланице су по трећи пут у последње три године поновиле обећање о европској перспективи. Уједно су показале да нису спремне ни за каква нова обећања и да је највише што могу – да се врате на оно дато још далеке 2003. године.

Проблем је само што је све мање оних који у то обећање верују.

Али самити ЕУ – Западни Балкан у Софији, Загребу и Брду код Kрања можда ипак нису били у потпуности изгубљено време. На њима се, ако ништа друго, врло јасно показало где леже главни проблеми у европској политици проширења.

Неке земље чланице из западне и северне Европе напросто не верују да ће земље Балкана спровести тражене реформе и променити се у довољној мери да би унутар ЕУ били поуздани партнери. Оне страхују да ће пријем већег броја нових земаља са правом гласа и, што је кључно, правом вета, паралисати рад ЕУ.

С друге стране, политички лидери Балкана све мање су заинтересовани за реформе које тражи ЕУ, јер не верују да ће бити примљени чак и ако их спроведу – чиме само дају додатне аргументе онима који су против проширења. У недостатку европске перспективе, они се окрећу другим партнерима и темама, уз потенцијалне последице по стабилност и демократију у региону.

Постоји ли излазак из овог негативног зачараног круга

У Центру за европске политичке студије у Бриселу и београдском Центру за европску политику верују да је решење у фазном приступању Западног Балкана, које би се спровело у четири главне фазе.

Овај модел би земљама кандидатима донео неке битне предности чланства већ у фази приступања. Већ у првој и другој фази оне би могле да рачунају на 50, односно, 75 одсто од бесповратних средстава које су на располагању земљама чланицама, а ти износи су пет до седам пута већи од оног што Србија добија сада.

С друге стране, земље Балкана по уласку у ЕУ, бар у прво време, не би имале место комесара у Бриселу ни право вета, већ право гласа тамо где се одлучује квалификованом већином. Овакав план, сматрају аутори, помогао би да се превазиђу страхови оних који верују да би улазак балканских земаља ослабио ЕУ. Уједно, донео би грађанима предности чланства у блиској будућности, а не у неком неодређеном моменту чланства.

Стевен Блокманс, коаутор предлога, каже да недавно усвојена методологија проширења за сада не даје резултате и да земље које су блокирале процес, Француска, Холандија или Данска, нису промениле политику и подигле ниво ангажмана у односу на Балкан.

"Неке европске дипломате кажу да би земље бивше Југославије могле сутра да имају седам гласова у Европском савету, док би Немачка и Француска имале само два. Поента нашег предлога је да ублажи страхове земаља које мисле да би ЕУ била паралисана уласком више сиромашних земаља које често назадују у владавини права и демократији, уместо да напредују", каже Блокманс.

Милена Лазаревић из Центра за европску политику у Београду, коауторка предлога, каже да он шаље поруку и владама Балкана, којима садашњи процес не нуди довољно "награда" са којима би изашли пред бираче.

"Отварање поглавља или кластера је вест која траје један дан и више не значи ништа за грађане, па ни политичаре. Ако бисмо процес разбили на више фаза, а на крају сваке фазе би се стицале одређене користи од чланства, улазило у неке институције и приступало структурним фондовима, то би могло да врати интерес политичке елите за приступање ЕУ и учини га поново темом на којој се губе или добијају политички поени", каже Лазаревићева.

Може ли овакав, или неки слични модел приступања нешто да промени? Ако ништа друго, самит на Брду код Kрања показао је да старом моделу убрзано истиче рок трајања.

Фразе о европској перспективи које су се тамо чуле, по оцени многих аналитичара, само продубљују скепсу да ће се Европа икад отворити за земље Балкана.

Британски лист Економист пише да је садашњи процес приступања "мртав", али да ЕУ не може себи да приушти да да изгуби Западни Балкан

"Европски лидери би радије да дискутују о Kини, Пацифику и другим наизглед више глобалним темама, али Западни Балкан је хитнији тест европског спољнополитичког капацитета", оцењује Економист и закључује да "ако ЕУ жели да буде глобални играч, мора прво да да постане локални, што за почетак значи оживљавање политике проширења".

Гералд Kнаус из Европске иницијативе за стабилност верује да су утицај ЕУ у региону и стабилност Балкана претходних година били директно повезани са обећањем чланства из 2003. године. Ако тог обећања нема, сматра Kнаус, национализам ће попунити вакуум, уз пораст тензија које би у крајњем исходу могле да угрозе мир у региону.

Kнаус такође предлаже нови модел приступања, по којем би ЕУ свим земљама Балкана, по моделу Финске и Шведске, понудила да у следећих неколико година постану чланице Европског заједничког тржишта, што би био међукорак ка чланству у ЕУ. То би, по оцени Kнауса, донело  "кредибилну перспективу" земљама региона и омогућило да у догледном року смање економско заостајање за европским просеком

Идеја о приступању заједничком Европском економском простору могла би владама Балкана да понуди средњорочни конкретан и остварив циљ, али, судећи по неким реакцијама из региона, оставља дилему да ли је реч о замени за обећање пуноправног чланства у ЕУ.

Недавни самит на Брду код Kрања имао је још једну битну димензију

Самит је показао да, без обзира на дубину кризе, политику проширења није могуће једноставно отписати. Већина земаља чланица ЕУ заправо подржава пријем Западног Балкана и то питање неће нестати са стола, колико год скептичне земље покушавале да га одложе за неки неодређени тренутак у будућности.

Нови аустријски канцелар Шаленберг у својој првој посети Бриселу изјавио је да Аустрија подржава чланство балканских земаља, јер би у супротном "Европа остала подељена".

Чак је и француски председник Макрон, који је својим изјавама последњих година најгласније доводио у питање неминовност чланства Западног Балкана, на самиту у Словенији говорио у нешто другачијем тону. У изјави после самита, која је прошла донекле испод "радара" јавности, Макрон је можда по први пут рекао да унутрашња реформа ЕУ и проширење на Западни Балкан нису два супротстављена, већ "комплементарна" задатка.

"Морамо да проширимо своје границе, уз разговоре са суседством. У исто време, морамо да темељно реформишемо наше унутрашње уређење, које већ тешко функционише са 27 чланица. Пред нама су ове две дужности и мислим да су оне комплементарне", рекао је Макрон

У многим различитим предлозима за реформу проширења препознају се сличне идеје: фазно приступање ЕУ, кроз постепени улазак у институције и отварање структурних фондова ЕУ већ у фази приступања, учешће у доношењу одлука, али без права вета.

Да ли су за испуњавање дужности о којима говори Макрон заиста неопходни неки нови, креативни модели приступања за земље Западног Балкана? Неки аналитичари тврде да није потребно поново "откривати топлу воду" и да је, ако постоји политичка воља, и садашња методологија довољно добра. Међутим, односи Западног Балкана и ЕУ очигледно више не могу да функционишу на основу политичке воље и обећања из 2003. године.

Потрага за новим моделом који би створио нову политичку вољу и у ЕУ и на Западном Балкану је у току.