Дојче веле: Не постоји право на сепаратизам, ни каталонски ни косовски

Право народа на самоопредељење је важан принцип међународног права, али то је такође и заштита територијалног интегритета једне земље. На први принцип позива се каталонски покрет за независност, на други шпанска влада.

Међутим, међународним правом није предвиђено право на сецесију, осим ако су у томе сложне обе стране, што у Каталонији очигледно није случај.

Стварање нове државе није увек проблем. Када су се Чеси и Словаци раздвојили 1992. године, то је обављено уз обострану сагласност. Када су педесетих и шездесетих година народи Африке прогласили независност, колонијалне силе су делимично пружале отпор, али право народа на самоопредељење је у Уједињеним нацијама био водећи принцип.

Штефан Талмон, професор међународног права из Бона, сматра да Каталонци не могу на то да се позову: "Право народа на самоопредељење претпоставља да постоји један народ који на то право може да се позове. Део народа у оквиру националне државе, чак и да има одређени идентитет, у међународноправном смислу није народ који може да се позове на право на самоопредељење", објашњава Талмон у разговору за Дojче веле.

То не би могли ни Баварци, уколико би једног дана одлучили да се одвоје од СР Немачке. Једнако као и косовски Албанци, они не важе за народ у међународноправном смислу.

Косово је независност од Србије прогласило 2008. године, али међународноправни статус још увек није разјашњен. Србија на Косово и даље гледа као на део своје државне територије.

Међународни суд правде 2010. године је додуше дошао до закључка да проглашење независности Косова није кршење међународног права. Суд, међутим, није дефинисао статусно питање и потврдио је Резолуцију 1244 која гарантује суверенитет и територијални интегритет Савезне Републике Југославије, чији је правни наследник Србија.

У случају Косова су, међутим, ствари довођене пред свршен чин – у међувремену више од половине од скоро 200 земаља чланица Уједињених нација признало је Косово као независну државу.

Шпанија то до данас није учинила јер управо влада у Мадриду страхује да би се на примеру најновије балканске сецесије могле позвати Каталонија или неке друге области које теже независности.

Нема правних услова

Другачији случај је Шкотска. Британска влада под премијером Дејвидом Камероном правно није била приморана да одобри референдум о шкотској независности. Ипак, одобрила га ја 2014. године како би се питање политички разјаснило.

Резултат: 55 одсто грађана гласало је за останак у Уједињеном Краљевству. Према анкетама, и након одлуке о Брегзиту – чему се већина Шкота противила – то мишљење се није значајно променило. Питање независности Шкотске чини се да је за сада закључено.

А Каталонија? О томе да су Каталонци и њихова култура данас изложени притиску – за разлику од времена генерала Франка – не може бити говора. Каталонија има велику аутономију. Штефан Талмон не види правни основ за каталонски покрет за независност: "Ни у шпанском, ни у међународном праву нема правног основа за независност Каталоније."

Сабине Ридел из берлинске Фондације за науку и политику за агенцију ДПА каже: "Каталонски сепаратисти желе свој регион да прогласе независним. Уставно-правно то не могу да учине, то је противно међународном праву, с обзиром да имају аутономију".

Уколико би сепаратисти успели да се отцепе, последице би биле несагледиве: "Уколико уговоре које су склопиле државе доведемо у питање, онда имамо нове сукобе, а можда и поново рат у Европи."

Постојеће државе не желе промене

Не само међународно већ и европско право штити статус кво. У члану 4. уговора о Европској унији стоји да државе воде рачуна "о свом националном идентитету који је изражен у основним политичким и уставним структурама, укључујући регионалну и локалну самоуправу", као и о "територијалном интегритету". То значи да је отцепљење непожељно.

Када је реч о међународном праву, Штефан Талмон додаје: "За међународно право су задужене постојеће државе. Зато је оно у области државног интегритета веома отпорно на промене. Нико не сече грану на којој седи."

Уколико би државе дозволиле отцепљења "због субјективних осећаја идентитета" појединих група народа или области, за кратко време, уверен је Талмон, у свету више не би било око 200, већ 300 или 400 држава.

Каталонски министар спољних послова Раул Ромева, међутим, верује да ЕУ може "даље да се развија", те да је она "прагматичан и динамичан пројекат који се прилагођава реалности". Али тако у овом тренутку није.

Председник Европске комисије Жан Клод Јункер већ је упозорио: "Дан након отцепљења Каталонија не би могла да буде чланица Европске уније."

Дакле, морала би поново да се кандидује за чланство, како би опет стекла право на евро и приступ европском тржишту. А у случају нове каталонске кандидатуре довољно би било да се једна од земаља чланица успротиви и да приступ ЕУ буде спречен.

То би у сваком случају учинила шпанска централна влада, а вероватно и друге земље чланице које страхују од сепаратизма. Дакле, сепаратисти ни правно, ни политички немају добре карте у рукама.