"Издвојила бих издаваче који су најактуелнији и најактивнији на нашем штанду, а то су: Институт за културу, Панорама-Јединство, Институт у Приштини, Филозофски факултет и Удружење књижевника. Издаваштво са КиМ је веома богато. Стављамо акценат на Петера Хандкеа и СПЦ", изјавила је координаторка за Сајам књига Канцеларије за КиМ Гордана Ађанчић.

За 39. по реду фестивал одабране су представе које су биле најбоље у протеклих неколико сезона у Србији.

Током шест фестивалских дана, у обновљеној згради позоришта "Бора Станковић" гостоваће глумци из Београда, Новог Сада и Сомбора.

Врањски театар је припремио представу "Нечиста крв" која је у уторак премијерно приказана на свечаном отварању обновљене зграде.

"Јако је добро да је врањски ансамбл у прилици да осети, а врањска публика да види форме које су актуелне, не само у српским позориштима, него и генерално у европским, истиче глумац позоришта у Врању Марко Петричевић.

Директор позоришта "Бора Станковић" у Врању Ненад Јовић каже да је фестивал до сада био ограничен малом сценом.

"Један од основних циљева нам је довођење квалитетних и остварених редитеља који ће својим радом и искуством дати одређени допринос у раду позоришта и одговорити на све амбиције позоришта. На тај начин бисмо ишли у корак са савременим трендовима у позоришном раду", истиче Јовић.

Припремљен је и пратећи програм - изложбе, монодраме на малој сцени, стендап и промоције књига

Фестивал је ревијалног карактера, а организатори су најавили да ће од следеће године поново бити такмичарског карактера.

"Само поштовање јединства у разноликости може генерацијама данас и онима које ће доћи отворити лепезу материјалног и нематеријалног наслеђа од ког је саткан културни матрикс свих нација света", истакао је Вукосављевић у говору који претходи предавању о културним различитостима, а које ће одржати редитељ Емир Кустурица.

Министар је рекао да у Србији знамо да не можемо разумети друге културе док сасвим не схватимо и не прихватимо своје наслеђе и док не сазнамо који су нас путеви довели до времена у ком живимо и стварамо.

"Иза нас су векови народне имагинације уплетене у баштину којој данас сведочимо и коју морамо да сачувамо да бисмо и сутра знали ко смо. Српски идентитет се градио дуго. Прихватао је дарове других култура кроз време, али није из вида испуштао аутентично семе из ког се развијала српска културна традиција", истакао је министар.

Он је нагласио да су културе, само бројем, малих народа делови културног колажа без којих би слика светске баштине била сиромашнија.

"Подршка оснаживању појединачних култура у име богатства светске културне позорнице коју препознајемо као један од циљева рада Унеска даје нам енергију да истрајемо у презентацији српске, у својој суштини аутентичне, али и мултикултурне, традиције чија раскош почива управо на слободи да утицаје прими и уклопи у своје народно стваралаштво, уз чување драгоцених слојева", нагласио је министар.

Истакао је да данас идентитет српске културе настављају млади ствараоци који се са великим успехом огледају у новим уметничким дисциплинама.

Министар је нагласио да културе нису аутономна острва и да немају живот у оквирима само једне нације, народа или територије, али и додао да култура мора да сачува своје језгро и идентетски извор без којег би, како је рекао, усахла и утопила се.

Додао је и да је Унеско место где треба говорити о значају разноликости за богат колорит светске културне сцене.

Зато је, каже, за представљање Србије на сцени Унеска изабран уметник који је пример културних укрштања - Емир Кустурица.

Култура је кључ наше егзистенције

Култура је кључ наше егзистенције и верујем да Унеско може да игра значајнију улогу у том делу наших живота, поручио је вечерас редитељ Емир Кустурица.

Кустурица је уочи предавања у седишту Унеска на тему културне различитости за Танјуг рекао да је за Србију веома важно да буде активна у овој организацији, да покреће теме које су у њеном интересу јер је, каже, Србија стара земља која мора да сачува своје наслеђе, о коме брине Унеско.

За тему вечерашњег предавања одабрао је, каже, глобализацију, јер је идеја глобализације стака колико и друштво, али стално помера жељни циљ.

"Лако је причати о култури разликовања и о различитим кулутрама кад сте у великој колонијалној земљи у којој филозофи као што је Бернар Анри Леви имају пуно разумевања за друге, али чим дођу на то место, на којем би требало да буде развијен живот културолошке различтости, они одмах призивају топове, авионе и ратовање. То је лицемерно и требало да им скренемо пажњу на ту њихову особину", каже Кустурица.

Додаје да не знам колико ће званицама бити угодно да чују његов говор, али да ће рећи оно што мисли.

За концерт, који ће редитељ којег је прославио Кан и кога воли француска публика, одржати са својим "Но смокинг оркестром" у згради Унеска, на који је позвано око 1.200 званица, каже да је прилика да се кроз музику покаже једну врсту оригиналности која може да буде део светског концепта.

Редитељ се у току дана, заједно са министром културе Владаном Вукосављевићем, састао са генереланом секретарком Унеска Одри Азуле, коју је током њеног боравка у Београду у септембру ове године замолио да она и Унеско помогну у очувању културног наслеђа на КиМ.

На питање колико је важно да уметници попут њега говоре у свету о значајним пробемима са којима се суочава Србија, Кустурица каже да је важно користити прилику.

Египатска књижевница Салва Бекр објашњава да је Египат велико, старо и врло компликовано друштво и да је њихова књижевност одраз тога.

"Осликава све боје изазова. У њој су заступљени сви жанрови и све генерације", истиче Салва Бекр.

Меј Халед, такође египатска књижевница, истиче да је занима судбина човека у свим деловима света.

"Много волим Србију, била сам овде и написала сам књигу 'Египат у Србији' о менталитету и обичајима блиским нашим", наводи Халед.

А који се преводи на српски језик могу читати? Одговор је на полицама издавача у Србији.

"Није тако мало, с обзиром да увек има мало преводилаца. Код нас су доста превођена дела египатског Нобеловца Нагиба Мазуфа. Имамо и представнике генерације 60-их – Ибрахима Аслана, Тахира, Гамала Гитанија", наводи Драгана Ђорђевић, преводилац египатске књижевности.

Сада и нешто потпуно ново. Књига Мансуре Изудин.

Египатска књижевница истиче да експериментална и авангардна књижевност наилазе на одличан пријем код публике и критичара у Србији.

Сматра да је авантуристички дух присутан у свему што је писала или је бар томе тежила. "Волим себи да постављам изазове", истиче Изудинова.

Дакле, посетиоци Сајма су добили нове наслове, а стара издања дела египатских писаца добиће после Сајма нове читаоце. Почасно гостовање управо томе и служи.

"Најтеже је направити књигу без грешке. То значи да у процесу израде књиге треба пазити да све буде тачно. Ту велики посао обаве људи који су невидљиви, лектори, коректори и приређивачи књига. Најтеже је направити узорну књигу, а иза ње може да стоји само један тим и озбиљан и велики издавач", рекао је гостујући у Јутарњем програму Александар Гаталица.

Велике едиције имају релативно ниску цену јер су субвенционисане од стране министарства и републичких или покрајинских фондова, али за обичне људе представљају озбиљан издатак.

"Људи желе да читају, желе да одвоје средства како би имали неку лепу књигу", каже Гаталица.

Овогодишњи допитник Нобелове награде за књижевност Петер Хандке је помало заборављен од наших издавача, али Гаталица верује да ће у будућности бити нових издања.

"Вероватно зато што га је награда дуго заобилазила, али он је заслужени добитник Нобелове награде за књижевност. Не улазим у ставове Хандкеа као писца. Мене су моји велики професори као студента учили да књижевно дело треба одвојити од писца. И сам Хандке је дуго стајао по страни због свог ангажмана. Било како било, Хандке је велики писац и требало је одавно да добије Нобелову награду", истиче Гаталица.

Иако је утисак другачији, Гаталица тврди да се књиге купују и да се чита више него пре и то највише у местима где живи мањи број становника.

"Битно је да се чита и да се иде у библиотеку. Наравно, читаоци сами траже оно што желе да читају, али ће од библиотекара добити препоруку и за друге књиге које су важне и вредне", каже Гаталица.

Век идеологије је завршен, а оно што је остало је слобода симболично приказана у две капе наших ослободилаца из 1918. и 1944. године, рекао је Александар Гаталица говорећи о манифестацији Дани слободе "Београд 2019", чији је уметнички директор.

"Историја нас учи да све страсти нестају као и људи који су се залагали за идеологије, генерације се смењују, али оно што је заиста вечно је слобода", рекао је Алексадар Гаталица гостујући у Јутарњем програму.

Министар културе је, како је сазнаје Танјуг, писцу уручио симболичан поклон, ракију "Ћирилицу", као и боцу вина на чијој етикети пише "Нобеловцу Петеру Хандкеу, из Србије, с љубављу и поштовањем".

Вукосављевић предводи делегацију Министарства културе, која борави у Паризу у циљу јачања сарадње са Унеском у контексту поновног избора наше земље у Извршни одбор те организације.

Министар културе ће се током боравка у Паризу састати са помоћником генералне директорке Унеска Ернестом Отонеом.

Предвиђено је да сутра Емир Кустурица одржи предавање на тему "Култура и разноликост", пре којег ће се званицама обратити и министар Вукосављевић.

Кустурица и његов "Но смокинг оркестра" потом ће одржати концерт у згради Унеска, на који је позвано око 1.200 званица.

Привилегија да први уђу у позоришну салу након обнове припала је најмлађим Врањанцима, они су јуче гледали дечју оперу.

Позориште има велику салу, са 256 места, ротирајућом сценом, погодна је и за сложене представе, опере, балете. Има и мању салу, за експерименталну сцену. И опрема је најсавременија, а у згради позоришта радиће и биоскоп.

Председник Александар Вучић је рекао на отварању да је позориште "Бора Станковић" значајно за целу земљу. Захвалио је глумцима који су чували позориште и када зграде није било.  

Додао је да је много новца уложено у Пчињски и Јабланички округ у претходним годинама али да је важно што су се глумци борили да очувају лучу позоришне уметности. 

Истакао је да је Бора Станковић био најбољи хроничар друштвене атмосфере у којој је, иако смештена у неколико сокака, бујао живот као у мегаполису. 

Александар Вучић је рекао да је данас позориште у Врању једно од технолошки најмодернијих у Србији и да је реконструкција зграде била инжењерски захтевна. 

Додаје да је Србија издвојила 173 милиона динара, а Град Врање 86 милиона, с тим што је град добар део тих пара опет добио од Србије. 

Вучић је навео да је то било могуће због спроведених тешких реформи 2014. и 2015. године и данас има више новца него раније, а и плате културним радницима су 10 одсто више. 

"Одржали смо реч" 

Председник је рекао да цени људе који поштују своју реч и да за њега реч има јачу вредност од уговора.  

"Обавезали смо се да обновимо оно што је годинама уништавано и одржали смо своју реч", рекао је председник. 

Додаје да су отворени и Народни музеј у Београду и Музеј савремене уметнсоти који бележе рекордне посете.  

"Широм државе буде се центри културе и нема државе без културе", напоменуо је председник и навео да ће се отварати позоришта и музеји за "разлику од самозване и лажне културне елите која се трудила да распрода биоскопе, затвори позоришта и музеје".

Цитирао је Бору Станковића – "Ако си се упутио према циљу и путем почео застајкивати и камењем гађати сваког пса који лаје на тебе, никад нећеш стићи на циљ" и додао: "Ми свој циљ знамо и никаква препрека нас неће спречити да дођемо до њега". 

Истакао је да је реконструисана зграда позоришта сведочанство о том циљу и борби народа у Врању.  

Велики дан за Врање 

Градоначелник Врања Слободан Миленковић је истакао да је данас велики дан за Врање, дан када се позориште вратило кући. 

Истакао је да се сви сећају другог јула 2012. године када је позоришна зграда изгорела у подметнутом пожару. Рекао је да је тад апочела стварна драма које је после седам дугих година добила срећан епилог.  

Миленковић наводи да је стизала помоћ са свих страна, од становништва, људи добре воље, компанија из земље и иностранства. 

"Хвала свима који су помогли да Врање добије овако велелепну зграду", рекао је Миленковић и истакао да је за изградњу заслужан и државни врх Србије.  

"Ја мислим да је последњих шест, седам година дошло до неког побољшања. Немам везе са странкама и немојте ме погрешно разумети да ја трчим за неким страначким лидерима, али јесте, по моме мишљењу, дошло до извесног побољшања", навео је академик Михаиловић и додао да то могу да виде и они који не живе у Србији.

Упитан због чега је важно да се настави прича коју је написао 1983. године, Драгослав Михаиловић је навео да је у позадини приповетке пошао за идејама које је имао и да ће читаоци и критичари оценити да ли је погрешио у томе.

"Ја имам 22 књиге и сваки пут сам се трудио да максимално оптеретим моју креацију и да гледам отвореним очима овај свет и да говорим о том свету онако како бих могао да говорим са неком драгим пријатељима", казао је академик Михаиловић.

Додаје да је, сада када је "дошао у дебеле године", задовољан својим књижевним опусом.

На питање колико је храброст битна за писање, Михаиловић је одговорио да је има и да је важно бити отворен према свету и да треба поштовати свет око себе.

"То ће се некад исплатити, ја бар тако мислим. Јако сам био строг према себи, проводио сам бескрајне сате у дељању тих реченица и када погледам уназад, чини ми се – 'богуми, ниси погрешио'", рекао је Драгослав Михаиловић.

Издавачка кућа "Кастаниотис Едишонс" је претходних година објавила више превода романа и приповедака српских писаца, "Велики рат" Александра Гаталице (2016), "Енциклопедија мртвих" Данила Киша (2018), "Тесла, портрет међу маскама" Владимира Пиштала (2019), настављајући тиме своја ранија издања превода прозе Иве Андрића Милорада Павића и других.

Јесте, како се буде приближавао своме крају, и овај Сајам књига ће све више личити на особити, џиновски вашар. Књиге, међутим, нису ни шећерлеме, ни пљескавице, а купци књига су пре свега читаоци, па тек онда муштерије.

Да тако и остане, помоћи ће им не само нови, важни наслови вредних издавача и сусрети са присутним домаћим и страним писцима, већ и разговори у сајамским конференцијским салама названим по великанима српске књижевности.

Ове године, у салама "Иво Андрић", "Борислав Пекић", "Васко Попа" и "Добрица Ерић" највише ће се говорити о Данилу Кишу, Милораду Павићу, Оскару Давичу, Светоме Сави, Растку Петровићу и Исаку Самоковлији.

Они су своје место у канону српске књижевности заслужили како својим књижевним делима, тако и друштвеним ангажманом. О њиховом делу и животу ваљало би често и разнородно разговарати и без неког нарочитог повода, али је ово година у којој обележавамо годишњице њихових рођења, или годишњице смрти.

Случај је хтео да је 15. октобар дан рођења Милорада Павића и дан смрти Данила Киша. Тога дана, у Београду су отворене пригодне изложбе и одржане књижевне трибине.

И трибински програм 64. Међународног сајма књига у Београду највише простора посвећује овој двојици писаца, који су у смирај једног сада већ давно прошлога времена својим књигама целокупној нашој култури обезбедили место у будућности, у којој се трудимо да и даље достојанствено живимо.

Ако посетите овогодишњи Сајам књига, свратите до хале 1А, где ћемо свакога дана разговарати о различитим аспкетима Кишовог и Павићевог књижевног наслеђа. У тим разговорима учествоваће универзитетски професори, књижевни критичари, писци, студенти књижевности и блиски сродници и пријатељи аутора "Гробнице за Бориса Давидовича" и "Хазарског речника".

Комплетан програм сајамских трибина можете прочитати овде.

Киш, Павић, Давичо, два Растка, Самоковлија, Борхес, Пушкин и многи други чекају вас у "Иви Андрићу", "Бориславу Пекићу", "Васку Попи" и "Добрици Ерићу".

Добро дошли!

Истиче да је највећи проблем током реконструкције била деконтаминација простора.

"Решили смо и тај проблем у сарадњи са Институтом у Винчи који је једини акредитован да одради тај посао", објашњава Јовић.

Наглашава да је нова зграда једна од најмодернијих, са најсавременијом сценском опремом, као и видео и аудио опремом.

"Зграда пружа нове могућности, па ћемо моћи да радимо све велике и комплексне представе, као и да доводимо представе великих позоришта", каже Јовић.

Истиче да ће новина у раду позоришта бити и мала сцена која пружа могућност извођења камерних и кабаретскх представа.

Свечаном отварању присуствоваће и председник Александар Вучић. 

Оркестром је дириговао маестро Бојан Суђић.

Манифестацијом "Дани слободе" прослављају се два важна датума у историји Београда – 20. октобар 1944. године, дан када је ослобођен Београд у Другом светском рату и 1. новембар 1918. године, када је Београд ослобођен у Првом светском рату.

"Према истраживањима у свету, постоји 5.000 српских средњовековних списа и ми ћемо затражити њихов повраћај у матицу. Једног дана изложићемо те списе, макар саградили посебну халу за то", рекао је Витезовић. 

Навео је да сваки народ има своју Библију, свој еп, своју Тору, свој Куран, своју Рамајану, своје саге, своје тајне.

"Да поменем најлепшу похвалу књизи: 'Књига је вреднија од свих споменика, од свих гробница, урежених и осликаних стубова, јер она сама гради споменик у срцу онога ко је чита', пише у једном египатском натпису из времена Првог царства", рекао је Витезовић.

У име земље почасног госта говорио је директор Међународног сајма књига у Каиру, Хаитам ел Хај Али.

Рекао је да је Египат стара цивилизација која верује у моћ књиге и да шаље топле поздраве са Нила свим љубитељима књиге у Србији.

Окупљенима се обратио и министар културе Владан Вукосављевић истакавши да ће богата и плодна египатска култура ове године отворити своја врата посетиоцима Београдског сајма, који ће преко низа планираних активности имати могућност и привилегију да упознају тајне калиграфије, да слушају о египатским писцима и да учествују у креативним радионицама.

У друштву градоначелника Београда Зорана Радојичића, који је присутнима пожелео срдачну добродошлицу у српску престоницу, министарка културе Египта Инес Абдел Дајем свечано је  отворила национални штанд своје земље.

Државни секретар у Министарству одбране Александар Живковић отворио је штанд Министарства одбране и Војске Србије.

Капије сајма за посетиоце отворене су данас у 10 сати, а под слоганом "Писмо = глава" све до 27. октобра у програмима Сајма књига представиће се 500 директних издавача, од којих 60 долази из иностранства.

Током осам дана посетиоци Београдског сајма моћи ће да сагледају актуелну домаћу издавачку продукцију, а љубитељи књиге моћи ће да присуствују многим трибинама и промоцијама нових издања.

Глумци су били ученици, а простор Хотела "Врање" користила су у наредним деценијама и путујућа позоришта.

Друго поглавље – оснивање "Грађанске касине", затим и Окружног народног позоришта. Средином 20. века успешно ради аматерско позориште са сталним репертоаром, а 1997. године позориште "Бора Станковић" поново постаје професионално.

Догодило се позориште. Шест дана фестивала, и сала, до последњег места попуњена. Врањска публика која свој позоришни укус развија 29. фестивалских година, стрпљиво чека другу половину октобра и Борине дане.

Од 1979. године историју театра исписује и фестивал "Борини позоришни дани", који је покренуо редитељ и глумац Радослав Радивојевић, дугогодишњи директор Позоришта.

Фестивал траје четири деценије, два пута није био одржан, 1993. године због реновирања зграде и 1995. због одржавања другог фестивала.

Судски поступак још није завршен 

Највећу трагедију, мимо сцене, глумци и публика доживели су 2. јула 2012. године, када је зграда изгорела у пожару.

У пожару су тада уништени дворана, бина, фоаје, подрумски део. Део архиве, документација и неки костими су сачувани, али оштећени због дима и чађи. Ватра је, према првим сазнањима, избила иза Позоришта, на бини дискотеке.

"Препустићемо истрази да званично каже да је пожар подметнут, у том простору око бине осећа се јак мирис бензина", рекао је тадашњи градоначелник Врања Мирољуб Стојчић.

Поступак против осумњичених за подметање пожара траје у Основном суду у Врању, предмет је у завршној фази.

Обнова у фазама 

За седам и по година, од пожара, зграда позоришта обнављана је у фазама. У првој фази грађевинских радова, реконструкција је прекинута због коришћења оплатног уља.

Завршене су две фазе деконтаминације, које обухватају припрему, стругање, брушење свих бетонских површина загађених оплатолом. У подрумским просторијама зграде позоришта почела је следећа фаза, хемијски третман.

"Убрзани природни процес разградње органских загађивача који се налазе у површинском слоју бетона, комбинација водоник-пероксида, ултравиолетног зрачења које симулира сунчеве зраке и оксидација тих једињења, док се у потпуности не разграде и извуку из површинског бетона, да остане чист бетон", објашњава др Гвозден Тасић са Института за нуклеарне науке "Винча".

Када су стручњаци Института "Винча" урадили деконтаминацију бетонских површина, обнова је настављена.

Даске немају, а награде нижу 

И без својих просторија претходних година, глумци су успешни на домаћој и међународној сцени.

"Ту се десио парадокс, ми смо 30 премијера извели за седам година без зграде, и за то време освојили бројне награде и имали учешћа на бројним значајним фестивалима, пре свега на Стеријином позорју две године заредом, што се никада у врањском позоришту није догодило", наводи Бојан Јовановић, глумац позоришта "Бора Станковић" у Врању.

Дела најпознатијег Врањанца, по коме позориште и носи назив, Боре Станковића, оживљавана су на позорници више пута.

За почетак рада у новој згради на репертоару су опера "Коштана" Народног позоришта у Београду, па "Нечиста крв" домаћег театра.

На сајму књига учествоваће најзначајнији домаћи и инострани писци. Пријављено је преко 500 издавача.

Премијерно ће бити представљена многа издања, а заинтересована публика имаће могућност да присуствује дискусијама и предавањима о књижевности, издаваштву, актуелном друштвеном тренутку.

Сајам је посвећен јубилејима Милоша Црњанског, Данила Киша и Милорада Павића.

Традиционални "Школски дан" ове године биће организован у четвртак, 24. октобра.

Појединачна улазница је 250 динара, а колективна 150 динара. 

Међународни београдски сајам књига трајаће до 27. октобра.

Иако од Бијелог Поља до Београда има нешто више од 300 километара, Мирослављево јеванђеље је прешло пут од преко 15.000 километара. Скривање и премештање је ово дело вероватно сачувало од спаљивања, што се десило многим црквеним књигама из тог времена.

Не зна се када је тачно јеванђеље пребачено из Цркве светог Петра у манастир Хиландар, у којем се најдуже налазило. Српска јавност за постојање Мирослављевог јеванђеља сазнаје у другој половини 19. века и од тада је ово дело било предмет истраживања многих научника.

Ово дело је у Србију враћено након што су га хиландарски монаси, у знак захвалности због помоћи манастиру, поклонили краљу Александру Обреновићу 1896. године. Тада је краљу поклоњена и оснивачка повеља манастира, коју је издао Стефан Немања.

Међутим, један лист Мирослављевог јеванђеља тренутно се чува у Русији, у библиотеци у Санкт Петерсбургу.

Овај лист од оригинала је одвојио руски архимандрит Порфирије који је средином 1846. године био у посети Хиландару. Том приликом га је пренео у Санкт Петерсбург, где се овај лист и данас налази. Не зна се да ли га је Порфирије кришом однео или су му лист поклонили монаси Хиландара.

Први пут је био изложен у Кијеву 1874. године, под именом "Петроградски лист", када га је фотографисао Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Београду, који је ово дело и назвао Мирослављево јеванђеље.

На овом листу налазе се читања посвећена празнику Светог Јована Крститеља.

Недостајући лист је 2015. године боравио у Србији, што је и једини пут до сада. Био је изложен у Музеју Вука и Доситеја у Београду.

Повратак овог листа договорен је током посете председника Русије Владимира Путина у јануару ове године, а током посете руског премијера Медведева, потписан је и споразум о пребацивању листа у Србију.

Поезија уживо на Коларцу. Да ли ће то бити рима или слободни стих? Шта сте припремили? 

– Знате како кажу, смјешано најлаке се пије. Додуше, радило се о чаши меда и чаши жучи. Овога пута то ће бити заиста смјешано. Мало смешно, мало озбиљно. Биће неких необјављених песама. Пошто сам готово сигуран да ће доћи и млади људи. Дакле моја права публика, биће и песама за децу, оних познатих и неких нових, мање познатих. Дакле, треба испунити сат времена поезијом, па да то буде некако занимљиво. Трудио сам се ових дана, чини ми се да сам направио добру драматуршку линију како то да изгледа. Ускоро ћемо имати исто то у Нишу.

Пошто се ваша популарност мери с популарношћу рок звезди, могу да вас питам с којом песмом отварате вече?

– Вероватно ће то бити једна песма за младе људе. Вероватно песма "Дете треба да посматраш ал‘ му немој на пут стати". Неку своју мисао сам силом прилика некако измислио због вас новинара који често питате – за кога ви пишете. Онда сам ја смислио да пишем за децу у људима и људе у деци, што се показало временом као веома тачно и прецизно. Готово дефиниција оног што ја покушавам да кажем кроз поезију. У ствари и онога што је мени Душко Радовић рекао при првом нашем сусрету у Београду. Рекао ми је – ти не знаш за кога пишеш.

У недељу почиње 64. Сајам књига. Да ли вас још увек држи радост сусрета са читаоцима па и са колегама?

– За мене је сваки Сајам књига празник. Вероватно и за моје колеге и колегинице. Не само да се видимо, виђамо се и без Сајма књига. Можда мало више да измењамо неку реч, да се поразговарамо, да се подружимо мало. Мене посебно радује што сваке године Република Српска има свој штанд. Овог пута биће чак и промоција једне моје књиге која је изашла у Приједору недавно. Књига "Крчевина", једна од књига из серије које су штампане добитницима Вијенца козаре, односно награде Скендер куленовић. Па сам и ја то међу том братијом мојом песничком ове године заслужио.

Ви окупљате мале писце у Академији ''Сарадници сунца''. Каква су то деца?

– То су млади људи који већ увелико пишу. Ми смо намерно рекли у Фондацији "Ршум" која организује ту академију "Сарадници Сунца", договорили смо се да то буду млади људи, талентовани за писање, који су већ побрали неке ловорике, добили неке награде на фестивалима дечије поезије и поезије за децу. Дакле, они које ми углавном понајемо, колеге и ја који радимо са њима, јер смо често у жиријима на тим фестивалима, у тим догађајима њижевним, тако да се знамо ми. Али, провести десет дана, као што је осморо њих овог августа провело у Љубишу и на Златибору, мислим да је велика нарада за њихов труд и таленат.

"Намера ми је била да се у било ком делу света читаоци питају како се то име изговара. Инспирација ми је био полицајац у селу у коме је живела моја бака. Звао се Хулијам и никада га нисам упознао", изјавио је писац Ју Несбе.

Славни инспектор је оживео и на филму, а једна од порука Сајма јесте "Књига је филм, књига је игра".

"Филм и књига су иста прича. Филм 'Снешко' који је снимљен по мојој књизи показује да су Европљани спремни на нешто ново. Нису више заинтересовани за старе филмске формате. Мислим да исто важи и за књижевност", навео је Несбе.

Читаоци кажу да им се Несбе допада због тога што прилази једној новој групи читалаца.

"Млађе генерације слабо читају књиге, а овако су добили шансу да прочитају добру књигу и да погледају добар филм", казао је издавач Крис Клај.

Бразилски фотограф Себастиао Салгадо добитник је најпрестижнијег признања које се додељује на Сајму. Награђен је за "подизање свести о судбини радника, миграната и услова живота уопште".

"Лепота људи се огледа у њиховом достојанству. Много пута су критиковали моја дела у којима сам заправо приказао лепоту беде. Не можемо да мислимо да је неко посебан ако живи у Француској или Немачкој. Стварности и истина су тамо где је већина становништа на овој планети", оценио је фотограф Себастиао Салгадо.

Нобелова и награда Букер и даље су најбоља књижевна препорука. Доказ су дела Хандкеа, Олге Токарчук, Маргарет Атвуд. Шта ће бити у врху читаних наредне године умногоме зависи баш од овог сајма.

Протеклих дана годишњу продукцију представило је више од 7.500 излагача. Ауторским правима трговали су агенти из читавог света, а сутра сајам отвара врата љубитељима књиге и очекује више од 250 хиљада посетилаца.

Наступило је више од седам и по хиљада излагача, а Србија има национални штанд.

Новинарима се на сајму представио добитник Награде за мир Немачког удружења издавача, бразилски фотограф Себастијао Салгадо.

Награђен је за подизање свести о судбини радника, миграната и условима живота уопште, пише у образложењу.

Претходни добитници тог признања су, између осталих, Марио Варгас Љоса, Орхан Памук, а Салгадо је изразио задовољство и понос што је сада у том низу.

Иначе, претходних дана се показало да су Нобелова и Букер награда најбоља књижевна препорука, па су у средишту пажње дела Петера Хандкеа, Олге Токарчук и Маргарет Атвуд.

Пажњу на српском штанду привлаче дела савремених домаћих аутора у преводу и критичко издање опуса Иве Андрића.

"Гротеске са катедрале Нотр Дам у Паризу – оно што је мене привукло овим чудовиштима, односно каменим гротескама је управо њихова застрашујућа улога, али сам их ја те улоге лишила из разлога што нисам желела да оне некога плаше, већ да забаве", каже Вучковићева.

Сузана Вучковић представила се графикама које имају појединачне приче у комбинованој техници.

"Можемо видети радове који су плод једног новог истраживања, новог опуса – дигитална верзија њене уметности само допунила плодно уметничко стваралаштво", наводи проф. Мирослав Лазовић, председник управног одбора УЛУС-а.

За љубитеље графике ликовни рукопис Вучковићеве је препознатљив.

"Сада се представља са једном другачијом графичком техником и једним сасвим другачијим приступом, што говори наравно о њеној ликовној зрелости", сматра Оливера Вукотић, кустошкиња УЛУС-а.

Поставку "Камене гротеске" можете разгледати до 29. октобра.

Под слоганом "Створи своју револуцију" покренули су је издавачи у сарадњи с Уједињеним нацијама.

Глобализација, дигитализација, националистички покрети изазови су данашњице којима мора да се супротстави снажна култура, поручују организатори Сајма.

"Верујем у културу и у читалачко искуство. Верујем да књиге имају нематеријалну вредност која садржи извесну дозу интимности. Писац је тај који вам сервира речи, а ви креирате слике", објаснио је норвешки писац Ерик Фоснес Хансен. 

Литерарни и тржишни закони заједно диктирају садржај на полицама. Дакле, ту су највреднија дела, али и најпродаванији хитови. Најзаступљенији су писци из земље почасног госта, Норвешке.

Европска земља у којој се највише чита

Норвешка је домовина три нобеловца, класика Ибзена и Хамсуна, модерних владара књижевне сцене, Кнаусгора и Несбеа и званично, европска земља у којој се највише чита.

"Мислим да је норвешка књижевност веома разноврсна. Имамо све врсте литературе. Можете писати о свему. Ја сам оптимиста и по питању будућности. Само су нам потребне нове приче", рекла је Марија Пар, књижевница из Норвешке.

Наши издавачи представљају се с више од 200 књига и публикација домаћих аутора и превода значајних светских дела.

"Посебно би требало издвојити критичко дело Иве Андрића, а исто тако ове године први пут на штанду се могу наћи и алтернативна стрип издања српских цртача", истакао је Младен Весковић, виши саветник у Министарству културе.

Милица Ивић из издавачке куће стрипа "Фијук мрежа" навела је да је реч о целом целом низу издавача који се бави стрипом на одређени начин, не најкласичнијим стрипом.

"Оно како га ми зовемо несврстаним стрипом, што подразумева различите форме графичких новела", навела је Ивићева.

Како ће свет изгледати сутра? Какву улогу ће имати култура? На та питања покушаће овде да дају одговоре учесници дебата. А ко су највеће звезде сајма, већ знамо на основу интересовања за јавно читање. На врху је Ју Несбе.

Због тога изложба у Библиотеци града, посвећена јубилејима, у духу његових романа посетиоцима отвара могућност да се поиграју, сами одреде начин на који ће је доживети.

"Изложба је мултимедијална, сва у словима, међутим та слова садрже мноштво информација о њему, о његовом делу, о његовом животу", рекла је директорка Библиотеке града Београда Јасмина Нинков.

"Веома сам задовољна зато што одражава дух Павићев, а то је дух игре и метафизичке и животне радости и филозофије. Ово је сада претворено у слово од Ш до А. Игра је вишеструка, али је ту  много грађе", каже књижевница Јасмина Михајловић. 

Поставку чини и компјутерска презентација Павићевих дела и рукописа, између осталих и првог примерка "Хазарског речника", који је настао пре 35 година. 

Изложбу прати и каталог, као и зборник у којем о Павићевом делу пишу његове колеге, а који ће почетком децембра бити представљен у Српском културном центру у Паризу. То ће бити и права прилика да му се ода почаст какаву заслужује. 

Изложба је рађена скоро годину дана, и уприличена је 10 година после Павићеве смрти, 90 година после његовог рођења и 35 година од појављивања његовог најпознатијег дела "Хазарски речник".

Изложба ће трајати до 31. октобра.

Његов отац, мађарски Јеврејин, страдао је у Аушвицу, а он се са мајком Црногорком и сестром, из Новог Сада преселио на Цетиње. Ту је живео до завршетка гимназије.

Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, као први студент на катедри за општу књижевност.

Прве радове објавио је са 18 година, а први роман Псалм 44 са 20 година. Почетком шездесетих обрео се у Француској где је радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитетима у Стразбуру, Бордоу и Лилу. Одатле потиче и његово прво значајније прозно дело Башта, пепео, затим Рани јади и бројни преводи. Бавио се и филмским серијама.

Библијске легенде и теме из стварности која га окружује биле су база његових прича. Његова књига Гробница за Бориса Давидовича објављена је 1976. године и била је предмет критика, наводно због плагијата и коришћења борхесовског метода у писању. Напади су трајали месецима. После неколико полемика, наредне године, написао је Час анатомије. Истовремено је за оспоравано дело добио награду „Иван Горан Ковачић“.

Данило Киш је живео на Савском венцу, где сада станује његова бивша супруга Мирјана Миочинович, и на Вождовцу, где још има станара који се сећају кратких сусрета са њим.

Последњих десет година живота, Данило Киш је провео у Француској, где је одликован за целокупно животно дело. Био је у заједници са Паскал Делпеш, која се латила великог посла: превода његових дела на француски језик. Професионални пут довео ју је и до Београда, где је пре десет година обављала функцију директора Француског института.

То је покретачка снага професора Петра Ђорђевића и у осмој деценији живота.

"То је животни позив. То је смисао мог живота. Љубав према сликарству, то је нешто што се не мења. И ако ме питате, да ли бих нешто променио - не", истиче сликак Петар Ђорђевић.

Иако се школовао у Нишу и Београду, а усавршавао у Паризу, остао је веран родном Пироту.

"Најтеже је бити у малој средини као што је ова наша, јер сте изоловани. Срећа је да у ово доба дигитализације, можете да пратите и оно што се дешава у Паризу, Њујорку или Лондону", каже Ђорђевић.

У животу је имао два сјајна педагога. Његов ујак Чедомир Крстић, професор, и Љубица Цуца Сокић, академик, у чијој класи је дипломирао пре 50 година.

"Педагог са једном бескрајном ширином и могућност да сами одаберете свој пут, а да педагог следи тај ваш пут и негује ту започету клицу", каже Петар Ђорђевић.

Дела Петра Ђорђевића су део сталне поставке Музеја савремене уметности.

Бројне награде, изложбе и заступљеност у сликарским енциклопедијама широм света говоре о плодном раду.

Поносан је и на чињеницу да је 1973. године на Мајском Салону у Паризу излагао са Пикасом.

Истакао је да је, делимично инспирисан протестима покрета „Побуна против изумирања“ одржаног у близини места на којем се одлучивало о додели награда у Лондону, жири одбио захтеве да не изабере више од једног добитника.

„Наш консензус је наша одлука да се подсмехнемо правилима. Мислим да се закони не крше, а да се правила могу прилагођавати околностима“, рекао је Флоранс.

Организатори немају исти став, па је Габи Вуд, директорка за књижевност Фондације Букерове награде, рекла да су старатељи фонда више пута саопштили члановима жирија да не могу да именују два победника, али да су они организовали седницу у соби жирија док су се расправе развлачиле по пет сати.

Вудова је инсистирала на томе да одлука жирија неће „поставити преседан“, што значи да ће Aтвудова и Еваристоова поделити новчани износ награде од 50.000 фунти.

Уједно, 79-годишња Маргарет Атвуд је постала настарији добитник те награде, док је Еваристова прва Афроамериканка са тим признањем. За награду је било номиновано шесторо књижевника.

"Мозаик је једно огромно поље које даје велике уметничке могућности. Може бити графика, вајарство, животопис. Моји мотиви су социјални, идеолошки. Волим да експериментишем са различитим материјалима и средствима", каже Крум Шаранков, уметник из Бугарске.

Академска сликарка Татјана Војнов каже да мозаик представља покушај да се сопствено поимање апстрактних појмова материјализује.

"То радим материјалом каменом, а снага тог материјала сама по себи се онда претаче из апстрактне идеје у конкретну фигуративну слику", рекла је Татјана Војнов.

Током четрнаест година на овој изложби се представило око триста уметника из земље и иностранства. Упркос ограниченом формату видљива је разлика у уметничкој пракси, од класичних и фигуративних дела до експеримената савременог мозаика.

"Заједничка нит је можда једна врста поступка који омогућава бескрајну слободу. Мозаик је једна техника која омогућава експериментисање и тражење неких нових израза, без икаквих ограничења. Поготово данас када су нам сви материјали на располагању", навео је аутор пројекта Петар Вујошевић.

Најуспешнији рад на изложби и најбољи студентски рад биће награђени. Изложбу ће пратити радионица мозаика.

Недеља 20. 10. 2019.

Сала „Иво Андрић“

19.30 – Групни портрет – Правда за Нобела!

Одлука Шведске краљевске академије да једна од две Нобелове награда за књижевност припадне Петеру Хандкеу изазвала је дизање скоро па барутне прашине која се још увек не слеже. Први дан Сајма књига је право време за разговор о Петеру Хандкеу и Олги Токарчук, двоје писаца чији друштвени ангажман побуђује више пажње јавности од њиховог књижевног стваралаштва.

У разговору учествују Жарко Радаковић, Милица Маркић, Небојша Грујичић и Мирољуб Стојановић. Разговор води Мухарем Баздуљ.

Понедељак 21.10. 2019.

Сала „Иво Андрић“

14.00 – Групни портрет – Представљање агенције за књигу „Калем“ из Турске

Свој рад представиће нам агенција за књигу „Калем“ коју су пре десетак година у Истанбулу основали млади књижевни ентузијасти, са жељом да помогну турским ауторима да изађу на светску књижевну сцену, као и да љубитељима светске књижевности у својој земљи понуде што боље књижевне преводе.

О свим активностима агенције и даљим могућностима повезивања турске и српске књижевне сцене говориће координаторка активности „Калема“ Нермин Молаоглу, потом њена имењакиња Нермин Јилдирим, списатељица која је и званична гошћа Сајма, те неки од наших издавача који сарађују са овом агенцијом. Да разговор тече без шумова у комуникацији, помоћи ће нам књижевни преводилац Весна Газдић.

15.00 – Свемир Винавер – Пушкинов и Павићев „Евгеније Оњегин“

Прва трибина из циклуса посвећеног изазовима књижевних превода спојиће два класика светске књижевности чије годишњице рођења и смрти обележавамо током целе 2019. године. О Александру Сергејевичу Пушкину и нашем Милораду Павићу, који је превео „Евгенија Оњегина“ са Тањом Поповић, Аном Јаковљевић и Корнелијом Ичин разговараће Мелиха Правдић.

16.00 – Књижевни амаркорд – Бурлеска господина Растка Петровића

Циклус трибина посвећених домаћим и светским писцима чије нас годишњице рођења или смрти обавезују али и подстичу да говоримо о величини њихових дела и њиховог утицаја на савремену књижевну сцену посвећена је писцу „Дана шестог“. О животној судбини и генију писца Растка Петровића говориће Бојан Јовић и Антоније Симић, а разговор ће водити Владан Бајчета.

17.00 – Профил Гојка Ђога

Како је то бити песник чије стихове не оцењују књижевни критичари него судије на правом судском процесу, зна Гојко Ђого, кога шира јавност зна по инкримисаној збирци стихова „Вунена времена“, а љубитељи поезије по особеној поетици чији су домети овенчани многим књижевним наградама. О овоме и много чему другом са песником ће разговарати Никола Маринковић.

19.00 – Књижевни амаркорд – Тридесет година без Киша

Током целе године разговара се и пише о Данилу Кишу. Његов горки талог искуства и даље интригира оно што је остало од југословенске култруне јавности. О писцу „Гробнице за Бориса Давидовича“ на овогодишљем Сајму ће бити речи на неколико трибина. На овој, којом започиње дружење сајамске публике са Данилом Кишом, учествоваће Гојко Божовић, Владислава Гордић Петковић, Драган Бошковић и Александар Јерков, а разговор води Тамара Крстић.

Сала „Борислав Пекић“

14.00 – Микс медија – Анимација и књижевност

У разговору којим „пробијамо лед“ у трибинском циклусу који ће обухватити најшири спектар тема посвећених везама књижевности са најразличитијим сферама људскога делања, између осталог ће бити речи о начинима адаптирања књижевних дела у цртаће и текстом као главним јунаком анимираног филма. Са Милошем Томићем и Срђаном Радаковићем разговараће Сања Савић Милосављевић.

15.00 – Групни портрет – Представљање аутора пројекта „Енклава“

Звонко Карановић је већ одавно етаблиран као један од оних песника чија је поезија позитивно деловала у оба генерацијска смера - његове текстове воле и цене како они старији, тако и они млади песници и књижевни критичари. На трибини ће бити представљен Карановићев издавачко-едукативни пројекат „Енклава", као и неколико младих песника који су захваљујући ангажовању свога ментора добили и своје песничке збирке.

16.00 – Књиге и снимања Срдана Голубовића

Намера је да на трибинама у овом мини-циклусу публици представимо наше познате филмске редитеље пре свега као читаоце, али и да сазнамо начине на које се у њиховом делу огледа књижевни текст. Наш први гост биће Срдан Голубовић, редитељ који је свој филм „Клопка“снимио по истоименом литерарном предлошку Ненада Теофиловића. Са њим ће разговарати Срђан Вучинић.

19.00 – Науке и књижевност – Нефикцијска књижевност

До пре двадесетак година, заједно са Ниновом наградом додељивана је и Награда „Димитрије Туцовић“ за публицистику. У међувремену је таблоидизацијом јавног простора овај термин потпуно изгубио своје некадашње значење, па би нефикцијска књижевност највише одговарало термину nonficiton , којим се у свету назива документарна, научно-популарна и мемоарска литература.

О нефикцијској књижевности ће говорити Томислав Брлек, Мирољуб Стојановић и Иван Чоловић, први добитник Награде за нефикцијску књижевност ДКСГ. Разговор води Тамара Митровић.

Сала „Добрица Ерић“

18.00 – Замена места – Мирјана Ђурђевић и Владимир Арсенић

Замисао је да се устаљени однос писца и књижевног критичара на овим трибинама окрене „наглавце“, тако да публика буде сведок својеврсног разоткривања критичареве читалачке поетике. У првом оваквом разговору, Мирјана Ђурђевић ће, попут своје књижевне јунакиње Хенријете, покушати да „раскринка" критичарски систем вредности увек строгог Владимира Арсенића.

Уторак 22.10. 2019.

Сала „Иво Андрић“

14.00 – Групни портрет – Представљање Српског књижевног друштва

Посетиоци Сајма књига ће ове године бити у прилици да се упознају са активностима три репрезентативна уметничка удружења која окупљају писце и књижевне преводиоце. Свако удружење је слободно да својих педесет минута искористи по слободној вољи. Тако ће чланови Српског књижевног друштва на трибини насловљеној „Да ли роман прождире остале књижевне врсте?" разговарати о томе да ли је та превага квалитативна или само квантитативна; да ли су је створили медији и издавачи или је роман и даље највећи изазов за писца; може ли се и како оживети интересовање за поезију, причу, есеј, путопис; коме користи хиперпродукција романа и није ли она најпогубнија управо за роман сам. У разговору учествују Јелена Ленголд, Звонко Карановић, Славољуб Марковић и Дејан Симоновић. Разговор води Мирјана Митровић.

15.00 – Профил Нермин Јилдирим

Први гост Одбора сајма књига који ће се представити публици биће турска списатељица Нермин Јилдирим, чији је роман „Тајне сневане у Истанбулу“ објавио београдски "Beobook" . Са Нермин Јилдирин ће разговарати Драгана Бошковић Ковачевић.

16.00 – Књижевни амаркорд – Павић, унутрашња страна рецепције

Након приче о Милораду Павићу као врсном књижевном преводиоцу, на овој трибини ће се говорити о генези рецепције његовог књижевног опуса код нас и у свету. Публика ће моћи да чује колико су геополитичке промене утицале на тумачења Павићевог опуса. У разговору учествују Милица Мустур и Кристијан Олах, а са њима ће разговарати Владан Бајчета.

17.00 – Науке и књижевност – Стотину књига едиције Десет векова српске књижевности Издавачког центра Матице српске.

Говоре Миро Вуксановић, главни уредник и др Марко Недић, један од уредника.

18.00 – Замена места – Владимир Кецмановић и Сања Милић

Ко не буде присуствовао овом разговору, пропустиће јединствену прилику да види шта ће то врсни полемичар и добитник обе Андрићеве награде питати ауторку култне радијске емисије „У првих пет“.

19.00 – Књижевни амаркорд – Десет година без Милорада Павића

Трећи разговор о Павићу биће посвећен пишчевом књижевном наслеђу. Колико је „Хазарски речник“ утицао на списатељске технике и поетике?  На трибини учествују Ала Татаренко, Александар Јерков и Борис Булатовић, а са њима ће разговарати Слађана Илић.

Сала „Борислав Пекић“

13.00 – Свемир Винавер – Савремена српска књижевност на украјинском

Захваљујући пре свега књижевном преводиоцу и слависткињи са Универитета у Лавову Али Татаренко, савремена српска књижевност је и те како присутна и на украјинском језику. Овога пута, у разговору о свим успесима и предстојећим пројектима представљања наше књижевности у овој многољудној словенској земљи придружиће јој се и њена колегиница из Кијева, Олга Антонова. Разговор ће водити Вуле Журић.

14.00 – Групни портрет – Представљање школа креативног писања и књижевне критике Дома културе студентски град из Београда

Популарни ДКСГ је једно од проверених места где се редовно и квалитетно представља све оно вредно са домаће и регионалне књижевне сцене. Сем редовних промоција, округлих столова и правих малих књижевних фестивала, Студењак је већ неколико година и место одржавања низа занимљивих и пре свега корисних књижевних радионица. Сајамска трибина је право место да уредница књижевних прогреама ДКСГ Тамара Митровић и њен креативни тим представе све своје активности и подстакну заинтересоване да им се прикључе у раду.

16.00 – Свемир Винавер – Изазов књижевног превода дела Владимира Набокова и Томаса Пинчона

Како се у јавности сужава простор за књижевну критику, тако се губи скоро свако помињање квалитета књижевних превода. Зато ће простор сале „Борислав Пекић“ макар на педесет минута бити посвећен разговору о изазовима књижевног превода дела двојице писаца чије су поетике извршиле немерљив утицај на правце којима ће се кретати савремена књижевност. О превођењу текстова Набокова и Пинчона на српски разговараће Александар Шурбатовић и Нина Живановић Муждека.

17.00 – Књижевни амаркорд – Исак Самоковлија

Постоје тихи писци. Ако и нисмо били њихови савременици, ипак осећамо да су „живели и радили“ готово неприметно, некако по страни од уобичајене вреве коју са собом доноси учешће у културном животу, али и како је њихова реч била и остала важна и незаобилазна. Један од таквих писаца био је и Исак Самоковлија, сарајевски лекар, који је животни век, књижевне теме и простор у којем страдају његови књижевни јунаци делио са нашим јединим нобеловцем, Ивом Андрићем. О вредностима књижевног дела писца „Носача Самуела“ и усуду другог у земљи о којој говори Андрићево „Писмо из 1920. године" разговараће Станиша Тутњевић, Мухарем Баздуљ и Вуле Журић.

19.00 – Микс медија – Новинарство и писање

Имате ли и ви свог омиљеног новинара? Да ли можете да препознате његов стил након што прочитате тек неколико првих речи новинског чланка? Зашто данас немамо неког новог Богдана Тирнанића или Мирослава Радојчића? Шта је дигитализација дала, а шта узела новинарима? На ова и друга питања Димитрија Буквића о везама новинарства и књижевности настојаће да одговоре Говоре Галеб Никачевић, Немања Чабрић и Круна Пинтарич.

Плато Београдског сајма

15.00 – Профил Ане Ристовић

Добитница многих важних књижевних награда, преводилац са словеначког, светски путник... то су само неки од разлога да проведете лепих сат времена слушајући разговор познате песникиње и Драгана Бабића.

Сала „Васко Попа“

13.00 – Микс медија – Представљање књиге „Марципан - царство мога оца“ Миклоша Самоша

„...Пред нама је велика лична прича о успеху човека који потиче од оног доброг што постоји код Мађара и код нас, Срба. Али, то је пре свега, прича о успеху до кога се долази радом, великим, тешким и исцрпљујућим радом који носе две генерације.Повест толико оригинална и лична, да ће многи људи са ових простора увидети фантастичан пут који су пронашли чланови породице Самош, док су се кретали ка врху на који су носили ружу од марципана. И још нешто-прича ове породице занимљива је јер нам открива свет Мађара и Мађарске из једног сасвим новог угла, у коме смо ми, Срби. А из тог угла,после читања ове књиге,ићи ћемо са нешто више ведрине у животу...“ 

Среда 23.10. 2019.

Сала „Иво Андрић“

14.00 – Групни портрет – Представљање Удружења књижевника Србије

Након Српског књижевног друштва, сајамској публици ће се представити чланови нашег најстаријег књижевног удружења.

18.00 – 800 година аутокефалности СПЦ – Библија и српска култура

Овај велики јубилеј Српска православна црква обележава низом свечаних активности. О значају догађаја који су се одигравали пре осам векова биће говориће сеу програмима на штанду СПЦ. У оквиру трибинских програма, очекују нас два разговора, а велики јубилеј је повод да се разговара о нераскидивим везама наше цркве и културе. Прва трибина посвећена је историји превода Библије на српски језик, и многоструким утицајима Библије на нашу националну културу. Учествују др Предраг Драгутиновић и др Родољуб Кубат.  Разговор води Данијела Дојчиновић.

19.00 – Науке и књижевност – Књиге о науци као добра књижевност

Баш као и нефикцијска књижевност, књиге посвећене популарној науци нису још увек нашле стално место на полицама наших библиотека. На сајамској трибини највише ће бити речи о феномену овог жанра и специфичностима ове гране издавачке делатности на домаћем терену.
У разговору учествују Љубица Урошевић, Слободан Бубњевић и Бојан Стојановић. Разговор води Мухарем Баздуљ.

Сала „Борислав Пекић“

13.00 – Микс медија – The E-BOOK Puzzle

Прошлост, садашњост, будућност дигиталног издаваштва. О значају електронских књига и других дигиталних публикација из перспективе издавача, библиотекара и читалаца, говори Ксенија Минчић Обрадовић 

15.00 – Групни портрет – Јелена Ленголд и Александар Баљак

А може и: два профила! Како год, публику очекује педесет минута разговора са супружницима о томе како утичу једно на друго, како и где стварају и да ли је заједнички живот уметника грађа за песму, кратку причу, роман или афоризам. Са ауторима разговара Вуле Журић.

16.00 – Микс медија – Библиотеке и савремена српска књижевност

Како задржати постојећу а освојити нову публику књижевних вечери? Да ли су библиотеке место за промоцију љубавних викенд романа и како помоћи читаоцима да дођу до вредних наслова? О томе и многим другим аспектима односа библиотека и текуће књижевне продукције говориће Јасмина Нинков, Милена Ђорђијевић и Виолета Стојменовић.  Разговор води Вуле Журић.

17.00 – Књижевни амаркорд – Оскар за Давича?!

Тридесет година је прошло од смрти Оскара Давича, али није фраза када кажемо да његово дело и данас живи. Шта је то што у његовом делу не престаје да привлачи нове и нове генерације читалаца, због чега је занемарен његов приповедачки опус, против кога или чега се данас не би бунио увек на полемику спремни Окета...?  На ова и многа друга питања потрудиће се да одговоре Бојан Васић, Томислав Брлек и Владимир Табашевић.  Са њима ће разговарати Марјан Чакаревић.

18.00 – Науке и књижевност –  Професори, писци, песници и њихови ђаци.

Колико ли је само оних писаца који су кору хлеба зарађивали радећи у просвети?! Неки од њих су били омиљени професори, док други никако нису успевали да у себи помире уметника и педагога. Како је данас бити писац и професор? Да ли списатељски таленат помаже или одмаже у предавању прописаног градива? О овим и другим темама разговараће професори Српског језика и књижевности Љубица Арсић, Петар Матовић и Ана Ристовић.

19.00 – Књиге и снимања Боре Драшковића

Филмски опус једног од наших најзначајнијих и најзанимљивијих филмских редитеља увек је био у тесној вези са књижевношћу.  Са редитељем разговара Срђан Вучинић.

Плато београдског сајма

13.00 – 800 година аутокефалности СПЦ – Представљање фото-монографије „Свети Сава у Боки“

О књизи ће говорити Никола Маловић.

15.00 – Науке и књижевност – Представљање нових издања Српске акдемије наука и уметности

Говоре академик Владимир С. Костић, председник САНУ и академик Марко Анђелковић.

16.00 – Науке и књижевност – Читалац Владимир Костић

У готово свим својим јавним иступима, председник Српске акаденије наука и уметности инсистира на важности културе за развој, али и опстанак нашега друштва. Тема сајамске трибине, међутим, неће бити меморандуми и званични ставови институције на чијем је наш уважени науролог на челу, нити било које научно питање. Интересује нас онај Владимир Костић који на Сајам књига долази са кофером да би га на крају дана испунио књигама. Колики је значај књиге и читања за појединца и друштво у којем живи, које су му то књиге омиљене, а које наслове никада до краја није прочитао... О томе и о многим другим читалачким темама са председником САНУ разговараће Вуле Журић. 

Четвртак 24. 10. 2019.

Сала „Иво Андрић“

15.00 – Науке и књижевност – Представљање десет томова критичког издања дела Иве Андрића у издању Задужбине Иве Андрића.

Говоре Миро Вуксановић, председник Уређивачког одбора, проф. др Зорица Несторовић, руководилац пројекта и др Жанета Ђукић Перишић, управница Задужбине.

16.00 – Профил Сергеја Шаргунова

Гост Одбора сајма књига долази из Москве. Шаргунов је представник млађе генерације руских приповедача, свестрани и ангажовани уметник чији другачији глас доприноси утиску о руској књижевности као неисцрпном извору врхунских уметника. Да је то тако, потврђује Шаргуновљев роман „Албум без фотографије", који је код нас објавио Службени гласник, у преводу Милене Мићуновић. Са аутором разговара Сања Милић.

19.00 – Замена места – Горан Петровић и Александар Јерков

Након разговора са председником САНУ, публика ће бити у прилици да чује шта то један од наших нејпревођенијих писаца и од скора академик Горан Петровић има да пита професора универзитета и књижевног критичара Александра Јеркова.

Петак 25. 10. 2019.

Сала „Иво Андрић“

14.00 – Групни портрет –Представљање Удружења књижевних преводилаца Србије

Сајамској публици ће се представити уметничко удружење оних без којих не би било могуће говорити о било каквој културној сцени. Ово је прилика да шира публика чује како књижевни преводици и те како имају много тога важног да кажу, а не само да добро преводе.

15.00 – Књижевни амаркорд – Слободан Јовановић некад и сад

Иако је са обновљеног издања његових сабраних дела одавно скинута етикета сумњиве идеолошке подобности, наш велики правник, историчар, књижевни критичар и утемељитељ „београдског стила" као да још увек није заузео оно место које му у нашој култури и више него заслужено припада. Шта нам данас говори његово целокупно ангажовање? Када ће наша научна и шира јавност бити у стању да се дефинитивно одреде према првом Слободану међу Србима. У разговору учествуују Милош Ковић, Слободан Антонић и Борис Милосављевић. Разговор води Горислав Папић.

16.00 – Профил Гоце Смилевског

Аутор „Разговора са Спинозом“ управо је обавио нови роман у преводу на српски језик. Овога пута, у средишту интересеовања једног од најважнијих савремених македонских писаца нашао се Сигмунд Фројд и његове сестре. Са аутором разговара Драгана Бошковић.

17.00 – Профил Мила Ломпара

Професор Мило Ломпар је један од најактивнијих наших интелектуалаца, а његова најновија књига посвећена Милошу Црњанском не престаје да привлачи пажњу читалаца. Како је све почело? Да ли је потребно мирити страст са знањем? Зашто је Црњански волео фудбал, а Андрић кошарку? То су само нека од питања које ће професору поставити Весна Капор.

18.00 – Књижевни амаркорд – Павић између науке и књижевности

Последња у низу трибина посвећених писцу „Хазарског речника“ говориће се о преплитању његовог научног и књижевног рада.  У разговору учествују Михајло Пантић, Јасмина Михајловић и Јелена Марићевић.  Разговор води Владимир Папић.

19.00 – Књижевни амаркорд – Педесет година „Бугарске бараке“

Једна од кључних књига једног од зачетника стварносне прозе изашла је из штампе пре тачно педесет година. Ове године добили смо јубиларно издање те антологијске збирке кратких прича писца који је током деценија рада успевао да увек буде нов и другачији. Са Милисавом Савићем разговара Вуле Журић.

Сала „Борислав Пекић“

14.00 – Микс медија – Педесет година „Косе“, педесет година шишања?

Могли смо уместо „Косе“ да ставимо и „Вудсток“, али овога пута нас сем бунта и његовог брендирања интересује и феномен мјузикла, те слика тадашње београдске уметничке сцене. Говоре Владислав Бајац, Небојша Брадић и Жикица Симић Разговор води Зоран Пановић.

15.00 – Свемир Винавер – Борхес без Маркеса.

Шта је нама некада био, а шта нам је данас Хорхе Луис Борхес? Колики је био утицај његове поетике на уметнички развој наших писаца? Говоре Силивија Монрос Стојаковић, Милан Влајчић и Ненад Шапоња. Разговор води Милена Ђорђијевић.

16.00 – Микс медија – Књижевност и савремена визуелна уметност

Док буде трајао Сајам књига, у току ће увелико бити велика изложба Марине Абрамовић, која је у домаћој јавности изазвала прави мали полемички рат. У јеку ове помало необичне уметничке диференцијације на Сајму ће се разговарати о везама књижевности и уопште текста са тенденцијама у савременим ликовним праксама. Говоре Жарко Радаковић и Гордана Каљаловић Одановић.  Разговор води Марија Ђорђевић.

17.00 – Науке и књижевност – Има ли савремене српске књижевности у науци о књижевности? 

Сведоци смо живе научне активности којом новостасала генерација књижевних историчара и теоретичара настоји да пружи свој поглед на традиционалне књижевне вредности. Међутим, колико ова истраживања задиру у савремену књижевност? О овоме ће разговарати Татјана Росић, Владимир Гвозден и Владимир Табашевић.  Разговор води Игор Перишић.

18.00 – Замена места – Владан Матијевић и Тамара Крстић

Владан Матијевић је познат као духовит писац и саговорник. Баш ће бити интересантно видети како се сналази у улози онога који не даје одговоре, већ поставља питања. А Тамара Крстић ће најзад бити у прилици да исприча када је и како толико заволела књижевност и решила да јој бављење културом буде животно занимање.

19.00 – Профил Лауре Синтије Черњаускајте

Прва списатељица која на Сајам долази из Литваније и њен роман „Дисање у мермер" као први роман преведен са литванског на српски језик.
Са ауторком разговара Љубица Пупезин.

Субота 26. 10. 2019.

Сала „Иво Андрић“

14.00 – Профил Дејвида Вана

Амерички писац који је објавио сјајну књигу о самоубиству у најбољој традицији приповедања о америчкој дивљини. Са аутором разговара Мирољуб Стојановић.

15.00 – Књиге и снимања Емира Кустурице

Славни режисер ће и ове године бити једна од највећих звезда Сајма. Овога пута публика ће имати прилику да чује његова размишљања о утицају књижевности на његов филмски језик и о списатељском искуству. Са редитељем разговара Мухарем Баздуљ.

16.00 – Микс медија – Стој, Џони, стој, или још неколико речи о Бранимиру Штулићу.

Нова књига Ивана Ивачковића посвећена албумима групе „Азра“ биће тек повод да учесници и публика створе енергију из које избија неизмерно дивљење према песничком генију Бранимира Џонија Штулића. Говоре Иван Ивачковић, Др Неле Карајлић и Душан Павловић. Разговор води Вуле Журић.

17.00 – Десет година књижевне групе П-70

Пре десет година све је почело у београдском СКЦ-у. Десет година касније, Владимир Кецмановић, Слободан Владушић, Марко Крстић, Дејан Стојиљковић и Никола Маловић говориће на Сајму књига о свом деценијском искуству припадања једној оваквој књижевној дружини. Разговор води Сања Милић.

18.00 – Замена места – Љубица Арсић и Михајло Пантић

Права трибинска посластица за све љубитеље духовитих књижевних разговора. 

19.00 – 800 година аутокефалности СПЦ – Идеја и смисао светосавља

Прослава јубилеја биће прилика да се на Сајму говори о светосављу из више аспеката, а све у намери да се осветли ова кључна специфичност суштине нашег националног бића. Говоре проф. др Богољуб Шијаковић, проф. др Мирко Саиловић и др Владимир Цветковић

Сала „Борислав Пекић“

14.00 – Групни портрет – Представљање културног центра „Тачка сусретања“ из Вршца

Медији су пуни жалопољки о мртвом мору домаће културне сцене, кресању буџета за културу и незаитересованости публике за културна дешавања. Да све то може другачије, дакле лепше, смисленије и много боље, показали су ентузијасти из Вршца. Сајам је прилика да са свима нама поделе своја искуства, представе свој досадашњи рад и открију нам шта то ново и лепо припремају за месеце који долазе.

16.00 – Замена места – Срђан Срдић и Јасмина Врбавац

Колико пута је Јасмина Врбавац интервјуисала Срђана Срдића не знамо, али знамо да ће писац, критичар и уредник издавачке куће „Партизанска књига“ бити спреман да јој узврати из свих оруђа и оружја своје ведре радозналости.

17.00 – Микс медија – О чему говоримо када говоримо о Ниновој награди?

Тема коју није потребно посебно најављивати. Говоре Катарина Пантовић, Зоран Пауновић и Иван Миленковић. Разговор води Владан Бајчета.

Недеља 27. 10. 2019.

Сала „Иво Андрић“

16.00 – Микс медија – Да ли се жанр улива у главни ток?

Шта ви мислите? Да ли је, на пример, венецијански Златни лав за филм „Џокер" прекретница у уметничком вредновању жанра? И, шта је то уопште озбиљна књижевност?
Пред гашење светала овогодишњег Сајма, о овој увек врућој теми говориће Дејан Стојиљковић и Дарко Тушевљаковић.  Разговор води Младен Милосављевић.

Сала „Борислав Пекић“

12.00 – Књижевни амаркорд – Сећање на Зорана Пешића Сигму

Сигма је отишао прерано, није доживео да прими награду „Биљана Јовановић“, коју је добио за своју последњу објављену књигу. Дан пре него што ће у просторијама Српског књижевног друштва његовој породици бити уручено ово признање, његови пријатељи писци окупиће се и на Сајму, не би ли се још једном присетили тог доброг човека.

13.00 – Књижевни амаркорд – Киш као књижевни јунак

Сајамске разговоре о животу и делу Данила Киша окончаћемо причом о писцу „Пешчаника" као књижевном јунаку. Божо Копривица је био Кишов пријатељ, а Филип Чоловић никада није крио своје велико интересовање за Кишову судбину. Са њима ће разговарати Вуле Журић.

Свемир Винавер плус

Као нарочиту посластицу за све љубитеље живе уметничке речи препоручујемо низ од пет предавања посвећених Дантеу које ће доајен књижевног преводилаштва и свестрани уметник Коља Мићевић држати од понедељка до петка, тачно у подне, у сали „Добрица Ерић“.

Редослед и теме предавања:

Понедељак 21.10. 2019. у 12.00, Сала „Добрица Ерић“ – Данте и његов читалац
Уторак 22.10. 2019 у 12.00, Сала „Добрица Ерић“ – Данте и његове реке
Среда 23.10. 2019 у 12.00, Сала „Добрица Ерић“ – Данте и његови песници
Четвртак 24.10. 2019 у 12.00, Сала „Добрица Ерић“ – Данте на француском и српском
Петак 25.10. 2019 у 12.00, Сала „Добрица Ерић“ – Омаж Владимиру Величковићу

Програм намењен најмлађим читаоцима 

Понедељак 21. 10. 2019.

Сала „Добрица Ерић“

14.00 – Поштована децо, ја сам... Горан Новаков

Са писцем разговара Владимир Вукомановић.

15.00 – Данас разговарамо... О болу и бесу у књижевности за децу и младе

Учествују Јасминка Петровић, Тијана Тропин и Борис Кузмановић. Разговор води Владимир Вукомановић.

Уторак 22.10. 2019.

Сала „Добрица Ерић“

14.00 – Поштована децо, ја сам Урош Петровић

Са писцем разговара Гордана Главинић.

15.00 – Данас разговарамо... О улози библиотекара у стварању нових читалаца

Учествују Елизабета Георгиев, Милица Матијевић и Драгана Пешић Главашевић. Разговор води Гордана Главинић.

Среда 23. 10. 2019.

Сала „Добрица Ерић“

14.00 – Поштована децо, ја сам... Иван Нешић

Са писцем разговара Гордана Главинић.

15.00 – Данас разговарамо о...О томе колико је српска књижевност за децу и младе видљива у свету

Учествују Бранко Стевановић, Љиљана Маринковић и Јасмина Нинков. Разговор води Гордана Главинић.

Четвртак 24. 10. 2019.

Плато Београдског сајма

13.00 – Седефна ружа и чудесни свитац – Дечији читалачки час у част Грозданe Олујић и Добрице Ерића

14.00 – Ршум и сарадници Сунца

Дружење са Љубивојем Ршумовићем и децом из Академије „Сарадници Сунца“

15.00 – Сајамска дечја стрип радионица

Са децом ради велемајстор стрипа Марко Стојановић.

Петак 25. 10. 2019.

Сала „Добрица Ерић“

14.00 – Поштована децо, ја сам... Гордана Малетић

Са писцем разговара Владимир Вукомановић.

15.00 – Данас разговарамо... О књижевности за децу и рату

Учествују: Весна Алексић, Нађа Бобичић и Јелена Панић Мараш. Разговор води Владимир Вукомановић.

Субота 26. 10. 2019.

Сала „Добрица Ерић“

14.00 – Поштована децо, ја сам... Душан Поп Ђурђев

Са писцем разговара Владимир Вукомановић.

15.00 – Данас разговарамо... О фестивалима за децу и младе у 21. веку

Учествују Дејан Алексић, Татјана Табачки и Ана Пејовић. Разговор води Гордана Главинић.

Задржавајући интернационални карактер, у студентском такмичарском програму наћи ће се четири представе које се надмећу за награду Златни лист, две из Србије и по једна из Русије и Пољске. 

Академија уметности у Новом Саду, представиће се представом Кисеоник, Ивана Вирипајева, Филмска академија из Лођа, Пољска, извешће комад Цена живота, добитнице Пулицерове награде, Мартине Мајок, Државна позоришна академија из Јарославља, Русија, одиграће Чехов.некст (Čehov.next) док ће се Факултет драмских уметности из Београда представити са комадом Џорџ Касплан, Фредерика Сонтага.

Селекција фестивала као и претходних година, поверена је награђиваном редитељу Милану Нешковићу који иза себе има више успешних представа на сценама најеминентнијих позоришта у Србији и шире.

"Селекција је базирана на односу појединца и друштва и проблемима свеприсутног недостатка емпатије. Све представе се баве особама које се нису снашле у друштву појединаца и трагају за собом и својим идентитетом, као уосталом и позориште",рекао је селектор фестивала, Милан Нешковић о критеријума за такмичарски програм.
 
У оквиру ревијалног програма, гостоваће реномирана српска позоришта, Југословенско драмско позориште са награђиваном представом Зашто је полудео господин Р. и Београдско драмско позориште са представом Моје дете.
 
Другог дана, редитељ и оснивач Позоришног Кустендорфа, Емир Кустурица, модерираће дебату са истакнутим уметницима на овогодишњу тему  „Позориште у друштву спектакла".
 
Компанија НИС је четврту годину заредом генерални спонзор Позоришног Кустендорфа. Пружање подршке пројектима из области културе, науке и образовања, са посебним акцентом на развој младих талената, један је од стратешких циљева компаније НИС, који се реализују под слоганом "Будућност на делу".

"Представа носи снажан друштвени ангажман, али делује и на интимном, емотивном плану и плени типично позоришним парадоксом: да се лик Медеје доживљава у свој сложености и пуноћи - у извођењу мушкарца, односно мушког ансамбла", истиче се у образложењу. 

Напомиње се да младост ауторске екипе у комбинацији са талентом, радозналошћу и спремношћу за експеримент, али и ерудицијом и зрелошћу, доноси нову веру у потенцијал и значај позоришне уметности данас.

Специјална награда града Крагујевца додељујена је Ведрани Божиновић за рад на драматургији представе "Хасанагиница" Новосадског позоришта/Ујвидеки Сзинхаза.

Фестивал је ове године одржан под слоганом "Ко се боји позоришта?". У селекцији позоришног критичара РТС-а Слободана Савића приказане су представе из Словеније, Хрватске, Румуније, Бугарске и Србије, а сваке вечери тражила се карта више. 

Прича о Победнику прича је о односу модерног и традиционалног, митског и стварног, уметнику и контексту у којем уметник ствара.

„Победник је једна од најважнијих скулптура овога тла која на неки начин показује капацитет скулптуре да у једном тренутку обједини место, облик и историјску артикулацију“, сматра вајар Мрђан Бајић.

За историчара уметности, Игора Борозана, Победник је један визуелни амблем који сажето и језгровито сублимира одређена осећања појединца и епохе, која су увек растегљива и мењају се.

Историчар Станислав Сретеновић подсећа да је скулптура Победника настала непосредно после Другог балканског рата. Мештровић је добио позив негде у лето 1913. године да направи споменик који би био део једне фонтане, која је требало да буде постављена на Теразијама.

„Августа месеца 1913. године српска победничка војска у два Балканска рата, заједно са регентом Александром улазе у Београд и пролазе кроз капије које су за ту прилику направљене и одлазе на Келемегдан како би ту, истог дана, открили споменик Карађорђу, Пашка Вучетића, једног далматинског вајара, који је требало да симболизује читаву српску историју од средњег века до тадашњег времена са Карађорђем као кључном фигуром“, додаје Сретеновић.

У тој архитектури сећања, друга важна тачка требало је да буду Теразије, као један од важних тргова на коме је требало да буде постављена фонтана и скулптура Победника. Међутим, Први светски рат је прекинуо тај рад. Мештровић је урадио одливак и послао га у Чешку на изливање, али статуа је остала у деловима у чешкој ливници чекајући крај рата.

„Следећи пут када се јавља интерес за ту фигуру је 1923. година када се Београдска општина интересује за споменик и то пре свега из финансијских разлога. Она је била урађена али је требало да се плати њено премештање из Чешке у Краљевину СХС. Тада крећу преговори и са самим Мештровићем како ће то да се изведе“, наводи историчар Станислав Сретеновић.

Наредни кључни моменат је 1926. година и локални избори у Београду. На тим изборима побеђује Коста Кумануди из Демократске странке. Као човек који је био близак круговима око Мештровића, Кумануди подржава повратак те фигуре на Теразије и тада се разбуктава веома оштра полемика у јавности.

Фонтана и Победник је требало да буду постављене на Теразијама на Видовдан 1927. године и требало је да симболизују сећање на све српске жртве током историје. Међутим, због жучне расправе у јавности која је настала пре свега због његове нагости, донета је одлука о постављању на нову локацију, односно Калемегдан, а као повод означено је обележавање десете годишњице поробоја Солунског фронта, октобра 1928. године.

Осим нагости, јавност је замерала и чињеницу да споменик нема национално обележје и симболику. Игор Борозан напомиње да је још од ренесансе установљена теорија прикладности. Поготову у романтизму и класицизму, с краја 18. и почетка 19. века, у целој европској јавности се водила велика борба и полемика између античких, апстрактних типова јавних фигуралних споменика и оних који изражавају нове националне особености.

„У јавности се чуло питање зашто победник не изгледа као, рецимо, Трећепозивац Стаменка Ђурђевића који се налази у Карађорђевом парку. Јавност је делом била за то да се по српском обичају прикаже Победник - Весник победе, док је Мештровић имао сасвим другачији израз, и желео је да представи једног силовитог и моћног победника као једну универзалну идеју, која је потом у том контексту смештена, да ли с правом или не, у један интегрални југословенски оквир и контекст који није дозвољавао истовремено партикуларне национализме. Што је веома комплексна и дубока прича“, напомиње Борозан.

Чињеница да је за постављање статуе Победника одабран Калемегдан, како наглашава Игор Борозан, такође није случајно и није нова идеја, јер су се још 1900. године у јавности чули гласови да Видовдански споменик, онај који је у Крушевцу или онај који је требало да буде урађен, да би требало да се постави на Калемегдан. Цео Калемегдан је требало да буде национални пантеон, што је и започето са Алејом великана. Нушић је пак, сматрао да Калемегдан треба да се денационализује, да буде само парк, а већина елите је сматрала да треба да буде Валхала у славу српске нације.

„Тај спис из 1900. године говори, ставите споменик Косовски на зидине градског бедема, (ту где је сада Победник), да би гледао према Србима у Војводини који треба да виде бљесак слободе. Године 1928. када се поставља Победник, у листу Време излази текст у коме се каже да је ту постављен да би показивао и указивао се према некадашњој Аустроугарској. Према томе, и та симболика постоји. Она није једина, а ни прича да је тако окренут зато што је нага фигура, па да не саблажњава даме, је мало више урбана легенда“, додаје Борозан.

Свако време даје смисао својим споменицима. Мештровићев Победник када је настао 1913. године требало је као део те фонтане да гледа према југу и југо-истоку, према побеђеном Османском царству и побеђеној Бугарској. А онда је у другим околностима, када се диктира југословенство, он постао симбол уједињења, симбол те нове државе и уместо Победника постаје Весник победе, додаје Станислав Сретеновић.

„Све ово о чему ми данас говоримо, да ли има шајкачу, да ли има кече, да ли је окренут лево или десно и тако даље, то на крају остаје као потпуно пребрисана локална прича која се с времена на време сетимо. Али ми имамо једну јаку вертикалу, фантастично пропорционисану, фантастично пласирану силуету града, имамо један симбол, колико год да хоћете да га банализујете, наг човек, изложен ударима ветра са мачем и птицом у руци. То говори својим елементарним значењима, и сви ови дневно-политички уписи из оба доба остају као нека аура, али заправо не нарушавају оно што је суштина“, сматра Мрђан Бајић.

Део из емисије Час анатомије: Од споменика победи до Победника

Иако су познати по црнохуморним разгледницама руског друштва и друштва уопште, у овом комаду откривају и своју емотивну страну.

Бајка "Коњић Грбоњић" говори о авантури младића Ивана, који доживљава невероватне авантуре и искушења, а све препреке побеђује уз помоћ свог чаробног пријатеља.

Представу је режирала Ива Милошевић, редитељка успешних дечјих комада "Принцеза и жабац" и "Пепељуга".

"Надам се да ће деца изаћи из сале са расбокореном маштом, раздрагана и да ће да приме поруку да је љубав најважнија у животу", навела је редитељка Ива Милошевић.

Улогу Ивана понео је млади глумац Јоаким Тасић, који открива универзалност лика ког тумачи.

"Мислим да је сваки дечак, а и свака девојчица, односно свако дете на неки начин Иван. И мислим да ће се на неки начин поистоветити са главним ликом зато што свако дете има тај неки притисак од родитеља, породице, нека очекивања. А опет, с друге стране, свако дете има неки свој свет и свог неког Коњића Грбоњића који му, ето, помаже да у животу преброди све препреке", рекао је Тасић.

Док траје адаптација Позоришта "Бошко Буха", представе ће бити извођене на дечјој сцени Установе културе "Вук Стефановић Караџић".

Наравно, после претпремијере следи и премијера, а имајући у виду да је редитељка Ива Милошевић већ режирала неколико веома успешних комада, ова представа ће сигурно још дуго бити на репертоару дечје сцене.

"Мало је рећи да смо узбуђени, заиста. После седам година рада у никаквим условима, потуцања по разним сценама, долазимо до тога да добијамо своју зграду, своју сцену", каже глумац Бојан Јовановић.

Директор позоришта Ненад Јовић рекао је да је испод земље направљен кабаре са малом сценом. "Нова зграда ће имати три сцене, од чега једна ротирајућа и две мале", рекао је Јовић.

После пожара 2012. године, остали су само нагорели зидови. Због типа зграде, за грађевинаре је обнова била изазовна.

"Мукотрпна реконструкција и најтежи период, могу слободно рећи, је био онај део када је вршена деконтаминација позоришта", истиче градоначелник Врања др Слободан Миленковић.

Држава је за обнову дала 173 милиона динара, помагали су и донатори и град. И без зграде, позориште у Врању је живело.

Глумци су припремили 30 премијера, добили награде на многим фестивалима у земљи и иностранству.

"Борини позоришни дани" седам пута су одржани Дому војске, а ове године поново ће бити у матичној згради.

"Идеја је да се на првом фестивалу у згради изведу представе које су најбоље у неколико протеклих сезона у Србији", рекао је глумац Бојан Јовановић.

За почетак рада у обновљеној згради 21. октобра биће изведена опера "Коштана", па премијера "Нечисте крви". У сали позоришта биће места и за приказивање филмова.

Она је први роман представила на прошлогодишњем београдском Сајму књига, он до сада већ има три збирке песама и прича.

И једно и друго инспирацију за писање проналазе у свом окружењу.

"Ја себе видим као једну обичну девојчицу која иде у шести разред. Сваки пут када нешто напишем моја породица и пријатељи ме подржавају али ме i искритикују за неке ствари које би можда требало да променим или да дорадим", каже Ема.

Рељи је најстрожи критичар бака.

"Она је увек ту да исправи, да каже ако јој се нешто не свиђа. Људи с којима се дружим не гледају ме кроз књиге, више ме гледају овако какав сам – ја сам опуштена особа, волим да се шалим", истиче Реља.

Они су шармантни и природни, и веома успешни у исказивању свог погледа на свет стварајући, не само шале, него и праву сатиру, каже председник Жирија књижевник Слободан Станишић.

"Питање је да ли је рано, наравно, касно није да деца у том узрасту објављују. Сматрам да то оплемењује дечју душу. Једног дана ће остати као нека успомена из детињства ако се определе за неку другу професију, што је најчешће случај. Не штети, а може само да користи", наводи Станишић.

Ема уређује школски часопис, пише књижевну критику, глуми, свира кларинет. Реља тренира кошарку и свира гитару.

"Ја мислим да деца, шта год да раде, треба само да следе свој сан", поручује Ема.

Поруку има и Реља: "Да пишу, јер ће једног дана неко доћи до тога што су написали и биће поносни на себе."

"Почињемо ову активност како би се посетило место где је изложена 'Девојка у плавом', чувена слика Ђуре Јакшића, подсећајући све заинтересоване управо да вас Ђура Јакшић све чека у Народном музеју, где се може посетити кад год се има слободног времена", каже виши кустос Народног музеја Лидија Хам.

Фотографије "Девојке у плавом" биће изложене широм престонице уз поруку "Нађи ме".

"'Нађи ме' значи управо то приближавање, те емоције, то осећање уметности, то осећање и других уметности попут археологије, схватање шта то јесте наше тло, шта то јесте Србија која је изнедрила заиста изванредне налазе", указује в. д. директора Народног музеја Бојана Борић Брешковић.

Као и сви национални музеји и наш Народни окренут је савременицима и спреман да се прилагоди навикама нових генерација. Наредног месеца и без додатне мотивације очекују велики број посетилаца јер биће изложба дела вајара Ивана Мештровића.

Како се осећате као добитник Нобелове награде?

Шта осећам? Не осећам, заборавио сам своја осећања. Шалу на страну, дирнут сам, био сам дирнут и задовољан сам, то је моје осећање.

Да ли сте очекивали ово високо признање?

Не, заиста не. Због Југославије, ви сте криви, да ли ме разумете?

Имате ли поруку за грађане Србије, који су вест о Вашој награди примили са одушевљењем?

Немам поруку, да попију чашу вина за мене и са мном. Нисам могао да спавам целе ноћи.

Када можемо да Вас очекујемо у Србији?

Био сам у Београду у марту, мислим да ћу поново доћи крајем новембра, када падне снег.

"Двадесет година је прошло од рата и од бомбардовања, појавила су се нова деца која немају појма о томе, и њима је намењена ова књига. Овде се говори о неким трагичним данима али књига свакако и има ту оптимистичну поруку да је оно што нас може увек спасти, музика", каже Весна Алексић.

Александар Золотић награђен је за илустрацију књиге "Неко се уселио у ону стару вилу" Уроша Петровића у издању Лагуне. Његов рад је филмичан, са раскошном сценографијом, јаког колорита и добро је усклађен са текстом.

"Преносити Урошев свет у виду цртежа на папир је било јако занимљиво, посебно што је у овој ситуацији то био један посебно измаштан свет који се граничи мало са стимпанком, са нечим што се можда не среће толико у нашем издаваштву. Имао сам потпуну слободу, ликови су били феноменални, потпуно другачији од било чега што сам радио до сада", каже Золотић.

"Невен" за популарну науку припао је књизи "Шест немогућих ствари пре ручка" Марије Мишић, у издању Радио-телевизије Србије. Настала је из истоимене рубрике емисије Радио Београда "Корак до науке", инспирисана крилатицом из књига о Алиси, а у част Луису Керолу.

"Шест немогућих ствари су заправо занимљивости, оно што не изгледа могуће, вероватно а наука каже да је сасвим реално и објашњава како је реално и како до тога доћи", каже Марија Мишић.

Признање и могућност коришћења знака "Добре играчке" добили су: друштвена игра "Револуција кључ" и дидактичка активна табла "Андрамоље".

Нобелова награда за 2019. годину отишла је у руке аустријског књижевника Петера Хандкеа уз образложење: "Због утицајног рада који са лингвистичком генијалношћу истражује периферију и посебност људског постојања."

Петер Хандке је један од најсвестранијих и најплодоноснијих писаца немачког говорног подручја. Написао је стотинак књига, које укључују романе, драме, збирке песама, филмске сценарије...

Добитник је бројних награда – Кафкине, Шилерове, Ибзенове, као и признања "Томас Ман" и "Милован Видаковић".

Нобелова награда додељена је и Олги Токарчук.

На отварању изложбе говорили су: Никола Мирков, председник Савета за ликовно стваралаштво РТС, Елизабета Бакан, други секретар амбасаде Аустралије у Београду и аутор.

Францис истиче да је фотографије стварао деценијама, одоајући да је приказан само мали број колекције од 18. 000 фотографија различитих догађаја.

"Одлучио сам да овде у Галерији РТС поделим оне које показују добар део живота, не онај лош. Почаствован сам присуством оволиког броја људи вечерас.

"Хвала свима на подршци", истакао је, поред осталог, Фернандо Францис док је представница амбасаде Аустралије у Београду Елизабет Бакан истакла да се људи набоље упознају кроз културу.

Култура и уметничка дела нас повезују без обзира где живимо. Веома смо срећни када се аустралијски уметник представља у Србији, а наша амбасада подржава све пројекте из области културе", навела је Баканова.

Фернандо Францис је радећи за бројне угледне новине, магазине и радијске станице широм света текстове обогаћивао својом фотографијом и бавио се и фоторепортажом.

Објављивао је у различитим публикацијама у многим земљама света, од Европе преко Блиског истока до Аустралије.

Његов фотографски опус укључује и импозантну публикацију "Glimpses of the UAE" о архитектури и урбаном окружењу Уједињених арапских емирата где је провео дуги низ година, као и корпус фотографија са његових путовања од којих су неке изложене овде.

Места која су овде представљена (урбаним) пејзажом, флором и фауном укључују пределе Аустралије, Уједињених арапских емирата и Омана, Француске, Британије и Србије. 

Појединачне фотографије представљају његов поглед на места, људе и дешавања. Снимљене су у пролазу, при сусрету са животом око себе, у тренутку када препознаје одређену занимљивост, фотографише је и представља публици.

Његова дела код посматрача изазивају радозналост, изненађење и препознавање без обзира на то да ли је предмет фотографије свима познат или не.

Изложба ће бити отворена до 8. новембра, сваког дана од 10 до 20 часова.

Вукосављевић, који је Петеру Хандкеу прошле године, приликом његове последње посте Србији, уручио међународну књижевну награду "Милован Видаковић" у Новом саду, је подсетио да је Петер Хандке велики пријатељ Србије.

"Био је на страни Србије и српског народа када нам је било тешко у изразито тешким тренуцима у новом добу. Због својих ставова Петер Хандке је био мета напада и оспоравања. Његове представе су биле скинуте са репертоара чувеног француског позоришта Комеди Франсес почетком 21. века због његових политичких ставова, што је велика срамота и за француску културу и за комплетну европску културну јавност", сматра Вукосављевић.

Стојановић је навео да Андрићева дела чита од детињства и да је крајем прошлог и почетком овог века написао књигу "Лепа бића Иве Андрића" која, пре свега, говори о женској лепоти, али и о фасцинацији лепотом и љубави уопште.

Када се та књига појавила, рекао је, није могао ни да помисли да ће некад за своје новеле добити награду "Иво Андрић", те истакао да је сада још снажније повезан са оним што је Андрић урадио или, целином свог опуса, наложио другима да покушају.

"Књигом 'Ћерка шпанског борца' сам хтео на свој начин, а свако треба да нађе свој начин, да дам себи рачуна о томе шта сам проживео и шта смо проживели у прошлом веку, шта нам се у њему десило, како смо га претурили преко главе, шта се није десило, а могло је и требало", навео је Стојановић.

Председник Управног одбора Задужбине Иве Андрића академик Миро Вуксановић је подсетио да је прошло тачно сто година од како је Иво Андрић дошао у Београд, 1919. године, али да тај јубилеј нису обележавали посебним програмима јер то, додао је, не би пристајало уз име човека који је био мера за меру озбиљности и свега што је важност вишег реда.

"Међутим, учинили смо нешто друго, значајније и за Андрића и за српску књижевност, науку и културу. Задужбина је објавила Друго коло у пет књига Критичког издања дела Иве Андрића. Припремљено је за штампу Треће коло са истим бројем књига", рекао је Вуксановић.

Тако је, додао је, научним поступком обрађено свих 136 Андрићевих приповетки и све његове песме, у стиху и у прози.

Усвојен је, каже, план о томе да ће Четврто коло обухватити Андрићеве романе, а пето коло есеје, укључујући и записе о писцима и њиховим књигама, путописне и сродне белешке, све што је Андрић објавио, и тај посао ће, додао је, бити завршен до 2024. године.

"Роман 'Омер-паша Латас' и 'Знакови поред пута', књиге које су, што се зна, остале у рукопису, као критичка издања биће објављене одмах после 2024. године. А све остало из Андрићевих рукописа, оно што није штампано, биће приређено и обнародовано у годишњаку 'Свеске', као што се годинама у Задужбини ради", додао је Вуксановић.

У ужем избору за добитника награде "Иво Андрић" била су дела Боривоја Адашевића "Из спискова прећутаних ствари" и Милете Продановића "О папагајима и предаторима".

Председник жирија Александар Јовановић је образложио да је књига "Ћерка шпанског борца" награђена јер, пре свега, враћа достојанство причи и причању.

"У њој се, на уметнички заиста импресиван начин, наставио Андрићев говор о неумитном трагичком сплету историјских збивања и личних судбина", навео је Јовановић.

Додао је да "Ћерка шпанског борца" у своје три приповетке има своју ужу и ширу причу и да су све три приче готово хронолошки дате у контексту онога што се нашем народу догађало од Првог светског рата.

Нобелова награда за 2019. годину отишла је у руке аустријског књижевника Петера Хандкеа уз образложење: „Због утицајног рада који са лингвистичком генијалношћу истражује периферију и посебност људског постојања.“

Олга Токарчук по многима је највећа савремена пољска књижевница, добитница је великог броја домаћих и међународних награда, а њена дела су преведена на 20 језика.

Прва два романа, У потрази за књигом (1993) и Е. Е. (1995), одлично су прихваћена, али је трећи роман Памтивек у друга доба постигао изузетан успех. Књига је освојила прегршт награда, а чак је уврштена у средњошколску лектиру.

После тога, Токарчукова се осим романа изражава и кратком формом, попут есеја о другим романима.

У новом миленијуму објавила је још неколико добро прихваћених романа – Дневна кућа, ноћна кућа, Бегуни, Вуци своје рало по костима мртвих, Књиге Јаковљеве...

Петер Хандке један је од најсвестранијих и најплодоноснијих писаца немачког говорног подручја. Написао је стотинак књига, које укључују романе, драме, збирке песама, филмске сценарије...

Добитник је бројних награда – Кафкине, Шилерове, Ибзенове, као и признања „Томас Ман“ и „Милован Видаковић“.

Занимљиво је да су фаворити овај пут прошли празних руку. Међу њима су били Канађанке – Маргарет Атвуд, ауторка Слушкињине приче, и песникиња Ен Карсон, књижевница Мариз Конде са Гвадалупеа, јапански књижевник Харуки Мураками и кенијски писац Нгуги ва Тионго.

Зашто две награде?

Овогодишња додела Нобелове награде за књижевност посебна је и по томе што се додељује и признање за прошлу годину, које није додељено због секс-скандала и цурења имена добитника.

Седам чланова Академије напустило је Нобелов комитет због прошлогодишњег скандала.

Песникиња Катарина Фростерсон била је међу седам чланова који су дали оставку, након огорчених препирки о томе како да се реагује на оптужбе за силовање упућене њеном супругу Жан-Клоду Арноу, који је такође оптужен да је откривао имена неколико добитника награде.

Фростерсонова и Арно су у Стокхолму водили културни клуб, који је делимично финансирала Академија, а неколико сексуалних напада које је починио Арно, који сада служи затворску казну за силовање, одиграло се у некретнинама у власништву Академије.

Због скандала Краљевска академија је направила бројне промене, поправљајући транспарентност, укључујући могућност да чланови добровољно поднесу оставку. Осим тога, именовано је још пет чланова изборног комитета, који нису из Академије.

Његов фотографски опус укључује и импозантну публикацију "Glimpses of the UAE" о архитектури и урбаном окружењу Уједињених Арапских Емирата где је провео дуги низ година, као и корпус фотографија са његових путовања од којих су неке изложене овде.

Места која су овде представљена (урбаним) пејзажом, флором и фауном укључују пределе Аустралије, Уједињених Арапских Емирата и Омана, Француске, Британије и Србије.

Појединачне фотографије представљају његов поглед на места, људе и дешавања. Снимљене су у пролазу, при сусрету са животом око себе, у тренутку када препознаје одређену занимљивост, фотографише је и представља публици.

Његова дела код посматрача изазивају радозналост, изненађење и препознавање без обзира на то да ли је предмет фотографије свима познат или не.

На отварању изложбе његових радова говориће Никола Мирков, председник Савета за ликовно стваралаштво РТС-а, Елизабета Бакан, други секретар амбасаде Аустралије у Београду и аутор. 

Корпус фотографија Фернанда Франциса у Галерији може да се посматра као констелација слика људског универзума у свој њиховој разноликости. Он такође може да се посматра као збир логички груписаних целина међу којима се издвајају дела која бележе архитектуру и архитектонске елементе различитих поднебља, она која бележе неочекивани биљни и животињски свет страних и познатих предела, она која представљају портрете и дела која бележе расположење и атмосферу.

Вероватно најупечатљивије фотографије овог корпуса су оне које искључиво бележе расположење и атмосферу и које би због свог мисаоног квалитета условно могле да се назову апстрактним или контемплативним, а које су истовремено богате дубоком осећајношћу.

То су дела која представљају усамљено острво, ширину пустиње чије се пешчане дине стално мењају, нестају и поново стварају, летње вече над Београдом или величанственост громадне планине Ртањ.

Изложба за посетиоце ће бити отворена до 8. новембра, сваког дана од 10 до 20 часова.

Ко је Фернандо Францис

Аустралијски новинар Фернандо Францис рођен је 1950. у Беит Џали у Палестини. Отац му је био кубански дипломата, мајка из Коломбије. Детињство је провео у Вест Бенку у Јордану и другим крајевима Блиског Истока, младост у Европи и затим Британији где је завршио студије међународне бизнис администрације.

Своју новинарску каријеру је започео у Јордану и Либану. У Сиднеј, Аустралија, је стигао почетком осамдесетих и радио као новинар и уредник за радио и телевизију ABC и SBS као и за различита штампана издања укључујући и међународне публикације. Такође је основао и био власник месечног часописа The Australian Focus on The Middle East.

Почетком новог миленијума радио је као новинар у Уједињеним Арапским Емиратима и затим као уредник за медије у Министарству председничких послова те земље у Абу Дабију одакле се 2018. доселио и трајно настанио у Србији.

Био је члан многих новинарских удружења у земљама у којима је радио, а и данас је члан аустралијског новинарског удружења.

Аутор је обимне књиге (текст и фотографија) "Glimpses of the UAE" (2009). Добитник је више признања за свој рад. Фернандо течно говори, чита и пише више језика међу којима су шпански, арапски, енглески, француски и италијански.

Од рукописних али и штампаних књига до дела црквене и примењене уметности. На сталној поставци музеј је до сада представио десетак важнијих средњовековних рукописа, а сада више од сто. Значајни су не само због своје књижевне вредности, већ и због своје уметничке опреме.

"Поред рукописних књига изложби су прикључене и старе штампане књиге, пре свега књиге штампане у српским штампаријама у 16. веку. Тако да се захваљујући овом потпуно новом сегменту музеја а и изложбе, посетиоцима пружа прилика да прате српско књижевно наслеђе и рукописне књиге и старе штампане књиге у досад најбогатијем избору", истиче историчар уметности проф. др Зоран Ракић.

Посетиоци ће моћи да виде галерију од преко стотину икона које представљају уметничке токове стваралаца српског сликарства тог раздобља, који су представљени изузетним уметничким личностима – Зоограф Лонгин, најбољи сликар с краја 16. века и веома значајни уметници средине и друге половине 17. столећа.

"Ту су целине посвећене црквеном везу и уметничком тркстилу, односно богослужбеним одеждама, потом једна целина посвећена свештеним сасудама назване Свештени сасудови – где су први пут изложени и ранохришћански крстови датирани од 7. до 12. века", наводи кустос Музеја Српске православне цркве др Миљана Матић.

У Музеју ће до 9. децембра бити изложени и многи други предмети из богатог уметничког наслеђа, који до сада нису излагани.

Пре него што је роман у коме су оне главне јунакиње и објављен, сестре су „Орјент експресом“ побегле у Европу. Ово није књижевни заплет, већ стварни догађај.

Сестре су биле пореклом из угледне и имућне османске породице, ћерке министра спољних послова за време владавине последњег турског султана. Образоване. Њихово бекство изазвало је прави дипломатски скандал.

Нестварне хероине једног романа, постале су главна вест у свим водећим европским новинама. Отац је морао да их се одрекне, али до своје смрти финасијски им је помагао.

„Када је реч о Турској, оне су толико специфичне, да рецимо, данас један број турских колега сматра да Зеине чак није ни постојала, да су њихови ликови фиктивни у потпуности“, наглашава професор др Данијела Стефановић.

Писма која је пре скоро сто година припредила њихова пријатељица, енглеска новинарка и феминисткиња Грејс Елисон, сведоче о њиховом освајању слободе и о сусрету са европском културом.

„Први шок наступа њиховим боравком у Ници, немогућношћу да пронађу хотел, немогућношћу да пронађу било какву врсту помоћи у поређењу са оним што оне познају као орјентално гостољубље или гостопримљивост која је њима уобичајена. Тога у Европи нема“, додаје професорка Стефановић.

Београд се у писмима помиње два пута. Међутим он је био веома важан на њиховом путовању.

„У Београду су провеле неко време. Делом у хотелу 'Гранд', делом негде, вероватно у Топчидеру, склоњене у некој од вила. Сестре су инкогнито успеле да побегну из Београда уз помоћ пријатеља и 'једне особито лепе даме', чији нам идентитет још није познат, али можда једног дана установимо ко је био београдски пријатељ“, наводи професорка.

Испреплетаност литературе и стварног живота ову орјенталну причу, оставили су управо тако, негде између, да и данас турска култура две сестре не проучава као стварне историјске личности.

"То савремени Оскар Вајлд, мултимедијално извођење којим смо желели да приближимо овај текст и млађој публици", рекао је млади бугарски глумац.

Поклоници позоришта из Крагујевца и околине биће у прилици да осим бугарског извођења комада "Слике Доријана Греја"  виде и врхунске представе из Румуније, Словеније, Хрватске, и Србије, најквалитетнију селекцију представа од оснивања Фестивала.

Милош Крстовић, директор Књажевско српског театра је пожелео добродошлицу крагујевачкој публици и рекао да је пред њима шест узбудљивих фестивалских вечери.

"Много смо урадили у организационом смислу и покушали да фестивал подигнемо на један виши ниво, а колико смо успели у томе процениће публика", рекао је Крстовић.

Фестивал ће ове године промовисати позориште које је свест и савест огледало времена у коме настаје, а не само забава.

Од ове године додељују се две награде Гранд при Јоаким Вујић за најбољу представу у целини и Специјална награда Града Крагујевца, главног покровитеља фестивала.

О награди одлучиваће угледни чланови међународног жирија. Посебна пажња посвећена је медијској промоцији и маркетингу, визуелном идентитету и графичком дизајну промотивног материјала.

Слободан Савић, овогодишњи селектор верује да је ово најквалитетнији програм од оснивања Фестивала који неће бити ревија домаћих представа, већ се, како каже, окрећемо  међународном и регионалном концепту.

На репертоару 14. Јоаким интер феста су и представе:

"Медејни дечаци" (Медеа'с боyс) Позориште Аполо 111 из Букурешта, "Забава за Бориса" Прешерново позориште Крањ и Позориште Птуј, Словенија, "Ко се боји Вирџиније Вулф" Позориште "Улисис", Бриони, Хрватска и  Београдско драмско позориште Београд, "Тартиф "Српско народно позориште и Народно позориште Сомбор, Србија, "Хасанагиница" Новосадско позориште, Ујвидеки синхаз, Србија.

"Оне су од неких мањих кривичних дела до озбиљних убистава. Међутим, то су жене које се скупе око тог пројекта и које заиста изистински тај пројекат покрене, оплемени", наводи глумица Александра Николић.

У Шекспирово време ликове жена су тумачили мушкарци. Данас, у Народном само су жене на сцени. Њих 16.

"Истражујући Шекспира те затворенице спознају своје најдубље емоције, неке од најлепших момената, изговоре неке од најлепших стихова који су икада написани и наравно на крају да свет нужности победи свет илузија, јер то јесте сурова реалност у којој ми морамо да живимо", истиче редитељ Кокан Младеновић.

Шекспиров "Сан летње ноћи", пројекат Шекспир", после две деценије поново је у Народном позоришту.

Југ Радивојевић рођен је 1972. године у Београду. Основну школу "Вук Караџић", гимназију "Бора Станковић" и нижу музичку школу "Стеван Мокрањац", завршио је у Врању.

Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду, на одсеку позоришна и радио режија, у класи професора др Светозара Рапајића.

До сада је режирао 114 позоришних представа и добитних је бројних награда.

Звезда вечери је пијаниста, али оркестар има важну улогу - домаћина, саиграча и извођача.

„Оркестар је мени нека врста публике, и ја сам њима публика, наравно. Неизбежно је да се слушамо, неког сличног феномена ту свакако има, али на сву срећу много је јачи елемент саучесништва и солидарности него пасивно слушалачки, да тако кажемо, наглашава познати пијаниста.

За београдску публику и заједнички наступ одабран је Четврти клавирски концерт Лудвига Ван Бетовена. Како сам пијаниста каже - дело митске лепоте, сусрет Орфеја и сила Хада, композиција коју свирају многи и која буди најразличитије асоцијације.

„Постоји серија његових композиција, ако се не варам почиње опусом 53, то је чувена, непоновљива соната Валдштајн. Опус 54, која је такође ремек дело за клавир - Двоставачна соната. Опус 55 је симфонија Ероика, опус 56 је сензационални његов троструки његов концерт за клавир. Опус 57 је једина на свету његова Апасионата, соната за клавир. Опус 58 је Четврти концерт. Опус 59 су његова можда три најзначајнија гудачка квартета у историји тог жанра, његови Разумовски квартети. Опус 60 је његова Четврта симфонија, опус 61 је виолински концерт. Имате осећај да је то неки период неазустављиве генијалности. Мислим да и у другим уметностима тешко да ћемо наћи ту врсту неког невероватног стваралачког порива на највишем могућем нивоу“, сматра Александар Маџар.

А онда је проговорила музика.

Хронолошки ће бити представљен развој иконописа, рукописних али и штампаних књига. Ту су и дела примењене уметности, богослужбени предмети од метала, стари црквени вез, дуборез и још много тога.

"Жеља нам је била да прикажемо простор на коме је било то уметничко стваралаштво.То смо урадили тако што смо приказали управо предмете из Манастира Високих Дечана и из Манастира Крке где се утицај ширио даље према западу, а из Манастира Високих Дечана према југоистоку. Говоре нам да није само дуг вренменски период него и огроман простор који далеко превазилази границе наше данашње државе", рекао је Ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске православне цркве.

У својој сталној поставци, Музеј је до сада представио десетак важнијих средњовековних рукописа, значајних не само због њихове књижевне вредности, већ и због уметничке опреме.

"По први пут јавност ће имати прилику да види један заиста репрезентативан избор и поред осталог ремек-дела српског рукописног наслеђа, а има их преко стотину. Прате практично развитак овог вида ликовних уметности у српским земљама од 13. до раног 18. века", навео је проф. др Зоран Ракић, историчар уметности.

Јединствена прилика за све посетиоце да погледају дела настала у 14. веку и сазнају какве су иконе из времена Цара Душана.

"Икона Архангела Гаврила и две веома значајне иконе Богородице Пелагонијске, сликане са обе стране, из времена обновљене Пећке Патријаршије. Посетиоци ће моћи да виде галерију од преко стотину икона које представљају уметничке токове стваралаца српског сликарства тог раздобља", истакла је др Миљана Матић, кустос Музеја Српске православне цркве.

Музеј ће представити и многе друге предмете који до сада нису могли да се виде. Ту су две изузетно ретке архијерејске панагије које су претрајале осам векова.

Јубилеј трајања самосталности Српске православне цркве увеличаће и ова поставка од 9. октобра до 9. децембра.

Његов унук, Александар Карађорђевић, рекао је на отварању изложбе да је његов деда био велики визионар и владар, који је своју личност и свој живот уградио у темеље своје државе и на добробит свог народа.

"Иако је упамћен као велики ратник и војсковођа, његова животна мисија је била обезбеђивање трајног мира, стабилност и просперитет, како за житеље Краљевине Југославије, тако и за целу Европу и свет. Ка остварењу тог циља усмерио је своје интензивне дипломатске активности", навео је Карађорђевић.

Каже да су краља Александра звали и "Ујединитељ", јер је, истиче, радио на стварању нових и јачању постојећих веза међу народима, залагао се за права балканских народа, желео да их види независне од било ког спољног утицаја да сами одлучују о својој судбини.

"Пао је као прва жртва нацизма и фашизма, а пала је и брана која је чувала Европу и свет од ове немани", рекао је Карађорђевић.

Поручио је да изложба открива много тога о животу његовог деде, што је до сада било мало познато широј јавности.

Назив изложбе "Дипломатија Ујединитеља"  

Један од аутора изложбе Андрија Шошић каже да је изложба организована поводом 85 година од смрти краља Александра Карађорђевића, а да назив изложбе "Дипломатија Ујединитеља" заправо прати његове посете највишим званичницима Европе.

"Овде су приказане фотографије његове посете Истанбулу и сусрет са турским председником Кемалом Ататурком, а о томе се ових дана доста прича, јер је краљ Александар један од првих који је успоставио пријатељски однос са Турском из чега је касније настао и чувени Балкански пакт, што је било неуобичајено и за то време, а и данас", указао је Шошић.

На фотографијама су престављена државна путовања краља Александра у Румунију, Француску, Турску, Бугарску и широм Европе, а изложба приказује и слике посете Београду и краљу Александру јапанског принца Такаматсу, брата цара Хирохита 1931. године.

Осим фотографија, додаје Шошић, посетиоци ће моћи да виде и маршалску палицу коју је краљ Александар добио од румунског краља, као и његове наочаре које је носио за живота, али и шта су о њему писали америчка књижевница и новинарка Хелен Келер и српски научник Никола Тесла.

У телеграму саучешћа поводом смрти краља Алекасандра Тесла је написао: "Александар ће дуго живети у сећању свог народа као херојска фигура импозантне величине, попут Вашингтона и Линколна Југославије - као Вашингтон способан и неустрашив генерал који је ослободио земљу од угњетавања, а као Линколн мудар вођа и патриота који је завршио у мучеништву".

Краљ Александар Први Карађорђевић био је регент престолонаследник Краљевине Србије, затим Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, да би од 1929. године постао краљ Југославије.

У Првом балканском рату 1912. године, престолонаследник Александар је као заповедник предводио војску Прве армије у биткама на Куманову и Битољу, да би 1913. у Другом балканском рату био на челу војске на Брегалници.

Војску је предводио и у Првом светском рату у биткама на Церу и Колубари 1914, као и завршне операције пробоја Солунског фронта у јесен 1918.

Сматра се ујединитељем, јер је ујединио три народа - Србе, Хрвате и Словенце, 1. децембра 1918. године.

Убијен је 9. октобра 1934. у атентату у Марсељу.

Градски секретар за културу Иван Карл истакао је да то највећа културна манифестација у Србије.

"Скоро 200.000 посетилаца сајма књига сведочи о мери љубави према књизи у Србији. Драго нам је да је баш Египат почасни гост сајма, јер ће у Београду представити своју богату културу и ставралаштво. Српским издавачима желим што више дивних превода египатске књижевности", рекао је Карл.

Додао је да је задатак свих нас да сачувамо ужитак читања са папира упркос све већем броју уређаја који постају универзалне справе за све. "Сајам књига је место које брани привилегију и радост читања са папира", закључио је Карл.

Душко Ковачевић, председник Одбора Међународног београдског сајма књига, напоменуо је да је први пут на празник књиге у Београд дошао као ученик основне школе у Шапцу.

"Ове године ће поново аутобуси из читаве Србије довести децу на Сајам књига. Та деца су годину дана везана за уређаје које је Иван Карл поменуо. Ти уређаји их деконцетришу и Сајам књига је једна од ретких одбрана не само књиге, већ и радости читања", навео је Ковачевић.

Током сајамских дана биће организовано десетине трибина посвећених темама које су у непосредној вези са изазовима актуелног тренутка домаће издавачке продукције.

Публика ће бити у прилици да разговара о везама књижевности, науке и најразличитијих видова уметничког изражавања.

Велика пажња биће усмерена на живот и дело Данила Киша, Милорада Павића и Оскара Давича, чије годишњице смрти обележавамо током целе 2019. године.

Неки од наших најбољих писаца и књижевних критичара замениће места, а неки од најважнијих редитеља говориће о свом односу према књижевности и њеном утицају на њихове филмске поетике.

Занимљивим разговорима биће осветљен и велики јубилеј, осам векова аутокефалности Српске православне цркве.

Разговараће се о књижевном превођењу, Слободану Јовановићу, Исаку Самоковлији.

Љубитељи књижевности у Србији током Сајма ће имати прилику да се сусретну са иностраним писцима као што су Дејвид Ван из САД, Нермин Јилдрим из Турске, Сергеј Шаргунов из Русије и Лаура Синтија Черњаускајте из Литваније.

Поред Арапске републике Египат, земље почасног госта, на сајму учествују и издавачи Босне и Херцеговине, Републике Српске, Русије, Хрватске, Русије, Црне Горе, Северне Македоније, Италије, Турске, Кине, Румуније, Ирана, Белорусије, Швајцарске, Марока, Алжира, Туниса, Немачке и Албаније.

Школски дан на Сајму књига је четвртак 24. октобар.

Између осталих, били су присутни директор академије Жан де Луази, као и директор Музеја савремене уметности Бобур Фабрис Ерго.

Величковић је рођен 1935. године у Београду. Уметност је заволео још у раном у детињству проведеном у послератној престоници.

Већ са 16 година излаже први пут у павиљону "Цвијета Зузорић", где је био међу најзапаженијим уметницима.

По наговору оца уписује и завршава Архитектонски факултет иако је, како је сам говорио, желео да упише Ликовну академију.

Након студија на Архитектонском факултету био је сарадник Мајсторске радионице Крсте Хегедушића у Загребу.

На бијеналу младих у Паризу 1965. осваја главну награду, а већ наредне године сели се у француску престоницу где је живео већи део своје сликарске каријере.

Био је представник нове, модерне фигурације. Припадник групе "Медиала" која је окупила уметнике, архитекте, филозофе око идеје љубави према уметности.

Одликован је највишим француским признањем из области културе и уметности, орденом Витеза реда уметности и књижевности.

За члана Српске академије наука и уметности изабран је 1985. године.

Изабран је 7. децембра 2005. за члана француске Академије лепих уметности и први је Србин члан ове Академије.

У априлу 2007. Величковић је одликован француским Орденом витеза легије части.
Излагао је широм земаља Европе, Азије и Америке.

Подсећа да се 30. октобра навршава 150 година од извођења прве представе у Народном позоришту.

"Идеја је настала пре 151 годину, али је пре 150 година изведена посмртна Слава кнеза Михаила, као почаст кнезу и идејном творцу зграде Народног позоришта", истакла је директорка.

Говорећи о опери, Ивана Вујић је напоменула да је циљ да оперски ансамбл што више обиђе Србију како би се грађани упознали са тим жаром.

"Наша опера 'Коштана' ће отворити новоизграђено позориште у Врању, то је велика част", најавила је директорка Наредног позоришта.

Додаје да ће опера "Бастијен и Бастијена" бити интерактивна за најмлађе – у њој ће моћи да учествује публика од две године па надаље.

Вујићева је најавила да 26. октобра балетски ансамбл путује у Јужну Америку на фестивал плеса у Колумбији.

Када је реч о гостовањима, директорка Народног позоришта рекла је да ће у Београду гостовати позоришта из Каира, Стокхолма, Љубљане, Загреба и Скопља.

"Имаћемо пет гостовања из региона и света. Мислим да Београд и Народно позориште упостављају чврсте односе са најважнијим европским фестивалима и позоришним центрима", закључила је Вујићева.

Њима је сада придодата и књига проф. др Миливоја Павловића "Венац од трња за Данила Киша" на српском у издању "Службеног гласника", као и управо изашло издање на мађарском језику.

"Киш је белетристику писао увек на српском, то је језик с којег га преводе у целом свету, српски је његова права отаџбина", рекао је у поздравној речи професор Павловић.

У уметничком програму, којем су присуствовали амбасадор Србије Иван Тодоров, Милан Ђурић, директор Српског културног центра у Будимпешти, Петар Милошевић, истакнути писац у Мађарској и Александар Гајовић, државни секретар у Министарству културе Републике Србије, учествовали су глумци будимпештанских позоришта који су читали делове из Павловићеве књиге о Кишу.

"Пројекат је врло обиман, покрива цео свет. Кинези позивају филмске школе из целог света. Ми смо већ пет година у том Пројекту и колико видим наши кинески партнери су јако задовољни како водимо тај посао за регион", каже проф. др. Милош Павловић, декан ФДУ.

Програм Види Кину представљен је у присуству гостију из Пекинга.

"Looking China" је веома значајан пројекат у Кини и вредан зато што укључује у своје делатности не само филмске високе школе Кине, већ из целог света", објашњава проф.др. Џианг Суњу, професор кинеске књижевности.

Документарну причу о мосту у Харбину који током зиме служи као клизалиште, остварила је редитељ Јована Аврамовић из Београда.

"Харбин је један од најхладнијих градова у свету, тако да је мени на неки начин био изазов што снимам тај мост у тренутку кад он нема ниједну од тих специфичности", наглашава Аврамовићева.

Наши студенти у Кини имају важно место.

"Некако су они проценили да су филмови које наши студенти снимају изузетно професионални, активни, добри, да имају ту уметничку ноту која њима треба", објашњава Проф.др Предраг Велиновић ментор са ФДУ.

Драгоцено искуство из далеке Кине послужиће студентима у новим филмским подухватима.

Јунаци ове књижевне авантуре, не баш омиљени у школи и неуспешни на турниру, преображају се спасавајући лептирицу Плаволису од Шпенадле.

"Велики људи ломе калупе, необични су и храбри јунаци мог романа су све само не обични. Они су луцкасти и чудни, трапави и неприлагођени, али им духовитост и велико срце нико не може оспорити. Они јесу бубе и животиње, па ипак већи су људи од многих који се тако представљају" каже Александра Филиповић, ауторка књиге.

Књига "О крилима и чудима" је маштовита и духовита приповест о другарству и лепоти различитости. Треба бити пажљив јер се не може на први поглед уочити какво се благо крије у бићу које је пред вама, наглашава ауторка која је желела да читаоцу пренесе важне поруке. 

"Да ћемо јунаштво пронаћи онде где га не очекујемо, али такође и да ћемо кукавичлук пронаћи онде где га не очекујемо да су насилници у ствари слабићи, да од храбрости расту крила и да су праве принцезе уједно и витезови и мислим да је хумор врло битан и рецимо тамо се помиње. Начин да избегнете последице јесте да не чините узроке", каже Филиповићева.

Ауторка деци указује а одрасле подсећа да "крила" израсту и тамо где се то чини немогућим.

"Никад немојте престати да волите, да се играте и да маштате јер љубав, машта и игра живот претварају у чудо", каже Александра Филиповић.

Шта год да сада уради Марина код нас или у свету попут мастрекласа или предавања јесте перформанс.

Потврдила је то речима да је још као млада открила да је њено оруђе перформанс и да је срећна због тога.

„Перформанс о коме ја говорим је иматеријална врста уметности, размена енергије“, поручила је Марина.

Марина и „Чистач“ изазвали су велико интересовање, а што се тиче очекивања публике,  некоме су се она испунила, а некоме не.Чини се да и данас није лако „наћи и апарате и пријемнике за разумевање њене уметности“.

„Сасвим је људски да људи нерадо прихватају ново, поготово радикално ново било да је то у науци, у филозофији или у уметности јер су навикли на нешто старо, имају неке своје стереотипе, предрасуде“, каже психолог Жарко Требјешанин.

Како су и зашто креатори и шира публика почели да се мимоилазе у свету културе?

„Са развојем потрошачке културе и потрошачког друштва и култура је много више отишла или развила се у правцу спектакла. Публика се све више диференцира, односно креирају се догађаји за различите категорије публике“, објашњава културолог Маја Вукадиновић.

„Да би неко могао да апсорбује оно што је ново и да вреднује то што је ново, он мора да има изграђене критеријуме. Ако не познајете уметност, било коју, не можете да превазиђете нешто у шта нисте ни ушли, што би рекао Хегел“, истакао је Требјешанин.

Траже пречице и лакша решења и образовани и они који то нису. Стиче се утисак да је дошло до замене теза те се од културе тражи забава, осећај пријатног уместо естетике, пажња аудиторијума појачава се сразмерно спремности уметника да понуди необично искуство, доживљај, једном речју – спектакл. 

„Примера ради, ако направите концерт на отвореном или на некој необичној локацији уз светлосне ефекте, уз обиље технологије, публика ће бити заинтересована“, наводи Вукадиновићева.

„Уметност – ако је права уметност – она би требало да делује и на човеков ум, али и на срце и на емоције, на душу и морала би да га обогати, на неки начин преобрази“, указао је Требјешанин.

Веома је важна чињеница да рад на себи не престаје са завршетком школовања.

„Традиција се и ствара, она се и креира. Није то нешто вечито. Ко год то није схватио њега ће време врло брзо прегазити“, истакао је Требјешанин.

Ствар је престижа данас појавити се на неком културном догађају. Више се ни не питамо може ли уметност да мења свет. 

Професор Требјешанин истиче да смо ми подложни промени, а да је то велика ствар.

Допустимо ли култури да нас мења променићемо и дух времена. Филозофи тврде окусићемо и бесмртност на тренутак додуше, али какав!

„Култура не треба да буде досадна, она и те како може да буде забавна и генерално људе интересује знање, то нам показују и редови који се праве на различитим културним догађајима. Људи имају жељу да уче. Уколико они имају жељу да уче, онда и они који их уче, дакле, све културне, образовне и научне институције треба да схвате да људи желе и да они могу и да имају простора да поправе ово наше друштво“, сматра комуниколог Наталија Живановић.

Глумац Радован Вујовић верује да сигурно постоји решење и постоји занимљив начин да се уз остале садржаје и култура нађе у претрагама на Инстаграму.

Већина културних институција у Србији има свој профил на Инстаграму, а неке од њих броје и преко двадесет хиљада пратилаца.

Народни музеј је покренуо акцију да се сви посетиоци фотографишу, објаве то на свом профилу на Инстаграму и означе Народни музеј. На тај начин ће осведочити своју посету Музеју и охрабрити и подстаћи оне који још нису били да то и сами учине.

Битеф је завршен концертом Бети Ђорђевић, чији је наслов песме "Почнимо љубав из почетка" био слоган овогодишњег фестивала. 

Трајао је од 17. до 26. септрмбра. 

У том простору посетиоци могу да виде и фотографије са његових путовања Европом и Јужном Америком, време проведено у родној Швајцарској као и необјављене фотографије са америчког континента из педесетих година, класничне фотографије из књиге "Американци".

"Франк је донео један нови поглед на земљу као што је Америка али и на фотографију као уметност. Користио је за свој субјективни и експресивни концепт и примењује је спонтано. То га је учинило толико значајним за историју фотографије", рекла је кустоскиња берлинске галерије Кетрин Шенег.

Његов фото албум "Американци" представља тамну страну америчког сна. Када је настао сматран је депримирајућим и субверзивним јер је открио мрачну страну Америке: сиромаштво, сегрегацију, неједнакост и самоћу.

Албум "Американци" уврштен је у уметнички покрет бит генерације, у којем је инстинкт превладао над темељним техникама новинарске фотографије.

"Постоји једна фотографија из тог албума коју памтим као најимпресивнију. Она показује колико су се времена променила и како је његов рад могао да настане само у контексту који је тада постојао. На тој фотографији је призор из парка у Сан Франциску, у првом плану је пар Афроамериканаца који су га иритантно гледали док их је фотографисао. Таква ситуација је могла само тада да се догоди јер данас сви имају камере на мобилним телефонима и стално снимају", истиче Кетрин Шенег.

Изложба његових радова у Берлину организована је у сарадњи са швајцарским фотографским друштвом из Винтертура.

"Он је био фотограф и уметник и то се може видети у изложеним радовима. Франк се разликује од конвенционалних фотографа који су добро научили свој занат, по начину виђења ствари, доследношћу, личним отпором. Поседовао је лични израз који је веома утицао на фотографију", наводи кустос из Швајцарске Мартин Гасер.

Изложба у берлинској галерији биће отворена до краја новембра.

– Сутра ћемо да будемо овде и да причамо о лику и делу Вука Караџића, свако на свој начин, из свог угла како посматра и како би желео да представи своју школу или удружење. Оно што је исто јако важно, по први пут наша прва заједничка књига где су деца уткала своју креативност и рад, а где смо на основу песама које нам је поклонио господин Матицки показали да ми то желимо, хоћемо и можемо, и да ћемо сутра сваког малишана обрадовати књигом.

Онда ћемо се у суботу дружити у Вуковом парку, где ћемо показати исто лепоту различитости и креативност и показати да лик и дело Вука Караџића живи и дан данас и да смо на Вуковом путу, а у недељу ћемо у основној школи у Рипњу, где се именом Вука Караџића зове школа, поред креативних радионица имати и стручно усавршавање, а све из једног разлога, да покажемо да је и Вук као особа са стеченим телесним инвалидитетом и болом, губитком своје рођене деце, остао на томе да ради и помаже свом народу кроз књижевни рад и кроз многе друге аспекте. А ми желимо да покажемо да је култура за све, да се деца и млади са инвалидитетом гледају кроз њихове потенцијале, а не кроз њихове здравствене проблеме.

Другог дана – у суботу у парку код Вуковог споменика, шта ће се догађати? Манифестација има и хуманитарни карактер?

– Позивамо све ваше гледаоце да дођу и да подрже сва три дана на начин на који могу, да ли ће аплаузом да нагарде наше јавно наступање на великој сцени или ће доћи у парк да подрже креативност или ће купити нешто од уникатних креативних радова и помоћи не само Плавој шкољци него и другим учесницима на дешавању. Доброте је више само ако је делимо, ако откупе нешто од онога што смо направили помоћи ће квалитетнијем и бољем раду, бићемо видљивији и можда ћемо заинтересовати неког да нам помаже и убудуће.

Кога позивате и да ли је улаз бесплатан?

– Улаз је бесплатан сва три дана захваљујући доброти свих оних који учествују, а свако је добродошао ко жели да подржи различитост.

"Велика победа Београдског драмског позоришта и Града Београда. Наш сјајни глумац Милош Биковић управо је постао стални члан ансамбла Београдског драмског позоришта. Честитам од срца Милошу, али и Југу Радивојевићу, управнику БДП-а, чијим је доласком на чело ове куће почео њен препород", написао је Весић на свом Фејсбук профилу.

Весић је навео и да ће Град наредне године уложити много више новца у реконструкцију Београдског драмског, свог најстаријег позоришта.

Биковић тренутно борави у Београду, где снима филм "Хотел Београд", у режији Константина Статског и продукцији кућа "Arhangel Studios" (Србија) и "Yеllоw, Black and White" (Русија), који представља наставак популарних руских ТВ серија "Кухиња" и "Хотел Елеон".

„Марина је погледала белешке разговора и рекла: 'Реч је о победи насиља.' Потом сам ја казала 'Да, заиста реч је о победи над насиљем.' Одмах је схватила наш неспоразум и рекла 'Победа над насиљем је исправно, јер ја сам победила'“, прича Жанет Фишер, психоаналитичарка.

„Та књига је за мене веома важна. Она је мала књига, али толико сажета и објашњава психолошку страну мог рада, тако да ће за многе људе бити занимљива да је прочитају.

Жанет је прво упознала Маринин рад 1998. године, на изложби у Берну. Потом и саму уметницу. Одмах сам схватила, каже: „Она изводи оно што ја истражујем. Читавим својим бићем преводи у уметност огромне унутарње и спољне моћи као и њихове односе“.

Тиме се бави дело Сусрет психоаналитичарке и Марине Абрамовић. На крају, уз књигу, још један, музички поклон ауторке уметници.

Типичан за њену домовину, Швајцарску.

Овај пресек стања долази из искуства и знања једног инжењера, али и искусног лидера, добро упознатог са целокупном палетом околности и изазова у којима се наша земља тренутно налази - од образовно-техничких, преко економских, па све до друштвено-политичких.

У својој књизи, професор Митровић нуди и сопствену визију успешног друштва, у коме спрега образовања, привреде и државе ствара и упошљава највреднији капитал модерног света - креативни људски потенцијал.

О књизи и теми коју она намеће, a то је индустријска револуција која утиче на животе свих нас, говорили су проф. др Владимир Вулетић, председавајући Комитета "Мост" при Унескоу, Илија Церовић, в. д. директора Телевизијe Србије и главни и одговорни уредник Научно-образовног програма РТС-а, Драгољуб Којчић у име Завода за уџбенике, новинар Станко Стоиљковић и аутор издања проф. др Радивоје Митровић. Путем видео записа присутни су чули проф. др Драгана Ђурђановића са Универзитета у Тексасу. 

"Мада интригантан, назив књиге Србија 4.0 веома прецизно одражава њену суштину. Реч је о залагању за научно-технолошки развој Србије. Ово залагање проистиче из дубоког уверења аутора књиге - професора Радивоја Митровића, да будућност Србије и њена позиција у савременом свету зависе превасходно од напора и улагања у развој науке и образовања", рекао је Вулетић. 

Та јединствена и непроцењива перспектива коју Митровић представља јесте нешто што је свима нама преко потребно, поготово када је у питању разумевање најважнијих аспеката Индустрије 4.0, као једног од кључних покретача промена у свету данас, јер само на основу једног тако дубоког разумевања, могућа је и спознаја наших личних, али и колективних и националних, могућности, у заиста фундаментално другачијем свету, који јако брзо настаје око нас.

"Када је у питању дигитална технологија у области медија, она засигурно доноси незаустављиве промене на медијској сцени. Дигитална телевизија, Интернет, мобилни медији, Ипод... већ су део свакодневице и суштински мењају начин на који доживљавамо медије и однос према медијском садржају", каже је Церовић.

Увођење земаљске дигиталне телевизије уједно представља и велики изазов за јавне сервисе: хоће ли ови медији, који се сматрају стубовима европског демократског поретка, преживети у хиперконкурентном окружењу и да ли ће бити у стању да и у будућности испуњавају своју друштвену улогу?

Представа критикује личне и породичне односе, а метафоре шаље на адресу читавог друштва.

"Колико је заправо Тартифу лако да сам буде лицемеран, зато што је дефинисан и нашим лицемерјем, односно да ми нисмо лицемерни, ни Тартиф не би растао или не би био толико фиксна позиција која је неупитна, лакше би падао и био оспораван", објашњава Игор Вук Торбица.

После низа представа у којима смо могли да сагледамо избегличку агонију из европске перспективе, на Битеф је из Африке стигао поглед жртава на ту проблематику.

У представи "YUROPA", млади Нигеријац Кудуз Оникеку креирао је апстрактну кореографију која без речи говори о тој теми.

"У ширем контексту посматрано, бавимо се људском природом или чак нељудском потребом за напуштањем домовине. Не фокусирамо се на спољне утицаје, већ на саме људе као јединке. Нису важна имена и места, само појединци", каже кореограф Кудуз Оникеку.

Европска цивилизација од картона

На 53. Битеф стигла је и ауторка Фиа Менеар која перформансом ''Неморалне приче - Кућа мајка'' сама на сцени од картона гради антички храм.

Њен план је да сагради кућу Европе. Као што монтажна картонска кућа не пружа уточиште чим падне прва киша, ни храм који је мукотрпно градила није постојан.

Тако овај перформанс-инсталација развија сценску метафору о распаду темеља западне цивилизације.

Са овом представом Битеф се преселио у Луку Београд где ће се до краја фестивала одвијати главни и богат пратећи програм.

Добитник Андрћеве награде каже да смо преживели страшне ствари, тако да се "човек чуди како је уопште догурао довде".

"А с друге стране, свет је леп, свет је диван, нарочито његова женска половина", истиче Стојановић.

Признаје да у његовим књигама женски ликови "претежу".

"У 'Бензину' рецимо, који је изашао 2000. године, има их 19. Не знам колико их је овде, мораћу да пребројим", прича Драган Стојановић.

У образложењу жирија, између осталог, пише да "Стојановић враћа достојанство причи и приповедању".

"Неће ово променити ствари, али ипак, оно што човек сам може да допринесе култури језика и култури враћања личног достојанства, то је врло важно", наглашава добитник Андрићеве награде.

Награда ће Стојановићу бити уручена 10. октобра на рођендан српског нобеловца.

Жири, у саставу Александар Јовановић, Марко Недић и Петар Пијановић, једногласно је донео одлуку о лауреату.

У ужем избору била су и дела Боривоја Адашевића "Из спискова прећутаних ствари" и Милете Продановића "О папагајима и предаторима".

Награда која носи Андрићево име једна је од најугледнијих књижевних награда у Србији и додељује се сваке године за најбољу збирку прича или приповетку објављену током једне календарске године.

Први пут, уручена је 1975. године Драгославу Михаиловићу за роман "Петрињин венац".

Награда ће бити уручена 10. октобра на рођендан нашег нобеловца.

Јездић је захвалио жирију, директорки позоришта, редитељу и ансамблу.

"Обрадовали сте мене и моју породицу, ова награда ми је изузетно драгоцена и она ме оснажује, радује и крепи у многострукости послова које радим. Она је путоказ да базични посао обављам како ваља. За мене она представља само предах у маратону, место где ћу да застанем и освежим се на свом деловању на позоришним сценама", рекао је Јездић.

Награђен је за улогу Јожефа Кантора у представи "Краљ Бетајнове" Ивана Цанкара, у режији Милана Нешковића.

У конкуренцији је било 16 глумаца са глумачким остварењима изведеним у периоду од 1. јула 2017. до 30. јуна 2018. године.

Жири је већином гласова одлучио о добитнику средином јуна, а радио је у саставу Драгана Ђукић, Бранислав Зеремски, Наташа Марковић, Ирфан Менсур и Небојша Миловановић (председник).

Награда се састоји од плакете са ликом Милоша Жутића - рад академског вајара Звонка Новаковића, уникатне дипломе на пергаменту - рад академског сликара и сценографа Герослава Зарића, и новчаног износа.

Доделу награде "Милош Жутић" помажу Министарство културе и информисања Србије и Секретаријат за културу Града Београда.

Редитељ Игор Вук Торбица, инспирисан свевременим Молијером и савременим светом, гради представу која је тачна, узнемирујућа и поставља питање.

"Зашто Тартиф опстаје, и зашто смо ми удио у биографији и писању биографије самог Тартифа. И зашто на крају крајева успева да, ако ништа, еутаназира оно што су наша мишљења, хтења и делања", објашњава Торбица.

Под пуним светлом очи у очи са публиком, манипулативни Тартиф и она која га раскринкава, Дорина.

"Сазнајемо шта је то у нама да прихватамо нешто што нам милује уво, нешто што бисмо волели да чујемо, а онда нас те заблуде и лажи сустигну кад тад и јако нас скупо коштају", објашњава Саша Торлаковић, глумац.

Хана Селимовић, глумица наводи да је можда први пут схватила шта значи интеракција у позоришту.

"Заправо сам можда, први пут схватила шта значи интеракција у позоришту. Не насиље, да неко мора да учествује, него приуштити људима испред себе такву врсту излагања и огољености у којој осете потребу и слободу да се на неки начин огласе", објашњава Селимовићева.

Карта више тражила се и за Остермајера. Представа ''Историја насиља'', заснована на аутобиографској причи Едуара Луја, анализира однос породице и друштва према силованом геј младићу, његову усамљеност и страхове.

"Јунак се суочава са друштвом, са полицијацима, болничким особљем и припадницима разних других институција које имају суштински проблем са расизмом, хомофобијом, предрасудама", објашњава Томас Остермајер, редитељ.

Из позоришта, Битеф се сели у Луку Београд.

"Мало је народа било увек на правој страни историје, на страни добра. Мало је малих народа својим жртвовањем уписано великим словима у светску историју. И својим ратоводством, увек одбрамбеним. Зато овом изложбом подсећамо на значајне личности, одсудне битке, велике губитке и велике победе", рекао је капетан Петровић.

Нагласио је да српски војници, који су на својим плећима изнели те пресудне историјске тренутке и који су током година Првог светског рата исписивали најсветије и најсветлије странице српске војне историје, не смеју бити заборављени у ходницима историје.

Истакао је да се изложбом "Србија у Великом рату 1914-1918" подсећамо заједничке историје током које су се француски и српски војници препознавали као "браћа по оружју" и "браћа по идеалима", а пре свега по љубави према слободи.

На изложби је представљен избор од 280 историјских докумената и фотографија и 60 музејских предмета, који приказује истиниту причу о ратним дешавањима у Србији у Првом светском рату, с посебним освртом на дипломатско ангажовање и контакте Србије са савезничким силама – Француском, Великом Британијом и Русијом.

Поставка представља допринос култури памћења, сећања и трајања, као градивни материјал српског националног идентитета.

Изложба "Србија у Великом рату 1914-1918" организована је поводом обележавања сто година од Версајске мировне конференције у Културном центру Србије у Паризу и отворена је до 19. октобра ове године.
 
Отварању изложбе присуствовали су представници организатора изложбе начелник Војног музеја потпуковник Градимир Матић, директор Историјског архива Пожаревац Јасмина Николић, вршилац дужности директора Културног центра Србије у Паризу Марија Несторовић, начелник штаба Копнене војске оружаних снага Француске генерал Бернар Барера, као и бројне званице из војног и дипломатског кора.

Екипа Радио Београда је, као и годинама уназад, и са 54. Мокрањчевих дана у Неготину реализовала бројне емисије, преносе, укључења, прилоге, репортаже и снимала концерте за потребе програма Радио Београда. 

Александра Паладин, уредница у Музичкој редакцији Радио Београда 1, преузела је плакету додељену Радио Београду, док је Ана Ћирица, уредница у Музичкој редакцији Радио Београда 2, преузела плакету намењену РТС-у.

Сада је на Лолићу да ту причу о људима који се боре за минимум достојанства у условима економског система у распаду, повуче у још дубље депресивне воде, или обогати димензијом скромне наде.

После "Борбе црнца и паса" француског драматичара Бернард Мари Колтеса, који је Лолић поставио за бечки Бург у октобру прошле године, ово је још један комад где је тешко држати равнотежу између теме, идеје, форме и сублимације.

Као један од најпрецизнијих европских редитеља, Лолић те слојеве смисла обично држи одвојенима, допуштајући да се додирну само у моментима драмске катарзе.

Што се тиче форме и сублимације, треба сачекати вечерашњу премијеру.

Иако информативни, утисци са позоришних проба су варљиви и више преносе основну линију, него што откривају сценску снагу готовог дела.

У два-три дана који стоје између пробе за медије и премијере, позоришне представе пролазе трасом непредвидљиве енергетске трансформације.

Унутар тог кратког временског сегмента важи правило "чаролије". Како она делује, то је пре две деценије објаснио глумац Џофри Раш, алијас власник театра Филип Хенслоу, у филму "Заљубљени Шекспир" (режија Џон Медн, седам Оскара).

Док га јуре повериоци, док му аутори прекорачују термине, а глумци завршавају у пијаним тучама, он говори да ће све бити у реду. Како, питају га реалисти? "Немам појма", одговара Раш/Хенслоу, "али на крају увек све испадне добро. It's a mystery!"

Што се тиче идеје и приступа теми, ту је већ могуће рећи за какав тип позоришта се редитељ у конкретном случају одлучио - за оно где преовлађују гласна морална агенда, у којем се, хегеловском терминологијом, пред друштвом подиже огледало да се у њему препозна.

"Реци ми кад си спремна"

Радња романа/филма "Коње убијају, зар не?" збива се у Америци у време Велике депресије, декаде разорне економске и финансијске кризе која је почела на њујоршкој Берзи 1929. (Wall Street Crash), одакле се раширила на Европу, а у Немачкој у крајњем ефекту довела нацисте на власт.

У забавном парку подигнутом на дрвеној платформи изнад океана, негде у близини Холивуда, одржава се плесни маратон.

Награда за победнички пар је код Мекоја хиљаду, у Полаковом филму хиљаду и по сребрних долара.

Укупни дан од 24 сата одвија се у ритму од по два сата, при чему се сат и педесет минута плеше, а 10 минута ради све остало – спава, једе, иде у тоалет, купа или пере одећа. Онда испочетка, плес, тренутак сна, дан и ноћ исто, у роману 37, у филму 33 дана.

Учесници су пауперизоване жртве економске кризе, бескућници без посла и професије, који су се пријавили да би неколико дана били на сувом и "могли да једу осам пута дневно", како понавља муж који је на плесни маратон довукао трудну жену.

У роману се маратон прекида абруптно, без победника; у филму се не зна ко је победник.

Систем елиминације је такозвани "дерби" једном дневно, кад парови трче у круг десет минута, да би по истеку тог времена испала три најспорија.

Около на трибинама се смењује публика, једе, пије и навија, долазе спонзори, медији и холивудска крема; унутра трче људи као коњи.

Модератор "Роки" води такмичење као шоу. У филму га је играо Гиг Јанг, једини добитник Оскара из вишеструко номинованог Полаковог филма.

Неиспаван у истом ритму као и такмичари, Роки је такође "жртва система", али и његов дијаболични манипулатор.

Он не само да рачуна с тим да ће неко од такмичара умрети на плесном подијуму (старији "Морнар" добије инфаркт док трчи "дерби"), или полудети од неспавања ("Елис" одвуку у лудницу), већ активно производи ситуације које убрзавају њихово рапидно пропадање пред публиком.

Превара је у томе да победнички пар не добија ништа, јер организатори на крају од награде одбијају целокупне трошкове.

Једине награде су уствари бесплатна храна, медијска пажња и шанса спонзорства.

Када филмски Роки то призна такмичарима "Глорији" и "Роберту" (играју их Џејн Фонда и Мајкл Саразин), Глорија покушава да се убије, али како није у стању да повуче окидач, моли Роберта за услугу.

Прича завршава асистираним самоубиством. "Реци ми када?", пита Роберт. "Ја сам спремна", одговара Глорија.

Томас Готшалк, немачки "Роки"

Тај завршни разговор спада у најчувеније филмске дијалоге, као што сам филм "Коње убијају, зар не?" подсећа на време кад је Холивуд снимао озбиљне драме, а не штанцовао ретардиране комедије и заглупљујуће акционе филмове где људи лете десет метара с јурећег воза на воз у тунелу испод Ламанша и није им ништа.

Полаков филм је "стара филмчина", али и пре него што је то постао, важио је за "најпотцењеније ремек дело филмске уметности" (Би-Би-Си).

Ни Лолић није могао без тог завршног дијалога као најрадикалније могуће друштвене критике. Али наративни ток који води до таквог краја је код Лолића другачији.

Једна могућност која је стајала пред њим је била да Мекојеве и Полакове "Коње" претвори у интерпретацију савременог феномена ријалити-шоуa.

Паралела је директна, јер је плесни маратон из 1932. био претеча модерне "Фарме", "Џунгле", "Робинзона", "Великог Брата", "Бечелора", "Удаваче" и слично.

Све су то профили ТВ-забаве који су дали први подстицај за рађање феномена "нове бруталности" у модерним друштвима.

Разлога за такву редитељску одлуку је било, јер ријалити-системи прекорачују границу између живота и фингиране ситуације на исти начин као и претече из времена Велике депресије.

Аргумент да је данас мање бруталности, или да још нико није умро или полудео пред гледаоцима није морално одржив.

На пример: Џејд Гуди (Jade Goody), учесницу британског "Великог брата" (Channel 4) су публика и гледаоци у правом мобингу истерали из емисије као глупачу (између осталог, мислила је да је Рио де Жанеиро име особе, а Португал федерална јединица у Шпанији).

Након тога је прешла у индијског "Великог брата", пред камерама сазнала да болује од неоперабиног цервикалног канцера, и од тог тренутка инсценирала властито умирање као позоришну представу, скупа са венчањем месец дана пре смрти 2009.

Од најомраженије учеснице "Великог брата", постала је љубимица, објект емотивне идентификације стотине хиљада гледаоца, који су у живо пратили све стадијуме болести.

Био је то прави Труман-шоу за некрофиле у слатком очекивању.

Други пример: У популарној немачкој емисији "Wetten, dass...?" ("Кладим се да ћу...", продуценти ЗДФ, ОРФ, СРФ) наступали су људи са вратоломним опкладама.

У децембру 2010. кад је у емисији наступао Самуел Кох са оцем, то се и буквално догодило.

Самуел се кладио да ће пет пута скочити преко аутомобила у вожњи.

Момак - тада 23 године - је носио неку врсту позоришних котурни с федерима, њима се одбијао о под и у салту напред скакао преко аутомобила, који су сваки пут бивали све шири и виши. Пети највећи је возио тата.

Четири пута је Самуел прескочио, пети пут пао, сломио кичму и остао непокретан од врата на доле.

Познати немачки модератор Томас Готшалк је због осећаја одговорности и кривице напустио "Wetten, dass...?", чак се и емисија угасила у нападу неосвештеног јавног срама да се тако нешто гледало за забаву.

Чињеница је да је и пре тога било сличних опклада на рубу илегалног, које су прошле без последица - ова није, чиста статистика.

Трећи пример је о продуценту Јон де Молу, шефу продуцентске фирме Ендемол, која је патентирала "Великог брата" за европско ТВ тржиште.

Шпигл (28.2.2000.) преноси разговор са Холанђанином: "Кад Јон де Мол размишља, онда разматра да уведе игру руског рулета.

Или да у авион смести 10 људи са девет падобрана, с тим да сви знају да ће се авион срушити, али и то да ће девет преживелих на крају добити по милион марака, гулдена или долара свако.

Може ли то? Наравно да може, одговара Де Мол, телевизијска ера живог преноса је пуна уврнутих типова.

Кад већ за пар хиљада лижу покретне степенице у робној кући, на шта би тек били спремни за милион!

То је тако једноставно, закључује Де Мол. Проблем је, каже замишљено, да би се то квалификовало као планирано самоубиство у програмској шеми, што би вероватно било илегално."

"Дунав је као сомот"

Прихватајући се Мекоја и Полака, Лолић је могао да направи ту врсту паралеле.

Уместо тога се одлучио да моралну снагу предлошка употреби не би ли протресао савест бечког позоришног естаблишмента, с чије стране се Народно позориште систематски изгладњује у последњих неколико година.

Београдски редитељ је тако ушао у локални политички контекст, на моменат постао позоришна Грета Тунберг која инсистира на праведнијој друштвено-политичкој клими према сценској уметности.

Наратив његових "Коња" је следећи: Два савремена "Рокија", женски и мушки, модерирају игру у игри, у којој се реални ансамбл бечког Народног позоришта исцрпљује до тоталног понижења, и (позоришне) смрти, тако што игра епизоде из богате историје тог театра, не би ли скренуо јавну пажњу и на кућу и на себе.

Полакови маратонци су сањали океан, Лолићеви Дунав. "Ноћас је Дунав као сомот", каже један од глумаца.

Општу тему модерних гладијатора суочених са хладноћом друштва, Лолић сужава на посебан случај једне позоришне куће.

Одлука делом има везе са реализмом, јер нема те друштвене критике која може сломити ријалити-систем, али уз добро планирање може извући из буле једно старо и угледно позориште.

Како се оно уопште нашло у тој ситуацији? Комбинација фактора. Од доласка Ане Бадоре за интенданта 2015, која је промовисала позориште као еманципаторски програм за одгајање леве хуманистичке интелигенције, гледаоци су се проредили.

Таква политизација репертоара је више старих гледалаца отерала, него нових довела.

Бадора се увек бранила тврдећи да је још у току преговора добила дозволу послодаваца за тај тип "мисионарства".

А послодавци су државно министарство културе и градски еквивалент, институције које дотирају Народно позориште.

У последњих годину и нешто, иако све премијере нису наравно биле у том кључу, реакције су нарасле у прави мобинг против Бадоре, у пројекцији и против ансамбла.

Наравно, кад су локални медији намирисали крв, онда су се и они придружили кампањи и додатно растерали гледаоце.

Пред крај су се представе резале у лету, премијере су се сахрањивале на текућој траци, а критика је пуна страсти егзекутирала новооткривену моћ над једним изврсним ансамблом.

Како по уговору остаје интендант до краја сезоне 2019/2020, питање је шта се Бадори још медијски спрема.

Танане су струне на којима свира сваки позоришни интендант у Бечу.

(Пољакиња) Бадора је била слављена због свог друштвеног ангажмана док је водила Шаушпилхаус у Грацу. У Бечу ју је критика због истог срушила у блато.

Само што је (аустријски Словенац) Мартин Кушеј овог септембра постао нови интендант Бург-театра, из кофера је распаковао пре политику него прву властиту режију.

У интервјуу за немачки лист Време (Die Zeit) Кушеј је пре неколико дана рекао како је још од 1938. "Беч средина где се добија по тинтари".

Кушеј: "Немам проблема с тим да директно кажем какву политику промовишу странке као немачки АфД или аустријски Слободари.

Истовремено, немам ни превише воље да постанем мученик. Оно што ме посебно иритира је да је потпуно свеједно за шта се одлучим, за напад или ћутање, јер то ионако ништа неће променити на стању у друштву (...) у коме све више влада диктатура простодушне мисли."

Кад се све то сабере, Лолићева идејна скица за вечерашњу премијеру пролази кроз нову трансформацију и од посебне, срезане за један театар, поново постаје општа - као парадигма за увек нелагодни однос уметности и политике.

Лолић вечерас режира "band aid" за бечко Народно позориште. Са којим сценским решењима, и којим успехом, о томе сутра у понедељак у извештају за Културни дневник РТС-а.

Клаус Албрехт Шредер директор Албертине каже да је Дирерова изложба увек сензација, напомиње да је Дирер сматран једним од највећих уметника читаве историје, а да ова изложба показује и зашто.

"Нема сликара који је без трунке предрасуда посматрао природу на тако реалистичан начин. Свеједно да ли је сликао обичног пољског зеца, бусен траве, или аутопортрет, био је непоткупљиви посматрач. Привид отвара поглед на суштину. Тачно пренет изглед тела открива душу у дубини код човека и код зеца", рекао је Албрехт Шредер.

Када је 2003. године отворена модерна Албертина, било је то са изложбом о Диреру. Показани су сви акварели који се виде и сада, као и најбоља уља из европских музеја.

Из мадридског Прада стигао је тада познати Диреров аутопортрет, а за противуслугу, Албертина је годину дана касније требало да Мадриду позајми Зеца.

Али кад је тај акварел спакован и кренуо на пут, владина Агенција за заштиту националног блага је за њим послала потеру. Полиција је на граници зауставила "зечића" иако је имао уредне папире и под стражом га вратила у Беч.

Уследио је међудржавни скандал, који је Зец-бегунац преспавао у мрачним подрумима Албертине.

Сада је изнесен на светло.

Режирао је представу која поставља суштинска питања савременог света.

"Да ли је могуће зауставити насиље и успоставити правду", питање је које поставља Мило Рау. 

Редитељ је био инспирисан великом античком трагедијом. 

Представа је припремана у разореном Мосулу, чине је глумци из Белгије и Ирака.

Педесет трећи Битеф свечано је отворио кореограф Констанца Макрас.

Овогодишњи Битеф траје од 17. до 26. септембра.

"Свети Сава, Вук Караџић и Петар Петровић Његош представљају нашу креативну снагу. Не само што су својим радом пренели генетски материјал својих претходника већ су били и стваралачки фактор српске културе и традиције", казао је Вукосављевић и додао да је Свети Сава био борац за самосталност српске цркве која лежи у темељу нашег идентитета, данашњег и верујем трајног постојања.

Министар је навео да је Вуково узимање народног језика за стандардни културни образац био искорак у обједињавању нашег света на читавом српском културном простору, саопжтило је ресорно Министрство.

"Тај раскошни, педантни народни језик створио је платформу за велику књижевност 19, 20. и 21. века, као и за формирање нашег идентитета. Његошево дело било је и биће извор суштинских сазнања о души и историјској судбини овог народа", рекао је Вукосављевић.

Закључио је да постављање ових трију личности у заједнички концепт открива дубоку симболику онога што чини српску културу. Он је истакао да пламен српске културе и традиције мора да настави живот у вековима после нас и честитао Удружењу књижевника Србије што истрајава у очувању те идеје.

Присутнима су се обратили и Милован Витезовић, књижевник Милоје Поповић Каваја, аутор барељефа Мирко Мркић Острошки. Посебан печат дао је Бошко Вујачић, првак српских гусала.

Ове године, Међународни сусрети писаца одржавају се од 19. до 23. септембра.

"У овој књизи је сабрано нешто што је највредније дала наша цивилизација. Јер остаће само дела љубави. Љубавна поезија је сама есенција човековог духа и његовог стваралаштва", каже Максимовић.

Концепт, садржај, обим и дизајн, чине ову књигу јединственом.

"Књига је урађена крајње професионално. Са предговором, поговором, са индексима песника по земљама, па индексом песника по азбучном реду. Ту је и индекс преводилаца којих има око 260. Имамо три рецензента - академик Матија Бећковић, др. проф. Дарко Танасковић и др. проф. Миомир Петровић", рекао је Максимовић.

Вредност ове антологије не заснива се само на њеном књижевном значају. Она такође представља културни и историјски манифест нашег друштва.

"Идеја је да се јавни простор третира као простор за игру у којем посматрамо реакције публике и скоро увек видимо неку врсту хаотичног понашања. Крећемо од гробља, јер претпостављамо да се управо ту размишља о животу", каже Антон Розе, редитељ.

Одувек отворен за различите експерименте, Битеф ове године преиспитује распад, нудећи начине зближавања.

"Ова представа коју почињемо на Новом гробљу 'Београд на даљински' нас заправо у дану Пролога уводи у обе главне линије Битефа – и ову тематску, а то је криза и распад заједнице на свим нивоима од државе, преко породице до интимних партнерских односа, али нас уводи и у форму имерзивног позоришта у коме се брише разлика између гледалаца и извођача и гледалишта и сцене", истиче Иван Меденица, уметнички директор Битефа.

У уторак је био Пролог дан. У среду је свечано отварање 53. Битефа. У Народном позоришту биће изведена представа "Орест у Мосулу".

"Претпстављам само, да је то било намењено војницима, међу којима је било и српских војника у Првом рату, али који су морали да се боре на њиховој страни, као нека врста ратне амајлије", рекао је Дејан Вукићевић из Народне библиотеке Србије

У форми минијатура, штампана је и белетристика – Његошев Горски Вјенац, монографије, речници, политички памфлети.

Традиција штампања минијатура, стара је, колико и сама књига. Прича се, да је француска краљица, Марија Антоанета, наручивала књиге, које јој могу стати у рукавицу.

"Прво мало кошта, може у великом тиражу да се објави и да стигне до много велике публике", истакао је Вукићевић.

Минијатурне књиге, штампане су и у Србији. Неке од њих у фонду крагујевачке библиотеке.

"Као интересантну бих издвојила Интернационалу штамопану на руском језику, у боји је", каже Татјана Јанковић из Народне библиотеке "Вук Караџић" у Крагујевацу.

За њихово читање, потребан је посебан алат, лупа. Штампају се по стандарду, који је на западу седам пута седам а на истоку, до десет центиметара.

"Приче о сликама које можете видети код нас почињемо сликама које је Сава Шумановић донео из Париза 1929. године, а оне су управо почетак или основа шидског периода", каже директорка Гларије "Сава Шумановић" Весна Буројевић.

Ту су били и први шидски пејзажи који преносе богатство светлости и колорита родног краја. Неке од њих критика је одавно прогласила његовим ремек-делима.

Током целог шидског периода, као тема, доминирају пејзаж и акт. Следи познати циклус "Шидијанки", који критичари оцењују као најитригантнији у Шумановићевом сликарском опусу. Загонетни триптих "Берачице" настао је 1942. године.

"На овом триптиху Сава Шумановић је приказао бербу грожђа, али само на први поглед. Међутим, ово је нешто друго, ово је прича, ово је порука за нас све. Ово је порука за крај Саве Шумановића", сматра Весна Буројевић.

Сава је на полеђини треће, последње слике, написао да је осликавање завршио 26. августа 1942. Остала је да се суши на штафелају, када су га из породичног дома, у зору 28. августа, одвела двојица усташких агената.

"Питао је да ли може да се окупа и поздрави са мајком. Дозволили су му и тако су се последњи пут видели", наводи директорка Гларије "Сава Шумановић".

Београдска публика, Саву Шумановића последњи пут је видела пре осам деценија, када је на тадашњем Новом универзитету организовао шесту изложбу слика - испоставиће се и последњу.

"Победник, изванредан хор из Њујорка, први пут у Неготину неко ко је дошао преко океана. Хор из Амстердама, хор из Македоније, Црне Горе, два домаћа хора, која су врло часно представили овдашњу традицију", каже селекторка фестивала Соња Маринковић.

Публика у Неготину већ два дана препричава и наступ тенора Љубомира Поповића на отварању фестивала, када је извео чувену "Шесту руковет" Стевана Стојановића Мокрањца.

"Мокрањца сам заволео на прву ноту и увек, увек радо дођем. Ови 'Мокрањчеви дани' су једно дивно место, и ја често кажем то је Мека садашња за нас музичаре у Србији", истакао је Поповић.

Треће вечери на програму је џез и Јован Маљоковић, а Неготинци знатижељно ишчекују и наступе Дечјег хора "Радост" из Москве и Хора РТС-а, наредних дана.

Аутор изложбе "Образи" дуги низ година бавио се стилизовањем мушких фризура. Како сам каже, стално је посматрао изразе људских лица, а то га је инспирисало да пређе границу која води од заната до уметности.

"Охрабрење сам нашао у речима Беле Хамваша који је рекао да треба остварити да сликање, музика, поезија, вајање не буду само део привилегованих људи, него да и други људи могу да се баве тиме. Ја сам то усвојио и дошао сам до ових закључака", рекао је аутор изложбе Милош Пантић.

То је прва изложба рађена техником "дигитална монотипија", зато што је традиционална тема обрађена на модеран начин, уз помоћ савремене технологије. Аутор је истакао неколико предности нове форме сликарства.

"Некада су сликари морали да иду на Тибет да набаве неке посебне плаве боје, па се то мешало, па хемије... А ја сада мој атеље имам са собом. Извадим телефон где могу да правим слике, у аутобусу – могу свуда. Ја не мешам боје, руке ми нису прљаве и не требају ми четкице. Ја се играм на телефону и правим тако дивне слике које имају добру прођу и продају. Тако да сам веома узбуђен и наставићу са истим циљем", нагласио је Пантић.

Учествовао је на неколико запажених колективних изложби, а ово му је друго самостално представљање.

Изложба је постављена хронолошки, али од најновијих ка старијим радовима.

"Наши велики уметници, када су већ зашли у зрело доба, желели су увек да представе најновије слике, сматрали су да још увек имају шта да кажу и покажу", објашњава Биљана Бралушић.

Истиче да је Љуба Поповић био посебна личност у српској и француској култури. Рођен је у Тузли, али је као мали прешао у Ваљево.

Пошто је био сиромашан, изабран је да бира филмове за биоскоп у Ваљеву.

Дошао је у Београд на Академију примењених уметности, како би научио да црта плакате и зарађује од тога.

Поклањао је домару ракију из Ваљева, а он му је дозвољавао да спава у просторији где студенти проводе време и сликају.

Сликао је окер и браонкастим бојама које је добио од домара, а куповао је само жуту, зелену и црвену и стављао их веома скромно само као акценте.

Први је његе радове видео цењени сликар Васа Поморишац, похвалио га и охрабрио да ради даље.

Прешао је са примењене академије на ликовну академију у класу професора Марка Челебоновића, који је дуго живео и радио у Паризу.

Када је Љуба Поповић одлучио да оде у Париз седамдесетих година, отишао је без новца, са неколико ролни својих слика и цртежа и тада му је помогао Марко Челебонобић јер га је упознао са галеристима.

За разлику од осталих сликара који су имали припремљене скице и крокије, Љуба Поповић је приступао слици без ичега. Желео је да открије призоре који ће се појавити, објашњава Биљана Бралушић.

Различите судбине Поповића и Величковића

Истог дана када је отворена изложба Љубе Поповића, сахрањен је и сликар Владимир Величковић.

Биљана Бралушић каже да је Влада Величковић имао потпуно другачију судбину и другачије порекло.

Био је из угледне и богате породице. Његови родитељи су желели да упише архитектуру, али се он определио за сликарство. Када је отишао у Париз, постао је професор на њиховој Академији лепих уметности.

Када су га питали одакле такав песимизам на његовим сликама, говорио је да само слика оно што човек може да уради човеку.

Изложба Марине Абрамовић

Београдску публику очекује изложба контоверзне Марине Абрамовић, која изазива велику пажњу у свету, најављује Бралушићева.

Абрамовићева је стигла у Београд са својим пријатељима и кустосима.

Музеј савремене уметности је био затворен због припрема за изложбу, а стална поставка је скинута.

"Препоручујем свима који желе да виде изложбу да погледају и филм Чистач коју ће бити емитован у уторак на првом програму РТС-а у 22 часа", истиче Биљана Бралушић.

Музеј савремене уметности данас је посетио и градоначелник Београда Зоран Радојичић, који се уверио да припреме за отварање ретроспективне изложбе Марине Абрамовић теку по плану.  

Изложба се отвара у суботу у 13 часова.

"Ипак ће литература, имамо добре писце, бити та која ће у будућности бити пресудна за памћење које се одвија на основи достигнућа Вука Караџића", истакао је Емир Кустурица.

А Вукова достигнућа у очувању националног идентитета су, кажу, немерљива. Управо због тога, од 1933. године његов завичај чува заоставштину, преноси је на нове генерације, али и на оне који српски језик шире по свету.

"Свако простирање препознатљивих идеја овог језикословца преко славистичара широм света даје нам већу снагу, јер тако и наша Лозница и Србија постаје боља, значајнија и препознатљивија", каже Видоје Петровић, градоначелник Лознице.

Током седам дана саборовања у Тршићу, Лозници и Београду, одржано је више од двадесет различитих програма који су, осим српског језика, били посвећени и обележавању осам векова аутокефаности Српске православне цркве.

Из Вуковог родног краја и ове године поручују да се снага једног народа мери тиме у којој мери чува своју културу, језик и писмо.

Отварајући манифестацију министар Вукосављевић је рекао да она слави живот и дело најистакнутије личности српске класичне музике на прелазу из 19. у 20. век, Стевана Стојановића Мокрањца, човека који је заслужан за увођење српског националног духа у уметничку музику.

"Посезање за основама свог културног идентитета преобликованог у уметнички израз заправо је оно најбоље што један уметник снагом свог талента и дара може да учини за поколења која долазе после њега," истакао је министар.

Према Вукосављевићевим речима Мокрањац је снагом свог талента посегнуо у дубоке животодавне корене српског идентитета и културе, у потрази за српском етномузиколошком традицијом, и захваљујући свом музичком таленту али и великом прегнућу и раду из те ризнице извукао бројне драгуље и приказао их читавом свету.

После церемоније свечаног отварања, у сали Дома културе „Стеван Мокрањац", одржано је натпевавање хорова, тросатно такмичење у којем су учествовали хорови из Њујорка, Амстердама, Подгорице, Скопља, Зајечара и Ваљева.

Концерт је почео увертиром Штраусовог "Слепог миша", а уследиле су арије Фигара из опера "Севиљски берберин", Елене ("Сицилијанско вечерње"), Принћипесе ("Андријана Лекуврев"), Калафа ("Турандот"), Еболи ("Дон Карлос").

Публика је великим аплаузом поздрављала прваке Народног позоришта: Владимира Андрића, Ненада Јаковљевића, Снежану Савичић Секулић, Јелену Влаховић, Душана Плазинића, Јанка Синадиновића, Дејана Максимовића, Драгољуба Бајића, Сању Керкез, Биљану Трмчић, а специјални гост била је мецосопран Сања Анастасија, која живи у Немачкој где гради запажену међународну каријеру.

На репартоару су били и "Хабанера" из опере "Кармен", "Романса Леонарда" из "Зарзуеле", "Половецке игре" из "Кнеза Игора", као и Шостаковичев "Валцер 2".

Концерт је завршен "Чочечком игром" из Коњовићеве опере "Коштана".

Прваци, хор и оркестар Народног позоришта поручили су концертом "Опера на води" да ће у новом миленијуму настојати да што пре крену стазама својих великих претходника који су утрли пут београдској Опери – Бахрије Нури-Хаџић, Милорада Јовановића, Жарка Цвејића, Станоја Јанковића, Меланије Бугариновић, Мирослава Чангаловића, Бисерке Цвејић, Радмиле Бакочевић, Милке Стојановић, Радмиле Смиљанић, Живана Сарамандића и других.

Он је подсетио да је део ансамбла Атељеа 212 упутио писмо Градском секретаријату за културу пре неколико месеци у коме моли да на месту управника те куће до расписивања конкурса остане досадашњи управник Бранимир Брстина.

"На то писмо нисмо добили никакав одговор, већ су нам преко ноћи поставили Новицу Антића. Као човек који је у позоришту око 37 година, запитао сам се ко одређује ко ће руководити нашим ансамблом и зашто је све урађено мимо нас. Наглашавам да немам ништа лично против Новице Антића, али да имам против принципа", рекао је Станић.

Новоизбрани в. д. управника Атељеа 212 Новица Антић замолио је јавно у емисији "Речено и прећутано" Станића да никако не напушта Атеље 212, јер је он веома важан за цео ансамбл и позориште.

Он је истакао да његово именовање има правни легитимитет, да разуме Тихомира Станића као уметника кога поштује и цени, те да је најбоље да из новонастале ситуације извуку најбоље.

"Морамо да инсистирамо на доношењу Закона о позоришту коме је неопходна аутономија. Доношењем тог закона, решили би се многи проблеми на које Станић указује", казао је Антић и додао да ће увек поштовати жељу колектива у ком се налази. 

"Имам само радост и жељу да помогнем и допринесем Атељеу 212, ако ме колектив не подржи и ако се осетим сувишним, сам ћу се повући", казао је Антић у студију Радио Београда 2.

Градски секретар за културу Иван Карл рекао је раније Танјугу да је Град Београд именовао бившег државног секретара у Министарству културе Новицу Антића за вршиоца дужности Атељеа 212, како то позориште не би остало без овлашћеног лица после 25. септембра.

Реагујући на наводе Тихомира Станића да је преко лета и без знања глумаца изабран нови в. д. директора Атељеа 21 уместо Бранимира Брстине, Карл каже да Брстини мандат истиче 25. септембра, а да Управни одбор Атељеа 212 није расписао нити спровео конкурс за избор директора, што је требало да уради 60 дана пре истека в. д. мандата.

"Град Београд је једино могао да именује вршиоца дужности директора како би се избегло да кућа нема овлашћено лице после 25. септембра", рекао је Карл.

Градски секретар за културу каже да је Бранимир Брстина био в. д. директора протеклих година дана, а да је пре тога био директор у пуном четворогодишњем мандату.

"У решењу о именовању господина Новице Антића се наводи да његов в. д. мандат почиње да тече 26. септембра ове године, односно дан након истека в. д. мандата Бранимира Брстине. Надам се да ће у наступајућем периоду Управни одбор Атељеа 212 расписати конкурс за именовање директора на који свако може да се пријави", казао је Карл.

Глумац Ненад Јездић је 24. лауреат Награде "Милош Жутић", коју УДУС додељује за најбоље глумачко остварење на нашим професионалним сценама, премијерно изведеним у позоришној сезони.

У конкуренцији је било 16 глумаца са глумачким остварењима изведеним у периоду од 01. јула 2017. до 30. јуна 2018. године.

Жири је већином гласова одлуку донео 13. јуна 2019. године,  радио је у саставу: Драгана Ђукић, Бранислав Зеремски, Наташа Марковић, Ирфан Менсур и Небојша Миловановић (председник Жирија).

Награда се састоји од плакете са ликом Милоша Жутића - рад академског вајара Звонка Новаковића, уникатне дипломе на пергаменту - рад академског сликара и сценографа Герослава Зарића и новчаног износа.

Доделу Награде Милош Жутић помажу Министарство културе и информисања Републике Србије и Секретаријат за културу Града Београда,наводи се у саопштењу Удружења драмских
уметника Србије. 

Вршњачко насиље, друштвене мреже, сексуална различитост, заштита и насиље, мигранти су неке од тема о којима се говорило на трибини "Битеф и свет око нас", а све то на основу представа које ће бити изведене на 53. фестивалу.

Посећујемо средње школе и факултете и разговарамо са младим људима о позоришту, уметности покушавајући да са једне стране промовишемо Битеф и сензибилишемо младу публику за овај фестивал, али и за пројекте Битеф театра и да чујемо како они гледају на свет, шта очекују од позоришта, уметности и шта би волели да гледају", рекао је Филип Вујошевић, драматург.

Пројекат је подржао и млади глумац Славен Дошло.

Мене су позвали као неког ко је учествовао већ у Битефовим продукцијама. Да мало причам са неким новим младим људима о темама које њих занимају и да на тај начин отворимо дијалог. И да просто кроз једну платформу Битеф, која је посвећена савременим тенденцијама, а самим тим и проблемима који су некако актуелни, попричам управо са групом коју то највише занима, а то су млади", истакао је Дошло.

53. Битеф фестивал под слоганом "Почнимо љубав из почетка" одржаће се од 17. до 26. септембра, а публика ће имати прилику да погледа 12 представа из девет земаља из целог света.

Жан Луј Фалкони је истакао да је Француска увек доприносила јачању права човека. 

Повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић подсетила је да уз 10. Недељу поноса, ове године обележавамо и деценију Закона о забрани дискриминације.

Изложба је оторена до 21. септембра у Француском институту.

"Први сабор је одржан 1933. године у дворишту Вукове куће, та саборовања су била народна дружења, прекопута Вукове куће била је бина где су се одржавали програми, а на низбрдици људи су седели и гледали програм", прича водич у Вуковој кући Драгица Игњатовић.

Да није било Вука, кажу, не бисмо знали ко смо, одакле смо. После осам деценија саборовања, његови програми претпрели су измене али циљ је исти – очување језика и традиције.

"Први пут ће се овде наћи заједно удружени Матица Српска, Вукова задужбина, представићемо причу о речима Вука Караџића", каже председник Вукове задужбине Миодраг Матицки.

"Већ низ година успостављамо везу између проучавања српског језика, књижевности и културе у Вуковом Тршићу, Вуковог сабора и катедри у свету на којима се изучава спрски језик. Све је то нешто што доводи свет у Тршић и Тршић одводи у славистички свет", наводи професор на Филолошком факултету у Београду Бошко Сувајџић.

Пре седам година, Вуков Сабор уписан је у национални регистар нематеријалног културног наслеђа, а сада је кандидат за упис и на Унескову листу.

"Упис Вуковог саборана Унескову листу донео би заиста јако велико признање прво држави, али и свима нама у овом нашем крају да смо значи на добром путу да заштитимо лик и дело Вука Стефановића Караџића", напомиње Снежана Нешковић Симић, директор Центра за културу "Вук Караџић".

Вуков сабор траје до недеље, 15. септембра. На завршној свечаности традиционалну беседу одржаће наш чувени редитељ Емир Кустурица.

Величина доприноса културног посленика Николе Кусовца ликовној, духовној, свеукупно културној баштини Србије је велика.

Историју уметности је обликовао у професију и потом је шармантно приближио најширем грађанству, а посао кустоса у Србији синоним је за његово име.

Кусовац је и један од највећих познавалаца и истраживача душе српског сликарства овог и прошлог века, онај чије критичко мишљење, став и реч, уметници са страхопоштовањем ишчекују и данас. 

Никола Кусовац је дипломирао 1961. године на катедри за историју уметности Филозофског факултета у Београду.

Од 1963. године је кустос у Народном музеју у Београду као стручњак за српско сликарство XVIII и XIX века. Поред стручног и научног рада, у првом реду везаног за уметност Срба после Велике сеобе 1690. године, активно се бавио и ликовном критиком.

Објавио је преко 2.000 радова. Аутор или коаутор је више од осамсто изложби, приређених у Београду, широм Србије, Југославије и у иностранству. Водио је на стотине успелих хуманитарних аукција и одржао око хиљаду предавања. Добитник је великог броја награда и признања.

"Повремено подвлачење црте, резимирање пређеног пута, сумирање резултата у свакоме благородно предузетом послу може само још већу вајду да донесе", истакао је Душан Миловановић и додао да свако бацање погледа уназад мами сету. 

"А прелиставање повеснице, летописа, хронике или како год да се то памћење именује шири груди уз радовање да се нешто лепо и значајно (заиста) и догодило. О таквом једном примеру је овде реч", рекао је Миловановић.

Рајко Каришић, хроничар културних догађаја у Београду деценијама уназад, на 70 уметничких фотографија испричао je причу о животу једне од културних институција ликовног живота Београда, Галерије РТС-а.

Отварања изложби репрезентативних уметника, представљања бројних издања, концерти, промоције програма уназад пет година инспирисали су уметника да својим објективом тренутке преточи у уметничку ризницу једног времена.

Рајко Каришић, дипломирани инжењер машинства, фотографијом је почео да се бави у фото кино клубу "Машинац" на Машинском факултету у Новом Саду априла 1973. године. До сада је имао преко 100 самосталних изложби у земљи и иностранству. Реализовао је 98 ауторских фотомонографија.

Поред ових публикација обрадио је и 19 минимонографија манастира и цркава Српске Православне Цркве. Учествовао је у изради неколико десетина других монографија и реализовао преко две стотине каталога и плаката за своје изложбе, изложбе познатих сликара и каталоге ликовних колонија и саборовања. Активно је учествовао у раду на преко сто Ликовних колонија и саборовања.

За свој свеукупни рад на пољу уметничке и примењене фотографије добио више десетина награда и признања.

Добитник је Вукове награде Културно-просветне заједнице Србије за 2010. годину и једини је живи фотограф носилац овог истакнутог признања.

Такође, добитник је повеље "Капетан Миша Анастасијевић" (2005), годишње награде УЛУПУДС-а за 2011, Октобарске награде града Врбаса за 2012. годину, награде за животно дело УЛУПУДС-а, 2013. године, Златна Форма 22 УПИДИВ-а за 2014. годину за уметничку фотографију као и Треће награде на међународном бијеналу акварела у минијатури у Мађарској.

Добитник је плакете "Капетан Миша Анастасијевић" на нивоу Србије за 2017. годину, Награде за фотографију на Октобарском ликовном салону у Врбасу 2018. године као и друге бројне награде и признања. 

У претходном периоду од 45 година континуалног бављења фотографијом донирао је око 700 опремљених фотографија манастирима Хиландар, Студеница, Бођани, Велика Ремета, затим Општој болници у Врбасу и Дому здравља "Вељко Влаховић" у Врбасу као и Академском хору "Глинка" из Санкт Петерсбурга.

Изложба ће бити отворена до 4. октобра 2019.

Посетили сте Народни музеј, манастире Студеница и Сопоћани, шта је на Вас оставило најјачи утисак?

Манастири не само што представљају историјску грађевину и уметност у њој него представљају један значајан део културе. Та култура се одражава у религији која до дана данашњег остаје место где се одвијају одређене активности. Ова светска културна баштина, која се налази у Србији у погледу заштите културне баштине и управљања користи се мерама које су предвиђене светским организацијама и на исти начин радимо ми у Кини. Фреске су заиста изванредне.

Како сте Ви баштину у музеју Забрањеног града приближили просечном посетиоцу и туристима?

У музеју Забрањени град имамо два правца, са једне стране та културна баштина је у ствари наслеђе из царских дворова, а са друге стране имамо укупно преко милион и осам стотина хиљада артефаката. То је светска културна баштина и око 80 посто нашег музеја је отворено за посетиоце. Кориситмо прилику да путем изложби приказујемо нашим посетиоцима сву ту културну баштину, а са друге стране користимо дигитализацију како бисмо приближили нашим посетиоцима. Такође, користимо и учионице као део друштвеног образовања како би се наши посетиоци још дубље упознали са културном баштином. То се посебно односи на децу, на ученике који могу да се лично увере и нешто науче из те културне баштине.

Дигитализација је начин да заштитимо дигиталне информације и фотографишемо, и прикупимо све информације на једном месту, истражујемо, селектујемо, прослеђујемо корисницима.
Ми такође организујемо и дигиталне изложбе, користимо друге начине како бисмо све те информације приближили нашим корисницима.

Шта значи дигитализација културне баштине и како се спроводи?

Пре него што сам дошао на место директора Забрањеног града радио сам у Дун Хуангу и тамо сам радио на промоцији дигитализације, подстицању процеса дигитализације. На основу мог искуства потребно је да се има једна стална радна екипа која ће радити само на том послу. И веома је важно да постоје технички стандарди, како би се на тај начин могло сарађивати са другим колегама.

Истовремено је потребно да научници из разних области, културе, образовања, историје, цивилизације, да проучавају ту културну баштину како би успели да извуку њену праву вредност. Потребно је да разултати које добијамо од дигиталне технологије и резултати рада научника из разних области, спојимо и претворимо у резултат који ће бити веома привлачан посетиоцима. На тај начин ће много већи број људи успети да се упозна са тим културним добрима.

На који начин би Србија могла да дигитализује своју културну баштину?

У суштини ја сам већ видео да наше колеге из Србије користе дигиталну технологију за прикупљање информација. Када смо били у манастиру Студеница видео сам да они на тај начин прикупљају информације о светској културној баштини. Видео сам тродимензионалне слике и изглед комплетног манастира, има много информација о њему. Могли смо преко ај педа да скенирамо и аутоматски се појављује велики број информација. Такође смо испробали њихов метод примене wе аре технологија и било је добро. Што се тиче дигиталне технологије, наше колеге у Србији не заостају за колегама у Кини.

Јако је важно да се у ствари технолошка достигнућа искористе да се истражи културна баштина, да се прикупе информације, да се споји технологија и културна баштина и на најбољи начин презентује корисницима.

Србија и Кина имају и политичке и економске односе, вероватно најбоље у историји. На који начин би, по Вашем мисљењу, наше две земље могле да остваре чвршћу сарадњу у области културе?

Слободно можемо да кажемо да су кинеско српски односи на највишем нивоу у историји. Али да би се одржали овако добри односи мислим да је за то веома потребна сарадња и размена у области културе. Данас пре подне смо били на састанку код господина председника, и он је инсистирао да се продуби и ојача сарадња у области културе. Председник Си такође наглашава и истиче да је потребно да се односи између двеју држава, базирају на односима културе јер је веома важно да комуницирају народи и да се комуницира путем културе.

Мислим да у будућности има неколико ствари у којима можемо сарађивати. Са једне стране то је светска културна баштина, односно органи који се баве светском културном баштино, јер управо те институције и та светска културна баштина представља једну земљу у областима у којима је најбоља. Када се довољно добро упозна та светска културна баштина то ће значајно потпомоћи боље упознавање једне земље и културе.

Истовремено треба да радимо и на сарадњи музеја и на заштити музеја јер музеји представљају заштиту експоната и заштиту културе једне земље и представљају будућност. 

У Србији је најстарији Народни музеј који има већ 175 година постојања, и са те тачке гледишта ми имамо много да научимо од колега из Србије.

На тој основи онда стручњаци могу да направе план како да размењујемо изложбе. На основу тих размена изложби онда ће становници те друге земље успети да се боље упознају са историјом и културом земље која спрема изложбу. Веома смо срећни јер смо чули информацију да у Србију највећи број туриста долази управо из Кине. Ја сам убеђен да ће у будућности бити много кинеских становника који ће доћи у Србију.

Шта бисте издвојили од експоната да се обавезно посети у Забрањеном граду?

Пре свега треба доћи и видети те царске палете, са дрвеном конструкцијом. То треба видети и то има велику вредност. Наравно има јако пуно експоната и јако пуно различитих изложби и обавезно препоручујем да се види изложба слика и изложба порцелана. Из те две области има најсвестраније прикупљених артефаката а заиста има предивних комада. Ми можемо да видимо из области сликарства најбоља дела из традиоцналне области, а у области порцелан, може да се види оно што је најуспешније на свету. Наравно ми имамо много привремених изложби, које су изложбе из различитих земаља.

Представљање српске књижевности на московском сајму протекло је у знаку обележавања низа годишњица: 90 година од рођења и десет година од смрти Милорада Павића (1929-2009), 90 година од рођења Александра Поповића (1929-1996), 30 година од смрти Данила Киша (1935-1989), 70 година од смрти Растка Петровића (1898-1949), 120 година од рођења Радета Драинца (1899-1943), 100 година од објављивања прекретничке збирке песама Лирика Итаке (1919-2019) Милоша Црњанског.

Представљање едиције "Сербика", која садржи преводе савремене српске прозе и поезије, издавачке куће "Скитија", као и издања "Алетеје" објављена уз подршку Министарства културе и информисања, изазвало је велико интересовање московске публике.

Осим презентацијом националног штанда, Србија се у руској престоници представила и низом пратећих програма у знаменитим културним институцијама, од којих се посебно издвајају изложба "Сергеј Соловјов: коњаник и стрипар" проф. др Ирине Антанасијевић, округли сто под називом "Савремена књижевност Русије о Србији и Србије о Русији" у чијем раду су учествовали бројни писци и књижевни критичари као и посебним тематским издањима Националне ревије "Србија" на руском и енглеском језику.

Последња књига обухвата период од 1875. године до почетка Великог рата.

"То је заправо прича о томе како је Европа на крају једног од својих најузбудљивијих периода у модерној историји, у коме су се развијали и технологија, индустрија, наука, култура и уметност, заправо посрнула у ужасе Првог светског рата", рекао је Гојко Божовић, уредник издања.

Време прогреса и проналазака, belle epoque, смениле су кризе које су се ређале да би довеле до најкрвавијег сукоба у историји човечаства.

"Ово је књига која нам омогућава да боље разумемо једну историју, али истовремено и да боље разумемо начин на који ваља мислити о историји, о томе да се она дешава у судбинама обичног света и обичних људи", нагласио је Божовић.

О таласима који су обликовали друштво и свет, а осећају се и данас, Ерик Хобсбаум писао је узбудљиво и питко, уз мноштво чињеница. Тако је приближио историјску науку читалачкој публици.

Емисија Снежане Бићанин Рођена у погрому, емитована у документарном серијалу Говори да бих те видео освојила је прву награду, а емисија Душанке Петровић Ништа нам не могу освојила је другу награду.

Емисија Љиљане Ментус Брак и удаја Драгице С добила је специјално признање фестивала.

У конкуренцији за награде овогодишњег фестивала "Профест" било је 169 репортажа, од чега 67 у радијској категорији.

Радио Београд 2 освојио је и прошле године прву награду на овом фестивалу.

Директор АртЦентра Нови Сад Дарко Чонкић наводи да се распон изложених радова креће од Винче, преко цртежа, архитектуре, фотографије, преко Немањића све до нечега што на свету не постоји, то су сулитони.

Архитектонски, индустријски и графички дизајн, вајарство и савремени медији, као сликарство чије златне латице представљају бескрај космоса.

"Решавам проблеме космичког бескраја и космичке тишине. Космички бескрај решавам путем нити а тишину претварам у космичку музику", каже сликар - сценограф Вики Виријевић.

Презентација енергије микросвета у ликовној форми јединствена је у свету.

"Овде смо ушли у наносвет, значи ушли смо на милијардити део метра и стомилијардити део секунде. Приказао сам естетику тог света. Урадио сам нешто што Маљевич и Кандидски нису направили. Направио сам беспредметни арт и реализовао га након сто година", истиче физичар и ликовни уметник Драган Р. Тодоровић.

Пет најбољих радова биће награђено, а сви изложени биће представљени у монографији "Атлас ликовних уметника Србије 2".

Ненад Грујичић, књижевник и председник Бранковог кола рекао је за РТС да ће сутра на Стражилову бити уручена награда стара 45 година, "Стражилово" Крстивоју Илићу за укупно песничко дело, значајном песнику стражиловске линије певања. 

Награде ће, како је навео добити и младе талентоване песникиње које су објавиле књигу у Бранковом колу - Милица Миленковић, Наташа Бундало Микић, Сузана Рудић и Александра Батинић.

На самом крају Бранковог кола 16. септембра у Карловачкој гимназији у којој се Бранко школовао од 1835. до 1841. биће уручена међународна награда "Бранко Радичевић" - Будимиру Дубаку из Црне Горе. 

Љубивоје Ршумовић, Горан Бабић, Стеван Тондић играће у недељу на Стражилову на Бранковом чардаку јединствен у свету песнички шаховски турнир, најавио је Грујичић.

Он је подсетио да је Бранко играо шах и да о томе сведочи Јован Ђорђевић у Земуну 1849. године када је записао: "Сурео сам Бранка игра шах вешто и брзо".

Бранко Радичевић је живео свега 29 година. Написао је 54 песме а постоји чак 90 музичких композиција на његове стихове. У Карловачкој гимназији се школовао од 1835. до 1841. године.

Иначе, споменик Бранку Радичевићу на Стражилову је пирамидалног облика и саграђен је од камена са планина где живи српски народ, донесеног из крајева где живе Срби 1885. године. 

Пажњу међународне публике привукла је српска архитектура и уврстила пројекте у Србији у сам врх светске архитектонске продукције. 

"Када смо уписали факултет, прва лекција је била да је архитектура тројство – уметности, науке и технике. Сам Церак виногради као пројекат, не може се рећи да је пројекат, пре се може рећи да је он подухват, подухват је по томе што тих девет и по година реализације тада приградског насеља и једног самосвојног градића на брду, значи подухват је по томе како је програмиран", објашњава архитекта Миленија Марушић.

Блок 23 изграђен је 1974. године, по пројекту архитеката Александра Стјепановића, Божидара Јанковића и Бранислава Караџића. Данас, цртежи, макете и и каталози тог блока налазе се у светском музеју.

"Та два насеља су се налазила у оквиру изложбе коју смо ми назвали свакодневни живот и фокус је био на стамбену архитектуру. Блок 23 и насеље Церак виногради су врхунац архитектуре становања и то је нешто што се у нашој струци колоквијално препознаје као београдска школа становања", истакла је Јелица Јовановић, кустос музеја "МоМА" у Њујорку.

Чињеница да ће Блок 23 на Новом Београду и насеље Церак бити део сталне поставке музеја "МоМА" у Њујорку, даје потврду вредности српске архитектуре и ставља је у историју архитектуре целог света.