"Морамо да отворимо канале на дигиталним мрежама, јер се родитељи и деца тамо интензивно крећу и то је место где можемо да их заинтересујемо за нешто овако", напомиње уредница Ивана Табори Обрадовић.

Београдске приче зашле су у уџерице и отмене станове, у животе шегрта, чиновника, градске господе, у друштво подељено на врло сиромашне и изузетно богате. Аутор је тако од регионалног реалисте израстао у модерног урбаног приповедача, а нашу престоницу сместио на књижевну мапу.

"Српска књижевност, ма колико покрила цео културни простор тог језика је у својој основи београдоцентрична. И кад погледате, ви немате у ствари ниједног већег и значајнијег српског писца који на овај или онај начин није изјавио љубав том граду", каже књижевник Михајло Пантић.

Чинили су то стиховима, романима, а Милорад Павић је наставио и низ Новим београдским причама.

"Ја сам помишљао да би се тај поступак могао назвати 'пренапрегнуто време', то време које може да поднесе велике сводове и велике лукове", говорио је некада Павић.

Београд је на другој страни реке добио Нови Београд, а књижевност после Београдских, Нових београдских и Новобеоградске приче.

"Као неко ко памти Нови Београд као једну празну површину на којој, као печурке после кише ничу зграде, било је потпуно природно да почнем да пишем о ономе о чему понешто знам. Дакле, Нови Београд ме одредио и ја му сад на неки начин то враћам", каже Пантић.

И када није у наслову, Београд је важан део књижевности и живота наших великана. Из дугог низа поменимо Светлану Велмар Јанковић, Пекића, Албахарија, Андрића, Горана Петровића...

Архитектонска лепотица са Вазнесењском црквом, надомак Ћуприје, са изузетном декоративном фасадом и задивљујућим фрескама један је од највреднијих и најдрагоценијих споменика наше средњовековне уметности.

У раваничком храму почивају мошти ктитора - Светог кнеза Лазара.

Бисер "Моравске школе" у архитектури је и Манастир Љубостиња.

Међу ретким је споменицима прошлости са познатим протомајстором.

У народним песмама Раде Боровић, опеван као Раде Неимар, уклесао је своје име у камени праг између припрате и наоса.

"Љубостињу је живописао Макарије Зограф почетком 15. века, од 1402. до 1405. и његов је запис сачуван у луку изнад врата, изнад записа Рада Неимара. Ту се налази и један стих из псалма цара Давида, на крају Макарије зограф и датум. То је јединствен манастир код нас да су оба записа сачувана, и архитекте и живописца", каже монахиња Ангелина, кустос манастира Љубостиња.

Кнегиња Милица, после Косовског боја у монаштву Евгенија, у Љубостињи је окупила удовице изгинулих војвода и властелина и уз помоћ Јефимије, удовице деспота Угљеше, предано се бавила дипломатијом.

"Са леве стране од улаза сачувана је првобитна фреска цара Лазара и царице Милице, док су на десној страни осликани њихови синови деспот Стефан Лазаревић и Вук. Горе десно изнад улазних врата сачувана је фреска Пети Васељенски сабор који је одржан у Цариграду 1553. године са присуством 160 светих отаца, јединствена фреска код нас", испричала је моханиња Ангелина.

У кнегињиној задужбини Љубостињи прва српска песникиња и везиља Јефимија је у златовезу урадила чувену "Похвалу кнезу Лазару".

Сматра се ремек-делом везиљске уметности.

Слови и за најзначајније песничко остварење српске средњовековне књижевности. Чува се у Музеју Српске православне цркве у Београду.

Збијање редова породице значи да се сви укућани окупе око вундеркинда и почну да служе његовом таленту. Неталентована браћа и сестре вундеркинда постају налик Пепељугама, а родитељи их рано убеде да породици нема друге до да остане „вундеркиндо-центрична“. Не треба бити клинички психолог па схватити колико је то окружење неподстицајно за мале генијалце, и како се из овакве породичне клице веома тешко постаје одрастао човек.

Зато вундеркинде оно најгоре чека кад порасту, јер одрасти морају сви, па и они. Када престану да буду „кинд“ некако се загуби и оно „вундер“, па се и од њих, као од осталих одраслих уметника очекује да знају шта је живот, да би знали и шта је уметност. А да ли вундеркинд то може?

Изгледа да не може. Ту крене лутање и посртање, или у најбољем, једно ново, закаснело одрастање, кад је читаву „чудесну историју“ најбоље заборавити што пре. А што је и не заборавити, кад су вас као чудо од детета сви заборавили у часу кад сте добили личну карту?

Вундеркинда има од ове и оне врсте. Постоји, међутим, област у којој су чудесна деца далеко најбројнија. Реч је, наравно, о уметничкој музици. Ваљда је сам Моцарт овоме узрок. Надарена деца најлакше се препознају ако ножицама не могу да дохвате педале, а ипак свирају клавир, или ако у ручицама држе минијатурну виолину преко чијих жица гуде као херувими.

Занимљиво у овом чланку је једно: готово да не знамо за вундеркинде у књижевности (иако случај младог писца Тадије Чалуковића у последње време донекле ово оповргава). Зашто је то тако? Јесу ли они лењи? Да ли се породице не мобилишу толико око малог који у ћошку пише песме? Биће да је по среди нешто друго.

Мит о „вундеркинду“ тесно је повезан са наступањем на сцени. Мали шмиранти међу глумцима, мали Моцарти међу музичарима могу да се покажу. Шта ћете с малим песником? Он у најбољем може да изазове уздахе баба-тетака на школским приредбама кад одрецитује своје сочиненије за дан школе.

Ту долазимо до најсуровијег дела који се није променио изгледа још од Моцарта. Нико није вундеркинд у свом селу, пардон у својој кући. За вундеркинда нико не мари ако то треба да показује у кухињи или тоалету.

Вундеркинд, дакле, мора да буде мамина и татина дика, али тако да то буде видљиво, те да за то зна комшиница, далека рођака (која је љубоморна што и она нема таквог сина) или колеге на послу. У основи неговања вундеркинда налази се несумњиво менталитет паланке.

Хвала богу, те су писци тога поштеђени. Касно стасавају, немају званичне школе за свој уметнички занат, те су као деца барем остављени на миру. Да ли је због чињенице да није оптерећена вундеркиндима, књижевност због тога срећнија, ваљало би тек проверити.

"Бора функционише и не само да функционише већ мислим да је он и хтео да га читамо свевременски а не да га читамо кроз призму неког оријенталног призвука како би био жив и данас 120 година од написаног дела", oбјашњава Нешковић.

Дела једног од највећих писаца изводе се више од века у позориштима од Врања до Суботице.

Премијеру Нечисте крви у Народном позоришту у Београду Бора Станковић није дочекао. Али зато јесте Kоштане која је премијерно изведена у јуну 1900. године. Међутим, Kоштана се није дуго задржала на репертоару, после само годину дана представа је скинута, што је једва дочекала критика оптужујући га да су његова дела оријентална и полуписмена.

И баш оријентална плесачица и певачица магичне лепоте придружиће се Софки на сцени Народног позоришта. Kоштану је Југ Радивојевић два пута режирао као драму, трећи пут на реду је опера чија се премијера очекује 8. јуна.

"Покушавам да му не одузмем ништа јер то не би ваљало, а не би ваљалао ни да му много додајем. Трудим се заиста да што дубље проникнем у његов садржај, у његову суштину, у његову причу", наводи Југ Радивојевић и додаје  како је Бора један од писаца који се најдубље и најозбиљније бавио женским питањима.

"Kоштана се кроз нашу оперу бори за своја права у смислу да жели бити своја, сама и слободна, а то су неке теме које нас данас и не само данас јако интересују", наглашава Радивојевић.

Његове теме окупирају позориште. Само је у Београду Kоштану играло више од 20 глумица. Међу њима 1984. године и Сузана Петричевић.

"Искуство је било незаборавно, 21 годину сам имала тек изашла са Академије играла сам Kоштану боса и да била сам најмлађа Kоштана у историји играња осим оне праве Борине. Бора је заиста могао негде да ради као психјатар. Он је пандан Достојевском што се тиче осликавања душе људске поготово жене на Балкану", указује Сузана Петричевић.

У чему је непролазност Боре Станковића покушава да нам одгонетне и Драгана Декић, кустос Музеј-куће Боре Станковића у Врању.

"У Врању је владао тај патријархални начин живота, и тада је жена била смтрана само као жена и мајка, а управо је Бора у својим делима описао ту женску лепоту", каже Драгана Декић.

А описао је и жал за младошћу, у његовој литератури чује се мелос југа, осећа мирис врањанских сокака и механа. Писац који је мешао ћирилицу и латиницу ушао је у лектиру. На питање зашто га и данас волимо један је одговор: Бора је постао класик.

"Ја добијем узорак те музике, назив албума и на основу тога, моје је да креирам визуелно решење које ће најбоље описати то што се налази у том албуму", објашњава аутор Немања Драгојловић.

Када стигне музички материјал Драгојловић прво размишља о томе какава је атмосфера, ритам и тек тада музику преводи у у један визуелни језик.

На Филолошко - уметничком факултету у Крагујевцу, Немања Драгојловић на одсеку примањене уметности студенте учи о суштини графичког дизајна.

"Најважније је да спојите естетско и комуникацијско, значи да кроз естетику пласирате и поруку. Да се не задржите само на естетском већ да тај ваш рад има неку суштину неку форму", наглашава Драгојловић.

Мини-уређај за слушање намењен је публици да процени да ли је уметник одговорио радом на задату музику. Изложба "Синестезија" у галерији Сингидунуму отворена је до 22. априла.

Пред зналачком публиком у Шапцу су нова читања добро познатих текстова великих писаца – "Балканског шпијуна", "Петријиног венца", "Корешподенције" и других, за позоришне ствараоце, кажу, задовољство и велики изазов. 

"Наша представа се дешава у неком борделу, варијетеу, кабареу, циркусу, и она је један нежан али скептичан поглед на стање духова у свету у овом тренутку, али што је најважније, то је једна смешна и забавна представа", каже Горчин Стојановић, редитељ представе "Корешподенција".

Селектори кажу да је од укупно 47 одгледаних представа, већина високог уметничког нивоа и по текстовима класика. Тако се наметнуо поднаслов као магична формула због које се враћамо великим писцима.

"Они су били испред свог времена, изнад свог времена и због тога су морали углавном да буду бунтовни, јер се нису слагали, али мене је интересовало колико смо се ми прилагодили", каже Зоран Карајић, селектор "Позоришног пролећа".

"Мени се чини да ништа савременије од класичних текстова, често, јер у њима је талог свега, и најчешће садашњост можемо да препознамо у прошлости, тако да чини ми се да ту постоји алхемија", наводи редитељ Никита Миливојевић.

Осим стручног, новинарског и жирија критике, о наградама "Позоришног пролећа" први пут ове године одлучује и публика.

"Изгледа да се публика класика не боји и има утисак да је то нешто сигурно и проверено, да долази на неки садржај који је донекле познат и онда га проживљава на неки нов начин", каже Милена Богавац, директорка Шабачког позоришта.

Позоришно пролеће ове сезоне искорачило је у град, који је можда најлепша сценографија за бројне пратеће програме и изложбу која нас подсећа на великане нашег глумишта и традицију театра на коју су Шапчани с правом поносни. 

Улогу Софке посвећено, из визуре своје генерације, тумачи глумица Јована Стојиљковић.

"Она је своја, она је специфична, она је одрасла у таквој породици. Њени родитељи колико су различити од ње и чине неке лоше ствари по њу, она је слична њима, она је њихово дете. Тако да Софка представља све жене, али тако неке сличне као што је она", каже глумица Јована Стојиљковић.

Софка се у овој представи од самосвесне, јаке, жене пуне живота и страсти претвара у жртву насиља коју муж злоставља.

У ширем контексту ова "Нечиста крв" разматра тему љубав. Шта се то догоди са људима, па љубав прерасте у бес и мржњу? Да ли је то нека "нечиста крв" коју носимо као наслеђе или је то последица окружења у којем живимо?

И није овде само Софка жртва насиља, готово сво јунаци су на неки начин и жртве и насилници.

"То је цели неки живот закопчан изнутра, а споља само идемо и причамо о ономе шта ја хоћу, шта желим и за чим тежим, то не постоји, то се чак кажњава. Значи, живот се своди на ја морам, ја треба ово да урадим, од мене се очекује ово", рекла је глумица Наташа Нинковић.

За глумца Небојшу Дугалића ово дело, без обзира на то што припада том времену, представља слику "универзалног човековог морања".

"Неке условљености, социјалним миљеом, менталитетом, наслеђем, друштвом и свим тим притокама нечисте крви о којој Бора пише", објашњава Дугалић.

"Нечиста крв" је на великој сцени Народног позоришта окупила изузетне глумце. Она је драгоцено, савремено тумачење дела српске класике које традицију поштује и посредством ње препознаје шта нас то данас мучи.

То колико се време, окружење и начин живота променио од доба Станковићеве Софке, али и то да су насиље и нерешени породични односи, увек су и свуда болне теме.

"Бор је током Другог светског рата био претворен у серију радних логора. На нашу жалост, то није довољно познато чак и у нашој средини. То је била једна велика саобраћајница идеја и људи који су ту радили и патили", истиче Александар Зограф.

Емануеле Машони фотографише традиционалном техником, без каснијих интервенција. Зато су његове фотографије аутентично сведочанство о граду у коме је открио естетику апокалипсе.

"Бор је изабрао мене. Ко тамо дође не може да избегне да га не привуче ова ситуација", каже Машони.

Журналистички приступ одликује оба аутора, а фотографије Емануела Машонија и стрипови Александра Зографа су уметничка дела највишег домета.

"Задужбине су стара српска традиција, једна од најмоћнијих институција српске културе. Оне обнављају везу између савремености и прошлости, оне су главна институција културе сећања, ако би се тако могло рећи", истиче Душан Иванић, председник управног одбора Задужбине.

Идеју о стварању српског књижевног језика донео је Доситеј. Његове Басне у стиху и прози нашле су се у првим српским новинама још 1791. године, а популарне су међу младима и данас.

"Доситеј је међу личностима које не застаревају. Све оно што је он поручивао својим саговорницима у 18. веку актуелно је и данас. Статус народног језика, статус толеранција, култура дијалога, васпитање, образовање, поверење у здрав разум. И Доситејево стално упозорење да човек може мислити о свему", напомиње Иванић.

Задужбина "Доситеј Обрадовић" за 15 година рада добила је Светосавску награду Министарства просвете, Вукову награду и повељу Патријарха Павла.

"Задужбина Доситеј Обрадовић је самостална организација која није на буџету. Суштина њеног финансирања је рад преко пројеката. Задужбина је основана пре 15 година и у својим програмским циљевима она је определила своје задатке да сарађујући са младима, са нашим људима у дијаспори, ученицима и професорима нашим из иностранства она повезује нашу традицију", истиче управница Задужбине Мирјана Драгаш.

Доситејеве ставове следили су многи, а оно што је највише истицао јесте значај просвете не на повлашћене сталеже, већ на све народне слојеве.

"Док читате роман, а и ову драматизацију, можете да је сажаљевате, мени је то јасно, али ја то никада не бих смела као Софка. Она је особа која је горда, која се, дошли смо до те реченице, инати са својом судбином", објашњава Јована лик који тумачи.

За редитеља Милана Нешковића, "Нечиста крв" прича о љубави, "о разним видовима љубави, о томе како је љубав нестала између људи".

"Како је могуће да љубав нестане, а толико је има", пита се Нешковић.

У подели су Љиљана Благојевић, Радмила Живковић, Танасије Узуновић. Газда Марка тумачи Ненад Јездић, Софкину мајку Наташа Нинковић.

"Живот се своди на ово 'ја морам, ја треба ово да урадим, од мене се очекује ово', само се то ради, а цели су животи потиснути унутра", сматра Наташа Нинковић.

Улога оца ефенди Мите поверена је Небојши Дугалићу.

"Ја сам се трудио да овај мој лик, лик оца, Мите, буде слика једног безизлаза притиснутог морањем, који је принуђен да чини најстрашније кораке да би опстао", каже Дугалић.

Жељни љубави и слободе, оживеће Борини јунаци и срести се са публиком, оном која мисли да све зна, и оном за коју се мисли да ништа не зна. Дуго их није било. "Нечиста крв" је поново у Народном.

Публиковати приповетку у неком од њих није био само престиж, већ је сваки напис у периодици, све до средине осамдесетих година прошлог века, био богато хонорисан, тако да је писац од хонорара у главним часописима могао живети и више месеци.

Часописи су тада били као добри репортери: први су стизали на место догађаја и били најобавештенији. Када је почео да "цури" из Совјетског савеза, роман "Мајстор и Маргарита" прво је и на српском објављен у часопису. Као што је и у Русији најпре био објављен у часопису Москва 1966. године.

Књижевни чаосписи су били први који су пренели да се Милош Црњански враћа у домовину. Књижевни часописи видели су најнеобичније Андрићево лице када је између 1944. и 1954. објављивао мноштво приповедака у безмало свим значајнијим књижевним гласилима Југославије, али и у омладинским, студентским, војним, фронтовским, женским, задружним и синдикалним новинама оног времена.

Песак заборава је, међутим, током протеклих деценија прекрио читав овај живот који се није одвијао само на страницама часописа, него и у редакцијама. Ко још може заборавити атмосферу еснафског каљења и слатког понижавања када млади писац иде по бурек и јогурт уреднику, помало ради као лектор и коректор, а машта једино о дану када ће на корицама књижевног часописа угледати своје име?

Данас је часописна култура клонула, да се не каже баш да је на умору. Имена некада чувених уредника: Јовице Аћина, Бранка Кукића, Вука Крњевића, Ђорђија Вуковића, сјајнија су у неким другим областима њиховог бављења.

Часописе више готово нико не купује, те се они најупорнији деле поштом према списковима заинтересованих професионалаца који су сачињени годинама уназад, па чак и кад хоћете да вас скину са неке од ових достава, то тешко можете учинити, јер без те поделе, не би било ни тиража (помогнутих) књижевних часописа.

На питање зашто је то тако, може се лако одговорити да више нико не чита ни књиге, а камоли књижевне часописе. 

Мало истанчанијим погледом на ствари, треба рећи да је, супротно томе, књига постала свима доступна, да више нема идеолошке контроле штамапних ствари (која је помало попуштала само у часописима), те да готово нико нема потребу да прво део из романа прочита у часопису, па тек онда у књизи.

Смена је то генерација као кад је пејџер истиснут мобилним телефоном. Сећате се колико су се власници пејџинг компанија борили да опстану на тржишту, па чак тужили и суду прве мобилне оператере?

За разлику од пејџера, часописи су гордо тонули. Нису се бунили. Прецеветавали су као цвеће у необрађеној башти.

Да ли нам данас недостају? Вероватно као и сва стара и отменија времена. Ако ништа друго сви писци имају сећање на свој први текст одштампан у часопису. 

Писац овог чланка никад неће заборавити Књижевност из септембра 1989. године када је први пут угледао своје име изнад приче "Ларго за Надежду Миладинов".

"То је документарни фото-серијал којим желим да прикажем једну другачију причу о Куби. Ови људи су у теорији доста другачији од мене, живе другачији живот. Ово је нека врста емпатије према њима који су ми дозволили да их пратим и учим о њиховом животу. Волим како фотографија на прелеп начин може да ме приближи одређеним људима и одређеном месту", рекао је Алвадо.

Програм фестивала чини 50 изложби наших и страних фотографа са најразличитијим стиловима који кроз своје поставке преиспитују друштвене теме, табу теме, модерну жену, ментална стања. Млади фотографи су изненађење фестивала.

"Међународно такмичење младих фотографа, који су својим радовима показали одређено знање према друштвеним темама које се данас дешавају у свету, показали су да могу да анализирају одређене политичке и јавне односе. Што се тиче страних фотографа сви доносе нешто ново, други делови земље и шта се дешава тамо. Ништа боље не показује него фотографија визуелни садржај", истакла је Стефана Бјелогрлић, пи-ар фестивала

Креативне радионице, презентације, разговори са уметницима, део су програма фестивала фотографије који у Београду можете пратити на 34 локације, до 25. априла. Фестивал ће угостити 60 фотографа из 17 земаља.

Председница сликарско-графичке секције УЛУПУДС-а Милица Вуковић каже да је цртеж интимна забелешка уметника и да се мења упоредо са уметниковим животом.

"Култура, начин живота, однос према самом животу — све се то мења. А цртеж као нешто интимно, што се ради кад се не ради нешто друго, у слободно време, једноставно остаје као истинито сведочанство о том човеку и о том уметнику", рекла је Вуковићева.

Једна од уметница која је учествовала у изложби је Ана Ћосовић. Она је академски графичар и полазиште њене уметности увек је засновано на цртежу. Ана слика, бави се линорезом и дигиталном илустрацијом. Брига о животној средини честа је тема њених цртежа, које јавности презентује као колаж.

"Ја сам хтела да шаљивим називом свог рада 'Искористи ме поново, молим те' скренем пажњу посматрачу да размисли о предметима које користи, посебно о пластици. Да покуша да тим предметима нађе неку употребну вредност, а не само да је баци, ако већ нема прилику да рециклира", изјавила је Ћосовићева.

Аутори који су се представили на изложби кажу да се кроз цртеж изражавају, спознају себе и допуштају публици да их боље упозна.

"Не смем да занемарим ту љубав, не смем да занемарим дар, ако га имам, не смем просто да одем у нешто што ми се учини да такође знам да радим, морам да се радујем, морам да нађем путеве тог радовања, а ја их налазим. Поготово сам их нашао кроз послове у последње две, три године у ЈДП-у и поготову све више и више откривам радост игре", истиче Ненад Јездић.

Весна Тривалић је годинама била члан Југословенског драмског позоришта.

"Прво сам била стипендиста на другој години Академије. Сад након 17 година ово доживљавам као повратак кући", каже чувена глумица.

И за драмску списатељицу Биљану Србљановић ЈДП је нешто сасвим посебно.

"Недавно сам имала бројне госте из иностранства, писце и управнике позоришта, и кажем им 'идемо до Народног', а они сви кажу - Југословенског драмског. То је национална кућа не само у виђењу у иностранству, у смислу професије, већ и за мене и у уметничком и у сваком другом смислу, то је Југословенско драмско", објашњава Србљановићева.

Новца је више, мањак је људи иза сцене, папири за изградњу Театра "Бојан Ступица" су обезбеђени и градња почиње крајем ове или почетком наредне године. И сајт је у реконструкцији - биће бољи.

"Основни услов за пријем у Удружења књижевника Србије су две објављене књиге и, наравно, подразумева се да оне имају одређени квалитет", каже Гроздана Лучић Лалић, чланица комисије за пријем у Удружење књижевника Србије.

Закон о култури прописује да се у удружења могу учланити сви уметници из области филма, позоришта, музике и других делатности.

"Оно што је јако важно за Удружења која имају исту врсту уметника, исти су критеријуми. Не може да се деси да неко у једном удружењу лакше добије статус, а у другом га не би добио", наводи Бојан Ковачевић, председавајући координационих одбора уметничких удружења.

Хиперпродукција је карактеристична и за филм, али, кажу, то не значи и да је најлакше постати члан њиховог удружења.

"Наше удружење као репрезентативно удружење окупља филмске редитеље, сценаристе, филмске сценографе, костимографе као и ауторе анимираног филма. У већини случајева, готово 95 одсто наших чланова су академски грађани", истиче Бојан Ковачевић, преседавајући координационих одбора уметничких удружења.

Пропорционално убрзаном расту броја чланова од деведесетих година смањивао се утицај удружења.

"Неке области културе нису нарочито видљиве у јавности па самим тим не могу да претендују за подршку или спонзора, због тога држава уводи институт самосталног уметника. То је начин да млади људи остваре право на уплату доприноса", рекао је председник Удружења књижевних преводилаца Србије Душко Паунковић .

Чланство у удружењу уметнику би требало да омогући или бар олакша представљање радова и усавршавање.

Од јуна до септембра обављаће се радови на инфраструктури, а што се тиче сцене "Бојан Ступица", Вучковић Манојловићева рекла је да су сви административни и правни послови завршени, да је Влада Србије одобрила средства и да би радови требало да почну крајем ове или почетком наредне године.

Југословенско драмско позориште доделило је данас Годишњу награду Биљани Србљановић за драму "Врат од стакла", Боби Јелчићу за режију представе "Зашто је полудео господин Р?" Рајнера Вернера Фасбиндера и Михаела Фенглера, Јагошу Марковићу за режију представе "Врат од стакла".

Награђени су и Ненад Јездић за улоге Јожефа Кантора у представи "Краљ Бетајнове" Ивана Цанкара, у режији Милана Нешковића, и Михаила Лавовича Астрова у представи "Ујка Вања" А.П. Чехова, у режији Егона Савина, затим Борис Исаковић за улогу Господина Р. у представи "Зашто је полудео господин Р?", Јелисавета Сека Саблић за улогу Богданке у представи "Врат од стакла" и Весна Тривалић за улогу Светлане у истом комаду.

Годишњу награду ЈДП-а добили су и Анита Манчић за улогу Надежде у представи "Врат од стакла", Драган Мићановић за улогу Љубе у истој представи, Бранислав Лечић за улогу Ивана Петровича Војницког у представи "Ујка Вања" и Богдан Диклић за улогу Александра Владимировича Серебрјакова, такође у представи "Ујка Вања".

Ањи Ђорђевић уручена је награда за композицију и посебан уметнички допринос у представи "Краљ Бетајнове", за дизајн плаката представа "Краљ Бетајнове", "Зашто је полудео господин Р?", "Врат од стакла", "Ујка Вања" и "Натан Мудри" награђен је Мирко Илић.

Колективна Годишња награда припала је ауторском тиму и глумачком ансамблу, ствараоцима представе "Натан Мудри", а награда за лепоту говора "Др Бранивој Ђорђевић" уручена је Марку Јанкетићу за улогу Влајка Мујића у представи "Врат од стакла".

За изузетан допринос високим стандардима пословања куће Вучковић Манојловићева уручила је награде шефу Службе декоратера Душку Узелцу, декоратеру Дејану Ранисављевићу, техничару маске Милици Мандопарић и набављачу Божидару Фуртули.

Жири у саставу Наташа Нинковић, Радован Вујовић и Милош Кречковић донео је одлуку да се награда "Бранка и Млађа Веселиновић" Фондације ЈДП-а за најбоље глумачко остварење на сцени Југословенског драмског позоришта у 2018. години додели Ненаду Јездићу за улогу Јожефа Кантора у представи "Краљ Бетајнове".

Јездић је захвалио на наградама подсетивши да је он заправо гост ЈДП-а.

"Постоји изрека да се сваком госту радујемо два пута, први пут када долази и други пут када одлази. Ја ћу све учинити да ову другу радост не приредим ни позоришту ни себи. Ове награде су потврда да ми се овде радују, да ме цене и да ме поштују", рекао је Јездић.

Обележавању Дана Југословенског драмског позоришта присуствовали су и његови најстарији чланови глумци Бранка Веселиновић (101) и Властимир Власта Велисављевић (93).

Веселиновићева је изашла и пред микрофоном честитала свим лауреатима и позоришту.

"Ја са изабрао да будем Пинокио јер је он прво био дрвени дечак, па после је био прави дечак", каже Вељко Стојановић, ученик трећег разреда ОШ "Професор Брана Пауновић" из Каменова. 

Обреновчанка Хана Бижић, ученица ОШ "Јован Јовановић Змај", изабрала је да буде Круела де Вил из књиге "101 далматинац".

"Изабрала сам ову књигу зато што је смешна и забавна и мени се веома свиђа", каже Хана.

А Београђанка Јелена Радић из Основне школе "Зага Маливук" изабрала је да будем страшило зато што много воли књигу Чаробњак из Оза. "Страшило ми је био некако најлепши и најслађи лик у књизи", наводи Јелена.

Оцењивани су дечји костими, награђивана креативност и веродостојност ликова. Најуспешнијима на дар – учлањење у библиотеку и књиге.

"Стварно је било шаролико, од неких савремених мачка Финдуса, Стилтона, до Ћопићевих јунака, Тома Сојера, Пипи дуга чарапа", каже библиотекарка Јасна Бркић.

У читаоници Градске библиотеке у Новом Саду представљен је програм чудовишног фестивала "Крокодокодил" који на мултимедијалан начин говори о поштовању различитости. Народна библиотека Пожега приредила је изложбу поводом 40 година од оснивања Дечјег одељења.

"Да је тренутак за славље јесте, али и тренутак да се критички осврнемо на то каква је књижевна сцена за децу данас, шта је потребно да се уради данас, зашто Србија нема националну секцију Међународног одбора за књижевност за децу и младе и зашто нема никаквог струковног удружења које би се бавило дечјом књижевношћу. Не би смело да се све то заснива на ентузијазму појединаца", истиче библиотекарка Народне библиотеке у Пожеги Даниела Скоковић.

У Пожеги се сваког 2. априла чита посланица Међународног одбора за књижевност за децу и младе коју у свет шаље једна од земаља чланица. Ове године домаћин је Литванија, а порука коју је послала у част књиге за децу гласи "Књиге нам помажу да успоримо".

Такав какав је, Никола Милошевић је имао и рецепт за добар роман. По њему је било потребно да се у идеалном роману нађе чак 65 одсто рата, потом 30% љубави и 5% силаска у доњи свет.

Изгледа да је овај рецепт прихватило мноштво писаца не само романа, већ и филмских сценариста. Нарочито у последње време чини се да свако има свој рат. Дугачка је листа литерарних дела са тематиком Првог светског рата који су написани пред или у јубиларним годинама.

Вук Драшковић објавио је два романа с овом тематиком Тамо Далеко (2013) и Краљ Александар од Југославије (2018), Биљана Србљановић драму Мали ми је овај гроб (2013), Милена Марковић комад Змајеубице (2014), Дејан Атанацковић роман Лузитанија (2017), Никола Моравчевић Време Васкраса, Јелена Бачић Алимпић Нигде нема те (2017), Слободан Владушић Велики јуриш (2018), Милан Богојевић Мале приче Великог рата (2018).

И на овим насловима се списак не завршава.

Шта је писце нагнало да у шест година напишу отприлике исто онолико колико је написано у претходних педесет? Страх пред великом тематиком – разлог који је Предраг Палавестра навео у својој студији Први светски рат у новијој књижевности као разлог за одсуство великог броја наслова с овом тематиком - очигледно више не постоји.

Јесмо ли заиста толико куражнији од наших претходника?

Чини се да је нешто друго у питању. До ових година није било могуће замислити другачији до херојски тон писања на ове теме. Херојски тип представљања историје није могуће претерано иновирати и он нуди најмање варијација. Када имате описан беспримерни хероизам у романима
Крила, Време смрти и Српска трилогија, куда као писац да кренете даље?

У новијем писању зато је све присутнија иронија, политичка критика и травестија. У поднаслову драме Милене Марковић стоји „јуначки кабаре“, а Атанацковићев роман велико је травестирање историјских тема.

Упркос томе чини се да српска књижевност још нема свог доброг војника Швејка, а овде не мислим дословно на лик Јарослава Хашека, већ на принцип доброћудне и племените књижевне ироније.

У новијим делима која су код нас на ове теме писана, приметнија је гротеска и сурова политичка критика.

Неки зли карактери хватају у мрежу наивне младиће и терају их на атентате. Неке зле околности гризу крунисане главе и гоне их да заједно са својим народима срљају у пропаст.

Не меша ли се наша садашњост својим доминантним тоном живљења у приказ прошлости која, ипак, није била таква?

Опомињача нам очигледно не мањка, али они треба да знају: када подигну увис кажипрст и почну да прете историји и минулим поколењима, морају бар мало да личе на библијског Ноја.

Имамо ли ми данас такве писце, или још пре може ли се данас уопште бити писац библијске снаге? Време Лава Толстоја или Бориса Пастернака је изгледа неповратно прошло – барем док се другачије не докаже.

"Кад погледате ту количину дара, ту количину, ту ерупцију емоција, али емоција који имају јасно вођену поетичку и литерарну мисао, онда просто будете фасцинирани тим талентом", рекао је Ковачевић.

Драмски писац Синиша Ковачевић се након четири деценије окреће роману. Радњу "Година врана" смешта у Београд, током и непосредно после Првог светског рата.

"Роман 'Године врана' се чита као најснажније савремено литерарно сведочанство о једној од највећих српских победа и трагедија", истакла је чланица жирија професорка др Слађана Јаћимовић.

Прва манифестација "Бори у част" одржана је 1967, а награда се додељује од 1992. Први пут награђена су два писца. Награда ће Бранимиру Шћепановићу бити уручена накнадно јер због здравствених разлога није био у Врању.

"Он пише ненаметљиво, са познавањем и разумевањем драматургије и психологије, не желећи да он говори, да он заговора и тумачи, уместо својих јунака", рекао је члан жирија Александар Лаковић.

Чланови жирија наводе да је Синиша Ковачевић, оригинално поставивши ликове у неразрешене односе, написао узбудљив, модеран и динамичан роман, а Бранимир Шћепановић, приповедач и романсијер у чијем се делу преплићу реалистичка и фантастичка мотивација.

У поставци у Таковској 10 представљено је готово 50 радова, многа први пут пред публиком.

По избору аутора махом радови из теже доступних – приватних колекција, већином уља на платну.

У младости југословенски пилот и падобранац, Слава Богојевић је Академију ликовних уметности у Београду завршио 1951. године, код професора Недељка Гвозденовића, а специјализацију код професора Зоре Петровић.

Сарађивао је и са Јованом Бјелићем у сликарској радионици Народног позоришта. Поред сликарства бавио се и скулптуром, графиком, илустрацијом и плакатом.

Писао је поезију, а 1969. године објавио и збирку песама.

Уметничка дела излагао је на бројним самосталним и заједничким изложбама у земљи и иностранству и са групама "Једанаесторица", "Шесторица" и "Лада".

Живео је и радио у Паризу и Атини . Умро је у Београду 1978. године.

О стваралаштву и личности уметника говорили су историчари уметности Здравко Вучинић и Никола Кусовац, у име Савета за ликовно стваралаштво.

Шест година касније, на позив кнеза Михаила, глумци и управник Јован Ђорђевић оснивају Народно позориште у Београду, а касније и позориште у Загребу.

СНП скоро од оснивања има своју издавачку делатност и културна је институција од националног значаја, али пре неколико година позоришту је Министарство културе одузело ту титулу.

"И нама и другим институцијама културе, будући да су сад сви изједначени пред законом и конкурсима и трупе које се јуче оснивају из неких личних интереса, могу да конкуришу институцијама попут СНП-а равноправно", објашњава др Зоран Ђерић, управник СНП-а.

Позориште финансира и Покрајинска влада, која је у 2019, за премијерне активности, издвојила 15 милиона динара и слажу се да ова институција мора бити третирана као национално благо.

"Разговараћу са ресорним министром, господином Вукосављевићем на ту тему. Да се заиста врати онај сјај и стара слава. Пре свега зато што је наш најстарији национални театар, чиме се ми и поносимо", истиче Драгана Милошевић, покрајинска секретарка за културу и информисање.

Прилика да се скрене пажња на проблеме културних радника

Овогодишњи добитници Златних медаља, највишег признања СНП-а, кажу да је рођендан нашег најстаријег театра добра прилика да се скрене пажња на проблеме културних радника.

"Имамо сада случај штрајка у Сомборском позоришту. Имамо недовољно финансирање, имамо немогућност запошљавања нових младих уметника и то је јако велики проблем и морамо се борити против тога", указује глумац и добитник Златне медаље Радоје Чупић.

Диригенткиња Жељка Милановић, такође добитница Златне медаље, наводи да очајавање над том чињеницом може само да продуби проблем.

"Ко се ту задесио би требало да ради свој посао и да истрајава у томе. На крају крајева, наши животу су утрошени на ту борбу", рекла је Милановићева.

На свечаности је приказана прва зграда СНП-а која се налазила на Трифковићевом тргу, а која је компјутерском техником постављена у данашње време. Пројекат је део изложбе о несталом архитектонском наслеђу Новог Сада.

"О кандидатима за директора сомборског позоришта биће неопходно да се изјасне ансамбл Позоришта и еснафска удружења: Савез драмских уметника Војводине и Удружење драмских уметника Србије, чија мишљења ће се уважити приликом избора кандидата за директора", истиче се.

На крају саопштења глумци Народног позоришта у Сомбору поручују да су "уважавањем захтева Штрајкачког одбора Народног позоришта Сомбор, престали разлози за одржавање штрајка упозорења, те ће позориште наставити са редовним активностима".

Стручни жири фестивала најбољом представом је прогласио "Ноћну стражу" Федора Шилија, у режији Бориса Лијешевића и извођењу Атељеа 212 из Београда, а публика је као најсмешнију представу оценила "Тенор на зајам" Кена Лудвига, режија Оливера Ђорђевић и извођењу Народног позоришта Сомбор.

"Ноћна стража" је добила награду "Мија Алексић", а "Тенор на зајам" статуету "Јованча Мицић".

Жири је радио у саставу: редитељ Горан Марковић, деканка Факултета педагошких наука у Јагодини Виолета Јовановић и новинарка културне рубрике Вечерњих новости Вукица Стругар.

Награду за најбољи домаћи савремени текст изведен на фестивалу добио је Иван М. Лалић за представу "Љубав у Савамали" Звездара Театра Београд.

За најбољу младу глумицу жири је прогласио Даницу Грубачки из Народног позоришта Сомбор, a за најбољег младог глумца Александра Ристоског из истог позоришта.

Награде, статуете "Ћуран" за најбоља глумачка остварења, добили су глумац Љубомир Бандовић за улогу Илије Чворовића у представи "Балкански шпијун" Народног позоришта Београд, глумица Нела Михаиловић за улогу Данице Чоровић у истој представи, и глумац Милан Васић за улоге Подкољисина у представи "Женидба" Н. В. Гогоља, режија Милан Караџићу у извођењу народног позоришта Приштина и Српског народног позоришта Нови Сад, и за улогу Ахмеда у представи "Љубав у Савамали".

Селектор овогодишњег фестивала био је редитељ Небојша Брадић.

После уручења награда, у част награђених, Позориште "Бошко Буха" из Београда извело је представу Дарија Фоа "Поштени провалник", у режији Милана Караџића.

Основано је пре свега да би се у тадашњој Аустроугарској промовисале српска историја и култура.

Најугледнији српски интелектуалци тог времена, попут Светозара Милетића и Јована Јовановића Змаја, на данашњи дан пре 158 година позвали су Новосађане да новчаним прилозима помогну рад СНП-а.

Јован Ђорђевић, један од оснивача СНП-а, основао је и Народно позориште у Београду и то шест година касније, на позив кнеза Михаила Обреновића.

На Свечаној академији глумцу Радоју Чупићу и диригенткињи Жељки Милановић биће уручене медаље, највише признање овог театра, а биће додељена признања и другим заслужним уметницима.

Пре тога, на неколико споменика биће положено цвећа, а биће отворена и изложба "Избрисано памћење: визуелна реконструкција несталог архитектонског наслеђа Новог Сада".

Управо тако зове се и филм који ће бити приказан на Свечаној академији, а у којем је приказ реконструисане прве зграде СНП-а.

Прва зграда СНП-а, такозвана Грађанска дворана, на чијем месту је данас Трифковићев трг, уз протесте грађана ипак је срушена 1892. године јер јој је истекла употребна дозвола.

Како је она изгледала сведочи само један документ, односно њен пројекат из 1870. године који је, на срећу, сачуван у Архиву Војводине. Тај пројекат је у поменутом филму реконструисан и "постављен" у данашњи Нови Сад.

Ђерић: Улога СНП-а много више од позоришне

Свечану академију отвориће својим говором управник СНП-а др Зоран Ђерић.

Ђерић је, гостујући у Дневнику РТС-а, подсетио да СНП више нема статус институције културе од националног значаја.

"Нажалост, званично више нема тај статус, иако СНП више од века и по има улогу која је много више од позоришне, окупља српски народ око једне велике идеје и једне велике институције, а глумци из СНП-а оснивали су позоришта у Београду и Загребу. Увек је имало неку мисију која је много више од представа", истиче Ђерић.

Објаснио је да је одлуком Министарства културе пре неколико година титула "институције културе од националног значаја" укинута и СНП-у и другим институцијама културе и да су сада сви изједначени "пред законом и пред конкурсима".

Како каже, чак и трупе које су јуче основане "из неких личних интереса" могу равноправно да конкуришу СНП својим пројектима.

Од почетка године, СНП је имао три драмске премијере, а у припреми је и неколико оперских.

"Једна од првих оперских премијера биће 'Риголето', у оквиру оперског фестивала који ће бити јуну и на јесен ћемо радити 'Евгенија Оњегина'. И, наравно, припремамо још једну велику балетску премијеру - 'Охридску легенду'",најављује Ђерић.

У вечерњим сатима свечани дан биће заокружен представом "На Дрини ћуприја", на сцени "Пера Добриновић" у 19.30. Свечана академија заказна је за подне.

"Пре него што сам крочио у позориште, моји учитељи су већ били тамо. Саградили су своје куће и своје поетике на остацима сопственог живота. Многи од њих су непознати или их једва памте: радили су у тишини, у понизности својих пробних сала и препуних гледалишта, да би потом, након много година рада и изванредних успеха, полако напустили своја места и нестали", започиње Селдран своју поруку.

Када је, како каже, схватио да је његов позив и судбина да настави њиховим стопама, такође је увидео да од њих наслеђује дирљиву и јединствену традицију: да живи у садашњости и да једино очекивање треба да му буде да досегне прозирност непоновљивог тренутка, у којем се сусреће с другим бићем у тами позоришта, заштићен пуком истинитошћу геста и речи која нешто открива.

"Моја позоришна домовина су ти тренуци сусрета с гледаоцима који из вечери у вече долазе у нашу салу, из најразличитијих делова мог града, да би били с нама, да бисмо поделили тих неколико сати, неколико минута. Помоћу таквих, јединствених тренутака градим свој живот. Престајем да будем ја, више не патим због себе и поново се рађам да бих увидео шта значи стварати позориште – проживети тренутке чисте, ефемерне истине, знати да је то што говоримо и радимо, тамо, под сценским светлом, истинито и да одражава наше најдубље и најинтимније биће", истиче Селдран.

"Моја позоришна земља, којој моји глумци и ја припадамо, саткана је од тих тренутака у којима заборављамо на маске, реторику, страх да будемо то што јесмо и пружамо једни другима руке у тами", додао је.

Хоризонтална традиција 

Позоришна традиција је, сматра, хоризонтална и нико не може да тврди да је театар на било који начин у центру света, у одређеном граду или у неком привилегованом здању.

"Позориште, како га ја доживљавам, простире се по невидљивим географским просторима који једним чином обједињују позоришну уметност и животе оних који је стварају. Сви позоришни уметници умиру заједно са својим непоновљивим тренуцима луцидности и лепоте, сви нестају на исти начин, не остављајући иза себе ништа што би их сачувало или прославило", истиче Селдран.

Велики позоришни ствараоци, стоји даље у поруци, знају да им не вреди никакво признање када се нађу пред тим задатком који је у корену њиховог посла, а то је стварање истинских тренутака, недоречености, снаге, слободе, усред највеће неизвесности.

"И надживеће их само подаци о њиховом раду или фотографије и видео-снимци на којима ће бити забележена тек бледа идеја тога што су урадили. Али тим снимцима ће увек недостајати неми одговор публике која у датом тренутку увиђа да то што се дешава пред њеним очима не може бити пренето нити сагледано ван тог простора, да истина коју тамо заједно доживљавају представља истинско животно искуство, на тренутак прозрачније и од самог живота", написао је Селдран.

Позориште – засебна земља 

Увидео је, како истиче, да је позориште засебна земља, једна велика територија која обухвата читав свет, те не мора да се удаљи нити да оде са места на којем се налази, не мора да трчи нити да се помера.

"Стога из своје привидне непомичности радиш да би створио највеће од свих путовања, да би поновио Одисеју, путешествије аргонаута. Ти си непомични путник који непрестано убрзава густину и чврстину свог стварног света. Ти путујеш ка тренутку, ка трену, ка непоновљивом сусрету који се одиграва пред онима који су слични теби. Ти путујеш ка њима, ка њиховом срцу, ка њиховој субјективности. Путујеш кроз њих, допиреш у њихове емоције, у њихове успомене које будиш и покрећеш. Твоје путовање је вртоглаво и нико не може да га измери нити спречи", написао је Селдран.

"Нико није у стању да одреди његов прави обим; то је путовање кроз машту твојих људи, семе које је посађено у најудаљенију од свих земаља – грађанску, етичку и људску савест твојих гледалаца. Због тога не одлазим, остајем код куће, међу својим блиским пријатељима, привидно миран, и радим даноноћно, јер знам тајну вртоглаве брзине", поручио је Селдран.

Друга фаза почела је 18. марта, када су се за то стекли услови, а обухвата нове инсталације, расвету, модуларне зидове, рестаурацију депоа и биоскопске сале. Вредност ових радова је 92 милиона динара.

За завршетак обнове, која је планирана у септембру, неопходна је рестаурација и конзервација фасаде и платоа испред Музеја 25. мај. 

То су први велики инфраструктурни радови од изградње здања 1962. године.

Музеј 25. мај један је од првих наменски изграђених музејских здања у Београду. Пример је модернистичког стила и тотал дизајна у архитектури.

Награда за најбољи савремени комедиографски текст изведен на фестивалу додељује се Ивану М. Лалићу за представу "Љубав у Савамали" Звездара театра из Београда.

Специјалну награду за глумачке бравуре ветерана добио је ансамбл представе "Шупљи камен" Установе културе "Вук Стефановић Караџић".

Даница Грубачки и Александар Ристоски су најбољи млади глумци овогодишњег фестивала.

Награда "Никола Милић" за најбољу епизодну улогу припала је Милутину Милошевићу за улогу подстанара у "Балканском шпијуну".

Најбољи костими по одлуци жирија били су у представи "Ноћна стража", а сценографија у представи "Тенор на зајам".

У стручном жирију су били Виолета Јовановић, Вукица Стругар и председник жирија Горан Марковић.

Најбоља представа по оценама публике је "Тенор на зајам" Народног позоришта из Сомбора.

Награде ће бити додељене на затварању фестивала.

Да ли је ово књижевно сведочанство о Албанији у њеном најболнијем периоду новије историје?

Књига је потпуно посвећена албанској комунистичкој прошлости, посебно Скадру, мом граду, месту где сам рођен и одрастао. То је тек први том саге коју треба да чине три књиге.

У Србији је објављен први том. Дело почиње догађајима 1967. године и прати их до 1985. Због чега баш 1967. година?

Зато што је тада комунистички режим у Албанији олучио да затвори све верске установе, џамије, цркве. Енвер Хоџа је био на челу Комунистичке партије и одлучио је да Албанију прогласи атеистичком земљом. То је завршено 1985. када је умро.

Духовну везу са суседима успоставио је и дуго одржавао телевизор. Тако је постао и један од главних јунака Вашег романа.

Први том књиге потпуно је посвећен телевизији јер ТВ пријемник је стигао баш када је Енвер Хоџа затворио све цркве и јавно се похвалио да је Албанија прва атеистичка земља у свету. Уместо службе у цркви људи су у својим кућама добили нову религију – Телевизију. Моја кућа је била претворена у биоскоп. Долазили су људи из кварта где сам живео да гледају програм. Уствари, тада је телевизија била замена за цркву, имала је улогу вере.

То значи да је њена улога у то време била врло важна. Како видите улогу телевизије данас?

Мислим да је данас изгубила доста од своје улоге. У Албанији је тако, не знам како је овде у Србији. У мојој земљи је на то утицало неколико фактора, али главни је што је престала да говори истину.

Можемо ли да говоримо о "Балканском културном простору", заједничкој културној стратегији?

Морамо да разговарамо о томе. Нажалост, култура није на нашем политичком дневном реду, али треба да је уврстимо, да се о њој највише говори. Ако желимо да уживамо у овом дивном балканском простору, морамо међусобно да се упознајемо посредтвом културе. То је тако једноставно. Треба да упознамо језике суседа, обичаје, навике, уметност, књижевност. Нисам заговорник утопије али мислим да у овом нашем случају култура мора да буде пионир заједничког развоја.

Шта су Вам казали кад сте рекли да идете у Србију, Београд?

Ништа посебно. Ја сам већ био овде, није ми први пут. Две године сам био гостујући предавач на вашем Универзитету. Као што знате, овде у Београду је најстарија Катедра за Албанологију у свету. Ту чињеницу треба да знате. За две године славићемо стогодишњицу албанских студија у Београду.

Шта као писац, интелектуалац мислите о односима наших земаља?

Морамо много тога да урадимо. При томе мислим на улагање у инфраструктуру. Видео сам много српских туриста током лета у Албанији. Наша земља је уистину лепа. Има море, ривијеру. Много је возила са српским таблицама, долазе туристи да уживају у летњем одмору. То је снажан мотив. Да долазите у посету нашој земљи, а ми вашој.

Да ли је данас тако, остаје питање. Али некад без сумње није било тако. Грчка култура прекласичног периода (VII и VI век п.н.е) живела је живот кроз поезију. Законописац Солон своје законе и опомене Атињанима исписао је у стиху; правила своје женске школе Сапфа је такође испевала у стиху; чак је и окорели ратник Алкеј своју оружарницу описао у стиху. Па и касније, Данте је своју опомену раскалашнима папама написао у стиху.

Е, али то је било некад. Данас не верујемо ни у оно мало чуда које нам је потребно да бисмо преживели, па како ћемо поверовати у значај постојања поезије.

Збигњех Херберт, велики пољски песник, рекао је да је поезија цветала док је било много неписмених, јер су уместо читања новина људи певали.

Чак су и професионални писмописци у време раширене неписмености били неке врсте поета са тргова. Задржали су се до пре неколико деценија у Латинској Америци.

Они нису неписменој особи само записивали оно што је хтела да поручи драгани, већ су на леп и поетски начин уобличавали сирова осећања, па су многи управо због распеваних писмописаца стизали до жељене девојке и с њом склапали брак, бирајући писмописца за кума.

Данас се поезија практично не види. Песници су или маргиналци који желе да саблазне своју околину немарним одевањем и држањем или су марљиви интернет превратници који иду од сајта до сајта и од фестивала до фестивала. Чини се да их је и код нас много, али да само они унакрст један другом читају поезију.

Ипак није тако.

Немачки архив говорне поезије Lyirkline већ готово две деценије дом је гласовима и српских песника. Од оних који су се већ преселили у класике (Миодраг Павловић, Стеван Раичковић), преко оних који су живи класици (Љубивоје Ршумовић, Матија Бећковић), до најмлађих (Драгана Младеновић, Чарна Поповић) и оних необичних (Кајоко Јамасаки која пева на јапанском и српском, Рајко Ђурић који пева на рома-синти и српском језику) - свима њима глас се може чути на овом месту.

Ко то, међутим, слуша, казаће они гореспоменути којима снага лежи у новцу и/или топузу. Међутим, слуша.

Број улазака из Србије из године у годину се повећава. Пре три године били смо на деоби петог места, да би прошле године заузели треће место по броју улазака, одмах иза две немачки говореће земље: Немачке и Швајцарске.

Можда број улазака из Србије на овај сајт, који износи око 40.000, не може да се пореди са бројем прегледа једног Шакириног хита, али ово значи да је сваког дана више од хиљаду људи пожелело да чује неког нашег или страног песника како сам говори своју пеозију.

Очигледно је – с поезијом живимо као да је нема, али без поезије се ипак не може живети.

"За мене је важна појава на сцени, да играч искаже личност у ономе што ради, без обзира да ли је то кореограф или извођач. Важно ми је да се изрази индивидуалност кроз игру, а не да ли може да изведе 20 пируета или колико високо може да скочи", каже примабалерина Вивијана Дуранте.

Евидентно је да се савремени балет константно развија, и да је подела на класични и савремени балет све блеђа.

"У свету је све више копродукција великих и малих компанија и из различитих земаља. Фестивали ту имају посебну подстицајну улогу. Обожавам овај фестивал. Обухвата различите стилове игре - хипхоп, класични, савремени, различите нивое креација. Мислим да је Београд срећан што има овакав фестивал", рекла је Џудит Макрел, балетска критичарка Гардијана.

Највећи број представа на овогодишењем Фестивалу игре, настао је у последње три године.

Истиче да је игра глобална уметничка форма која омогућава повезивање култура и да у Београду, са свим траумама које је у прошлости преживео, Београдски фестивал игре има велики значај.

Европска сцена уметничке игре се непрстано развија, примећује Мекрил, као и да се губи граница између класичног балета и савремене игре, те играчи са различитим искуством све више сарађују и повезују се и са другим уметностима попут позоришта.

"Све више се увиђа снага покрета и моћ језика тела. Игра је постала централни део културе“, рекла је критичарка.

Присетила се да када је почињала своју каријеру пре 32 године, игра је била језик који је мало људи разумео и није имала много поклоника, док данас заузима централно место.

"Раније су и медији више писали о позоришту, филму, него о игри. То се променило данас са све већим присуством телесног и визуелног. Емоција у покрету постала је језик који разумеју људи на свим континетима", истакла је Мекрил.

Пример тога је, како је навела, синоћна представа Fractus V, Сидија Ларбија Шеркаујиа, којом је почео 16. Београдски фестивал игре, у којој кореограф језиком игре преноси мисли америчког лингвисте и филозофа Наома Чомског о репресији система над поједницем и његовим слободама.

"Али не да прави некакву бледу копију онога што већ постоји, него да осмисли, да уради нешто што би допуњавало ово што се ради.", каже Мирослав Цера Михаиловић, уредник Књижевне заједнице у Врању.

"Себе увек видим као тумача. Из разлога што сам пола Мароканац а пола Белгијанац, тумачим ствари из два различита угла. Сарађујем и са уличним играчима и са онима који играју савремени балет, и са онима из света опере и аристократије, и увек некако морам да маневришем", навео је Шеркауји.

Додаје да је његов задатак да открива и објашњава појаве.

"Тако се и покрети које осмишљавам морају адаптирати, али истовремено остајем самосвојан. Као камелеон који мења боју али задржава облику. Мислим да је мој задатак да откривам, објашњавам појаве, да постављам питања која сви постављају, али их само уметник може повезати", наводи Шеркауји.

Питања која покреће су о имиграцији, различитим културама и њиховом узајамном утицају.

"Порука мог балета Фрактус В је да сламањем постајете јачи. Некада је тај прелом, слом или раскид неопходан да бисте ојачали као личност", истиче Шеркауји.

Сиди Лаби Шеркауји, који се дружи и са Марином Абрамович, често долази у Београд, где има много пријатеља.

Оно што интернет узима поезији једном руком – велики део нашег времена, враћа јој другом. У сајбер простору станује најбоља актуелна лирска продукција у региону.

"Сама чињеница да сам госте из региона најмање из књига, а највише с интернета бирао, зато што они своје најновије песме прво на интернету поставе, а док одштампају књигу прође и по година, говори да је та врста комуникације у сваком случају повољна за поезију", каже песник Драгослав Дедовић.

Још једна појава снажно је обележила наше време и прелила се у поезију, миграције. Зато је занимљиво питање које су поставили учесници Фестивала: Да ли песник путник то остаје заувек или постаје вишеструки грађанин?

"Мислим да постоји једна извесна есенцијална блискост између номадства и поезије. Поезија је кретање. Очекујем да ће после можда десетак, 15 година у Србији неки мали Сиријац, који је остао овде, написати добру књигу", каже Дедовић.

На Западу је читав поджанр настао од литературе коју су на немачком, енглеском и француском написали аутори којима то нису матерњи језици. Стихови гостију београдског Фестивала најбољи су доказ су да је поезија на добитку када су песници у покрету.

"Петак је један несташан дан у недељи који је пожелео да буде први. У тој журби је негде пао и привидно огребао колено. Тако је цела књига добила назив по њему, међутим има једна мала тајна која се одиграва у школском дворишту, где се акценат насловног јунака мало помера, тако да постаје петак, ђак петог разреда који је био несташан", каже песник Слободан Станишић.

Сусрети са децом су основа стваралаштва. Њихово понашање, говор, лица, подстакну га да нешто створи.

"Деци је поезија неопходна, деца је воле, памте, сами је преносе даље и уз поезију ја се трудим да ти моји сусрети буду добри, не добри него ведри, да их мало развеселе, да се мало заједнички насмејемо и да што више у тој књижевној комуникацији учествују и они. Подстичем их да сами пишу, нарочито да читају", додаје Станишић.

И сам је много читао, рецитовао, глумио, цртао. Објавио је више од 140 књига, око 3.000 карикатура, илустрација, стрипова. И за песме у збирци "Петак огребао колена" илустрације су његове.

Част да први наступе у такмичарском делу имали су глумци Атељеа 212 представом "Ноћна стража".

У конкуренцији за статуете "Ћуран" и "Јованча Мицић" такмичиће се позоришта из Београда, Новог Сада, Сомбора, Суботице и Грачанице, по избору селектора Небојше Брадића и под слоганом "Комедија је вечно млада".

Редитељ Горан Марковић председава жиријем који ће наградити најбоља глумачка остварења, а традиционално најсмешнију представу бира публика.

"Срећан крај покушава да сваку причу и сваку ситуацију са којом се сретне учини срећном. Има неких ситуација где он једноставно није потребан, све се лепо решило и без њега али то је та његова жеља да учини свет лепшим на неки начин, ако је икако могуће. Свима помаже зато што је на неки начин то његова суштина. Срећан Крај помаже свима којима је потребно да дођу до срећног краја", прича Оливер Јанковић.

Све што постоји, ма како се нама чинило, има душу и своју причу коју живи. Не само људи, већ и биљке и животиње, предмети... Уз њих ће срећу спознавати и Срећни Крај.

"На крају романа има једно посебно поглавље у коме се објашњава шта је срећа лептира. Ми људи имамо доста компликовану срећу, ми желимо да нам се оствари пуно ствари да бисмо били срећни а рецимо лептир је врло једноставан. То може да буде поука и за младе читаоце и за старије", каже Јанковић.

За дечака од папира срећа је што није живео само књишку, описану срећу већ је искусио истинску срећу а за писца Оливера Јанковића што је прича о њему објављена. Срећа ће бити још већа, каже, ако књига учини и читаоце задовољнима и срећнима.

Пет хиљада гледалаца у сали нишког Народног позоришта имало је прилику да погледа десет представа из осам земља.

Осам представа учествовало је у такмичарском програму – "Кад би Сомбор био Холивуд" Народног позоришта Сомбор, "We are born naked and the rest is... MESS Sarajevo", "Капитал" Краљевског позоришта Зетски дом на Цетињу, "Филоктет" Хрватског народног казалишта у Вараждину, "Балкански шпијун" Народног позоришта у Београду, "Вишњик" Драмског театра "Иван Радоев" из Плевена у Бугарској, "Фестен" Драмског театра из Скопља у Македонији и "Сумрак богова" Словенског народног гледалишча из Марибора у Словенији.

Одлуке су доносила три жирија –  стручни жири, жири округлог стола критике и жири новинара.

Стручни жири на челу са Миом Беговић, глумицом из Загреба, чинили су Катарина Коцевска, глумица из Скопља, Богдан Костеа, глумац и редитељ из Арада, Бранислав Мићуновић, амбасадор Црне Горе и редитељ из Подгорице, и Енвер Петровци, глумац и професор из Приштине.

"Када имате пет-шест дана да се посветите театру, ситуацији у театру што исто отвара проблематику како можемо боље комуницирати преко театра", навела је Беговићева.

Награда за најбољу представу припала је представи "Сумрак богова" Словенског народног гледалишча из Марибора у Словенији, док је признање за режију додељено Далибору Матанићу.

Најбољу женску улогу по оцени жирија остварила је Наташа Матјашец Рошкер за улогу Баронице Софи фон Ешенбек у представи "Сумрак богова".

Како се наводи у образложењу, фасцинантна глумачка зрелост Матијашец Рошкерове је афирмисала женски принцип у доминантном мушком свету и минуциозно одабраним детаљима, достојним врхунског талента и занатске беспрекорности, усмеравала енергију комплетног глумачког ансамбла.

Награда за најбољу мушку улогу припала је Марку Марковићу за улогу Ернеста Бошњака у представи "Кад би Сомбор био Холивуд".

Напомиње се да је Марковићева подразумевала раслојавање лика, која је "давала основни тон игре целог ансамбла и фуриозно га водила кроз епохе Сомбора".

За најбољу младу глумицу проглашена је Јелена Лабан за тумачење улоге у комаду Капитал, како је оцењено, за снагу трагеткиње и заиграност детета.

Награда за најбољег младог глумца припала је Петји Лабовићу за улогу Мартина фон Ешенбека у представи "Сумрак богова".

Најбољи сценограф по мишљењу жирија је Марко Јапељ за "Сумрак богова", док је награда за костимографско остварење припала је Татјани Радишић, за представу "Кад би Сомбор био Холивуд". За истом комад за оригиналну сценску музику награђана је Ирени Поповић Драговић, као и Андреја Кулешевић за сценски покрет.

Жири новинара  у саставу Борка Требјешанин (Политика), Тања Мијовић (Трећи програм РТС-а), Миљана Николић (Белами), Лидија Георгијев (РТС, дописништво Ниш) и председник Татјана Њежић (Блиц), такође је као најбољу представу оценио комад "Сумрак богова".

Истог мишења био је и жири округлог стола критике.

Регионални фестивал потребан, Ниш право место укрштања

Најузбудљивији производ овог фестивала тек треба да уследи – размена представа, сарадња уметника.

"Никада није довољно правих, добрих и нових формула које успостављају истовремено и спектакл и догађај, али и оно што је најважније – уметности и културе која стоји у сржи тога", сматра Небојша Брадић, председник Програмског савета фестивала.

Ниш као симбол раскршћа бројних цивилизација одавно је место различитих фестивала, чини се да је недостајао овај позоришни.

"Очигледно је да ће регион, пре свега наш град, а онда и наша земља имати чиме да се похвале", напомиње градоначелник Дарко Булатовић.

Фестивал се завршава доделом признања најбољима, уз чврсто обећање града да финансијска подршка наредне године неће изостати.

Пошто то није тако, стваралац је стално окренут слаткој муци слагања несличног у неслично. Систем је проста конструкција, нимало узбудљива, сасвим налик грађевинским конструкцијама. Задатак система је да биде стабилан, да обезбеди разноврсност и кохерентност уметничког дела.

Али шта је са емоцијама? Емоције не воле систем, нерадо се слажу и нимало не личе на коцкице. Па ипак, зарад велике уметности морају у систем. Ту долазимо до праве противречности стварања.

Уметник је, да се то и овде каже, узбуђен исто колико и читалац. Стало му је до књиге, стало му је до јунака које одиста доживљава као свoју децу. Ипак, поставља се питање: како сме да буде узбуђен кад мора да пази на омере и тискајући своја осећања у конструкцију мора да сабија, сечe, крати и бави се свом силом уметничких хируршких послова?

У томе и јесте контрадикција, но свака се уметност заснива на томе.

Читалац може несметано да буде узбуђен, пошто он добија готов продукт у руке у којем треба само да ужива. Писац, током стварања, може да ужива, сме да пусти и сузу за својим јунацима, али мора да буде стално на опрезу. Право је то шизофрено стање.

Једна половина писца је разнежена, друга је ледено озбиљна. Ова нимало узбуђена половина задужена је за логику и сврсисходност. Попустио би писац. Како је по правилу сажаљив човек, књижевник би први прогледао кроз прсте својим јунацима, нарочито онима које мора да умори или упропасти – али не може. Читалачко питање које је неједном добио и писац ових редова: „Да ли је све морало да буде тако“ отуд је потпуно излишно.

Књижевност се бави само оним стварима које су морале да се догоде. Судбина јунака отуд је одређена од прве странице и има се завршити на једини логични начин, тако да крајњи продукт буде чврст као камен, а разнежен као вода потока који преко њега жубори.

Када се стави последња тачка стваралац се зато осећа помало као лудак. Срећан је што је дело завршио, али у исто време зна да је обмануо много јаких емоција које нису стале у систем и због тога се осећа празно и чак постиђено.

Ни сва сила читалачких осећања не поправљају тај горак укус у устима, јер само књижевник зна колико је трагично мало тога казао, а колико се то трагично мало учинило великим у очима читалаца.

Зато списатељи и читаоци, упркос природним узајамним атракцијама, треба да негују само платонску љубав. Боље је да не знају шта се дешава током процеса писања.

„Мораш да будеш жена змај – мора да ради, да буде мајка, краљица, дама, брат, сестра, ортак, да изгледа моћно и онда смо се негде погубили“, каже глумица Тамара Драгичевић.

Њена колегиница Ана Мандић истиче да представа нема за циљ да осуђује.

„Имамо храбрости да то кажемо наглас, не дрско, не безобразно, не непристојно, не желим никога да осуђујем нити се ова представа бави осудом. Напротив, желимо да застанемо и да одговоримо на нека питања“, указала је Ана Мандић.

Глумица Милица Јаневски објашњава каква је то жена: "Она је некако добра, чиста, са свом том скаламеријом на себи, али она би некако само да гледа телевизију."

„Овај ће бити другачији“ је 2017. године била најбоља савремена ангажована драма на Хартефактовом регионалном конкурсу. Мотив да је напише, Сташа Бајац је пронашла у девојци која је због трендова три пута оперисала нос, којој фризер клештима сређује косу и која се ноћу буди од болова због силиконских груди.

„Мислим да има нешто врло моћно и важно узети ту слику и посматрати је под некаквим другим светлом и на други начин“, рекла је Сташа Бајац.

Редитељка Ђурђа Тешић поставља питање: Да ли је могуће да су идеали које девојке и мушкарци себи данас постављају данас толико бедни и толико сурово мали?

Потресна и опомињућа – нова представа Атељеа 212.

Нажалост, искуство овог изнова разбијеног брода није помогло да се деведесетих година спречи нестанак још једне земље, захваћене најкрвавијим сукобом у Европи после другог светског рата.

Према Оксфордском речнику енглеског језика „балканизовати" је глагол који значи „поделити област у одређени број мањих и често међусобно непријатељски настројених јединица, као што је учињено са Балканским полуострвом крајем деветнаестог и почетком двадесетог века."

Различита историјска искуства проистекла из „балканизације" и понављаног распарчавања које и данас траје, произвела су страхове и бриге специфичне за овај регион по својим крајностима.

„Како је могућно да се ова земља смири и среди, и да прими бар онолико цивилизације колико њени најближи суседи имају, кад је народ у њој подвојен као нигде у Европи?

Четири вере живе на овом уском, брдовитом и оскудном комадићу земље"... „И свака од њих сматра да су њено добро и њена корист условљени штетом и назатком сваке од три остале вере, а да њихов напредак може бити само на њену штету.

И свака од њих је од нетрпељивости начинила највећу врлину и свака очекује спасење однекуд споља, и свака из противног правца" - писао је Андрић речима француског конзула у Травничкој хроници.

Тако је постала неизбежна судбина, да без међународног посредовања, балкански брод тоне јер га саботирају главни играчи на Балкану, острашћени локалном борбом за власт, а глуви и слепи за потребе целине коју саркастично називају „наш народ".

И све се то непрекидно понавља, како у прошлом, тако и у садашњем времену.

Можда због тога свет изван Балкана са страхом мисли, говори и пише о њему као да је „баук који кружи Европом" (Марија Тодорова), а наслови у новинама следе узнемирујућ канонски образац: „Претња ширења балканског пакла прогони Запад", „Несигурност влада у балканском котлу", „Пукотине се шире због кризе на Балкану".

Балкан је описан као опасно место на коме је живот изложен манипулисању и интригама малобројних, омнипотенцијом заслепљених лидера, чији се утицај стално шири, док не буду приморани да се на крају суоче са неминовним поразом.

Балкан се географски сматра европском територијом, али је као колевка расцепа, искључен из главних токова европске културе.

Мали језици и мале културе увек су на периферији интересовања и зависе од погледа странца који обично немају никакво, или имају слабо знање и искуство Балкана.

Пре деведесетих, у иностранству је придавана занемарљиво мала пажња књижевности и другим аспектима културног живота Југославије.

Парадоксално, интересовање странаца за уметничко стваралаштво Балкана се увећало у годинама ратова и криза.

Када су, после окончања ратних сукоба, земље наследнице, међу којима и Србија, достигле модус вивенди, ствари су се вратиле на степен мале видљивости. 

И ево нас данас у магловитој садашњости, у освит још једног претећег распада, како се поново налазимо на раскршћу, обележеном туробним балканским искуством из којег се рађа Театар Балкана као „изненађење душе" како Шилер назива инспирацију. Асоцијације су бројне и наше раскршће обећава. 

„Ђаво је оставио сву добру музику на раскршћу", наратив је филма Раскршће (Crossroads) редитеља Волтера Хила о музичару Роберту Џонсону. У својој верзији раскршћа, Светлана Велмар Јанковић тумачи турски појам Дорт - јол, по коме је један крај Београда добио име.

Дорт - јол је био не само раскршће четири главна пута, већ и простор на којем су се крајем XVIII века извршавале смртне казне.

Осуђеник би закорачио у само средиште раскршћа, на место смрти обележено каменом и стао, одмах истурене главе а она би, та глава, већ следећег тренутка летела кроз ваздух па се котрљала по тлу.

Пошто људи радо присуствују представама ове врсте, на Дорт - јолу би се увек налазило много људи, који су касније сведочили о погубљењима.

Али, то није било све.

Као упозорење онима који наилазе на раскршће, труп је остављан два дана и две ноћи на самом средишту, уз камен смрти, окренут потрбушке, са одсеченом главом између ногу. 

Раскршће - губилиште, није оно сурово позориште које призивамо на нашој Трибини „Театар Балкана - Сарадња на раскршћу".

Насупрот таквој визији која би можда пристајала стереотипу суровог Балкана и насупрот актуелној политичкој стварности, која је искорачила са Балкана и расцепом заразила целу Европу, верујемо да комплементарни концепти култура на Балкану, истовремено супротни и блиски, могу коегзистирати заједно, и игром и креативношћу неутралисати а потом избрисати нетрпељивост и неслогу.

Идентитети се формирају увек у дијалогу, а понекад и у борби са стварима које „значајни други" желе да виде у нама самима. 

Завршићу свој увод поново речима Исидоре Секулић: „Балкански свет треба подсетити на Балкан и на сјајне традиције Балкана. Балканским државама , које са Балкана не могу никуда и никоме, Балкан је целина и сврха. Балкан је, дакле, сам собом проблем и идеал."

Позивам вас да својим учешћем у Трибини помогнете Фестивалу да трасира пут у још једно, овога пута конструктивно балканско искуство, достојно изазова које пред нас ставља моћни Балкан.

Стварајући Антологију, каже да је прихватио све што у себи има неке поетске вредности те су се тако у њој нашли песници најразличитијих схватања поезије, од Змаја до Ршумовића, који је заступљен са највише песама.

Песник Љубивоје Ршумовић каже да је реч о својеврном Душановом законику о томе како треба писати за децу.

"Душко Радовић и сам се наравно мучио, сам себе преиспитивао и тако даље док није дошао до праве формуле како треба литерарно разговарати са омладином", каже Ршумовић.

Сам Радовић, у предговору књиге рекао је, да је био строг.

"Душкови критеријуми су у свима нама који смо сарађивали са њим остали. Ја не лажем, кад кажем да све што напишем данас после толико година од његове смрти, прво Душко Радовић прочита - то је остало и мојим колегама који ће евентуално правити неку нову антологију поезије за младе људе, за децу", рекао је Ршумовић.

Душко Радовић је пошао од песама за најмлађе - једноставних, кратких, наивних, и по облику и по садржају. Затим је пратећи развој деце, додавао нешто озбиљније и зрелије стихове. Каже, по његовом мишљењу најбоље.

Направио је прегледну и читку Антологију, за све узрасте. Књигу за сва времена.

"Ми данас имамо одличну књижевност али немамо ниједног писца чија би се превођеност могла мерити са оним обимом превода који су имали Андрић или Киш у свом времену, али право говорећи и у нашем времену", мишљења је Гојко Божовић, књижевни критичар и издавач.

Више је разлога за то. Глобализацију језика прати глобализација укуса, а у средишту издавачких интересовања није врхунска књижевност, већ забавна, комерцијална, палп литература. Имена наших аутора ретко су заступљена у каталозима великих светских литерарних агенција.

Ипак, захваљујући личном ангажовању, предузимљивости издавача или подршци Министарства културе, савремени аутори доспевају у круг превођених уз увек актуелне класике. Ту су Албахари, Басара, Великић, Горан Петровић, Бајац.

Књижевник Владислав Бајац наводи да су његове књиге преведене на око 20 страних језика и на још, отприлике, 35 до 40 на које су преведени делови или поједине приче.

Његове књиге су стигле до арапских земаља и Кине, често не мењајући наслов.

"На пример, Хамам Балканија се на свим језицима зове тако", додаје Бајац.

Министарство културе 12 година суфинансира преводе домаћих дела. Као и неколико година уназад усталио се буџетски износ од око 10 милиона динара и добра је вест да износ није падао, мада би било добро да наредних година ако има могућности, буде виши, сматра Младен Весковић, саветник у Министарству културе и информисања Републике Србије.

"Ти износи нису мањи него што се издваја у земљама попут Србије дакле сличне величине и сличног економског стања", наглашава Весковић.

Током протекле деценије, само уз подршку Министарства културе, објављени су преводи око 600 домаћих наслова. Број није мали, али одјек очигледно није довољно велики да бисмо могли да кажемо имамо новог Андрића, Киша или Павића.

"Дела која су овде изложена 90 одсто су мени позната. Ту је онај париски део изложбе када је највише стварао. Ту је Љубиша постигао оно што је хтео. То што је оставио иза себе је доста познато и препознатљиво", наводи Тома Трифић, професор Академије ликовних уметности у Косовској Митровици.

Танасковић је магистрирао на Академији ликовних уметности у Приштини у класи чувеног професора Хилмије Ћатовића.

"Љубиша је заиста понео сва могућа искуства, знања која је наравно примењује на својим делима и за њим је остао заиста један велики опус", истиче Ирина Шантрић Черњавски, академска сликарка.

Са геном родне Средске недалеко од Душановог Призрена у Метохији, уметничким делима, али и радом у Галерији уметности у Приштини, Танасковић је показивао како се воли и чува вишевековно културно наслеђе, не само средњовековне Србије.

"На првом месту обојен је бојама Косова и Метохије. Оним бојама које тај простор дефинишу. Оне се осликавају у већини модерних и савремених сликара Косова и Метохије. Има тог трага који би се могао назавати – приштинском школом", наводи Живојин Ракочевић, новинар.

Његовим сликама дивили су се не само у изложбеним просторима Балкана. Изложба је отворена до 24. марта.

Традиционално такмичење у извођењу француске шансоне одржаће се широм Србије, а поред тога представиће се залагања за културну и језичку равноправност, одржавање мира и једнакост полова представиће се на овогодишњем Месецу франкофоније.

"Србија је од октобра 2018. године постала придружена чланица међународне организације франкофоније и то је велика ствар за Србију. Француска амбасада организује предавања о 180 година француско-српских дипломатских односа", каже Соња Филиповић из Француског института.  

Једна од најбитнијих спона француске и српске културе су дела Станислава Винавера. Његов књижевни опус и данас оплемењује културну повезаност две земље. Mногобројна Винаверова дела о француској књижевности, филозофији, ликовним уметностима, музици и политичким идејама и данас се проучавају и читају.  

"Винавера смо давно анализирали као преводиоца и знамо да је један од највећих преводилаца, одавно га знамо као једног од највећих пародичара, пропагатора модернизма, авангарде. Али ми нисмо знали, нисмо имали на једном месту шта је све Винавер писао и чиме се бавио", објашњава унука проф. др Милица Винавер, унука Станислава Винавера.

Винавер је био један од оних који су заслужни да европска култура пронађе свој пут ка Србији, а дани франкофоније представљају управо омаж вредностима које зближавају и негују заједничку прошлост и дугу историју односа са Француском.

У образложењу се наводи да Ђорђо Сладоје има до сада укупно 22 веома успеле и високо оцењене књиге, што га сврстава у ред "најостваренијих савремених српских песника препознатљивога гласа, дисовски горког, дисовски строго критички усмереног на наше дане, али и дисовски оданог својој песничкој традицији, језику, отаџбини и народу".

"Тај глас је скептичан, обележен искуством рата, избеглиштва, пораза, осећања обескорењености, нужно елегичан, проткан иронијом и горким хумором, драматичан глас о драматичном и у драматичном времену.

Вероватно су зато неколике његове књиге компоноване као “петочинке” - као прикривене драме вођене према трагичној катарзи", истакао је жири.

Ђорђо Сладоје је рођен 1954. године у Клињи код Улога, у Горњој Херцеговини. Гимназију је завршио у Сечњу, а студије социологије у Сарајеву. 

До 1992. године радио је у Народној и Универзитетској библиотеци у Сарајеву.

У време рата у Босни и Херцеговини избегао је са породицом у Врбас, где је радио као секретар Фестивала поезије младих и уредник часописа "Траг" до 2007. године.

Од 2007. године ради као уредник књижевног програма у Културном центру Новог Сада.

Објавио је 22 књиге поезије и приредио је "Најлепше песме" Рајка Петрова Нога (2002).

За свој песнички рад добио је низ најзначајнијих награда, а његовој поезији писали су најистакнутији српски критичари и објављена су два зборника критичких радова.

Већина изабраних представа у складу је, како је навео, или у дослуху, са савременим, референтним позоришним и извођачким праксама.

Велики део представа припада друштвено ангажованом, освешћеном позоришту које се на храбар, бескомпромисан, уметнички и естетски релевантан начин хвата у коштац с горућим друштвеним проблемима и аномалијама, пркоси им, огољава их и разобличава, рекао је Савић.

Према његовим речима, компаративна анализа указује и на то да су у већини изабраних представа, различитим позоришним средствима, изузетно наглашена политичка и друштвена значења драмских текстова из којих произилазе, надограђују их, реконтекстуализују, и дају им нова, савремена, актуелна значења и конотације.

Чак и летимичан поглед на селекцију 69. "Фестивала професионалних позоришта Војводине" указује на читав корпус тема и идеја које се отварају, промишљају и проблематизују у изабраним представама, а међу којима доминирају бунт и отпор стигматизацији, уметнички и позоришни обрачун са манипулацијом и демагогијом као основним оруђима за испољавање и одржање политичке и друштвене моћи, навео је Савић.

Савић каже да отуда долази опака тенденција стигматизације здравог разума и његовог свођења на нулу, захваљујући већини изабраних представа, видљива, онима који имају очи да виде и уши да чују.

Слоган овогодишњег Фестивала указује и на стигматизацију друштвено одговорног позоришта, културе и уметности уопште, појединаца и друштвених група, моралних узора и светоназора, права на мишљење, став, индивидуалност, самосвојност, различитост, права на отпор, бунт и непристајање, указао је Савић.

Драматургија овогодишњег фестивала није тек обичан редослед представа, него имплицира поетичку, естетску и тематску градацију и развој, као и градацију примене савремених, референтних позоришних и извођачких пракси, прецизирао је Савић.

Како је рекао, само тако предложен редослед омогућиће публици да препозна и ишчита сва значења и референце изабраних представа, да би лакше разумела и поднела свет, друштво и време у којем живи.

Представе на Фестивалу 

"Било једном у Банату", Жељко Мијановић и Владимир Лазић, према причи "Легенда о позоришту" Игора Бојовића, режија Владимир Лазић, Народно позориште "Тоша Јовановић", Зрењанин

"Шта се догодило са Беби Џејн", на основу романа Хенрија Фарела, сценска адаптација Беа Ерњеи и Петер Галамбош, режија Петер Галамбош, Народно позориште/Народно казалиште/Нéпсíнхáз Суботица, (драма на мађарском језику)

"Лисистрата", Аристофан, режија Јована Томић, Народно позориште/Народно казалиште/Нéпсíнхáз Суботица, (драма на српском језику)

"Вештице из Салема", Артур Милер, режија и адаптација Никита Миливојевић, Српско народно позориште

"Хасанагиница", по мотивима драме Љубомира Симовића, режија Андраш Урбан, Новосадско позориште/Ујвидеки синхаз

"Тартиф", по мотивима оригиналне Молијерове драме, аутор и редитељ Игор Вук Торбица, Народно позориште Сомбор и Српско народно позориште

У част награђених (ван конкуренције):

"Доплер", Ерленд Лу, режија Александар Поповски, Српско народно позориште и Центар за развој визуелне културе Нови Сад

Изабране представе, према речима Савића, нису без појединих мана и недостатака, пре свега на плану драматургије, али и извесних идејних и поетичких лутања, недоумица или недоречености.

Али, све је то разумљиво, прихватљиво и безмало занемарљиво у контексту актуелне продукције у домаћим позориштима, закључио је Савић.

"Зашто 'Путујуће позориште Шопаловић' данас, па зато што ми живимо управо, односно ја живим у тренутку када се дубоко преиспитујем чему ова уметност, на који начин ову уметност и позоришну и сваку другу уметност доживљавају неки људи у друштву, какво је место уметности и уметника у друштву", објашњава редитељка Мандић Ригонат.

Како лепота утиче на зло, постоје ли границе између позоришта и живота, нека су од питања за грађане окупираног Ужица и глумце који би да се усред рата баве уметношћу.

"Мисија позоришта јесте, и увек је била, да поставља извесна питања, да понуди неке одговоре, не да дефинише, али да дâ могућност избора", каже Дејан Цицмиловић, који у представи игра Василија Шопаловића.

Улогу Благоја Бабића тумачи Александар Михаиловић.

"Имао сам част, пре свега, да играм и да упишем у својој биографији да сам био део неких Шопаловића, верујем да ће ови Шопаловићи бити значајни за овај театар", навео је Михаиловић.

Нишлије су изабрале да дан позоришта буде и почетак првог позоришног фестивала "Театар на раскршћу", који ће до 19. марта окупити позоришта од Словеније до Бугарске.

"Та одлука, да се фестивал 'Театар на раскршћу' споји са даном Народног позоришта Ниш, заправо је једна наша потврда успеха и жеље да окупимо на једном месту све значајне позоришне институције, позоришне ствараоце не само Србије већ и региона", објашњава Спасоје Ж. Миловановић, директор Народног позоришта у Нишу.

Позоришни ствараоци и стручњаци ће у пратећем програму фестивала, између осталог, размотрити и продубљивање сарадње позориштâ са ових простора.

Пауло Коељо се сматра најутицајнијим савременим писцем.

Његова дела продата су широм света у тиражу од преко 225 милиона примерака, а објављена су у 170 земаља и преведена на преко 80 језика.

Коељо је аутор неколико наслова који спадају у најчитаније књиге нашег времена, као што су "Дневник једног чаробњака" и "Алхемичар", који су га и учинили светски познатим.

Коељо је аутор и књига "Брида", "Вероника је одлучила да умре", "Једанаест минута", "Алеф".

Добитник је бројних престижних међународних награда.

Паоло Коељо је за члана Бразилске књижевне академије изабран 2002. године, а од 2007. године је амбасадор мира Уједињених нација.

Године 2009. додељено му је признање Гинисове књиге рекорда за најпревођенији роман ("Алхемичар"). Паоло Коељо је и писац кога прати највише људи на друштвеним мрежама.

Данас је дошло друго време: живимо у култури младости, те и они који имају преко шездесет година желе и даље да буду млади.

Последња област у којој бисмо помислили да може доћи до "диктата младости" вероватно је књижевност.

За разлику од филма, фотографије, па и стрипа, које су младе уметности, књижевност је најстарија и у њој је увек важило правило да су најбољи књижевници играли улоге "мудрих Нестора".

Андрић је од 1945. године до смрти држао физиономију доброхотног старца; Селимовић није мењао ауторитарни старачки оквир наочара до смрти; Живојин Павловић поносно је носио густе седе бркове; Драшко Ређеп је до последњег дана истурао отежале старачке образе као заставе.

Данас је дошло ново доба: што је неко стар и искусан у књижевности више није предност него мана.

Писац треба да буде млад да би био запажен. У реченици коју сте управо прочитали постоји контрадикторност између речи "запажен" и "млад".

Писац, пре свега, уопште не треба да буде запажен те је отуд ирелевантно да ли је млад. Оно што треба да буде примећено је његова књига.

Без претеривања могло би се казати да би писац током тридесет година писања могао да остане само име и да нико и не сазна како изгледа, нити да се у јавности појави иједна његова фотографија.

Отуд може да буде млад, стар, кљаст, слеп, аријевски леп...

Његов изглед не би требало да игра никакву улогу у томе да ли добро или лоше изгледа његова књига. Али...

Данас је дошла нова мода. Књига је перформанс, провокација, и дрско исказивање мишљења (баш по мери младих). Постоји мит о томе да је књижевност у кризи, што је врло лако доказати да није тачно, ни на српском, ни на светском нивоу.

Ако се тај мит пак прогута, онда су нам потребни превратници који ће унети нови крвоток у нешто што је „пуно паучине“ и „учмало“.

Таквима ћемо, само зато што су на Фејсбуку, давати највише награде, јер они се не либе да на свој профил закаче скандалозне снимке себе, својих књига, истомишљеника и нарочито противника.

Шта у оваквом окружењу да траже мудри старци и велики српски писци: Радован Бели Марковић (72), добитиник највиших наших награда, или НИН-ов добитник Милован Данојлић (82), или Алек Вукадиновић, песник (81), актуелни и уједно најстарији добитник награде „Меша Селимовић“?

Манифестације које носе називе „Постниновске чаролије“ или „Крокодил“ нису за њих. Њихови издавачи не би могли за ове писце да направе густ распоред гостовања и отварања сајмова.

Ипак, реч је о писцима на чије искуство би требало обратити пажњу.

Сведоци смо ипак супротног. Стари су као ствари, уз њих не може да се веже кинетичка енергија. Иду у музеј и тамо су у бољем случају поштовани експонати; у горем ни то.

Када ће мудри Нестори поново ући у моду тешко је казати. Свакако не у ближој будућности.

Дотад за утеху можда остаје Ујевићев стих: „Бити већ стар, а тако млад...“

Бернини и његова школа извршили су велике утицаје у бароку. Готово двестотине година, уметници су следили његове идеје.

"Био је свестран уметник попут Микеланђела, био је вајар, сликар, архитекта, дизајнер. Ова изложба представља његове уметничке активности и склоности", истакао је аутор изложбе Франческо Петручи.

Додаје да осим алегоријско-религиозног и митолошког сликарства, поставка у нашем националном музеју представља различите жанрове омиљене у то доба: портрет и пејзаж .

"Мислим да нам је барок веома близак, то је период слободе. Уметник је слободан да користи све технике, методе, да би импресионирао људе. Уметност барока је уметност комуникације", рекао је Петручи.

Ремек дела Римског барока у Народном музеју у Београду су до 26 маја.

„Те везе између лаке и озбиљне литературе су врло занимљиве. Ви знате да су многи писци користили форме лаке литературе да би створили озбиљну литературу. Рецимо крими роман ја сматрам за лаку, али знате да је прво Достојевски створио неколико романа који имају за подлогу крими причу, па Умберто Еко Име руже, шта је такође једна врста крими романа. И такозвани 'лав романи'. Шта је прича Ане Kарењине него упрошћена љубавна прича, али код мајстора Толстоја та прича добија сасвим другачију димензију“, објашњава писац Милисав Савић.

Иако мајстори, Достојевски, Толстој и остали писци који чине лектиру, нису омиљени међу ученицима. Њима су примамљивији другачији садржаји, тврде професори.

„Они лектиру уопште не воле да читају, то доживљавају као атак, мислим да у принципу велики број младих људи мало чита или не чита. Живимо у доба визеуелне културе, а они који воле да читају, сад и ту постоји нека врста моде. Мислим да су романи типа епска фантастика нешто што је популарно“, каже професорка књижевности у Филолошкој гимназији Татјана Жигић.

А када је реч о популарности, овако изгледа топ листа најчитанијих књига у библиотекама у току протекле године. Први су Ћосићеви Kорени, следи Андрићева На Дрини ћуприја, а потом Михајловићева Kада су цветале тикве. Наредна три места припадају љубавним романима Јелене Бачић Алимпић.

„Јавна библиотека је место за све, морамо да имамо на својим полицама и писце које можда неко са тананијим књижевним укусом можда не би ставио на своје полице. Али знате како, лош учитељ-лош ђак, тако да лака литетартура не може да промени читаоца, не може да га пробуди у оном смислу у којем то могу да ураде књиге које се већ потврђују кроз време и које и данашњи књижевни критичари од реномеа сматрају вредним“, тврди уредница културних програма у Библиотеци града Београда, Исидора Ињац.

Ако озбиљна литература за разлику од лаке, која успављује на плажи, подиже притисак и тражи активно читање, да ли нам избегавање таквог читања говори да је публика лења или да су вредни они који лаке садржаје пласирају.

„Ја мислим да основна кривица ако ћемо тако строго судити лежи на реклами, на манипулацији публиком. Врло добро се сећам 70-их и 80-их када је таква ствар кренула из САД када су тзв. блурбови, кратки текстови на корицама књига, постали толико самохвалећи о свакој књизи која изађе. Наравно да је то олако хваљење књига омаловажило суштински квалитет у књигама које вреде и наравно дезавуисале потпуно причу о реалном шта ваља, а шта не ваља", сматра оснивач и уредник издавачке куће „Геопоетика“, Владислав Бајац.

Да је важно читати сагласни су наши саговорници, али ипак истичу да је битно шта читамо. Велику одговорност у образовању читалачког укуса поред породице и школе имају и јавне библиотеке. С тим у вези у Библиотеци града Београда прошле године основали су национални портал stadacitam.rs на ком запослени препоручују књиге за читање.

Док не посетите портал, ево шта су предлози наших саговрника: Александријски квартет –Лоренс Дарела, романи у ужем избору за Нинову награду; Лана Бастаћ и Жарко Радаковић, али и добитника Владимира Табашевић, као и књиге Андреја Макина и Пол Остера.

"Многа велика дела која су ове жене начиниле настала су управо из пркоса. Све њих повезује што су радиле оно за шта је околина мислила да никако није изводљиво, њима није прикладно и прилично, међутим оне су истрајавале, на крају се указало да су биле у праву и успеле су у томе што су наумиле", каже Ивана Нешић, ауторка књиге.

У књизи читамо о женама од 13. столећа до данас. Срећемо прве владарке, песникиње, лекарке, учитељице, сликарке. 

Сећамо се Драге Љочић, Катарине Миловук, Јелисавете Начић, Маге Магазиновић, Ксеније Атанасијевић. Међу 50 жена је и врхунска спортистикиња и својевремено светска рекордерка Вера Николић.

"Млађим генерацијама препоручујем да не могу сви да буду светски рекордери, али могу да зацртају неке циљеве у животу. А кад се то оствари, онда човек осећа једну велику срећу", каже Вера Николић.

Сваку жену и причу о њој ликовно дочаравају сјајне илустрације Азре Костић Прчић и књига је у целости један другачији модел девојчицама које данас одрастају.

"За девојчице, односно за мале људе који ће расти у разним правцима, некако је можда и важније, управо то велики, широки спектар различитих делатности, којима су разне жене отварале врата, ова књига их на неки начин пописује", каже др Адриана Захаријевић, научна саветница Института за филозофију и друштвену теорију. 

Многе од њих осим јаке воље и вере у себе, прави ослонац имале су у подршци својих родитеља. Зато је ово прилика да позовемо родитеље да приче о великим женама и њиховим делима, читају са својом децом, како би што јасније увидели начине достизања снова.

Петнаестоминутни плес солисте Московског академског музичког театра "Станиславски и Немирович-Данченко" Алексеја Љубимова и првака Балета Народног позоришта Дејана Коларова, био је увод у наступ Полуњина.

Чувено "Посвећење пролећа" Игора Стравинског у средишту је драматичног плеса Полуњина, који истражује лудило Нижинског и његову потребу да осећа, а не да размишља.

Упечатљивом получасовном игром, Полуњин дочарава бол, снагу, патњу, рањивост, борбу са самим собом.

Од почетног дуа Љубимова и Коларова преко драматичних сцена Полуњина самог на бини, до последње кореографије тројице играча, Оиши истражује светло и таму, сенке, оно што сваки човек има унутар себе.

"Када игра достигне крешендо, ја више не постојим. Постоји само плес", рекао је својевремено Нижински, а "Посвећење" је напета, језгровита прича о потрази, сумњи и унутрашњем конфликту.

Публика, која је до последњег места испунила Народно позориште, громогласним аплаузом је поздравила играче и кореографкињу, а деца из неколико балетских школа уручила су славном Полуњину своје радове на папиру.

Балет "Посвећење" је светску премијеру имао 14. јула прошле године у Сент Морицу у Швајцарској, у оквиру Фестивала културе "Ориген", а београдска публика ће имати прилику да га погледа и сутра и прекосутра.

Полуњин је прошле године снимио спот који је приказан на отварању Народног музеја у Београду, након тога је наступио на отварању фестивала "Егзит" у Новом Саду и у Србији, за коју каже да га инспирише, основао је фондацију чији је циљ да пружи помоћ и подршку играчима, посебно талентованој деци.

"Наши попусти су од 20-40 посто у зависности од тога да ли је неки наслов новији, онда је попуст мањи. Попусти важе и у нашим малопродајним објектима током трајања сајма и који дан још после", каже Добрија Јовичић из Завода за уџбенике.

Директор Издавачке куће "Платонеум" Душан Вујичић каже да се од њихових издања чита практично све – историја уметности, историја уметности Српске православне цркве и општа историја уметности. 

А да све не би било као некад, први пут док траје Сајам градом шетају књишке виле и на разним местима скривају књиге. Препознаћете их по зеленим машнама и торбама. То је интернационални пројекат који је пре две године почела глумица Ема Вотсон.

"Књишке виле доносе вилинску прашину и остављају књиге свуда по својим градовима и усрећују читаоце који књигу можда не могу да приуште. Ту књигу може да задржи или да је поклони некоме и тако он сам постане књишка вила", каже вила Катарина Костић.

Посетиоци ће моћи да упознају домаће и иностране писце, биће одржани и Сајмови образовања и запошљавања, изложба Арт експо, Фестивал илустрације књиге и још једна новост.

"Панел Буктјубера, с обзиром на то да су сви већ сада навикнути на Јутјуб, ајде нека пронађу и Буктјуб, па да виде шта се тамо дешава. Ми ћемо овде објаснити како да постанете члан те заједнице", каже Гордана Кнежевић са Новосадског сајма.

Традиционално, на сајму ће бити одржани и Дани руске културе и манифестација "Дани Лазе Костића" где ће бити представљени добитници најзначајнијих књижевних награда између два сајма, а најбољем писцу и издавачу биће додељено признање која носи његово име. 

"Позиве, обећања и одлагања да постанем чланица ансамбла без обзира на мој рад и успех, добијам више од четири године уназад, а изговор је увек тај да је на снази закон о забрани запошљавања. У те четири године у ансамбл је примљено четворо глумаца, те стичем утисак да тај закон важи искључиво за мене", навела је Селимовићева, додајући да јој интегритет не дозвољава да прима похвале у "систему који селективно похваљује или кажњава, који не омогућава право на радно место без обзира на заслуге".

У таквом систему нема разлога за славље, има разлога само за рад и вољу за бољитком и променама, навела је Селимовићева.

Она је навела и да је данас сазнала да награду дели с колегиницом Сузаном Лукић, те поручила да њој препушта "своју половину" награде, уверена да ће у наредних осам година и сама завредети то признање, с обзиром на то да се, према правилнику позоришта, оно додељује глумцима до 40 година.

Награда "Петар Банићевић" установљена је 2010. године, а први пут је додељена наредне године. Досадашњи лауреати су: Игор Ђорђевић, Ненад Стојменовић, Милош Ђорђевић, Нада Шаргин, Павле Јеринић, Сена Ђоровић и Бојан Кривокапић.

У прес служби Народног позоришта рекли су Танјугу да нису у могућности да објаве ко су чланови жирија за награду "Петар Банићевић", а директорка драме Тања Шљивар није била доступна.

"Повеља повезује све Србе у њиховом културолошком деловању, где год да се налазили, јер границе културног простора није могуће свести у границе једног политичког, односно државног простора. Српска култура је јединствена на сваком простору на којем српски народ живи, у оквиру или изван граница његових државних творевина", каже министарка културе Републике Српске, Наталија Тривић.

Уз ограду да Србија као матица подржава остваривање права и других етничких заједница, у Повељи се додаје да се не може занемаривати ни потреба да култура српског народа буде развијана и јединствена у свим државама насељеним Србима.

"Ово је израз одговорности државе Србије да кроз културу обједињује свој народ. Србија и Српска су стубови тог подухвата и мислиће и деловаће у смеру који је Повеља о српском културном простору назначила, на општу корист, а ни на чију штету", нагласио је министар кулуре Србије Владан Вукосављевић.

Посебна пажња биће посвећена очувању српског језика и ћирилице, а планира се и отварање лектората у земљама где постоје српске заједнице.

"Циљ је, дакле, да схватимо да смо умели некада да будемо део света и да избегнемо оно што ми се негде чини да се надвија, свесно или несвесно, а то је културна изолација и провинцијализација", наводи председник САНУ, Владимир Костић.

У документу се наводи да је у сукобима на овим просторима српска страна "безусловно негативно маркирана", као и да "обнова поверења међу суседним народима може да почива једино на спремности да се уваже веродостојне историјске чињенице."

Потписивању Повеље присуствовали су и представници српских заједница из Хрватске, Црне Горе и Румуније.

Ова тврдња најбоље осликава стање сродника великих уметника који се сами у нечему нису јавно истакли.

Супротно очекивањима оних који се броје у уметникове обожаваоце, чланови породица уметника најчешће нису најсрећнији што су у сродству с познатима.

Шта је томе узрок?

Пођимо од најједноставнијег: уметници „украду“ презиме осталим сродницима. Само је један Бах.

Синови морају да имају име: Карл Фридрих Емануел Бах, Вилхелм Фридеман Бах.

Потом приватно, уметници често нису једноставни људи. Заробљеници су своје величине и мисле да ће живети вечно.

Отуд не сређују своје наслеђе, нити именују институције које би наследницима у томе помогле.

Све око наслеђа зато иде снеруке.

Постоји неколико разлога због којих наследници уметника обично нису најбољи чувари наслеђа. Кренимо од најједноставнијег: живети са уметником већином није једноставно.

То су људи који се не уклапају у конвенције, најчешће немају стални посао, врло су слободних навика.

Уметник је зато у породици сумњива особа. Мало ко из фамилије верује у његов таленат, доказивање уметничког успеха скопчано је са несигурним вредновањем, те ближњи имају све разлоге да мисле како има једну муку, а за сродника.

Године пролазе, уметник ствара, а кад умре, породица се одједном суочи с наслеђем за које не зна ни какво је, ни колико је, ни које је заправо вредности.

Није далеко од истине казати да само уметнички настројени потомци могу ваљано да брину о наслеђу својих великих предака.

Али, колико је таквих случајева?

Свега је неколико примера у новијој српској уметничкој пракси да су од уметника настајала деца уметници.

Један такав је отац, сликар Милош Бајић и син, редитељ Дарко Бајић. Није потребно много више од пет прстију једне руке да се наведу случајеви у којима су уметници за децу имали уметничке истраживаче.

Један такав случај је Ана Ћосић Вукић, доктор филолошких наука, ћерка писца Добрице Ћосића.

У свим осталим случајевима деца уметника су нешто друго што их не квалификује за посао херитолога.

Па и кад хоће да помогну, нешто их спречи. Писац ових редова је унук вајарке Ангелине Гаталица за којом је остало мноштво великих одливака од бетона тешких по стотину килограма.

То је разлог што породица до данас није успела да на сигурно место смести Ангелинино наслеђе, а скулптура Аутопортрет са псом изложена је тек прошле године, први пут након више од петнаест година од смрти вајарке...

Данас када живимо у доби када није далеко остварење сна да се све дигитализује, до упутства за коришћење лекова и рецепата за припрему супа из кесице, звучи невероватно да немамо институцију која ће бринути о наслеђу сваког предмета који заостане за сликаром или вајаром, или сваким листом хартије, или фајлом на његовом рачунару, који остане за писцем.

Није потребно много улагања да се направи банка података сваког преминулог писца.

Данас више нема хартије, већ је довољно да, уз пристанак породице, нека непрофитна институција, извуче хард-диск пишчевог рачунара и пренесе га на чување и проучавање. Личи на донатство органа?

Можда, али као и у случају јетре, или бубрега, може да спаси један живот. У овом случају интелелтуални живот уметника.

"Библиотеке и библиотекари за мене су биле важне када сам ја била мала, а данас можда још више као дечјег писца", иситче ауторка Јасминка Петровић.

"Библиотекари заправо спајају децу и нас писце, књиге. Ако ми нисмо у могућности да дођемо, они су ти који те књиге оживе. С обзиром да се данашња деца мењају и да више није довољно само деци пружити књигу да је потребан и неки разговор и нека шала, прича и наравно радионице", указује Петровићева.

Јасминка Петровић је књигу посветила Андреју Јаковљеву, библиотекару зрењанинске библиотеке, који је био загледан и заљубљен у књиге.

Како наводи, Јаковљев је за Петровићеву био много важан зато што је уз њега упознала и заволела "Песничку штафету", једну од најстаријих манифестација која је управо код деце подстакла читање, креативност, писање.

"Андреј, нажалост, није више са нама, али су остале књиге и идеје да код деце треба развијати љубав према читању", каже Јасмина Петровић.

Приповест "На крилима књиге" илустровала је Ана Петровић, а објавила Градска народна библиотека "Жарко Зрењанин" у Зрењанину.

Намењена је пре свега деци предшколског узраста и ђацима првог и другог разреда основне школе.

Прве бројеве од маја 2002. обележила су збивања од доласка Мисије Уједињених нација. Тада се народ окупљао у порти гњиланске Цркве Светог Николе. 

"И онда се ту јавила животна потреба да се све то што се дешавало, тај терор над Србима негде забележи и остане траг, тако је настао овај часопис", рекао је Ратко Стоиљковић, главни уредник.

Књижевни часопис сада има своје устаљене рубрике из наше књижевности, посебно завичајне, представљање нових књига и друго.

"На наше велико задовољство и на велику радост само у Косовском поморављу је годишње бар 10 књига, ако не и више. Сви аутори наравно нађу место у овом "Литерарном отиску" који обједињује све њих између осталих рубрика", каже Јасмина Стоиљковић, сарадник.

Литерани отисак је једини часопис клоји излази у Гњиланском поморављу. Приређују га косовски ствараоци и представљају у градовима наше земље.

Даница Андрејевић, књижевни критичар каже да на централном Косову једино "Литерарни отисак" одржава ту традицију која чува и старо и пласира ново.

"То је нека генеза која као ласер окреће се према прошлости и окреће рефлектор према будућности. Колико год да је мало Срба тамо, докле год има језгро једно културолошко, једна генетичка целина, биће доказ граничарства културе које српски језик и књижевност имају", рекла је професорка Андрејевић.

У "Литерарном отиску" застуољене су и теме из хришћанства, али и ликовног стваралаштва и музичке сцене.

Друго следи 11. марта и завршава се после 30 сати мултимедијалног, а како би другачије, догађаја који ће комбиновати театар са навођеном изложбом.

Она ће нас поново провести кроз догађаје који су заувек 1989. године утиснути у историју и нашу и светску. "Гуглајте" тај датум - театралан сам по себи, "у освит ратова и рушења".

"Непоновљивост", ако могу у једну реч да стану три деценије које описују идеју једног театра, онда је то управо та реч коју је изговорио директор Битефа Милош Латиновић, најављујући јубилеј у такође непоновљивом амбијенту Виминацијума.

Промовисати посебност, био је и остао задатак Битефа, а вечерашња представа која ће прву репризу имати већ 6. марта, прича је не само о Мири Траиловић, већ и о уметности уопште, каже Латиновић.

Подједнако узбудљив и свечарски за Битеф и његову публику биће и цео март и април,најављује програмска директорка Јелена Богавац, све под мотом "30 година у завери", коју појашњава завером са духом позоришта, неуништивим и, како каже - неодољиво ефемерним.

Тај дух претопио се у оно што зовемо духом главног града. На њега су поносни и они који никад нису прошли кроз врата у комшилуку Бајлонија.

Огањ сада чувају и распирују, следбеници и посвећеници: директор Милош Латиновић, агилне и надахнуте Јелене-Богавац и Кнежевић, Славица Хинић, Сања Љумовић, Весна Богуновић.

У публици верно седе они који памте време Мире Траиловић. Старе авангардно и експериментално. Деца су им чувари традиционалних вредности. Сви заједно тражимо тачку у којој ћемо се срести.

Можда то буде баш вечерас када се поклонимо М.И.Р.И, а њен спиритус мовенс, задовоњно намигне с небеске галерије.

"'Мира' је шифра или појам који би требало да значи прогресиван однос према театру, стваралачки модел театра, која се супротставља са осредњошћу која нас окружује", истиче редитељ Андраш Урбан.

Драматуршкиња Ведрана Божиновић истиче да је за њу између Мире и позоришта, знак једнакости. "Почели смо да причамо шта је позориште било тада, када га радила Мира, и шта је позориште данас, када га раде они који кажу да су њени наследници", наводи Божиновићева.

Међу Мириним наследницима су аутори представе – Мира и као Траиловић и као Карановић и младе глумице.

"Мислим да по позоришту можемо да видимо у ком смо тренутку у животу. Много компромиса које себи допуштамо доводе позориште у позицију у којој се налази данас", сматра глумица Сузана Лукић.

Њена колегиница Горица Регодић каже да би волела да је позориште смелије и искреније. "Волела бих да се позориште бави темама које би нама значиле", додаје Регодићева.

Ово је почетак. Следећа рођенданска ''журка'' већ 11. и 12. марта – 30 сати у континуитету, па ко издржи.

Заступљене су готово све фазе и теме његовог медијски разноликог рада од раног периода – из атељеа Стевана Алексића до ратног, минхенског, међуратног периода у Београду, Лондону, Паризу. Циљ изложбе "Васа Поморишац – од традиције до модерне", по ауторкама, јесте систематизација и интерпретација значаја његовог дела.

Кустос и аутор Оливера Скоко истиче његову уметничку радозналост.

"Имао је потребу за сталним образовањем, потреба да пренесе знање својим студентима и потрага да нешто открива код себе и других. Био је један од најбољих аутора новчаница између два светска рата", каже Скоко. 

Васа Поморишац био је одличан цртач, префињен колориста са истанчаним осећајем за композицију. Инспирисан хришћанском иконографијом, био је наклоњен и религиозном сликарству. Проучавао је трагове нашег старог сликарства по манастирима.

Његове композиције уједињују различите елементе- експресионизма, кубизма, симболизма. Дела Васе Поморишца откупљена су за уметничку збирку Викторија и "Алберт музеја" у Лондону. Ово није ретроспективна изложба њен акценат је на односу уметника према Зрењанину.

"Увек је Васа Поморишац осим што се представљао у престоници и другим европским градовима излагао у Зрењанину јер  је он нама битан као завичајни сликар", каже Ивана Арађан, ауторка изложбе. 

Изложба Народног музеја Зрењанин "Васа Поморишац – од традиције до модерне" гостује у галеријском простору Дома војске Србије до 20. Марта.

Готово 150 хиљада књига и других публикација обогатило је библиотечки фонд, али и подсетило на стари проблем.

"Очекујемо да ћемо наредне године започети радове на изградњи новог депоа, односно на проширењу већ постојећег депоа Народне библиотеке", каже Ласло Блашковић, управник Народне библиотеке Србије.

Национална награда у области библиотекарства "Јанко Шафарик" припала је Дејану Вукићевићу, библиотекару саветнику у Народној библиотеци.

"Значи ми и то што ће библиотекари макар на тренутак бити у фокусу на мапи Србије и српског друштва уопште", каже Вукићевић.

Свечану беседу Горан Милашиновић је посветио судбини књиге у нашем времену.

"Мислим да је то страх који не треба да имамо. Као што је Умберто Еко говорио да књиге не могу да нестану јер ништа боље у ту сврху није измишљено", каже писац и лекар Горан Милашиновић.

Посебно је занимљива листа 10 најтраженијих наслова у јавним библиотекама Србије, јер на првим месту није, како смо навикли, ни ново издање ни прошлогодишњи "Роман године", већ први НИН-ов добитник ,"Корени" Добрице Ћосића.

Томе је допринела и истоимена серија Радио телевизије Србије. И следећа два места заузимају наши књижевни великани. На дело једног из тог реда, Ђуре Јакшића, подсећа ова изложба.

"Луиђи Пирандело је рекао да нема ничег озбиљнијег од хумора. Сав мој труд и рад је био јако темељан и озбиљан и у том смислу ја у сали кажем да сам се ретко кад и насмејао, и суштина јесте у томе да је то једна материја која је просто невероватна у том смислу, када говоримо о феноменологији о оном суштинском делу хумора, и онда у том смислу покушавате да читате, што више да схватите, што више и приступате томе културално али пре свега научно и онда вам је то један задатак, један озбиљан циљ", рекао је аутор Иван Златковић. 

Хумор је, како Иван истиче, веома озбиљна ствар, а читајући ову књигу подсећамо се на културне вредности нашег друштва

"Наш народ је познат по томе да на све веома брзо реагује и имамо једно дивно подсећање на културне вредности нашег народа, њихово кретање по терену и одатле су сви ови записи. Оно што мислим да је најлепше да се каже је да је хумор право побуне и право на слободу и то је можда једина права карактеристика нашег народа", сматра Залтковић.

Сабрани примери те научно-популарне антологије, чија је основа критичко разматрање хумора, довољно су разноврсни да представе тај феномен. Хумор у форми шаљивих прича преточен је у штиво за широку читалачку публику.

РТС је у 2018. години емитовао серију "Корени", која је била најгледанији домаћи садржај. Последњу епизоду телевизијске адаптације романа Добрице Ћосића пратило је више од 2.000.000 гледалаца.

Трећа најчешће позајмљивана књига био је роман Драгослава Михаиловића "Кад су цветале тикве". Наредна три места заузеле су књиге Јелене Бачић Алимпић.

Од 155 јавних библиотека у Србији, на анкетни упитник одговорило је 117 библиотека, достављајући податке о броју позајмљивања књига домаћих аутора.

Тешкоћу у утврђивању листе представља чињеница да библиотеке раде у различитим системима за аутоматизацију библиотечког пословања или нису ни у једном од поменутих система.

Мермоз након представе објашњава: "У представи се ради о томе да родитељи морају да се слушају. Они морају да се поштују. За то се на крају добиjа благослов на небу."

Такве занимљиве сцене стално се догађају у "Селу бајки" (Adjrou'hoyéy), на периферији града Абомеј-Калави на југу Бенина.

Уметник и приповедач бајки Фидел Анато жели да на тај начин очува стару традицију. И за то није неопходан некакав посебан дан, као што је дан "Испричај једну причу", који се сваке године одржава 26. фебруара.

Не, тај 39-годишњак сваке среде позива сву децу из села да гледају и случају бајке. А преко викенда организује радионице, читаонице и наступе младих глумаца из читавог региона. Понекад дођу и гости из Француске.

Бајке су посебан универзум

Све то требало би да надокнади оно што је некада на југу Бенина било свакодневица. Раније су од села до села путовали приповедачи. Када би пао мрак, око њих би се окупљали деца и одрасли и слушали њихове приче. Старији су те приче код куће преносили на своје потомке.

Фидел Анато данас не жели само да одушеви нове генерације за бајке, већ и да ојача суживот. "Та традиција нам омогућава живот у заједници. Заједно се једе и пије, заједно се слушају приче. То је боље него у данашње доба кад свако има мобилни телефон и сам је са собом."

Телефоне и друштвене мреже на интернету Фидел Анато углавном доживљава као вештачке и беживотне. Уверен је да то никада неће моћи да замени бајке. "Бајке мотивишу и образују. Наравно, може једноставно да се каже: немој да радиш ово или ради оно. Али када се одглуми мали скеч, онда то свако разуме."

Многе бајке нису само забавне, оне имају и поруку, и подстичу на одређено понашање, рецимо поштовање, искреност и спремност да се помогне. Главни ликови су некада људи, а некад животиње.

У села у потрагу за бајкама

Ипак, телевизија и интернет су јака конкуренција. "Бајке су изгубиле на важности коју су некада у Бенину имале. Младима оне више нису тако занимљиве", каже германиста Менсах Векенон Токпонто. Он је 2002. на Универзитету Билефелд у Немачкој одбранио свој докторски рад на тему: "Бенинске и немачке бајке".

Како би старе приче сачувао од заборава, тај професор шаље своје студенте с опремом за снимање у њихова родна села. Они снимају приче из детињства старих људи како оне не би биле заборављене у ово дигитално доба. Део тог материјала већ је објављен. Збирка прича "Глиста и њен ујак: бајке из Бенина", већ је преведена и на немачки.

И "Село бајки" има своју сопствену збирку. Фидел Анато чак је основао праву библиотеку. Отвара велика врата и показује нам полице. Како каже, ово је прва збирка бајки у Бенину.

"Приметили смо да много људи познаје приче, али не зна одакле потичу", објашњава Анато. Већина књига је на француском – то је званични језик у Бенину.

Приповедање на распореду у школи

Ако се бајке задрже у сећању људи, то може да помогне и у очувању локалних језика, каже професор Токпонто. Када је он ишао у школу, морао је напамет да учи басне француског писца Жана де Лафонтена.

Бенинске бајке изворно су настале на језицима попут фона и тек касније су преведене на француски. "Али притом се увек нешто изгуби", каже германиста.

За библиотеку у "Селу бајки" задужена је Клодет Нонганде Зоведи, и сама приповедачица бајки. Она иначе ради као учитељица у једној основној школи. И тамо се полако враћају старе приче, јер петком је на распореду час бајки. "То је важан школски предмет", сматра она и истиче да се том часу и девојчице и дечаци веома радују. "Бајке помажу да се деца смире и смање стрес."

А ако и сама једног дана постану приповедачи, онда ће да науче да се боље изражавају и да говоре пред публиком.

"Још једна од прича које се баве кључним ломом у животу свих људи који су се родили у бившој Југославији у другој половини двадесетог века. Све оне којима је на неки начин тај рат, који је донео распад земље, донео једну цензуру у животима након којих заправо онај живот који живимо и јесте и није наставак оног преходног", каже књижевник Мухарем Баздух.

Нестварном снагом и лакоћом литерарног израза писац уводи нове ликове у причу равну паклу, шетајући тананом нити изнад провалије где су на мегдану љубав и мржња, вера и издаја, разум и лудило.

"Требало је две деценије да у мени сазри ситуација коју сам лично преживео и ту ситуацију сам пренео у мој роман. Док сам писао, живео сам уствари живот ликова који су главни јунаци мог романа. Много емоције има у свему и истине", наводи Зоран Пећанац.

Да ли добро може против зла, питање је свих питања романа "Западно од среће", Зорана Пећанца.

Овде можете погледати целу емисију Око магазин

„Некад ми се чини да Уелбек има прст на пулсу савременог света. Није он пророк, он тумачи трендове и све што се дешава, није дозволио да му поглед замути медијска какофонија, него прати савремено човечанство“, каже Иван Бевц, уредник издавачке куће „Бука“ и издавач Уелбекових романа у преводу на српски.

Зато је сваки роман Мишела Уелбека више од вести за књижевне рубрике. Јер – логично је да човек који је најавио доминацију ислама у Француској, а пре тога, како се верује, наслутио напад на куле близнакиње, сада опет скенира друштво.

Пророк, добро обавештени посматрач или само писац?

„Он је у том последњем роману описао и једну друштвену ситуацију која је трагична, а то је нестајање средње класе у Француској и нестајање њиховог сељачког сталежа који је био моћан, а пољопривредници у тој земљи данас живе на ивици глади и у великој самоћи“, каже Слободан Деспот, писац и преводилац, који живи на релацији Француска–Швајцарска–Србија.

Деспот појашњава да француска села и сељаци изгледају заиста онако како их је Уелбек описао и да његови јунаци из Нормандије заиста јесу „предсказање 'жутих прслука'“ појачано чињеницом да је књига објављена у тренутку „кад тај феномен 'жутих прслука' кулминира“.

„Жути прслуци“ у роману само су епизода – описана је сељачка буна у Нормандији у којој гине локални племић, иначе пријатељ главног јунака. А тек је главни јунак прича за себе – уз то и агроном, који је радио за Монсансто и за Министарство пољопривреде.

Да забуна буде већа – сам Мишел Уелбек је по образовању агроном. Довољно за дилему – да ли су црне прогнозе о пољопривреди у Француској тек пука фикција или оштра критика друштва увијена у омот уметничке слободе.

„Оно што се догађа пољопривреди у Француској, а што Уелбек описује не само као посматрач већ и као један темељан језгровит критичар, јесте обесхрабрујуће управо за оне земље које покушавају да се квалификују у то друштво“, каже Владимир Јанковић, преводилац романа Серотонин, али и претходних Уелбекових романа на српски. По његовој оцени, иако немилосрдна, Уелбекова слика је и прецизна и не може бити ни на који начин оспорена у Француској.

Да све струје које се појављују у друштву кроз Уелбека протичу као кроз медијум и сливају се у роман, сагласан је и Деспот. Појашњава да је „у Француској, за разлику од онога што ми мислимо, слобода изражавања веома контролисана и ограничена“ и да је Уелбек један од аутора који су нашли пут да кроз роман, који не може да се политички напада јер је уметничко дело, искажу оно што новинарство или јавна реч не могу.

„Чињеница јесте да су се неке ствари дешавале како је он предвидео, али опет кад погледате – можда то није ни било тешко предвидети и чињеница јесте да та фама и ти скандали су можда подигли интересовање за његову књижевност, али ја не видим ништа лоше у томе: можда је на тај начин један број људи који нису склони тако озбиљној књижевности дошао до његових књига, прочитао их и подигао за степеницу више свој читалачки укус, а они који воле добру књижевност, свакако нису одустали због тога“, оцењује Уелбеков београдски издавач.

Тако и сада – једни ће роман читати управо због "жутих прслука", а они којима то није прво на листи наћи ће у Серотонину оно што је сам Уелбек најавио речима да полако одустаје од политике, али не одустаје од теме љубави, односно потраге за њом.

Депресивни средовечни главни јунак Флорен-Клод нема финансијских проблема. Новац који има осигурава му материјалну егзистенцију и кад напусти добро плаћен посао у министарству, али да би поднео свакодневни живот – по савету лекара узима антидепресив. Преиспитује свој живот, сећа се бивших љубавница и размишља о томе како је пропустио љубав. Крај романа нећемо откривати.

Више од „жутих прслука“

Практично је скрнављење овог новог Уелбековог романа ако бисмо га посматрали кроз дневну призму, категоричан је преводилац који тврди да је ово најбољи Уелбеков роман до сада и да је питање шта би уопште следеће могао да напише.

„Претходни романи су били друштвенополитички огледи у виду романа, а ово је стварно роман: видимо савременог западног мушкарца који више нема за шта да се ухвати, не налази смисао живота и чија је путања ка што безболнијем самоуништењу, како он конципира свој живот“, тако Деспот описује роман.

„Писац опште клонулости“, како је сам себе у једном од ретких интервјуа описао Уелбек, и у новом роману остаје доследан себи. Опет ће скандализовати један део јавности начином на који пише о сексу, о хомосексуалцима, о женама... Већ је оптуживан за мизогинију; сада му неке критичарке замерају да је преспавао глобални "Me Too" покрет.

Његови овдашњи читаоци су категорични: нема шта да му се замера, а ако се мало боље анализирају нејгове књиге – јесу мушкарци главни, али су жене покретачи свега, каже Бевц.

„Уелбек је све оно што за њега не важи: њега су годинама квалификовали као човекомрсца, као женомрсца и негатора љубави и атеисту, а рећи за Уелбека да је атеиста то је као да сте рекли да је Дуле Савић центарфор Партизана, значи то нема везе са животом“, каже Владимир Јанковић.

„Он је велики чудак; ја сам га срео двапут и није лако ући у комуникацију с њим: он је непријатан и ружан и намерно не комуницира и тиме као да се штити, али кад имате посла са уметником тог калибра то постаје споредно, важно је да он изражава трагични моменат земље која је важила као једна срећна земља, земља слобода, што она уопште није“, оцењује Слободан Деспот.

Легија части за бунтовника

„Француски Орвел“, како још зову Уелбека, који критички пише, а и говори, о Француској, однедавно је носилац Легије части, којом га је одликовао председник Емануел Макрон. Да ли је примање ордена још једна провокација или је тако изневерио оне који су против тог Макрона устали?

„Такав чин, гледано из угла власти која додељује, асоцира на једна лицемеран систем који дуго функционише на тим начелима, а Улебек је успео и да опет испадне провокативан и непредвидив, јер би се од њега могло очекивати да је одбије, али он је опет изненадио и онако конформистички ћутећи рекао – дајте ми Легију части, нема проблема“, оцењује Јанковић.

Уелбек је најпревођенији француски писац. Немачки превод најновијег романа, који се појавио одмах после француског оригинала, плануо је у тиражу од неколико десетина хиљада примерака. Немци снимају и филм „Покоравање“, по претходном роману. А и сам Уелбек се често појављуе на филму. Иги Поп и он актери су документарца о животу и мукама уметника. О његовом нестанку током једне књижевне турнеје снимљен филм... Зато је логично питање шта ли ће следеће да уради.

Многи мисле да ће то тек бити изненађење, као што су се многи изненадили јер је почео да води миран породични живот. Однедавно је у браку са две деценије млађом Кинескињом, а слике с венчања, што је готово таблоидан детаљ, на друштвеним мрежама објавила је бивша прва дама Француске Карла Бруни Саркози.

Они који се његовим делом баве прогнозирају да би у будућности могао медијски да се ангажује, јер га је, кажу, породични живот променио и није више „пустињак“.

Уелбек у Београду

Српски превод најновијег романа појављује се за три дана, као трећи у свету. Следи и превод песама, али вест за читаоце у Србији јесте да Мишел Уелбек долази у Београд. У јуну ће бити гост књижевног фестивала „Крокодил“.

„Њему је Србија интересантна јер никад није био, прошле године је био само у Грузији; њему нуде баснословне суме неки издавачи, али није му то занимљиво, а кад је добио позив из Србије одмах је одговорио и никаве услове није имао – долази са супругом која је очигледно деловала на њега и изразио је спремност да сатима потписује књиге“, каже Иван Бевц.

Пред долазак Уелбека у Београд – очекујте и његову збирку поезије на српском језику.

Ма шта био Мишел Уелбек – антихерој данашњице, провокатор, политички идеолог, ангажовани писац – најважније је то да свака његова књига показује да литература и даље има утицај. У 21. веку, када се доводи у питање моћ писане речи, чињеница да се чека шта ће се наћи међу корицама неке књиге, није мала вест.

Поставка обухвата 55 значајних дела из Палате Киђи у Аричи, граду близу Рима, а реч је о изузетно репрезентативној колекцији барокне уметности која представља Рим као главно седиште њеног ширења и Ђована Лоренца Бернинија као једног од најзначајних барокних уметника уопште.

На изложби ће бити представљена дела барокних мајстора међу којима су Пјетро да Кортона, Боргоњоне, Салватор Роза, Ђовани Батиста Гаули, Кавалијер д'Арпино, Ђачинто Ђимињани, Матија Прети, Андреа Поцо, као и француски и фламански уметници који су боравили у Риму у то доба.

Поред историјског, алегоријско-религиозног и митолошког сликарства, изложба нуди и примере различитих жанрова који су били омиљени клијентима тога доба: портрет, пејзаж и припремни нацрт за велике декоративне фреске.

Колекција Палате у Аричи везана је за племићку породицу Киђи чије име носи, породицу банкара из Сијене која је била међу најзначајнијим у Риму у 17. веку, и у потпуности одсликава космополитску климу вечног града из тог периода.

Изложбу "Бернинијева школа и римски барок. Ремек-дела из Палате Киђи у Аричи" приредио је професор Франческо Петручи, конзерватор Палате Киђи у Аричи. 

Прва италијанска изложба представљена у Народном музеју, који је тада носио назив Музеј кнеза Павла, одржана 1938. године, била је "Италијански портрет кроз векове".

Изложба се организује у години када Народни музеј обележава 175 година постојања и моћи ће да се погледа до 26. маја.

За једну од најпрестижнијих литерарних награда на српском језику, гласао је, по 31. пут, Велики жири "Вечерњих новости" састављен од 60 истакнутих књижевних критичара, теоретичара и књижевних историчара, различитих генерација. 

Оснивач награде, новинар Драган Богутовић, истиче да се "још једном показало да је ово специфичан и јединствен избор победника јер се све обавља јавно".

Према Богутовићевим речима, поштоване су пропозиције које су установљене када и награда, а сви чланови Великог жирија придржавали су се правила и рокова. Књижевни избор чланова жирија објављиван је свакодневно од 7. фебруара у Вечерњим новостима.

Богутовић је нагласио да је предложено 109 књига, а да су двојица победника добила по 20 гласова.

Ово је пети пут како се награда дели на равне части, а да је први пут награђена есејистичка књига, објашњава Богутовић. Победници су, како каже, добијени збрајањем гласова.

Награду "Меша Селимовић" чине скулптура са ликом великог писца, повеља, новчани износ, и биће уручена следећег месеца на посебној свечаности.

Књижевник Вуле Журић каже да спортским речником речено, НИН-ова награда је првенство државе, а ово је "Куп маршала Тита".

Осим аутора о књизи су говорили директор Звездара Театра Душан Ковачевић, директорка Службеног гласника Јелена Триван, дугогодишњи новинар Мањо Вукотић и директор издаваштва у Службеном гласнику Петар В. Арбутина, а промоцији су присуствовали и Бајићеви пријатељи, колеге, део породице, поштоваоци.

Академик Душан Ковачевић казао је да Радош Бајић народни и породични глумац, редитељ и продуцент пише петнеаест година обавештавајући нас о приликама и неприликама, напуштеној земљи, нашим наравима и страховима.

"Он се пита шта је то наша земља? Да ли су то опустошена села и мали градови...или су то уморни људи који су се надали нечему бољем?. Сва ова питања Радош поставља у својим колумнама као забринут човек за своју земљу и свој народ", казао је Ковачевић и додао да је Бајића упознао давно на Факултету драмских уметности у Београду. 

Тада су, казао је, обећали један другом да ће заједно нешто радити и ево, рекао је, после скоро пола века задовољство му је да буде домаћин промоције Бајићеве јако лепе књиге. 

Триван је казала да мало људи познаје и разуме Србију као што је познаје Бајић. 

"Неко би могао да помисли да је ово књига о човеку који је направио најгледанију телевизијску серију у бившој Југославији, или о глумцу који је пропутовао свако село и засеок у Србији, глумећи и доносећи културу грађанима Србије које толико воли. Верујем, ипак да је то књига о свима нама који овде седимо. Бајић је написао књигу о најлепшој Србији које се ми стидимо данас када живимо у императиву свега урбаног и покушају да пронађемо непостојеће корене о пореклу из ''круга двојке''", казала је Триван. 

Арбутина је казао да није било лако приредити ову књигу, јер је било пуно текстова које је било тешко одбацити и дилема које оставити "у књизи по којој ће нас, уверен сам поколења тумачити". 

"Тај сентимент према Србији коју познаје Радош Бајић јесте дефиниција његовог личног става према сопстевној животној мисији и одговорности", казао је Арбутина. 

Мањо Вукотић сматра да је Бајић исповедник а не колумниста. 

"Писац, аутор, интелектуалац који обухвата широко поље од напуштеног српског села до београдских Теразија. Не припада ратничкој Србији са исуканим мачем, али ни другој Србији која је напудерисана европским утицајима. Бајић је искрен када је сентименталан и поетичан, али и када зарезује у живо месо и када саопштава шта ову државу и културу боли", казао је Вукотић. 

Аутор је захвалио свима који су омогућили да напише много текстова о својој љубави према Србији. 

"Моја породица је центар мога света без обзира што сам се на различите уметничке начине изражавао, најбоље сам се увек осећао у близини мојих најмилијих. Ово је књига о топлини коју човек носи према својој породица и коју ми као заједница треба да осећамо према држави и нашем завичају", казао је Бајић. 

Специјалну награду за колективну игру добио је ансамбл представе "Клошмерл" у режији Кокана Младеновића.

Награда за најбоља остварења чланова ансамбла куће и гостујућих уметника и аутора, у представама Београдског драмског позоришта у 2018. години, уручена је Драгиши Милојковићу за улогу директора позоришта у представи "На трагу", Милану Чучиловићу за улогу оца у представи "Мој деда је аут" и Владану Милићу за улогу сина у представи "Ничији син".

Милојковић је захвалио управи позоришта, публици и честитао својим колегама, додавши да се лепо осећа у улози управника, макар на та два сата колико траје представа.

Чучиловић је рекао да није једини који заслужује награду, коју је вечерас примио. "Изненађен сам. Бар пет милиона људи је заслужило ову награду. Ја сам само један од њих", рекао је Чучиловић, а Милић се придружио томе додавши да је и он један од њих.

Награда "Михајло Фејзуловски" за остварене резултате у раду припала је мајстору бравару Предрагу Панићу, главном реквизитеру Горану Милошевићу и билетару Иди Ђорђевић.

Београдско драмско позориште је прославило 71. рођендан у атмосфери затегнутих односа између в. д. директора Слободана Ћустића и дела ансамбла и недавно завршеног конкурса за директора те установе.

Паулина Манов, једна од двадест двоје глумаца који су се успротивили Ћустићевој одлуци да изнајми салу БДП-а за доделу "Balkan Awards" и скренули пажњу на смањење броја посетилаца, често отказивање представа и лошу комуникацију са управом, изјавила је за Танјуг да "славе рођендан у ишчекивању новог директора".

"Очекујемо да ће нам поставити директора који је професионалан, који ће се на одговоран начин бавити организацијом, и менаџментом и уметничким делом. То очекујемо и надамо се да ће тако и бити", рекла је Манов.

Ћустић је истакао да је ово срећан дан за БДП.

"Ја сам увео један обичај да се за сваки рођендан позоришта припреми премијера, да то буде поклон слављенику и слављенички поклон публици. 'Идеалан муж' је лепа градска, салонска комедија. Класичан је текст, али и савремен", рекао је Ћустић Танјугу.

Осврнувши се на ситуацију у позоришту, рекао је да су његове колеге претенциозно изговориле низ неистина и да он не може ћутке то да прихвата, наводећи да службени извештај БДП-а показује да нису истинити наводи о смањеној посети позоришту, које су изнели чланови ансамбла.

"Програмски савет фестивала, Народно позориште Ниш и град Ниш су се потрудили да на првом фестивалу 'Театар на раскршћу' окупе представе које су свака на свој начин узбудљиве", каже директор Народног позоришта у Нишу, Спасоје Ж. Миловановић.

"Кад кажем узбудљиве мислим на, пре свега, позоришним језиком узбудљиве. Свака од њих долази са различитом естетиком али са некако истим проблемом, односно тематизовањем истих или сличних проблема", наводи Миловановић.

Председник Програмског савета Небојша Брадић сматра да је нови фестивал прилика да се понуде различите платформе за дијалог са позоришним ствараоцима у томе што се зове театар Балкана и могућности сарадње – од размене програма и уметника до корподукција.

Рад на овом пројекту под руководством академика Дејана Деспића, а у редакцији Гордана Драговића, започет је пре седам година.

Пројекат Унеска за уметничку игру окупио је врсне стручњаке из целе Европе.

"Интегрална енциклопедија де факто уметничке игре. Ту има око 7оо представа обрађених из целе историје од 1550. до 2010. године. Обзиром на обимност, то је једно од најзначајнијих издања те врсте на свету", напомиње Гордан Драговић, уредник издања "Лексикон игре и сценског уметничког плеса".

Више од сто пастела Ане Ристић Драговић ликовно ће оплеменити капитално издање "Лексикона балета и сценског уметничког плеса", четристо година историје светске уметничке игре.

"Мене је уствари понукало и то што пре свега волим боју, волим покрет. Заправо је то оно што иначе радим, заступљено у приличној мери; акт, фигура женска, покрет и тако даље. Ово ме је потпуно повезало у целој причи", напомиње Ана Ристић Драговић, аутор изложбе "Принц игре".

Избор пастела представљених на поставци "Принц игре" можете разгледати до краја фебруара.

"Било ми је занимљиво да реконструишем један материјал који је тако порозан, који можда није ни трајан и да слагањем тих картона, разних слојева, поново реконструишем дрво, да га вратим на неки начин у оно његово првобитно стање. Играла сам се, ово је једна велика игра и ја волим да истражујем", рекла је академски вајар Милена Вукајловић.

Када је неко на путу да стекне титулу доктора, као Милена, генерише све оно од првих корака до сазревања, самостално и са печатом који говори о утицајима савремене уметности, али и породице у којој се сви баве уметношћу.

"То је једно позитивно ривалство које се дешава између сестре и мене. Отац нам је утиснуо ту неку црту, али на крају крајева, можда је он био највећи борац да буде против тога да будемо уметници", рекао академски вајар Бранко Вукајловић.

Скулптуре и слике, простору Галерије "Божа Илић" у Прокупљу, дале су једну сасвим нову димензију. За љубитеље уметности, једна оваква изложба право је освежење.

"Моји утисци су феноменални. Заиста, одавно није била изложба овако амбијентална, тим пре, колико сам разумео, дипломска изложба ауторке, тако да имамо прилику да упознамо тај њен најзрелији рад", навео је академски сликар Влада Лабовић.

Члан Удружења љубитеља уметности Милан Тршић рекао је Фантастичан простор. У овом нашем граду има овако младих стваралаца који су фантастични. Ја сам импресиониран шта се овде дешава."

Као већина оригиналних уметника, Милена Вукајловић се труди да изгради сопствени израз и препознатљивост, враћајући се коренима и природи, одолевајући притисцима савремених технологија, којима нове генерације најчешће подлежу.

У најужој конкуренцији за високо признање били су – Марко Миљковић из Крагујевца и Александра Филиповић из Панчева.

Игор Браца Дамњановић Диб рођен је 1989. године у Београду. Дипломирао је и завршио мастер студије на Учитељском факултету.

Пише афоризме, песме, приче и драме. Сарадник је у листовима, часописима и порталима: Политика, Јеж, Вечерње новости, Етна, Београд 202, Енигматика, Стршел (Бугарска), Фенамизах (Турска), Нова зора, Књижевне новине и другим.

Превођен је на – енглески, руски, румунски, турски, мађарски, македонски, немачки, бугарски и словеначки језик.

Заступљен је у већем броју антологија и зборника у – Србији, Црној Гори, Македонији, БиХ и другим државама. За свој сатиричарски рад добитник је више признања.

Вибова награда се додељује од 1995. године, у знак сећања на једног од највећих српских сатиричара, уредника и новинара Политике Владимира Булатовића Виба (1931-1994).

Признање, које се састоји из плакете, повеље и новчаног износа, добитнику ће бити уручено на свечаности у просторијама Политике, 8. марта, на 88. годишњицу Вибовог рођења.

Доктор филологије, редовни професор Филозофског факултета приштинског Универзитета са седиштем у Косовској Митровици али и предавач Српског језика и књижевности у Богословији Светих Кирила и Методија у Призрену, све је то Валентина Питулић.

"Доказ за то да је Србима стало до Косова и Метохије је, то што су родитељи послали своју децу – хвала им на томе, да уче Богословију у Призрену, јер је призренска Богословија издржала сва ова немирна времена", рекла је Питулићева.

Ауторка је студија и монографија о народној књижевности, фолклору и сродним дисциплинама, приређивач бројних зборника и учесник научник скупова. Из пера Валентине – песникиње су и речи које отварају готова врата живота.

"Треба дати да љубав иде испред нас а ми за њом. Цео мој живот био је пут љубави. Мислим да без љубави не вреди ни наша наука ни оно што радимо, ни оно чему тежимо", навела је Валентина Питулић.

Питулићева ужива углед строгог професора.

"Колико ми њима пружимо, мислим да би требало од њих толико и да тражимо. Ви када уђете у учионицу ви са собом понесете све што имате", навела је професорка. 

А Питулићева уз велико знање има и отаџбинску љубав, посебно према Лешку у којем живи. Косовској Митровици и Призрену, где ради, али и Метохији и Косову – љубав за Србију и њену младост. Зато је Светосавска благодарница не само велика част.

"Обавеза да истрајемо на том страшно тешком путу, на тим уским вратима којима се иде у живот а посебно на Косову и Метохији где се прелама српско биће", истакла је Питулићева.

Животни мото професорке Валентине Питулић је љубав која је инспирација и основ нашег трајања и опстајања на балканској ветрометини.

Осим за актуелна дешавања, емисија је отворила простор за полемику, анализу и коментар.

Културни дневник упустио се и у авантуру и реафирмисао критичаре. У њиховом фокусу била су књижевна дела, филмови, позоришне представе, архитектонска остварења, али и одлуке и појаве које одређују нашу културну стварност.

Иако је позиција културе, уметника и публике заинтересоване за културне садржаје у јавном дискурсу често маргинализована, Културни дневник је освојио и гледаоце и стручњаке.

Небојша Брадић, главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма РТС, каже да је циљ емисије да добром селекцијом пружи квалитетне информације и на најбољи начин одговори на ове потребе.

"Упркос чињеници да је Културни дневник уведен у програм РТС-а у времену у којем све телевизије јуре рејтинге, његов задатак није да се такмичи са комерцијалним емитерима, који гледаност постижу прогресивно растућом понудом простаклука и шунда", рекао је Брадић.

Саговорници и гости Културног дневника су домаћи и инострани релевантни уметници, они који редефинишу уметнички поглед на свет, промишљају о културном наслеђу и будућности коју тиште бројна питања.

Поред основне улоге да информише, Културни дневник је постао и активни учесник у креирању различитих културних садржаја.

Емисија је добила више признања и награда, као што су Плакета Коларчеве задужбине, Захвалница Спомен-збирке Павла Бељанског, Награда "Нико Гароне" за превазилажење информативне функције и пружање озбиљне и утемељене интерпретације догађаја у култури.

"На свој задатак – да буде учитељ, водич, саветник и пријатељ – Културни дневник одговара свакодневно", навео је за сајт РТС-а Небојша Брадић.

Културни дневник, како каже, нуди могућност да свет видимо очима културе.

"Омогућава природну везу са свим уметницима и уметничким облицима, пружа прилику да публика по први пут види оперу, изложбу или позоришну представу, укратко - даје нову димензију нашим животима. Због тога је улога Културног дневника на јавном сервису незаменљива, а углед ове емисије у државама региона потврђује највише место које има међу сличним медијским садржајима", истакао је Брадић.

Уреднички тим Културног дневника свакодневно креира издања која су актуелна и занимљива јер обухватају различите фрагменте културног миљеа, а која ће представљати аудио- визуелну архиву збивања у кутури Србије у будућим временима.

"Свестан огромне одговорности али и лепоте задатка, тим је отворен ка свакој критици, спреман да учи, расте и развија се у дијалогу - како са уметницима тако и са свима који воле и поштују уметност", закључује Брадић.

Значај Културног дневника 

О значају Културног дневника говорили су и министар Вукосављевић, проф. др Дарко Танасковић и многи културни радници.

Владан Вукосављевић је навео да је Културни дневник једина емисија која је посвећена ексклузивно питањима из области културе.

"Тај формат је због тога веома значајан. Он даје јак допринос афирмацији и културних тежњи и догађаја и околности и тема које су битне за културни живот у Србији, те на тај начин заслужује пуну подршку и похвалу Министарства културе и информисања", рекао је Вукосављевић. 

Доскорашњи амбасадор Србије у Унеску проф. др Дарко Танасковић је, каже, срећан што Културни дневник траје пет година и што никоме није пала на памет идеја да га угаси.

"Понекад се са успешним иницијативама догоди то да их угасе зато што су успешне, а да се на силу одржавају неке друге које не показују успех и не наилазе на одјек код гледалаца. Мислим да је Културни дневник једна од оних новијих емисија, иновација јавног сервиса, која је у потпуности оправдала очекивања оних који су је увели и наравно гледалишта. Али и сама чињеница да од многих људи чујем питање 'јеси ли видео то и то у Културном дневнику', мислим да је највећа мера успеха", навео је Танасковић. 

Биљана Србљановић, драмска списатељица, сматра да се Културни дневник на занимљив начин бави културом. "Занимљив је, није досадан, некако је близак најширој публици, а није естрадан и не бави се само тиме шта је ново, већ улази у суштину", истиче Србљановићева.

То је програм који иде насупрот некултури које је све више и више у медијском простору, где сам често говорио о примитивизму, о популизму, о свим тим стварима које и те како утичу на гледаоце – каже књижевник Филип Давид. Ово је један, да тако кажем, зрачак светла где човек може да се осећа пријатно, бар неко ко живи у култури и од културе, додаје.

Глумац Светозар Цветковић указује да је ова емисија РТС-а омогућила и онима који су до касно будни да имају квалитетан програм. "Постоји права критика за нешто што је култура у било ком домену, позориште, филм, телевизија, музика, ликовна уметност, вајарство, просто да се нешто покренуло. Мислим да је то једна од најзначајнијих емисија", истиче Цветковић.  

Мислим да је Културни дневник, на неки начин израстао у не само главни медијски погон у овој земљи, већ нешто што је свакодневна потреба нас којима је стало до културе у медијима, рекао је новинар и критичар Теофил Панчић.

"Ја често себе затекнем да чекам Културни дневник, а онда се сетим да је субота. Ево тражим да се продужи и за викенд", закључује Теофил Панчић.

"Он је српски писац који је ушао у највећи број православних храмова и оставио значајне податке отим храмовима", каже професор књижевности др Драгиша Бојовић.

Најзнаменитија личност Старог Колашина, прве радове објавио је у београдском часопису Нова искра.

"Григорије Божовић је настављач централног тока српске приповедне традиције која је формирана и обликована током 19 века. Фактички је он између два светска рата био један од оних аутора-приповедача који су у свом делу исповедали такозвану регионалистичку поетику", сматра писац и књижевни критичар Михајло Пантић.

Срби са севера Косова кажу да је Божовић њихов Андрић.

"Григорија Божовића треба читати кроз једно национално искуство. Његово книжевно дело је уствари путоказ за један национални пут и национални опстанак не само Срба на Косову и Метохији", сматра каже др. Драгиша Бојовић.

Пантић каже да је лепа особина наше културе што сваки део нашег културног простора има неког свог писца.

"Од Вељка Петровића и његовог Раванграда до Боре и његовога Врања. и ево сад Колашина и Григорија Божовића. У том смислу је добро што се и на тај начин прави нека врста приповедне мапе у српској књижевности", сматра Пантић.

Подсетимо да су Божовића писци 1940. као угледног књижевника старије генерације, избрали за председника Српског ПЕН-клуба. Тако су потврдили свој суд, како о његовом књижевном делу, тако и о његовом месту у историји српске књижевности.

Слободан Јевтић Пулика је сценограф који је реализовао бројне филмске и позоришне пројекте, шездесетих година прошлог века посветио се сликарству. Остао је посвећен простору - посебно универзума. У Галерији РТС-а изложено је 40 радова.

"'Одјек из свемира' је слика која је симбол читаве серије која прича о том звуку из свемира који даје ту читаву компилацију између слика, размишљања о енергији", каже Слободан Јевтић Пулика.

Мајстор је и зидног сликарства. Слика сваки дан јер, каже, рука не сме да се одмара. Земљанин је који живи у свемиру, а слика му је мирис нечега што треба ухватити – компликовано чудо. Људи на његовим сликама нема.

"Људски век је непозната вредност у космосу, то није ни секунд ни хиљадити део секунде, јер космичко време је потпуно несхватљиво за наше тродимензионално схватање простора", истиче Јевтић.

Слободан Јевтић Пулика рођен је у Ваљеву. Током и по завршетку студија Факултета примењених уметности у Београду 60 - тих, на одсеку сценографија код професора Миленка Шербана, ради на продукцији великих филмских остварења: Каролина Ријечка, Марко Поло, Викинг, Саша и др. Борави у Италији и САД, a потом трајно остаје у централној Француској где и данас живи.

Сусрети и дружења са писцима научне фантастике Урсулом Ле Гвин и Емануелом Великовским остављају трајан печат на његово сликарство.

Пуликина преокупација и инспирација су свемир и вулкани, са посебном потрагом за простором и космосом. Његово стваралаштво се може описати као "космичка фантазија". Дела су му претежно великих формата, интензивних боја.

Прошле године аутор је имао велику изложбу у Мионици где планира да изради велелепни сценски приказ Колубарске битке и овој вароши у наредном периоду донира стотинак својих слика.

Највећи број дела које посетиоци Галерије РТС-а имају прилике да виде на овој изложби су стигла управо из општине Мионица. 

Пулика је излагао у водећим европским и светским салонима и галеријама. У француском граду Клермон Ферану прошле године је одржао велику ретроспективну изложбу.

За гледаоце РТС-а препоручујемо емисију из циклуса Траг "И космос и кичица завичајно пишу" о сликару Пулики, аутора Радована Лазаревића у недељу у 16.55 на РТС 2. 

Да ослушнете Пуликин "Одјек из свемира" имате прилику у Галерији РТС-а до 17. марта.

Истакао је да стављањем те листе на дневни ред скупштинског заседања извршна и законодавна власт крше закон и газе законом загарантована права грађана о чему ће, како је рекао, обавестити шефа Европске мисије у Србији.

Паунковић је подсетио и на чињенице због којих је, како је нагласио, та листа морала бити повучена.

Координациони одбор репрезентативних уметничких удружења је, према његовим речима, грубо нарушио процедуру организовања предлагања кандидата и присвојио улогу предлагача која му по закону не припада. Министарство културе је то прихватило, иако је, подсетио је, дужно да поведе рачуна о законитости процедуре коју је поверило Одбору, поготово, како је приметио, након што је примило аргументовану жалбу на исту.

Паунковић је рекао и да су самим тим на листи кандидати незаконитог предлагача (Координационог одбора).

У међувремену су нека удружења која су такође дала своје предлоге, изгубила репрезентативност због тога што, како наводи Паунковић, своју улогу нису обављала у складу са законом, тако да се на листи налазе кандидати удружења која више нису репрезентативна, а по Закону о култури право предлагања имају само репрезентативна удружења.

На листи се, према речима Паунковића, до јутрос и одржавања седнице скупштинског Одбора за културу и информисања, налазило име Војислава Брајовића, који је званично повукао своју кандидатуру и о томе обавестио Министарство и Скупштину.

Ту је и име Душана Русалића, коме је Удружење ликовних уметности Србије ускратило подршку за чланство у Националном савету за културу и о томе обавестило и Министарство и Скупштину, као и о чињеници да су дописи Координационог одбора годинама наовлашћено и бесправно оверавани печатом УЛУС-а.

Председник Српског археолошког друштва Адам Црнобрња је рекао да се председник Друштва конзерватора Србије Алекса Цигановић сам кандидовао за члана Националног савета 2016. што је његово удружење сазнало тек две године касније.

Цигановић је након тога поднео оставку на место председника, али није повукао кандидатуру иако није добио подршку Друштва.

Паунковић је подсетио да Национални савет има 19 чланова, од тога четири предлаже Влада Србије, седам репрезентативна удружења, удружење из области заштите и национални савети националних мањина, док остале предлажу установе на које власт има пресудан утицај.

Како је приметио, 12 чланова је, "такорећи, лојално власти", а седам би могло да буде независно.

Паункових је оценио да је "власт очигледно незадовољна таквим односом", те да "кршећи закон на силу убацује у Национални савет људе који су јој блиски".

Сматра и да је "сумњиво" и то што је листа стављена на дневни ред Скупштине баш на првој седници коју бојкотују сви посланици који не припадају владајућој коалицији.

Потпредседник Српског ПЕН центра Гојко Божовић је констатовао да ће Национални савет, уколико Скупштина изгласа предложену листу, по свој прилици изгубити улогу контролора извршне власти.,

Посланица и чланица Удружења књижевних преводилаца и чланица скупштинског Одбора за културу и информисање Александра Чабраја оценила је да је листа пуна нерегуларности којих су њене колеге у Скупштини свесне и да је то питање "гурнуто под тепих" пре 10 месеци због медијског притиска.

Тахар Бен Желун (Фес, 1947), студије филозофије завршава у Рабату. Почетком седамдесетих година прошлог века, свој родни Мароко напушта због политичке репресије и одлази у Париз.

Чекао је готово 50 година да би писао о трауми своје младости – његов најновији роман "Казна" објављен у Француској, приповеда о политичким догађајима у Мароку, када је учествовао у протестима против режима.

"Нисмо имали оружје", каже. "Био је то миран студентски протест а репресалије озбиљне. Полиција је користила оружје и похапсила све учеснике. И ја сам неко време провео у затвору", мршти се.

Потом је добио позив за војску али то није било обично служење војног рока већ врста казне, тврди.

"Требало је да се научимо понизности и дисциплини. Хтели су да охладе наше усијане главе, тукли су нас и шамарали", говори Тахар Бен Желун.

Каже да је мислио да ће заувек остати у том логору. А кад су га, неким чудом, пустили, сео је на први брод за Европу. Стиже у Париз где дању ради као новинар а ноћу пише.

Његови први наслови, објављени у Француској, баве се положајем имиграната у Европи који живе у друштвеном, материјалном и психолошком заточеништву. Тада успоставља и свој поетски кредо да књижевност треба да буде снажна, искрена и окрутна.

Тахан Бен Желун пише поезију, романе, приче, драме... Најпрестижније француско литерарно признање – Гонкурову награду добија 1987. за роман "Света ноћ", наставак култне књиге "Дете од песка".

У богатом опусу од преко 70 наслова, његова најчитанија књига је и "Брак из задовољства" коју је представио српским читаоцима.

Тај роман писан је, као и највећи део његове прозе, у два регистра. С једне стране, ту су боје, обреди, мириси и легенде Магреба, а насупрот тој чаролији – сурова друштвена стварност.

Питам шта је "брак из задовољства" у исламској традицији. То није само традиција, већ скуп правила из Курана, одговара.

"Још у седмом веку Пророк је рекао да муслимани који иду на далека путовања, у Меку или негде другде, па су одвојени од супруге месецима или годинама, имају право на привремени брак да не би посећивали проститутке. То прописује ислам. Сад сам у Београду, далеко од своје супруге и могао бих да са неком женом склопим тромесечни уговор. Живео бих са њом и издржавао је", објашњава.

На примедбу "благо мушкарцима", смеје се и каже:

"Шта ћете, полигамија је за мушкарце. Али ја то не подржавам. Хтео сам да напишем ову књигу и због трговачке прошлости Марока у 19. и 20. веку. Тада се ишло у Африку по робове и робиње. Они су били радна снага, али и извор ужитака. Један мој стриц, трговац зачинима, себи је довео две жене из Гвинеје и обе су му родиле децу. Имао сам рођаке црнце, црне попут Луја Армстронга. Одрастао сам са њима гледајући како их малтретирају. Имао сам шест година кад сам открио расизам у породици. Рано сам открио презир према људима друге боје коже."

Аутор који инсистира на чињеници да кроз живот не смемо ићи затворених очију, Тахар Бен Желун објављује и есејистичке књиге у којима промишља питања расизма, тероризма, ислама...

На питање да ли је могуће бити добар муслиман али не и верник, одговара:

"Основне поставке ислама су: поштуј родитеље, не лажи и не кради, поштуј своје учитеље и чини добра дела. Једног дана отац је позвао брата и мене и рекао нам: 'Молитва је један од пет стубова ислама. Ако не осећате потребу да се молите, онда то немојте да радите, не претварајте се јер то ничему неће служити. Судњег дана бићете сами пред својом савешћу и пред Свевишњем. Ја вас никад нећу приморавати да будете верници'."

Тахар Бен Желун путује планетом баш као и његове књиге. Следећег јутра, из Беодрага је одлетео у Париз, а потом у земље Магреба. 

Поред бројних  међународних књижевних награда које је добио, радује га и једно посебно признање - где год да се у свету нађе, чини му се да на небу види  астероид који носи његово име - Тахар Бен Желун.

Емисија из серијала "Савремени светски писци" посвећена Тахару Бен Желуну (Редакција за културу и уметност КУП-а) биће приказана у петак 15. фебруара у 22.45 на другом програму.

Две вечери касније, 5. марта, уз солисте Анастасију Петрушак, Кевина Жуа и Ђулија Плотина, Оркестар СНП-а извешће три Паганинијева виолинска концерта – Шести, Трећи и Први, да би 7. марта пратили виолончелисткињу Ерику Пикоти у Дворжаковом Концерту за виолончело и пијанисткињу Ванесу Бенели Мосели, у Равеловом Концерту за клавир и оркестар.

За крај гостовања у Бејруту, 9. марта, Оркестар очекује концертно извођења Вердијеве "Травијате", где ће ролу Виолете Валери певати казахстанска оперска дива Марија Мудријак, док је улога Алфреда поверена италијанском тенору Винћенцу Костанци.

Од оснивања овог престижног фестивала 1994. године, у Либану је успостављено јединствено неговање музичке традиције током зимске сезоне.

Фестивал је оживео културни живот земље представљајући сваке године више од тридесет представа у периоду од пет седмица у фебруару и марту. Уз доминацију камерне музике, Фестивал укључује и оперска дела, концерте оркестара и хора, плес и позоришна дела.

Глумци су захвалили на подршци коју су добили, а један од потписника писма, Иван Томић, рекао је синоћ Танјугу да је лично задовољан што је управа чула глас глумаца и што је отказала гостопримство "Балкан аwардс".

"Многи људи, не само колеге, јављају се на друштвеним мрежама са честиткама. То ми говори да људи препознају важност борбе за своју професију и да ће можда у наредном периоду бити спремнији да се боре за исту", рекао је Томић.

Писмо су, поред Томића, потписали и Паулина Манов, Наташа Марковић, Весна Чипчић, Љубинка Кларић, Андреј Шепетковски, Слободан - Бода Нинковић, Ивана Николић, Ања Алач, Јелисавета Орашанин, Марко Живић, Милица Зарић, Владан Милић, Слађана Влајовић, Сандра Бугарски, Милан Чучиловић, Александар Алач, Јадранка Селец, Јово Максић, Павле Пекић и Лако Николић.

"Она је врло едукативна просто врло је прилагодљива школама. Упознајемо и ђаке и професоре са оном стварношћу која је била 1915. године и свим оним што се догађало у Србији", каже Душица Бојић, директорка Историјског музеја Србије.

"То јесте циљ да покажемо како су људи живели и нажалост умирали, а како су дошли људи да помогну, и како су успели на крају крајева да помогну", наводи аутор изложбе Милован Писари.

Виши кустос и археолог Дивна Гачић наводи да је једна од најстаријих играчака коју чувају у музеју шпорет који је припадао сестрама Бетики и Терези Торет.

Шпорет је, како је додала, у правој функцији, а оне су се заиста играле са њим. "Постојао је мали простор да се ложе дрва, затим простор за пепео, фиокица", прича Гачићева.

Са европских сајмова, у Сремске Карловце крајем 19. века стизале су играчке направљене од наскупљих материјала. И тада, као и сада, неке су биле и питање престижа.

Гачићева напомиње да је интересантна прича о лутки званој "Туркиња", која је купљена у Паризу на међународној изложби 1930. године.

Та лутка је толико коштала, да је могла да се купи трећина куће у Карловцима, што значи да је била врло тражен експонат, истиче Гачићева.

Први дечји фото-портрети у Сремским Карловцима

Ствар моде, у то доба, била је фотографија. Након Бечкерека, Новог Сада и Суботице, и у Карловцима настају први дечји фото-портрети.

Гордана Петковић из Завичајног музеја у Сремским Карловцима каже да није могао свако да се фотографише, али је шири грађански слој то могао да приушти, за разлику од претходних времена када нису сви могли да приуште портрет на уљу.

Прича о детињству остала би недоречена да идеју ауторке изложбе нису подржали чувари успомена – Карловчани који су своје наслеђе уступили Музеју.

Идеја о оснивању карловачког музеја потиче из друге половине 19. века од патријарха Јосифа Рајачића. После неколико покушаја, међутим, Музеј је основан тек након Другог светског рата, на иницијативу професора карловачке гимназије Косте Петровића 1946. године.

Слободан Деспот рођен је у Сремској Митровици, али за себе каже да је француски писац. На франсуски је превео дела Ћосића, Капора, Црњанског. Живи у Швајцарској и Франсуској, повремено борави у Београду, трудећи се да не привлачи пажњу. Изван радара овде је остало и његово дело, мада је то велика грешка. Деспот је аутор неколико књига есеја и два романа, оба објављена код Галимара, престижног франсуског издавача. Оба су добила значајне књижевне награде: други роман "Плави блесак" добио је Казановину награду, а "Мед", први роман, награду читалаца на Фестивалу европске књижевности, пре пет година. И тек тада је преведен на српски језик, што је тек посебна прича, јер роман "Мед" говори о Крајини и "Олуји".

"То и јесте изричито роман о трагедији Крајине. Моја породица је пореклом из Крајине и мене је тад погодило и растужило не само то што су ти људи протерани, него што је и у то Србији прошло као нешто што не постоји, то је изопштено, та трагедија тих људи је утопљена у свеопшти хаос и безнађе. А онда се десило да сам чуо истинуту причу која је била као библијска и када сам схватио да је то добар приступ таквом дгађају, написао сам роман", каже у интервјуу за "Око магазин" Слободан Деспот.

Како објашњавате да је тај роман имао више одјека у Француској него овде у Србији?

– Имало је више одјека тамо у Француској јер је прича таква, свакоме је пријмчива и изазива давна сећања и самилост. А овде смо ми навкли на насиље, овде је поднебље навикло на тврде и оштре људске односе и то је прошло као... па је то било готово детиње, а за страну публику ту је већ било доста патње.

Је ли Вам необично када читате на српком превод нечега што сте Ви писали на француском? Кажете да сте француско писац, али на ком језику размишљате?

– Размишљам и на српском и на француском, зависи како треба да говорим, мени је то спонтано од детињства. Сама чињеница да као аутор који пише на француском, кога објављују француски издавачи то и јесам и они ме доживљавају као свог.

Превели сте на француски "Ламент над Београдом". С обзиорм да и Милош Црњански више од 25 година није живео у својој земљи, имате ли можда више разумевања за њега, колико се идентификујете?

– Ја сам Војвођанин као и Црњански, моји су дођоши и код нас је у породици сачуван језик. Ми деца смо то посебно чували, јер је родитељима било важно да науче француски и да се интегришу у друштво. И то очување језика нас је везало за Србију. Сасвим сам добро схватио патњу Милоша Црњанског који је био у иностранству, не знајући шта ће бити од његовог народа под комунизмом, шта ће бити од њега као писца и хроничара тог народа и он је с тим у вези патио. Он је истовремено најсрпскији писац са "Сеобама" и "Дневником о Чарнојевићу", али и најкосмополитискији, који је писао најлепше странице о Микеланђелу.

Како Србију доживаљавају утој Европи у којој Ви живите? Колико нас можда повезују са Црњанским, Андрићем...колико су чули за њих, а колико их можда и није брига? 

– То је наша велика драма. Свугде се кренуло у цивилизацију која је раскорењена и која гледа ствари чисто феноменолошки, шта се дешава сада. А ми смо 90-их опањкавани у њиховим медијима, они су нас у Француској третирали и приказивали као варваре, као примитивно племе и тешко је те предрасуде исправити. Мени је било велико чудо да сам успео да се пробијем са тим романом о Крајини и зато је важно да се ради на културном плану и Кустендорф је доказ да се то може. (Разговор је вођен на Меæавнику током фестивала Кустендорф, где је Деспот учествовао као члан жирија. Напомена Д. И.) Овде је много уметника из Европе и они виде шта се све овде дешава и не видим ниједну иницијативу која би могла да нам привуче више симпатија из света. И сам Кустурица је обавио велики посао на крпљењу црних рупа и страшних рана 90-их година. Када су вас тако гурали у блато и када су вас упрошћавали, ни вама није било до тога да с тим људима општите а морате. Ја сам то премостио тако што сам се и њима обраћао као да сам њихов, да бих се могао обраћати том свету.

После "Меда" написали сте још један роман и тај други је добро прошао. Радите ли сад на трећем?

– Сад радим на томе...

Јесте ли планирали да пишете на српском?

– Јесам, али ми то иде мало спорије, не знам још шта треба писати. Мени још треба да напипам пулс, да размислим о духу времена у земљи коју волим и коју нисам напустио, али изван које живим већ 40 година. желео бих да напишем на срспком, па да се преводи на страни језик уместо да пишем на страном а да се преводи на српски. То ми је жеља и надам се да ћу и успети.

"Ја сам у свом раду представила бесконачност и слободу. А сама идеја, парче неба у једној соби, просторији, не звучи лоше. Тако да у једном малом комаду слобода, машта", каже Нађа Трајковић.

"Нашла сам своју идеју у жиру или кестену. Оба могу да се отворе и да се нешто одложи. Тако сам стилизовањем дошла до своје форме коју сам касније направила од порцелана и глазирала", наводи Марија Пуцаревић Стијовић.

Од минијатуре до већих димензија, маштовитих уметничких израза, кутије су направљене од дрвета, керамике, пластике, коже, текстила. Најиновативнији радови су награђени.

"Нешто прати нове трендове и да материјали буду модерни. ПВЦ фолија је модеран материјал. Ту су и силиконске ствари, огледала. Највише одлучује уметничка форма и уметнички израз", објашњава председница Уметничког савета Снежана Пешић Ранчић.

Изложба "Кутија" у Малој галерији Улупудса до 28. фебруара.

Од осамдесетих прошлог века Ламерт чува материјале у свескама, које су његов паралелни радни простор, који осликава и политички контекст у којем је развијао своје идеје. Предавање у Музеју савремене уметности означио је као "Сликарство и радне свеске" .

"Мислим да могу после 40 година праксе да кажем да је тежиште мог рада сликарство. Али мене је могуће "изнајмити" за сарадњу, и са позоришним људима. Имао сам прилику да сарађујем са различитим позоришним колективима. Веома је пријатно изаћи из самоће свог атељеа и сарађивати са уметницима", каже Марк Ламерт.

Интернационално је активан. Ламертови радови су у светским јавним и приватним колекцијама. Његова дела су део међународног представљања немачке уметности, попут актуелне изложбе "На путу око света" .

"Ја сам до сада имао прилику да изложбу три пута видим, односно три различите презентације изложбе у три града. Мислим да је поставка у Београду врло убедљива, хомогена и да је хармонична са сталном поставком Музеја савремене уметности", рекао је сликар.

Циљ изложбе која дословно путује светом јесте да отвори нове могућности сагледавања паралелног развоја уметности у две Немачке.

"На путу око света" - око тристотине дела 94 уметника рођена у распону од једног века, међу њима су и Јозеф Бојс, Хана Хех, Ребека Хорн, Зигмар Полке и Марк Ламерт.

"Министарство ће уложи велики напор да држава одвоји одређена средства, а о томе је говорио и председник Србије, да се оснује Фонд из кога бисмо поскушавали да из различитих колекција, што приватних, што из библиотека широм света или откупимо или разменом дођемо до нашег великог националног блага", рекао је Вукосављевић за Танјуг и додао је да ван земље неколико хиљада рукописа и фрагмената српског порекла.

Он је навео да је највећи број сачуваних српских средњовековних рукописа, изузимајући Хиландарску збирку, у иностранству је, доста тога је у Русији, Бугарској, Европи, рукама колекционара...

"Неки од тих најзначајнијих докумената српске историје, чувено Вуканово јеванђеље је у Санкт Петербургу, Маријинско јеванђеље с почетка 11. века у Москви, Синајски псалтир у манастиру на Синају, а чувени, најстарији препис Номоканона Светог Саве - Иловичка крмчија из 1262, у Загребу", казао је Вукосављевић.

У нашем интересу је да се означи шта је од највећег значаја за земљу и да се покуша да се то благо, које је под разичитим околностима завршило у свету напорима или финансијским или разменом или поклонима, врати.

"Ствари ипак нису тако црне. Многи рукописи и други уметнички артефакти су сачувани а у супротном, нестали би у вртлогу историје", рекао је српски министар културе.

Он је прецизирао да је већи део свеукупног сачуваног рукописног наслеђа ван граница Србије и да је не рачунајући збирку манастира Хиландара, реч о неколико хиљада рукописа и фрагмената српског порекла.

"Велики број њих однет је са Свете Горе, а мањи, из Старе Србије или је настао у туђини", рекао је министар и додао да је највише књига у Бугарској и Русији, поптом Аустрији (око 160), на Светој Гори (не рачунајући Хиландар), али да их има и у осталим европским земљама, као и у Израелу, Ватикану, САД, ....

Међу њима су, поред Вукановог јеванђеља, и неки од најдрагоценијих српских рукописа као што је аутограф превода Псеудо Дионисија Аропагита који је начинио старац Исаија поцетком осме деценије 14.века или фрагмент Радославовог јеванђеља из 1429. и Синајски псалтир из средине 13. века. 

"У Загребу су Иловичка крмчија, најстарији препис Номоканона Светог Саве из 1262, и Зборник Владислава Граматика из 1469, у Москви је и најстарји сачувани Струшки препис Душановог законика с краја 14. века. У Истанбулу Светостефанска повеља краља Милутнина из 1314", казао је Вукосављевић.

По његовим речима, најстарији препис Житија Светог Симеона од Стефана Првовенчаног с почетка 14. века је у Паризу, Романов типик из 1331. је у Берлину, Кјнига царства из 1418. писана за деспота Стефана у Одеси, препис Житија деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа из 1596. је у Цавтату.

На Харварду је Октоих из 1353, а у Даблину Српско четворојеванђеље и Никољско јеванђеље, Празнични минеј и Чтенија из апостола и јеванђеља.

Неопходни чврсти докази о власништву 

Помоћница министра за заштиту културног наслеђа Данијела Ванушић објаснила је да је за покретање процедуре враћања артефаката потребно имати правни основ - чврсте доказе о власништву и по ком основу се они налазе у одређеној земљи. 

Ако је реч о нелегалном поседовању или се зна да артефакт потиче из кривичног дела, он може бити институционално враћен на основу Конвенције о мерама забране и спречавања недозвољеног увоза, извоза и преноса власништва културних добара.

Процедура која се покреће преко дипломатских представништава иста је и када је реч о културном благу однетом током ратова када се примењује Хашка конвенција. Ту је, како је додала, отежавајућа околност та што у ратним сукобима обично страдају и докази о власништву.

Стара и ретка библиотечка грађа, већи део фонда који је 1915. однет из Народне библиотеке Србије у Софију, враћен је после рата, рекла је она.

Када је реч о Иловичком препису Номоканона или Законоправила Светог Саве који је настао 1262. у манастиру Светог Арханђела Михаила на Иловици, који је у то време био седиште Зете, Ванушићева каже да на основу данас познатих и расположивих чињеница кретање рукописа није могуће у потпуности реконструисати.

Истраживања показују да је Законоправило, које је писана на пергаменту, има 400 листова и најстарији је од 11 данас познатих преписа, будући да протограф није сачуван, доспело у Загеб до 1867. године са збирком аустријског дипломате, хрватског књижевника и правника Антуна Михановића.

"Високообразован, с развијеном културном свешћу, Михановић је прикупљао и посебно вредне словенске рукописе, највише на простору Македоније. Током дипломатске каријере био је и конзул у Солуну, а познато је да је Иловачки препис век и по пре тога био у Скопљу и Марковом манастиру, стога се претпоставља да га је Михановић ту нашао, али не и под каквим околностима је узет. После његове смрти 1861. године, колекција је доспела у Југословенску академију знаности и умјетности" (у Загребу), објаснила је Ванушићева.

Она наводи да је повраћај, када нема документације о власништву, могућ кроз симболичан гест добре међудржавне сарадње, као у случају враћања отцепљеног листа Мирослављевог јевађеља.

Србија ће на основу тог договора Москви вратити седам слика Николаја Рериха.

Музејски саветник Весна Омчикус наводи да се пре пола века Етнографски музеј уселио у Манакову кућу са основним задатком да се брине о етнографској збирци Христифора Црниловића.

"Црниловић је својом последњом вољом своју збирку завештао граду Београду са жељом да она овде буде стално изложена", додаје Омчикусова.

Манакова кућа је кроз време постала својеврсни културни центар. Место, где се захваљујући кустосима Етнографског музеја приређују мултимедијални програми.

"Кустоси Етнографског музеја су осим бриге о сталној поставци и тумачења наслеђа кроз етнографске збирке Христифора Црниловића радили и своје тематске, студијске изложбе и јубилеје", каже кустоскиња Маја Марјановић.

Истиче да је њен задак био да представи рад својих колега који ће бити видљив на овој изложби кроз плакате и каталоге.

"Трудимо се да наставимо посао који је започео Христифор Црниловић, кој се доста бавио занатима. Има много текстова, преко 22.000. рукописа. То нам је инспирација и поставка легата Христофора Црниловића", указује колегиница Марјановићеве, Милена Ђурица.

Руски професори чинили су четвртину наставног кадра Београдског универзитета. Руски уметници су обновили балет и оперу Београдског народног позоришта. Њихове истакнуте архитекте пројектовале су велики број зграда, међу којима и зграде Владе Србије, Главне поште, старог Генералштаба.

"Међу руским мигрантима који су дошли у Србију најпознатији су били Толстојеви потомци. Троје Толстојевих директних потомака тј. унука дошли су у Србију као емигранти. Остали су ту до педесетих година прошлог века. Они су просто на неки начин допринели тој сарадњи Руса и Срба, и у академском смислу, научном смислу су обогатили српску традицију", каже Наташа Булатовић, кородинатор руско-српске културне сарадње у Библиотеци "Владан Десница".

А руска традиција и књижевност се већ две године негују у библиотеци посвећеној Сергеју Михалкову. Међу више од 3.000 наслова руских књижевника одрасли претежно бирају класике –Достојевског и Толстоја, док најмлађи обожавају руске бајке.

"Ми иначе радимо радионице са децом предшколског узраста, млађег основношколског узраста и управо покушавамо да модерне дечје писце на неки начин приближимо деци и да на неки модеран начин кроз мултимедијалну грађу учинимо деци занимљивом ту руску традицију", истакла је Булатовићева.

Руски језик чланови библиотеке Града Београда моћи ће од пролећа у овом тзв. "руском кутку" да уче потпуно бесплатно.

"Колика је част била прихватити се тога посла, по одлуци председништва УДУС-а, посебна је тема. Као и питање одговорности, изазова, зебњи...Небојша Глоговац је, кроз своје роле, чинио немогуће кораке који нас приближавају чудесности живота. Својим бављењем уметношћу глуме отварао је нове светове, нове хоризонте, нове видике...", забележила је ауторка Њежић.

Луксузно опремљена монографија на 245 страна, са више од 100 фотографија, обухвата више целина.

У првој, под називом "Сцене и екрани", садржани су текстови о позоришном, филмском и телевизијском опусу Небојше Глоговца из пера Горчина Стојановића, Александра Милосављевића, Мирољуба Стојановића и Драгана Илића.

Друга, обимом највећа целина, "Речи које живот значе", садржи двадесетак поглавља сазданих од његових речи, исказа. Трећу целину чине ауторизоване белешке.

Четврта, која носи назив "Рекли су...", обухвата прилоге 18 реномираних уметника и стваралаца.

О Небојши Глоговцу говорили и писали Дејан Мијач, Бранка Катић, Јагош Марковић, Ксенија Маринковић, Горан Паскаљевић, Наташа Нинковић, Угљеша Шајтинац, Војин Ћетковић, Ленка Удовички, Дејан Дуковски, Јелисавата Сека Саблић, Рајко Грлић, Горан Шушљик, Александар Поповски, Радивоје Раша Андрић, Анте Томић.

У књизи је заступљен и текст владике Григорија, епископа захумско-херцеговачког.

Следи део који чини документација, односно попис улога и награда, као и сажетак на енглеском језику.

Огромну захвалност за настанак ове књиге ауторка Татјана Њежић дугује Мини Глоговац и Милици Глоговац, које су јој уступиле чудесну, велику црну кутију с белим туфнама и у њој прегршт материјала, од својеврсног прес-клипинга, преко мноштва фотографија до ситница попут привезака, писамаца, позивница.

Нарочиту захвалност дугује свим у књизи заступљеним ауторима прилога.

Велика подршка и ослонац у сваком тренутку ауторки је био Војислав Брајовић, председник УДУС-а.

Настојању да се унутар корица овог издања склопи скица за портрет импресивне уметничке и људске величине, Небојше Глоговца, немерљив допринос дала је и Маја Медић, уредница фотографије.

"Она је на нашој ликовној сцени присутна од средине деведесетих, односно од 1994. када је имала прву самосталну изложбу. Како и сама истиче, овај циклус се надовезује на досадашње стваралаштво.То потврђује наравно тезу да је она сликар континуитета, односно да се та њена доследност у ликовном рукопису може пратити од тих њених професионалних почетака до данас", напомиње кустос Оливера Вукотић.

Ту је и лепота полудрагог камена и окмењених остатака преко минерала све до седефних површина.

"Кад зађете у тај свет минерала, просто се изненадите колико ту лепоте има. У једном минералу можете наћи цвет, можете наћи облик дијаманта, можете наћи готове пејазаже. Ево сада ми падају на памет некакви ћилибари који унутар своје композиције имају некакве готово источњачке пределе. Све то је мени било фасцинантно да направим ову изложбу", наводи сликар Драгана Тодоровић Скорић.

Поставку "Минерали Сопство" Београђанке Драгане Тодоровић Скорић, која је и дипломирала и магистрирала на Факултету ликовних уметности у класи професора Момчила Антоновића, можете разгледати до 19. фебруара.

На састанку је такође било речи о употреби ћирилице у Хрватској, као и проблемима регистровања српских школа као школа националних мањина. 

Констатовано је да постоји висок степен сагласности о потребама српске заједнице у Хрватској и да ће Министарство културе и информисање наставити да пружа подршку у реализацији програма и пројеката.

Начелно је договорена помоћ Министарства културе и информисања у обезбеђивању литературе, организовању стручне едукације кроз семинаре, као и помоћ у дигитализацији архивске грађе и културног наслеђа.

Заједничко веће општина је једина институција српске националне мањине у Хрватској, основана на темељу међународно признатих докумената са задатком усклађивања интереса и унапређења положаја српске етничке заједнице на подручју источне Славоније, Барање и западног Срема у Вуковарско-сремској и Осјечко-барањској жупанији. 

Перо Зубац се захвалио онима који су сачували Вукову награду.

"Толико се тога гасило у оном времену које је сад остало иза нас, а ово време тражи да се подрже људи који доприносе култури Србије на прави начин", рекао је Зубац.

Директорка Митровачке гимназије Мирјана Ђорђевић каже да је та школа кроз 180 година учила ђаке да иду путем знања јер их само тај пут може ставити у центар збивања а не на маргину.

"То су вредности које су универзалне вредности, значи љубав, ентузијазам, пријатељство, све оно што чини једног човека потпуним човеком. Учимо их заправо да је најважније бити човек", истиче Мирјана Ђорђевић.

Директор Пољопривредне школе "Соња маринковић" Видоје Вукашиновић поручује младим генерацијама да се баве образовањем и да уче област пољопривреде.

"Пољопривреда је озбиљна наука и без науке нема развијене пољопривреде, тако да младе генерације које планирају да уписију пољопривредне школе, сигурно имају добро развијен систем образовања у пољопривреди у нашој Србији, а једна од таквих школа је школа у Пожаревцу", каже Вукашиновић.