Запад носи романтичне хаљине

Промоција једне књиге прошле среде у Бечу има све ознаке куриозног: Србији је догађај био медијски (пре)интересантан, Аустрији уопште не. Истовремено, књига је представљена на проминентном месту, у Дипломатској академији, али уз упадљиво одсуство аустријских политичара и јавних личности. У нелагоди и тишини, Беч је промовисао биографију о Хашиму Тачију "Нова држава, модерни државник", по систему остало нам, морамо га љуљати!

Била је то интересантна дипломатска љуљашка, у сали поред врта који гледа на елитну царску гимназију Терезијанум, док зидови исијавају вечерњу врелину раног летњег дана.

Читалац ће опростити на повременој патетици. Она је директна последица бављења биографским штивом о Тачију које потписују два новинара британског Тајмса, Роџер Бојс и Сузи Џегер. Толико романтике о рату, дипломатским клопкама, превари, манипулацији и кријумчарењу оружја делује заразно, тако да је сваки рецензент књиге у опасности да аутоматски настави у истом стилу.

Али и ту је прва перипетија књиге "Нова држава, модерни државник", она нема рецензената! Вероватно постоје прикази на албанском језику, но на енглеском или немачком њу нико није представио као књигу. Ко год је спомиње, као "Амазон" на пример, чини то зато што је продаје, не зато што је чува.

Подаци неопходни да би се књига формално представила нису без извесне морбидне духовитости – тако се лондонска издавачка кућа зове "Бајтбек паблишинг" (Biteback Publishing), нешто као "Уједени узвраћа угриз", што заједно са Тачијевим "nom de guerre" (ратним именом) "Змија" нуди платформу за вицкасту метафорику.

У тексту је расуто и неколико реченица које демонстрирају с колико цинизма су САД и НАТО ушли у пројект бомбардовања Србије 1999. На пример кад Мадлен Олбрајт пред крај преговора у Рамбујеу каже "време је да се Милошевић пробуди и омирише кафу". Или уочи проглашења косовске самосталности 2008, кад један од америчких прокосовских лобиста Френк Визнер Млађи каже за Тачија "Добро се опрао" ("...he sure scrubbed up nice").

Мимо тога, књига нуди смртно озбљну слику Косова као "европског шампиона мањинских права", земље која је у кратком периоду прошла пут од "измучене колоније до динамичне демократије", са косовским Албанцима као "најдемократскијим народом у источној Европи", "бастионом демократије" и "блиставим примером тријумфа западне дипломатије". Све то написано романтично-петпарачким стилом којим се пишу брзи "љубићи" на понуди у најближој трафици.

Паљење хришћанских цркава по Косову је романсирано на следећи начин: "У хладном мартовском дану 2004. Тачијев телефон је зазвонио. Био је у Вашингтону, али је једнако тако могао бити и у кафићу у центру Приштине. (...) Позив га је грубо пренео с реке Потомак на Ибар. Већ је месецима осећао да се нешто спрема: Бомба испред Руговине куће, најава да би Унмик почео да хапси ветеране ОВК под отпужбом за ратне злочине, нереди у Митровици – шта то све значи? (...) Док је журио према аеродрому, мисли су му се ројиле кроз главу. Он је разумео боље од осталих да се већина ветерана ОВК осећа маргинализовано. (...) То мора бити српска провокација, каже себи Тачи." (стр. 145–148)

Тачи у српским ципелама

То мора бити лоша литература, кад нико није дошао на промоцију у Дипломатској академији.
То није сасвим тачно. Дошао је сам Тачи. Дошли су формални презентатори Алберт Рохан и Вофганг Петрич као косовско-албански лобисти, дошли су у истом својству директор Академије Емил Брикс и албански премијер Еди Рама. У публици је најпроминентније име био Паул Лендваи, аутор и некадашњи дописник за Фајненшел тајмс.

У остатку публике су углавном седели косовска дијаспора и косовске медијске екипе. С њима и мала група српских студената, која је након излагања презентатора у протесту напустила салу, уз пљесак и одушевљење публике.

Ко све није дошао? Нису дошли организатори промоције, Вернер Фаслабенд, директор Аустријског института за европску и безбедносну политику, и Ерхард Бусек из Института за Дунавски регион и средњу Европу. Није дошао нико од актуелних и неактуелних аустријских политичара. Није дошао нико од локалних медија, и ниједан аустријски медиј није извештавао о догађају. Није дошао нико из универзитетске академске заједнице. Није дошла чак ни ауторка књиге Сузи Џегер, у последњи тренутак је послала извињење.

Читав погон угледне Дипломатске академије је то вече радио напразно у изолованом простору косовско-албанске пропаганде, грозничаво се трудећи да медијску тишину претвори у илузију успеха.

Четворица презентатора су махом поновљали атрибуте из књиге (Косово као најдинамичнија демократија, најевропскија држава, најлибералније друштво, најзаштићеније мањине, и сл.), једино је Брикс смогао снаге за оригинални продор: Хашим Тачи није само косовски Џорџ Вашингтон, Винстон Черчил, Ричард Никсон и Џери Адамс, већ и Томас Мор.

Брикса није толико занимао историјски Томас Мор, шеф владе Хенрија VIII, кога је краљ осудио на смрт кад му је ускратио (моралну) дозволу да се разведе од Катарине Арагонске и ожени се Аном Болен, већ фиктивни карактер из филма "Човек за сва времена" (Фред Зинеман, 1966).

Тачи је то, "човек за сва времена", каже Брикс. Адаптибилни херој који у властитој жртви преводи једно ратно друштво у "најдинамичнију демократију" региона. Политичар који о политици размишља "у српским ципелама", односно увек са идејом о добробити српске мањинске заједнице на Косову.

То би биле чињенице, које понављају и презентатори књиге и њени аутори, а којих су свесни сви осим оних који подлежу "српској параноји" и "руском рефлексу" и тако Западу љубоморно ускраћују доживљај дипломатског тријумфа.

Како је Милошевић ушетао у клопку

Не треба имати илузија – то да на промоцију није дошао нико политички битан, није добра ствар за Србе. Није ни за косовске Албанце.

Србима је то порука да се на Косову више не ради о добру и злу, истини и лажи, принципима и вредностима, стандардима и правима, већ о томе да је Запад спреман да иде до краја у чувању илузије како је "самостално Косово дипломатски успех и тријумф либералне државе" (Рохан и Петрич).

Албанцима је то порука да је књига непријатно патетична хагиографија која на објективној страни превише демаскира аморалну лакоћу "Пакс Американе" на простору Балкана. Али наставак је поруке, шта се ту може, Запад је дипломатски довољно јак да може поднети једну лошу књигу и остати на ногама – барем још неко време.

Питање Косова никад није било питање ко је у праву. Аутори у то име цитирају бившег америчког председника Била Клинтона, који је 2013. рекао Тачију, док се овај трудио да добије руску подршку: "Русија ће признати Косово само ако постоји договор између Вашингтона и Москве. САД су једина земља која може уверити Русију да дозволи сукцесију Косова у УН – не ти. Признање Косова више није питање добра против зла, већ део ширег дијалога између великих сила." (стр. 229)

Другим речима, Косово је други фронт америчке конфронтације с Русијом; данас сасвим отворено, деведесетих година визионарски претпостављено.

Укратко, Срби губе Косово, Запад губи моралну игру око Косова, а Косово губи стрпљење. На том месту би сваки режимски аустријски или немачки новинар аутоматски додао: "...таква ситуација само игра у корист Владимира Путина." Идеја да је ту на делу логика "па немој му додавати лопту ако не желиш да забије гол" медијским русофобима не пада на памет.

Гледано на тај начин, и само на тај, књига "New State, Modern Statement" је добра књига. У њој се тачно описује како је српско вођство деведесетих улетело у клопку Рамбујеа, слепо чак и за џиновске знакове исписане на зиду. Како је на крају код америчких лидера превагнуло то да им је Милошевић страшно ишао на живце, док им се Тачи, онако, допао, чак је шармирао и Мадлен Олбрајт, па му је у последњи тренутак поклонила чувени "анекс Б" због кога су преговори и пропали.

Види се и како су се Немци и Французи дуго опирали бомбардовању Србије. Како су Руси били "full on board" (Петрич) са западним дипломатијама у Рамбујеу. Како је датум за самосталност Косова 2008. договаран на Менхетну, у приватном стану (Френк Визнер Јуниор) унутар "групе америчких ентузијаста од поверења". Види се и како је Рамбује "морао да пропадне, да би НАТО имао мисију".

Чита се и како је Визнер назвао Србију "Humpty-Dumpty" – то је дебељко из Керолове "Алисе иза огледала", који падне са зида и распадне се, тако да "више нико не састави Humpty-Dumpty together again"...

Ако занемаримо humpty-dumpty метафору, остало су све ствари за које данашњи Београд не може озбиљно окривити никог другог осим своје властите политичке елите из деведесетих година. Сваки маргинализовани српски политички аналитичар, сваки отпуштени новинар је од почетка деведесетих у ужасу гледао како се стеже једна интернационална клопка за другом око Милошевића – и он би сваки пут ушетао равно у њу.

Бојс/Џегер: "Тачијев проблем као главног косовског преговарача у Рамбујеу није био у томе да увери Запад, чак ни Русију тог тренутка, да је Милошевић ратни злочинац, већ напротив, да увери Запад како су припадници ОВК цивилизовани аматери с потенцијалом владајуће класе, а не банда гангстера."

ОВК, цивилизовани аматери с потенцијалом владалаца

А види их данас, ветеране ОВК, све узорне демократе! Владајућа класа у сваком погледу, слично ратним ветеранима у Хрватској.

После Рамбујеа, Запад има растући проблем са легитимацијом свих својих каснијих акција око Косова. Може се навести низ дипломатских, политичких и медијских практика којима се освежава наратив из деведесетих о борби добра и зла на Балкану (Београд = лош; сви остали = добри).

Ова књига је део тог ширег контекста, публицистички покушај да се залепи етичка рупа у америчкој и европској политици према данашњој Србији. Косово мора бити "апсолутни демократски тријумф", јер ако није, онда је Запад починио недопустиве злочине. Зато на Косову не треба приметити ништа што би посматрача довело на идеју да Косово није апсолутни демократски тријумф, већ "failed state" на правно гледано туђој територији.

У то име ова књига заговара романтичарско-патетични поглед на некадашњу српску провинцију и човека "који је тако вешто гурнуо НАТО у рат против Србије 1999" јер је "боље од иког другог разумео како да експлоатише бес за политички добитак".

Док с нежношћу посматра "либерално демократско друштво" самосталног Косова, Запад се враћа у доба романтизма из ког је деведесетих тако грубо истерао Србију.

Иза слаткоречивог романтизма књиге, повремено блесну зуби лоше сакривене политике доминације – страх да ће "Владимир Путин претворити Косово у замрзнути конфликт и тако блокирати Запад да освоји предности над Русима" (стр. 161).

А мартовски немири из 2004? Они су били пресудни за добијање косовске самосталности, тврде аутори. Тачи их (вероватно) није организовао, али они су били у његову корист. То треба разумети као поруку да би свака друга велика гужва тог типа радила у корист Приштине докле год тамо седи неко са специјализацијом да "жање бес".

Бес народа? Не. Бес цивилизованих аматера с потенцијалом владајуће класе.

број коментара 5 пошаљи коментар
(недеља, 03. јун 2018, 13:47)
Goran [нерегистровани]

Laz

Pitanje: A sta je to Milosevic trebalo da uradi da ne upadne u zamku dobricina sa Zapada? Je li vi i najokoreliji protivnici Milosevica verujete u te mantre? Sta je to trebalo da uradi da bi dobronamerni Zapad onako sirokogrudno oprostio sve Milosevicu i Srbima?

(недеља, 03. јун 2018, 11:34)
anonymous [нерегистровани]

Vesna Knezevic

Svaka cast na ovom clanku

(недеља, 03. јун 2018, 11:19)
anonymous [нерегистровани]

Bravo!

Izuzetan tekst Vesne Knežević!

(недеља, 03. јун 2018, 10:24)
Миле [нерегистровани]

Ова реченица говори све...

Србима је то порука да се на Косову више не ради о добру и злу, истини и лажи, принципима и вредностима, стандардима и правима, већ о томе да је Запад спреман да иде до краја у чувању илузије како је "самостално Косово дипломатски успех и тријумф либералне државе" (Рохан и Петрич).

(недеља, 03. јун 2018, 10:06)
anonymous [нерегистровани]

Vesna Knežević

...je najbolji novinar RTS-a.