(Не)именовање дипломата – неопходност или преседан

Има имена која се у нашој дипломатији и даље изговарају са страхопоштовањем. Од Стојана Протића и Јована Ристића до Андрића, Дучића, Црњанског између два светска рата – Велебита и Вејводе у другој половини двадесетог века.

У 21. веку до решења за амбасадоре, чини се, није лако доћи – представник у Вашингтону акредитиве је предао још Бараку Обами. Дипломата у Тирани дуже је од два мандата.

"То је пракса која није везана само за последњи мандат него и раније, да тамо где постоје потребе, где нема у том тренутку решења коначних, која би заменила оне који су били, да продужи мандат", изјавио је Вељко Одаловић генерални секретар Министарства спољних послова.

Мандат амбасадора није строго омеђен, али добра пракса, нарочито за каријерне дипломате је четири године у ДКП-у, затим служба у Министарству код куће, па опет у иностранство.

"Никада као сад" 

"У историји Србије и Југославије никада се није догодило да оволики број дипломата пробију свој термин, односно остану дуже у земљи пријема него што је то предвиђено", навео је проф. Иво Висковић, некадашњи амбасадор у Берлину и Словенији.

Професор Правног факултета Дејан Поповић, некадашњи амбасадор у Лондону напомиње да је вероватно да постоје различити разлози, од кадровских до политичких.

"Понекад се то везује и за Владу. Друго, постојали су квалитетни амбасадори па није ни било неког притиска, постојала је и инерција", казао је Поповић.

Инерција би могла да испостави немали спољно-политички рачун, ако се понови да се на именовање амбасадора чека и дуже од године, када га замењује отправник послова.

"То никако није добро за земљу, јер амбасадор може оно што ниједан отправник послова не може, не због способности него звог формалне тиутуле коју има, он има право приступа највишим државним службеницима, док отправнике не примају, него нижи службеници или средњи кадар у министарствима", изјавио је Висковић.

Још нема решења за Вашингтон и Пекинг 

Да нема празног хода, важно је нарочито у престоницама попут Вашингтона и Пекинга, за које још нема решења. Могући избор је између каријерног дипломате и политичке личности блиске доносиоцима одлука. Иако су стручни амбасадори европски тренд, у игри су и јавне личности.

"За личност амбасадора је важно да је политички шлифован, да има схватање политике какво је потребно и оно што је у великим престоницама јако битно да има неку врсту личног контакта са највишим доносиоцима одлука у земљи, јер га онда на неки начин и лично представља", додаје Висковић.

"Што се решења тиче, она су тренутно на усаглашавању које се преко министра спољних послова као неког ко је иницијатор, владе која доноси одлуку и председника који последњи акт потписује", прецизирао је Одаловић.

Места у дипломатско-конзуларним представништвима у Москви, Берлину, Паризу, Риму, Лондону већ су попуњена. За остала, у Министарству кажу, решења се очекују у наредних шест месеци.