Тито и Франко, за ким звона звоне

За Јосипа Броза Тита Франсиско Бахамонде Франко био је мрачни фашиста из замка Ел Пардо. Да ли је Броз ратовао против Франка у Шпанском грађанском рату – о томе до данас нема прецизних података. Али много је ствари по којима се њих двојицу разликују. Јосип Броз ратовао је против Хитлера и Мусолинија, Франко им је био савезник. Франко је био загрижени католик, Броз комунистички атеиста. Њихове визије друштва потпуно се разликују.

Ипак, професор Бранко Милановић, један од најбољих светских економиста српског порекла, ових дана занимљиво је приметио да двојица диктатора имају много сличности. Обојица су рођена исте године и умрла у размаку од пет година. Обојица су имала војне титуле, обојица су изашла као победници из крвавих грађанских ратова. Спроводили су економске реформе. И по Брозу и по Франку су се звале бројне улице и градови.

"Диктатори обични личе једни на друге, једна сличност је култ личности, и тај култ је дошао до неког гротескног нивоа, тако да је Јосип Броз у СФРЈ био слављен као најбољи ловац на медведе и муфлоне, а Франко као најбољи риболовац на сабљарке, лососе и сличне рибе", сликовито описује професор Правног факултета Борис Беговић.

За социолога Трива Инђића, сличности се односе на спољну страну система, али не и на суштину поредака. "То је као кад поредите Стаљина са Хитлером, што је сада у моди", сматра бивши амбасадор у Шпанији.

Да би освојили власт, обојица су морала да победе у рату. Јосип Броз у грађанском и рату против Хитлера и Мусолинија. Шпански грађански рат био је увод у Други светски рат. У њему је Франсиско Франко, као помоћ, Хитлеру послао такозвану Плаву дивизију на Источни фронт. Али Шпанија је формално остала неутрална.

"И то је оно што је превагнуло да Франко после Другог светског рата остане на власти, јер да је ушао у рат на страни Немачке, он би поделио судбину Хитлера и Мусолинија", каже историчар Срђа Трифковић.

Франкова диктатура била је клеронационалистичка. Владао је уз подршку цркве, војске и партије. А Фаланга се, у намери да учврсту Франкову диктатуру, сурово обрачунавала са онима који су још сањали Републику.

"Рачуна се да је до милион људи Франко практично ликвидирао после доласка на власт 39. године", каже Триво Инђић.

Kао и рат у Шпанији, и онај у Југославији био је и идеолошки. Из њега Јосип Броз излази као победник, али, да би учврстио своју власт, обрачунава се са народним непријатељима.

"У Југославији, која је у предвечерје Другог рата имала 16 милиона људи, само у Србији комунисти су убили неких 200.000 људи, укључујући и неких 40.000 у првом налету након ослобођења Београда 1944. године", каже Срђа Трифковић.

Заокрет ка Западу 

За писца Игора Маројевића, који је живео у Kаталонији, две диктатуре нису биле истог формата.

"Шпанци би оно што смо ми имали у Југославији назвали меком диктатуром, а они су имали праву диктатуру чак са елементима стрељања у јавности. У исто време када су се одигравала та јавна стрељања, земља се отворила за туризам, дошло је то једног слогана – мислим да је Франко то смислио – Шпанија је другачија. И долазе страни туристи да онако у егзотизму Шпаније гледају јавна стрељања", каже Маројевић.

После сукоба са Стаљином 1948, Јосип Броз прави заокрет према Западу. Почетком педесетих био је близу да једну социјалистичку земљу приближи јужном крилу НАТО-а. До тога ипак није дошло. Те 50. биће кључне и за владавину Франсиска Франка.

"У односу на период Другог светског рата, Франко тај фашистички режим прилагођава интересима западних сила. Долази Хладни рат, Франко је расположен да Америци уступи четири велике војне базе", истиче Триво Инђић.

"Тај је период крунисан посетом америчког председника Ајзенхауера Мадриду 1959. и Франко је дочекан као део Запада, иако Шпанија није постала чланица НАТО-а", подсећа Трифковић.

Титономија и франкономија

И Јосип Броз и Франсиско Франко покрећу економске реформе у својим земљама 60-их година. Броз прави социјализам на југословенски начин. Франкова Шпанија 1950-их година била је неразвијена земља латифундиста, затворена за стране банке и предузећа. Тада креће отварање Шпаније. Шта је било успешније – титономија или франкономија?

"Шпанска приведа се трансформисала у његово доба, не треба заборавити да је тамо негде пред почетак грађанског рата Шпанија била једна полуфеудална привреда, врло неразвијена са обиљем сиромаштва, треба се подсетити Буњуеловог филма из 1933. 'Земља без хлеба', у региону Естрамадура, где људи нису знали шта је то хлеб, од те Шпаније, Шпанија је данас модерна привреда", каже Борис Беговић, економиста и Професор правног факултета.

"У завршници Другог светског рата и почетком 50-их година, БНП по глави становника тадашње ФНРЈ и Шпаније био је једнак, а већ крајем 60-их и почетком 70-их у Шпанији је био двоструко већи него у Југославији, толико о успешном моделу самоуправног социјализма", каже историчар Срђа Трифковић.

Бивши амбасадор у Шпанији Триво Инђић подсећа да је све до 70-их година Шпанија била мање развијена него Југославија, а онда у Шпанији креће масовни туризам и земља се отвара за страни капитал.

"Међутим, поређења су тешка, ви то можете да изражавате неким квантитативним јединицама, али то су цифре које не говоре ништа о природи самог система. У Брозово време направљен је искорак ка индустријском урбаном друштву и то је тешко порећи, изграђена је економска инфраструктура, здравствени, образовни и социјални систем били су у успону", каже Инђић.

Тито и Франко – политичко наслеђе

Јосип Броз и Франсиско Франко умрли су у размаку од пет година. Обојица су имала масовне сахране. Народ их је испратио у сузама. Шта су оставили онима који су за њима плакали?

Броз је у своје наслеђе оставио отровне плодове своје владавине кроз колективно ротирајуће председништво, један тотално дисфункционални модел одлучивања, док је Франко оставио Хуана Kарлоса, који је био специфично трениран за транзицију од ауторитарног система ка демократији, Тито није следио принцип Луја Петнаестог – После мене потоп, Тито је следио принцип – После мене покољ.

По мишљењу Трива Инђића, Југославија се распала не толико због унутрашњих проблема, колико због спољних притисака. "И чињеница да је то земља по своме искуству била алтернатива у ондашњем свету, много чему и левом и десном и да је са падом Берлинског зида њена функција пригушивача између два блока ишчезла", сматра Инђић.

За Бориса Беговића, велика предност Шпаније је дуга државна традиција, за разлику од Југославије, која је настала 1918. године. "Друга велика предност је конфесионална хомогеност, без обзира на етничку и језичку, конфесионална углавном не постоји за разлику од Југославије. У том смислу је Шпанија имала веће шансе да опстане после смрти диктатора", сматра Беговић.

Kога ће се радије сећати?

Јосип Броз Тито сахрањен је у посебној гробници која је временом постала најпосећенији музеј међу туристима бивше Југославије. Његово време и даље се памти као срећан период. Франсиско Франко сахрањен је у Долини палих.

Сви споменици Франку у Шпанији су срушени. Али његове присталице верују да је у Франково време ударен темељ модерној Шпанији. Kо данас боље стоји у колективној свести својих народа? Бранко Милановић у свом тексту закључује – Сећање људи је можда благонаклоније према Титу, али завршни рачун говори у Франкову корист.

"Шпанци памте Франка сада са извесном дозом одијума, али он више није битан, нећу да кажем да је заборављен и већина млађих Шпанаца мисли да је он био једна мрачна и негативна личност. Али он више није део актуелног дискурса о томе куда Шпанија иде. Нажалост, ми у Србији са Титом још ни издалека нисмо рашчистили", каже Срђа Трифковић.

"Идеја самосталне развијене Југославије је нешто што наравно јесте тешка носталгија свих нас, јер ви данас видите да ником од оних који су разбијали Југославију не иде баш најбоље, ни Словенцима ни Македонцима, ни Србима ни Хрватима, да смо стигли у статус неоколонијалних земаља у великој европској глобалној игри", сматра Триво Инђић.

"За разлику од Шпаније, која дан данас функционише као чланица Европске уније, као чланица НАТО-а, као једна модерна држава интегрисана у светску политику, ова наша држава распала се десет година пошто је умро наш дикататор, онај који је осмислио братство и јединство које треба чувати као зеницу ока свог. Е ти који су чували то братсво и јединство, та браћа су почела јединствено да се убијају, а кад су престала да се убијају, онда су почела да се међусобно мрзе, што је случај и данас", каже Борис Беговић.

За писца Игора Маројевића важна чињеница је што смо ми у силазној путањи већ 30 година, а Шпанија је у силазној путањи тек десет година. "Од смрти свог диктатора па до 2006. и 2007. Шпанија је све време била у узлазној путањи, значи да су ти њихови политичари који су наследили Франка били бољи од њега у економском смислу. Наши су били гори од Тита, народ ипак највише воли да једе од свих својих политичких потреба. И просто, Тито је одржао узлазну путању, и мање окрвавио руке у постратном периоду и Тито је самим тим бољи", сматра Игор Маројевић.

У случају Јосипа Броза и Франсиска Франка ваљда никад неће бити сагласности о томе – ко је више заслужио да га боље памте. Да је Југославија била капиталистичка земља на Иберијском полуострву, да ли би онда данас одговор на питање – За чијом државом звоне звона – био исти?