Андрић је  примио повељу израђену за ту прилику, на којој су златотиском исписани подаци о лауреату и саставу Нобеловог комитета који је донео одлуку, као и сâм текст одлуке са образложењем, на шведском језику.

Писцу је уручена и златна медаља са Нобеловим ликом на аверсу, барељефом младића који под ловором записује певање муза на реверсу, на којем је и стих из шестог певања Вергилијеве Енеиде: "Како је слатко видети људски живот оплемењен проналасцима" као и Андрићево име.

Лауреат је добио и новчани део награде од 250.000 шведских круна коју је Андрић уступио за унапређење библиотекарства у БиХ.

"Андрић носи у себи много нежности за људе, али не узмиче пред страхотама, нити пред насиљем, које у његовим очима потврђује стварност зла. Он је писац који је мајстор једног сасвим личног, оригиналног круга мотива. Он отвара једну досад непознату страницу светске хронике и обраћа нам се из дубине напаћене народне душе Јужних Словена", рекао је том приликом члан Шведске академије Андерс Естерлинг.

Уследио је гламурозни банкет у Златној сали Градске куће где је Андрић одржао свој чувени говор метафором о својој домовини као "малој земљи међу световима", о њеној бурној и тешкој прошлости, њеним великим жртвама и, упркос томе, настојањима да на плану књижевности и културе надомести све оно што јој је историја ускратила дајући тиме свој прилог светској баштини.

"Ваше признање једном од књижевника те земље значи несумњиво охрабрење том продирању. Стога нас оно обавезује на захвалност, и ја сам срећан што вам у овом тренутку и са овог места, не само у своје име него и у име књижевности којој припадам, могу ту захвалност једноставно али искрено да изразим", рекао је између осталог у беседи Иво Андрић.

"Глумац мора да се покрене, поготову када игра насловну улогу, као ја Ујка Вању, да зароним у комплетну психологију тог човека", каже глумац Бранислав Лечић.

"За то је потребна и храброст и фина, танана, деликатна храброст. Не храброст 'сада ћу да скочим у хладну воду, па ћу да пливам', већ да се лишиш себе, да видиш где су те дубине и зашто је Чехов највећи писац", истиче глумац Ненад Јездић.

Чеховљеви јунаци заљубљују се у оне који их не желе, заробљени су у простору и времену и загледани у будућност која не долази.

"Ни један процес нисам имао, и ни један текст нисам тумачио било који писац да је у питању, а да сам више емпатије, сирове, 'сузне' емоције имао него сада, над овим судбинама, људима", каже Јездић.

Лечић каже да је то људска судбина коју уметници и те како могу да поделе са публиком.

Уз Леку и Језду, Марију Вицковић, Богдана Диклића, Дубравка Јовановића, Александра Николића заслужено је и нови члан ансамбла ЈДП-а Милица Гојковић.

"Милош Црњански је заправо темељна фигура такозване стилистичке норме целокупног српског језика. Са Милошем Црњанским почиње текстостилистика код Срба – чак педесет или шездесет година пре него што је текстостилистика у свету конституисана као чиста научна дисциплина", објашњава професор Филолошког факултета Милош Ковачевић.

Са делима Милоша Црњанског средњошколци се срећу у трећем и четвртом разреду. Добар професор помоћи ће им да открију шта је била пишчева идеја, па директор ЗУОВ-а Златко Грушановић каже да зато обавезно треба читати Лирику Црњанског.

"И без Суматре не могу да кренем нигде, али и без друге књиге Сеоба, то ми је нешто најлепше од успомена на старе студентске дане", рекао је Грушановић.

Председник Организационог одбора проф. Мило Ломпар истиче како на његове историјске романе, тако и на оне чија је инспирација савременост.

"Ако је реч о прози, тамо где постоји историјска инспирација, свакако Сеобе и другу књигу Сеоба, тамо где постоји и савремена инспирација – Роман о Лондону, тамо где је реч о лирици у исказу, то је Дневник о Чарнојевићу", рекао је Ломпар.

И без обележавања јубилеја, увек постоји потреба да се дело великог писца сагледа из контекста времена у којем живимо.

"Увек ће међу људима и међу децом бити оних који ће волети лепо и лепоту. А Милош Црњански је скоро парадигма за таквог човека", каже директор Филолошке гимназије Душко Бабић.

А скуп одржан у Филолошкој гомназији још једном је указао на оправданост и статус пишчевих дела у настави.

"То је један сложен рестаураторски поступак у коме је поред самог архитекте који води цео пројекат учествовало и три вајара. Два вајара млађе генерације Владимир Спасојевић са Иваном Косовац, који су радили на рестаурацији недостајућих елемената, који се нису могли клесарски надоградити и један знатно сложенији и веома пипав део посла који се односи на клесани украс", наводи др Невена Дебљовић Ристић, архитекта конзерватор.

У реконструкцију и рестаурацију северне бифоре поред архитекте који води цео пројекат укључени су и вајари. Радови се изводе у уметничком атељеу у Земуну.

"И даље постоји тај исти каменолом који је функционисао у том периду, материјал је идентичан. Он је доста погодан за обраду и за клесање и зато су га они тада користили. Сама реконструкција комада је мало озбиљнија. Неки комади су фалили тако да се морало дубље размишљати уопште истраживало се у том смислу да се нађе право решење", објашњава Горан Чпајко, редовни професор на Факултету примењених уметности у Београду.

Реконструкцијом и рестаурацијом северне бифоре још једном ће се показати да је студеничка романска пластика најбогатија по броју исклесаних богословских порука у мермеру.

"Живот није искључиво црно-бео, јер се овде такође поигравамо у стрипу који се зове  Црно-бели врт, већ да супротно од црног није бело, него шарено, мислим да је најважније да човек има избор, да има осећај да увек може да промени свој живот и да је он заправо стваралац своје среће", каже Зоран Пеневски.

Писати за децу и младе значи јако добро преиспитати сав свој живот, каже лауреат.

Паневски каже да је отуда награда "Раде Обреновић" Змајевих дечјих игара, важна као један добар показатељ да је то преиспитивање оригинално, што би највише волео да буде као препознато, а с друге стране интимно му је врло драго зато што је одрастао у окриљу Змаја.

Награда Фестивала монодраме за децу – "Сигридруг" припала је књижевници Весни Алексић за текст монодраме "Ко се боји Грени, још?" и драмском уметнику и редитељу Цветину Аничићу за извођење представе "Симфонија у Ф-дуру илити мала лекција против шунда". 

У часопису ''Култура'' током пола века текстове су објављивали истакнути интелектуалци у различитим областима.

Улога часописа, који је опстао и када је периодика маргинализована, остала је да подстиче тумачење савременог културног феномена схватајући га као вредносну категорију, са акцентом на моралној свести, хуманистичким и идеолошким проблемима, како је забележио Триво Инђић, један од оснивача.

Уз сајт и апликацију за мобилне телефоне, поводом јубилеја је приређена изложба и снимљен документарни филм, а министар културе Владан Вукосављевић у уводном обраћању је истакао да је '' пола века часописа "Култура" леп континуитет у раздобљу многих дисконтинуитета''.

"Жена и женска лепота су нешто што се провлачи кроз целу историју сликарства. Мислим да је то на неки начин најпривлачнији мотив за све сликаре. Овде сам представио жену у разним позама и у разним позицијама које изражавају неку осећајност и нека расположења", објашњава Ракић.

Туш и акрил, акрил на платну и само туш су коришћене сликарске технике у стварању три представљена циклуса цртежа.

"Серија цртежа тушем су инспирисани карневалом у Венецији и тако дају веселу атмосферу, ту разузданост и неку радост. Ја мислим да цртеж изражава управо то осећање. Да је та акрилна боја више само као неки оквир, нека позадина која избацује тај лик у први план и даје му неко значење", наводи Ракић.

Небојша Ракић много година живео је, радио и излагао у Русији, публици у Србији представља се први пут.

У упечатљивом ликовном изразу Немање Окиљевића на сликама су страдалници и демонизовани ликови који су узроковали њихову патњу.

Судар добра и зла снажно је видљив, баш као што је у Србији 1914. године зло постало огољено, рекла је председница Скупштине Србије Маја Гојковић отварајући изложбу.

"Истовремено, нада за животом у слободи, који су тако јаки, даје снагу свим овим незнаним јунацима да се изборе са свим недаћама. Управо овде видимо побуну човека, који свом својом снагом жели да се супростави демонима, злу и смрти, желећи да допре до слободе", рекла је Гојковићева.

Изложба младог уметника упућена је новим генерацијама са жељом да се упознају са херојским добом српске историје и схвате значај слободе за коју су се наши преци изборили.

"Песник стално покушава да дође до себе поготово кад путујете у иностранство и на друге континенте, путујете у неке друге језике", каже Ненад Шапоња.

Додаје да је имао утисак да је у инстранству боље фокусиран на српски језик, да боље мооже да сагледа неке ствари које га се тичу као песника.

"Слободнији сте, сами сте са својим језиком, не делите га са другим, ваш језик је само ваш", истиче Шапоња.

Сва путовања о којима читамо у књизи, у вези су са књижевним пословима. Као уредник и издавач Шапоња је преходао многе сајмове и фестивале књига, кретао се међу различитим ствараоцима и литерарним просторима, градио везе, упознавао оно што се чинило да познаје. У дневнику су Будимпешта, Буенос Ајрес, Инстанбул, Гетеборг, Франкфурт, Шаржа, Брисел, Јерусалим, Кочи, Високи Дечани, Пекинг...

"Оно што та књига носи као поруку јесте да се заиста може ходати светом лако, да је све то исто као и код нас, да не треба људи поготово млади, да осећају било какве баријере", указује Шапоња.

"Ствари свуда функционишу на исти начин, а ви мора да се наметнете. Ако имате шта да покажете, морате то показати и то је најмањи проблем", поручује Шапоња.

Упоредо са путовањима, настајала је и песничка књига "Изгледам, дакле нисам", објављена прошле године. Мисли да је, сасвим другачија. Из њему не баш јасних разлога, тих година писао је поезију само док путује. Обе књиге, једна поред друге, показују колико је књижевна форма, у ствари, моћно другачија визура света.

"У последње време купци нам све чешће траже књигу 'Корени' Добрице Ћосића и кажу да прате серију на РТС-у", каже књижар Срђан Досљак.

У издавачкој кући "Лагуна" потврђују да је са екранизацијом порасло интересовање за ово Ћосићево дело.

"Као прва НИН-ова награда и савремени класик, то је дело које свих ових година привлачи пажњу читалаца. Међутим, са екранизацијом књиге, у заиста успешну серију РТС, можемо да приметимо да је порасло интересовање за ово књижевно дело", каже Тања Вучковић из "Лагуне".

То је прилика за нови поглед на део наше историје и колективне свести, на догађаје с краја 19. века, политичке и економске околности, преображај српског села. 

"И што је најважније у породичном роману, а 'Корени' то јесу, видимо шта се дешавало са породицом када је друштвена стварност постајала интензивнија, а политичка конотација бивала све агресивнија и када се умешала у све сфере друштва", наводи књижевни критичар Петар Арбутина. 

Тако успешне екранизације утичу на нови живот књига, али и квалитет самог књижевног дела важан је за настанак телевизијских серија и филмова.

"Мислим да је неопходно да дело буде добро да би инспирисало некаквог новог читача, будући да онај који се бави његовом драматазицијом јесте један, можда посвећенији, савакако бољи, увиђајнији читач, који уствари треба да пребаци или да преименује дело у сасвим другачији формат", каже Арбутина.    

Нешто се свакако променило и то набоље – филмови и серије више нису замена, већ све чешће подстицај за читање.

"Он стално држи неке политичке говоре–- једна идеологија која је потпуно погрешна, неконцентрисана, неусмерена већ измишљена али јако сугестивна", каже глумац Дејан Цицмиловић.

"Углавном кренемо где сам ту ја, и обично, чим се тај сегмент попуни и задовољи, ту престаје било какво интересовање за неки даљи бољитак", каже глумац Александар Михаиловић.

Аутентични српски типови и обични српски грађани преплићу се од Сремца до Ковачевића све до данашњих дана.

"Управо представа указује на те феномене, појаве и случајеве који се и дан данас и у овом времену на свој начин догађају и наша представа је на неки начин подсећање на то али и опомена", наводи редитељ Небојша Брадић.

Ансамбл нишког позоришта тек четврти пут игра текст Душана Ковачевића, што је, како кажу, разлог више да од "Лимунације" сви у Нишу много очекују.

У низу споменика посвећених патријарху Павлу, у Републици Српској, на Косову и у централној Србији, ташмајдански је подигао највише прашине. Његов аутор Зоран Малеш желео је да прикаже духовно биће патријарха у чину молитве, и да оствари утисак лебдења. Као предложак одабрао је познату фотографију на којој се његова светост вози београдским трамвајем. И ето добитне комбинације. Све је ту: црква, трамвајска станица и прилика да се, када се патријарху измакне столица са фотографије, оствари илузија лебдења.

Подизање споменика, чија је вредност 50.000 евра, донација "Атлас групе", прихватио је одбор за подизање споменика који су чинили представници цркве и државе, као и одборници Скупштине града, уз благослов патријарха Иринеја.

Највише примедаба односи се на оријентацију споменика окренутог ка кафићу, као и на чињеницу да му недостаје трон. Но ту је још низ спорних детаља.

Споменик је изведен као љуштура која подражава обличје патријарха, а не као пуна скулптура, смишљена да буде сагледана из различитих визура. Тако је положај тела, гледан из других углова, осим фронталног, неприродан и недостојан. Његово лице је грубо, руке су тежачке, а мало тога зрачи духовношћу.

У нашој историји малобројне су личности које већину уједињују у љубави, поштовању и позитивном осећању. Такав је и Никола Тесла, чија скрушена фигура, око чије изведбе се пре петнаестак година жустро полемисало, стоји и даље на улазу у београдски аеродром, који носи његово име. Но, пси лају, а каравани пролазе. Тако ће вероватно и статуа патријарха Павла још дуго лебдети на окретници шестице. Ипак, утисак је да би већина желела да памти другачији лик ове изузетне личности.

На срећу, чувари сећања на људе који су оставили дубок траг у духовном простору нису само њихова материјализована обличја. А култура сећања није политичко питање, нити ствар односа власти и опозиције, већ, изнад свега, питање људског достојанства.

Шпански писац Рамирес каже да је целулит уопштен проблем, да се једног дана пробудио и схватио да су сви препуни целулита и да мора да учини нешто за људску врсту.

"Тако да сам пронашао решење како да се тело ослободи целулита, али што је још битније, и људски ум. После представе излазите из позоришта са новим телом, јер сва масноћа оде у ваш мозак", објашњава Рамирес.

Директор Краљевачког позоришта Миодраг Дуловић каже да је шпански писац поклонио свој текст позоришту уз један услов – да поново дође у Србију и да види свој комад.

"Ово је по мишљењу ауторске екипе анархокомедија. Цела представа и Рамирес руши постулате, било какве узусе које поставља драматургија", каже Дуловић.

Аутор има важну поруку за публику у Србији.

"Желим да подсетим српски народ да је Србија велика земља", истакао је Рамирес.

"Музеј Југославије је институција која се бави и првом Југославијом и мислим да је јубилеј тренутак и време када треба да скренемо пажњу на значај и вредност ове институције", истиче Неда Кнежевић, директорка Музеја Југославије.

Коауторка изложбе Марија Васиљевић наводи да је изложба хронолошка, прати период од 1904. до 1921. године.

"Тако да је први део изложбе посвећен стварању јужнословенског културног простора", додаје Васиљевић.

Изложени су документи, плакати, фотографије, уметничке слике, скулптуре, лични предмети, одликовања и оружје.

"Мислим да смо направили једну интересантну комбинацију приступа политичке историје и историје уметности, која ће бити интересантна посетиоцима", истиче коаутор Радован Цукић.

Изложба Музеја Југославије "Дан вредан века" постављена је у Палати Србија до 28. априла 2019.

Радима из Чешке и њу је чекао тромесечни рад на пројекту Унескоа: Оснивање резервата биосфере на језеру Тана. Бавили су се еко-туризмом и израдом малог туристичког водича. Обилазили су знаменитости, туристичке атракције, откривали, како кажу, недођије.

На том путу су градови Адис Абеба, Бахир Дар на обали језера Тана, Гондар - некадашње седиште етиопских владара, православни манастири, водопади Плавог Нила, Симијенске планине.

Ани се чини да ју је живот у Етиопији учинио другачијом.

"Просто та нека радост и осмех који извире из њих и тај начин опхођења према животу који сам ја негде донекле покупила од њих и такође мислим да сам доста смањила потребу уопште за стварима јер сам приметила колико је људска повезаност битнија њима него ствари и учинило ми се да је то начин, неки мој пут среће", каже Ана Новаковић.

Ана је писала мајци писма и мејлове и слала фотографије.

О Етиопији смо углавном знали да је то земља гладних и сиромашних људи, а никако оно што сам закључила на основу Аниних писама да је то земља насмејаних људи људи који иако су сиромашни они су срећни, играју певају, радосни су, каже Лидија Николић.

Ћерка је кратко доживела Африку, а мајка је те тренутке овековечила у књизи, јер сматра да сва та сазнања треба поделити с другима.

Волела бих да инспиришем људе и младе било којих година да схвате да могу да из Србије може да се отпутује, да се уради нешто, да се оде и научи и да се у томе ужива, каже Ана Новаковић.

Осим писама и мејлова, Аниних и Радимових блог текстова, књига садржи и засебне приче о становништву, култури, историји и природи Етиопије. Читалац, када затвори књигу обично помисли – као да сам био тамо.

Свечаности су присуствовали уметници из Србије, представници дипломатског кора и културне и политичке сфере Пекинга.

Министар Вукосављевић је најпре указао на стратешко партнерство, пријатељство и динамичну сарадњу у области културе између двеју земаља, те да ће кинески грађани на овом месту моћи да ближе упознају српску културу, саопштило је Министарство културе.

"Наша намера је да, на симболичан начин, у овом простору, афирмишемо лепоту дубоког језгра српске традиције, али и динамичне разноликости српске савремене ликовне и примењене уметности" , рекао је министар.

На почетку програма публика је имала прилику да чује српског гуслара Рашу Вучинића који је певао уз гусле.

Бројни гости Културног центра том приликом упознали су и са радовима стваралаца млађе генерације: Бранкице Жиловић Шовен, Николе Божовића и Ђорђа Станојевића.

Намера је, каже Вукосављевић, да се оснује и школа српског језика и да се афирмише превођење српске књижевности, кинематографија, музика и друге уметничке гране.

На свечаности отварања Културног центра публика је ималa прилику да ужива у концерту познатог музичког уметника Слободана Тркуље, с етно песмама изведеним на традиционалним инструментима.

Кинески министар културе рекао је да је отварање Културног центра Србије у Пекингу представља велики догађај и за кинески народ, јер му се пружа могућност да више сазна о српској култури у прошлости и садашњости.

Шуганг је констатовао да Кину и Србију повезује традиционално пријатељство и да кинески народ и српски народ природно цене културу оног другог, додавши да и отварање Културног центра показује међусобно признавање и разумевање културе другог.

Отварању Културног центра претходио је веома успешан састанак министра Владана Вукосављевићa и министра културе НР Кине Луа Шуганга на коме су констатовали да су односи две земље у области културе на високом нивоу, што показује и присуство министра Шуганга на отварању ове установе.

Виртуозним музицирањем славни виолиниста је оправдао посебан статус код београдске публике и овацијама је испраћен са сцене.

Миленковић је Танјугу рекао да се бави уметношћу дуго и да свим срцем верује у оно што ради.

"Трудим се да стално напредујем не само као музичар већ и као људско биће у целини. Не верујем у било какве вештачке начине за одржавање каријере, већ у квалитет који могу у континуитету да понудим на сцени. Људи то, на моју радост, умеју да цене", казао је Миленковић.

Врсни уметник напомиње да је на вечерашњем концерту најзанимљивији моменат за публику био Брамс.

"Три Брамсове сонате су многима најзначајнија дела у виолинском репретоару и желео сам управо величанственост тих композиција да представим београдској публици. Ово нам је шести концерт за редом са тим репертоаром. Имали смо четири у Италији и један у Новом Саду пре Београда. Након тога свирамо још један у Ђенови. На све те концерте долазе људи који су заљубљени у Брамсову музику... То је генијална музика и верујем да сви који чују Брамса у живом извођењу иду кући обогаћени за изузетно искуство", рекао је Миленковић.

Према његовим речима, класична музика је безвремена вредност која ће остати заувек.

"Нека стара мајсторска виолина практично нема цену... Она остаје заувек дело мајстора без обзира на то што данас можете да купите електричну виолину... Иста је ствар и са класичном музиком. Увек ће бити људи који ће желети да слушају класичну музику у живом извођењу. У ствари, сигуран сам да класична музика свима прија у неком моменту...", рекао је Миленковић.

За њега интензивна технолошка револуција не представља велики изазов за класичну музику.

"Технологија данас празни људе. Ми заправо данас велики део времена трошимо на пуњење енергијом свих тих силних апарата. Са друге стране, никада могућности за представљање оног што радите нису биле веће. Хиљаде људи могу да виде неког младог виртуоза како свира свој иструмент на екрану мобилног телефона. Млади музичари су свесни тога и најбољи начин промовишу свој таленат и рад", рекао је Миленковић.

Драма "Светозар" настала је по тексту Милована Витезовића, а у драматизацији Спасоја Ж. Миловановића. Режију је потисао Југ Радивојевић.

Представа "Светозар" ће премијерно бити изведена у недељу у СНП-у, на сцени "Пера Добриновић", с почетком у 19.30.

Вечерас је играна праизведба, затвореног типа, којој су, између осталих, присуствовали премијерка Ана Брнабић, министар културе Владан Вукосављевић, председница Скупштине Србије Маја Гојковић, председник Покрајинске владе Игор Мировић и градоначелник Новог Сада Милош Вучевић. 

Раније данас, у склопу обележавања јубилеја, у центру Новог Сада, отворена је интерактивна поставка "1918", мултимедијална изложба посвећена најзначајнијим личностима и преломним догађајима поменутог историјскох периода.

У недељу ће бити приређено и отварање Музеја Присаједињења Војводине Краљевини Србији и свечано откривање споменика краљу Петру I Карађорђевићу, испред Гимназије Ј. Ј. Змај.

За крај програма, истог дана, тачно у подне, одржаће се и Свечана академија посвећена 100. годишњици Присаједињења Војводине Краљевини Србији, у Српском народном позоришту. 

"Сада се десила та узбудљива прилика да нас и професија споји. Нисмо једно другом давали савете, али јесте то штиво које ја осећам веома интимно и дубоко", каже глумица Милица Михајловић.

Њих три за једну судбину – Петријину. Све време заједно су на сцени.

"Петрија је градска, млада, удовица, срећница, несрећница, може бити све", каже Јована Гавриловић.

"Највеће херојство је преживети живот", каже Михајловићева.

У представи играју Иван Марковић, Тихомир Станић, Игор Ђорђевић, Исидора Минић, Јелена Ракочевић и Владислав Михаиловић.

"То и јесте судбина једне једине жене, али и судбина жена и тада и сада, и овде и тамо, на овај или на онај начин ће награбусити, само је питање како ће се то десити", наводи редитељ Бобан Скерлић.

После 42 године "Петријин венац" поново на сцени Атељеа 212.

Награда "Млади балкански уметник" биће и повод да се награђивани аутори представе у региону кроз низ изложби чији је циљ умрежавање културних актера Балкана у заједничку уметничку сцену.

Изложба посвећена уметности цртежа, у организацији Светске галерије цртежа Остен, отворена је 22. новембра у галерији Чифте амам у Скопљу, изложбеном простору Националне галерије Македоније.

Изложбену структуру чине три дела: Ретроспективна изложба поводом 50 година Светске галерије карикатура, изложба Остеновог бијенала за цртеж и изложба дела досад награђиваних аутора, међу којима су и радови Марине Абрамовић, Јоже Цијухе, Глигора Чемерског и других. На изложби је укупно представљено више од 270 уметника из целог света.

Светска галерија цртежа Остен доделила је ове године награду за животно дело Пјеру Сулажу, прослављеном француском уметнику, док се у одељку посвећеном светском културном наслеђу посебно осврће на дело Хенрија Мура, великог скулптора 20. века, познатог и по изузетном афинитету према цртежу као пољу изражавања.

Гран при за уметничко достигнуће добио је Родољуб Анастасов из Македоније, а посебан Гран при за допринос светској уметности Пасквале Селона из Италије.

Себастијан Лубински из Пољске освојио је прву награду за цртеж, Олга Тобрелуц из Русије прву награду за графику, а Барбара Крол из Немачке прву награду за сликарство на папиру.

"Вратили смо се на тренутак у оне величанствене дане пре 100 година када су после заједничких вишедеценијских напора у ондашњој Аустроугарској, Срби угледали слободу", рекао је Игор Мировић, председник Покрајинксе владе.

"Грађани ће моћи на модеран начин, мобилним телефонима, преко апликације упознају и открију, неоткривене ствари о људима који су обележили оно време и који су на неки начин ударили темеље за све оно што се након тога дешавало у Војводини", указао је Мировић.

Истакао је да су слобода, равноправност, заједништво и напредак, четири заветне мисли које красе Војводину.

"Ова изложба у Змај Јовиној и у Дунавској улици је у духу обележавања великог празника, а опет конципирана тако да кроз савремене технологије буде атрактивна и занимљива свим нараштајима", изјавио је Милош Вучевић, градоначелника Новог Сада.

Вучевић је рекао да на тај, занимљив начин можемо да добијемо причу која ће нам дочарати све оно што се дешавало 1918. године и зашто ми данас можемо да мирно и слободно стојимо у Новом Саду, Војводини и у Србији.

У склопу програма, вечерас ће у Српском народном позоришту бити премијерно изведена представа "Светозар", по сценарију Милована Витезовића, у режији Југа Радивојевића.

Потом, следи концерт на Тргу слободе, на ком ће наступити Здравко Чолић, Звонко Богдан, сопран Драгана Радаковић, Војвођански симфонијски оркестар, виолиниста Роберт Лакатош, Новосадски Биг Бенд, Велики тамбурашки оркестар РТВ и Октет Опере СНП.

Сутра ће бити приређено отварање Музеја Присаједињења Војводине Краљевини Србији и свечано откривање споменика краљу Петру Првом Карађорђевићу Ослободиоцу, на Тргу Републике - испред Гимназије "Јован Јовановић Змај".

За крај програма, у подне ће бити одржана Свечана академија посвећена 100. годишњици Присаједињења Војводине Краљевини Србији, у Српском народном позоришту.

"Заједничким пројектима у области културе и уметности, успоставља се међусобно поверење и граде трајне везе, а култура постаје јако оружје у борби за изградњу инклузивног друштва у Црноморском региону које прихвата све наше разноликости", рекао је Вукосављевић на почетку састанка.

Наглашава и да је Србија као координатор Радне групе за културу реализовала неколико активности у којима је учествовало више земаља БСЕК-а и иницирала нове пројекте сарадње.

"У оквиру Фестивала археолошког филма у Београду, као и Фестивала европског филма на Палићу организован је посебан пратећи програм посвећен филмовима и ауторима Црноморског региона. Настављен је пројекат посвећен заједничкој едицији великана књижевности, али и инициране теме у вези са заједничком промоцијом културног наслеђа у Региону БСЕК-а, као што су Културне руте Византије", рекао је министар културе.

Вукосављевић је у изјави за Танјуг истакао да је на састанку постигнут висок степен сагласности о додатној мултилатералној сарадњи.

"Овде је реч о сложенијим процесима мултилатералне сарадње, где би пројекти из области културе обухватили четири, пет, шест земаља у врло сложеној организацији и структури. Потврдило се да култура и културна дипломатија и приказивање клултурног наслеђа кроз културне руте добијају на све већем значају и у региону Балкана, али у црноморском региону и читавој Европи", истакао је министар.

Културно повезивање црноморског региона  

На састанку је било речи о пројектима културног повезивања црноморског региона које земље намеравају да спроводе наредних година.

"Србија је предложила византијску културну руту, што је прихваћено. Предлог из Грузије је Филхармонија младих која би била састављена од младих музичара из свих земаља чланица поменуте организације", рекао је Вукосављевић.

Наглашава да ће се Србија све више укључивати у међународне културне руте и у пројекте из области савременог стваралаштва на мултилатералном нивоу.

"Ово је био врло важан догађај и очекује нас доста посла у вези с тим, а резултати ће бити важни и корисни за приказивање српске културе и наслеђа. Успешан скуп, добри планови и доста посла испред нас", подвукао је министар.

У оквиру министарског састанка потписан је и заједнички документ који се односи на приоритете и циљеве регионалне сарадње у области културе – Београдска декларација.

Тим чином заокружен је двогодишњи мандат председавања Министарства културе и информисања Републике Србије.

Министарском састанку претходио је билатерални састанак министра Вукосављевића са замеником министра културе и туризма Турске Омером Арисојијем, током којег су разговарали о могућностима проширења сарадње између две земље.

Организација за црноморску економску сарадњу (БСЕЦ) постоји од 1992. године, са седиштем у Истанбулу.

Сталне државе чланице су – Албанија, Азербејџан, Бугарска, Грчка, Грузија, Јерменија, Молдавија, Румунија, Руска Федерација, Турска, Украјина и Србија, а у њиховом раду присутне су и земље посматрачи као и земље партнери у секторском дијалогу.

У питању су пијанисти Олга Петровић, Тијана Церовић, Ксенија Вељовић, Милица Закић, Катарина Манчић и Коста Кнежевић.

У циљу промоције српске уметничке музике и афирмације стваралаштва Василија Мокрањца, Фондација Василије Мокрањац ће доделити и награде "Василије Мокрањац" за најуспешније интерпретације клавирских дела овог музичког великана. 

Вечерас ће у галерији "Артгет" бити одржан округли сто о стваралаштву Василија Мокрањца, а учествоваће академици Димитрије Стефановић, Дејан Деспић, Светислав Божић, музиколози Надежда Мосусова, Мелита Милин, Катарина Томашевић, Ивана Медић, композиторка Светлана Максимовић, виолончелисткиња Сандра Белић, као и ћерка истакнутог композитора, Александра Мокрањац.

У оквиру завршне вечери публици ће се, поред награђених младих пијаниста, са делима Василија Мокрањца представити и познати музички извођачи из земље и иностранства – Биљана Горуновић, Рита Кинка, Ратимир Мартиновић, Ведрана Суботић, Јелена Ђајић Левајац, Ивана Медић, Владимир Глигорић, Сандра Белић и Мирослав Павловић.

Улаз на све програме фестивала је бесплатан.

Проглашењем победника и додела награда биће на завршној вечери фестивала, 24. новембра у Скупштини града Београда.

"Необична ми је част да стојим на овој сцени на 150. рођендан наше највеће и најдуговечније културне и просветитељске институције. Бескрајно сам захвална на задатку да сарађум са више од 1.000 сарадника и да сваке вечери играмо за око 1.000 гледалаца", рекла је Вујићева.

Она је на сцену изашла са директорком Опере Јасмином Трумбеташ Петровић, директором Балета Константином Костјуковим и другим сарадницима и поручила да није довољно само волети позориште већ да њему треба служити.

Прослави 150 година Народног позоришта претходила је једномесечна криза која је разрешена јучерашњом променом управника, на шта се у свом говору осврнула глумица Нела Михаиловић којој је уручена награда "Раша Плаовић" за улогу Данице Чворовић у представи "Балкански шпијун" у режији Тање Мандић Ригонат.

Михаиловићева наводи за РТС да награда за њу представља велику част.

"Раша Плаовић је велики глумац, велики господин. Спада у оне великане који су градили углед ове куће и то је много важно, и због таквих великана смо, између осталог, ових дана и дизали глас, причали и хтели да нас чују и чули су нас. Ја сам пресрећна што вечерас славимо 150 година, што ја на тој прослави добијам награду, што нема штрајка и што позориште иде у неко боље и лепше време, чини ми се", рекла је Михаиловићева.

Додаје да је Народно позориште њена матична кућа више од две деценије.

"Народно позориште је 25 година моја матична кућа, матица. Синоними за ову реч су центар, језгро, срце, душа, завичај, постојбина, дедовина, дом, земља, мајка. Све то за мене је Народно позориште. Кад неко дирне у то, када неко то покуша да омаловажи, да уруши, да понизи, онда се подигне глас. Ових дана многи уметници, продуценти, организатори, шминкери, суфлери, декоратери, реквизитери, мајстори тона, мајстори светла, обућари су подигли глас и чули су нас. Хвала онима који су нас чули", рекла је Михаиловићева.

Нагласила је да су тај глас дизали пре свега због себе, јер су дужни генерацијама које ће доћи за њима, али понајвише су глас подигли јер су дужни свим оним великанима који су стварали на сцени Народног позоришта и градили његов углед.

"Један од тих великана је свакако велики глумац и господин Раша Плаовић и ја заиста осећам огромну част што држим награду која носи његово име", рекла је Михаиловићева.

Истиче да су то тренуци среће који се памте цео живот.

"Нису они чести. За те тренутке среће су у мом животу пре свега задужене моје ћерке Марта и Петра, мој Владимир, моја мајка, моји пријатељи, понека представа и понека премијера и ево ова награда вечерас", истакла је Михаиловићева, захваливши својим колегама, али и публици која "упорно долази, прашта њихове грешке и слави њихове успехе".

Најбољом представом у оквиру репертоара националног театра у сезони 2017/2018 проглашена је опера "Пепељуга" Ђоакина Росинија у режији Јагоша Марковића.

Награда Народног позоришта за најбоља индивидуална премијерна уметничка остварења додељена је Нели Михаиловић, редитељки Татјани Мандић Ригонат, драматургу Маји Пелевић, првакињи Балета Бојани Жегарац, прваку Балета Јовану Веселиновићу и прваку Опере Јанку Синадиновићу. 

Пелевићева је послала поруку у којој је члановима националног театра честитала на истрајној борби која је резултирала победом и захвалила им што су јој вратили веру у солидарност.

Синадиновић је нагласио да је Народно позориште "свето место, јер век и по осветљава наше душе и јер је пре тога било место страдања".

"Сву част и захвалност због примљене награде исказујем позивом свима да својим речима и делима будемо увек свесни своје пролазности, достојни овог светог места које су нам завештали преци и које ми треба да оставимо својој деци", рекао је Синадиновић.

За изузетно значајан укупан уметнички и радни допринос награђени су првакиња Опере Јелена Влаховић и креатор сценске маске Марко Дукић.

Плакета Народног позоришта, одлуком Управног одбора НП, припала је Владимиру Логунову, кореографу и балетском педагогу, и компанији "Хјундаи Србија д.о.о.".

Похвале за успешну активност Народног позоришта припале су глумцима – Небојши Дугалићу, Вањи Ејдус, Радмили Живковић, Олги Одановић, Светлани Бојковић, Златији Ивановић, Слободи Мићаловић, Милошу Ђорђевићу, Павлу Јеринићу, Данијели Угреновић, Душанки Стојановић Глид, Александру Срећковићу, Милени Ђорђевић, композиторки Ањи Ђорђевић, суфлерима Душанки Вукић и Гордани Перовској и инспицијентима Александри Роквић и Сањи Угринић Мимици, Инспицијенту Драме

Похвале су добили и – Оркестар и Хор Опере, балетски Играчи Милош Живановић, Татјана Татић и Милица Јевић Дрндаревић, ансамбл Балета, појединци запослени у Сектору технике и Сектору стручних и општих послова.

Златне значке за 20 година рада у Народном позоришту припале су – Драгани Дел Монако, Милошу Драгићу, Тамари Ђурић, Ивану Митићу, Милошу Николићу, Дејану Попину, Николи Станковићу, Предрагу Стојковићу, Александру Илићу, Владимиру Панајотовићу, Михајлу Стефановићу, Горану Милошевићу, Стевану Штрпцу.

На историјат Народног позоришта подсетили су драмски уметници Миленко Павловић и Љиљана Благојевић уз плесну тачку Дејана Коларова и колаж архивских фотографија, а пружен је и осврт на протеклих годину дана које су обележили седам премијера Драме, три премијере Опере, две премијере Балета, многобројна гостовања и награде.

Свечаности су присуствовали министар културе и информисања Владан Вукосављевић, градски секретар за културу Иван Карл, представници дипломатског кора, чланови националног театра и публика.

Народно позориште чекају нови изазови, Управни одбор, директор драме, нове премијере и сарадње.

"Уз подршку СОКОЈ-а, а у циљу афирмације и популаризације српске уметничке музике и стваралашта Василија Мокрањца, Фондација је за три најбоља извођења клавирских дела Василија Мокрањца обезбедила и новчане награде (укупан износ од 100.000 динара)", каже Александра Мокрањац.

Представе у њему гледали су и Софија Лорен, Ричард Бартон и Елизабет Тејлор, Џек Николсон, Алфред Хичкок, а на његовој сцени, поред плејаде изванредних домаћих глумаца, играо је и Лоренс Оливије.

Народно позориште у Београду, које током године посети преко 150.000 гледалаца, свакодневно на две сцене изводи две представе.

Под својим кровом окупља ансамбле драме, опере и балета, хор и оркестар. 

На питање када ће се именовати Управни одбор, Вујевићева је рекла да прво мора да се погледа ситуација у одбору и да се види колико је људи присутно, а колико је отишло.

"Тек када се изврши добар преглед ситуације, може се ићи на било какав следећи корак. Без тачног прегледа и увида у стање, не могу да говорим, јер можда је неко отишао, али није званично потврдио. Постоје одређени рокови одласка и то се мора поштовати", рекла је нова управница Народног позоришта.

Да ли ће Ваш први корак бити расписивање конкурса за управника Народног позоришта?

Знате како, мој први корак мора бити упознавање са читавом ситуацијом у кући, што је Раша Плаовић лепо називао наша кућа. Када се упознам са свим елементима детаљно, онда иду следећи кораци.

По закону о култури, позиција вршилац дужности управника може да траје највише годину дана. Да ли ћете ви конкурисати?

Ја то заиста не знам да вам кажем и не желим да вам кажем. Ја морам да видим шта имамо, какво је расположење у кући, куда се креће кућа, шта се кући може помоћи, како наша публика и наши уметници могу да иду заједно. То је најважније.

Сектор драме нема свог првог човека. Да ли ћете га ви именовати?

Мој задатак је да то урадим. То ће уследити у данима који долазе. Када све погледамо.

Да ли ће то можда бити Жељко Хубач?

Право да вам кажем, још нисам ушла у читаву структуру и папире. Не могу ништа да говорим о томе. Морам да сагледам ситуацију, а онда да одговорно на то реагујем.

Осим сектора драме, ту су опера и балет. Да ли размишљате о новим именима за те позиције?

Морам да обавим разговор са свим људима. Да видим шта је урађено, у ком смислу се креће, да погледам тачне планове, да видимо све, и онда да видимо какви су заједнички планови који могу бити бољитак куће. Нарочито се тиче међународне сарадње, да се појача сарадња са младим људима, пре свега упошљавање многих људи који, нажалост, немају ангажман.

Упошљавање људи који су већ запослени?

Да. Имате људе који нису играли више година, а који примају плату и који су у позоришту.

Какви ће вам бити критеријуми?

Ја сам редитељ и професионалац. Моји критеријуми су увек високопрофесионални. Ја знам о чему се ради, како се прави представа, како живи представа, како живи оперска представа, како живи балетска представа. Сви ти елементи ће улазити у обзир.

Преузимате кућу у врло специфичним околностима. Годинама извештавамо о урушавању угледа националног театра. У једном тренутку, за годину и по дана пропала су четири конкурса за управника. С друге стране, постоје велики уметници у кући који стварају значајна дела. Да ли мислите да ће бити потребни радикални резови у Народном позоришту?

Радикални резови су некад потребни, некад згодни, то вам је као при операцији, у зависности од стања пацијента. Моја жеља је да се пробуди љубав, професионализам, доброта и нада у Народном позоришту.

Када ће бити прва премијера и да ли ће то бити премијера "Нечисте крви"?

Морам да погледам програм, финансије, пошто сам овог пута задужена и за тај посао.

Биће преиспитивања уговора можда?

Морам да погледам све.

Али ћемо премијеру сачекати?

Не могу о томе ништа да вам кажем, јер сам тек ушла у ову велику кућу ветрова, како би рекао Црњански, али ветрова који мењају набоље. Позориште је позвало публику да преузме карте за сутрашњу прославу. То је додатак. Постоје позивнице које су послате. Сматрали смо да је добро да позориште позове, колико има карата и места, јер ми постојимо због њих. Увек је улазак на Велику сцену и у Народно позориште врста посебног узбуђења.

Ви ћете бити на сцени, уручиваћете плакете, захвалнице.

То ће ми бити велика част и радост, да не примам награду већ да је дајем. Ја сам пресрећна.

Мој распоред је био толико густ да ми детаљи са састанака Управног одбора, подршка Министарства културе и кукавичлук Владе, данас изгледају као отрцана оговарања. Без обзира на то, сећања на одређене догађаје, одређене представе и људе и данас су веома пријатна.

Почео сам овај посао са пуно ентузијазма. Међутим, рад у периоду после рата и санкција није доносио брзе и лаке резултате. Ваљало је дефинисати, припремати и развијати програм, афирмисати појединце и уметничке ансамбле, ићи ка новој публици, а да не изневеримо стару. Медији су чезнули за некадашњом славом позоришта, запослени за већим платама, а мала група људи говорила, јавно или тајно, да моја позиција све више слаби.

Притом, управничком мандату су претходили ужасни штрајкови. Глупо је данас гледати уназад, али штрајкови су тада били врло болни и оставили бројне последице. Гледао сам како се Министарство културе претвара у инструмент владине политике, постепено смањујући своју подршку и прогресивно слабећи идеју оног што Народно позориште може и треба да буде. Визија коју сам на почетку имао била је можда наивна.

Желео сам да Народно позориште буде стварно народно; да буде доступно позориштима тадашње Југославије и да размењује представе са њима: веровао сам да Народно позориште треба да буде више него група глумаца, оперских певача и балетских играча који праве представе; оно је требало да буде центар који је доступан целокупном позоришном животу земље, али и почетна станица одакле уметничка изврсност одлази на друге тачке у земљи и свету. Међутим, нису сви мислили тако и због тога је пропуштена једна велика могућност.

Видео сам Тројанског коња комерцијалног спонзорства који се докотрљао до врата Народног позоришта, охрабрен и спреман да уђе у институционалну уметност. Речено је да подршка бизнис сектора неће утицати на субвенције државе. Обећање је прекршено. Подршка комерцијалних спонзора је уведена како би се смањиле и избегле обавезе финансирања од стране Владе. И у томе се успело. Проводио сам сате вежбајући нову уметност: гланцање квака комерцијалних спонзора и анимирање њихових бордова директора. Повремено сам улазио у јавни дијалог, попут политичара, ретко са срећним исходом.

С друге стране, било је пуно тога за уживање. Нове драме су преовладале у програму Драме, Опера је дала незаборавну "Пепељугу", Балет је закорачио у XXI. Било је ту представа које је могло да направи само Народно позориште, са ресурсима и луксузом уметничке куће која има компетентне људе на сцени и исто такве мајсторе у уметничким радионицама.

Једног јулског дана 1999, месец дана после завршетка НАТО бомбардовања Србије, секретарица је ушла у управничку канцеларију и збуњено ми предала папир: "Шта је то, управниче?" Било је то Решење Владе о разрешењу дужности управника Народног позоришта. Тиме је окончан један управнички мандат.

У овој малој историји поновног откривања, налази се део искуства бившег управника Народног позоришта. Славећи 150 година наше најзначајније позоришне институције кроз серијал "Народно позориште у десет чинова", имао сам и овај лични разлог. Идеја нашег серијала била је да кроз десет различитих феномена – чинова осветли промене у Народном позоришту и нашој култури. Ти чинови нису увек посвећени најзначајнијим писцима, глумцима или певачима, јер, знамо, свака генерација верује да су, у поређењу са претходним, њени глумци најбољи и најприроднији.

Овај серијал не представља историју Народног позоришта у целини, већ сведочи о њеним светлим и тамним странама – од жеље ентузијаста да српски народ добије своју националну позоришну институцију, до њених узлета и међународних домета. И наравно судбина људи који су обележили важне странице богате историје Народног позоришта.

Ови чинови праве малу хронику о промени репутације Народног позоришта. Та репутација је још увек у процесу, дакле, конструише се и данас. Ми само можемо да претпоставимо шта ће будуће генерације чинити са тиме. Због тога, ову серију Културно-уметничког програма посвећујемо њима.

                                                                                                  Небојша Брадић 

Текст је предговор за серијал о Народном позоришту "Народно позориште у десет чинова", који се од 21.11. емитује на РТС-у.

За награду су били предложени и Небојша Дугалић за улогу Проке Пурића у представи ''Ожалошћена породица'' у режији Јагоша Марковића, Душанка Стојановић Глид за улогу Ђуре у представи ''Балкански шпијун'', Софија Јуричан за улогу Хане у представи ''Режим љубави'', у режији Бојана Ђорђева, Борис Исаковић за улогу Господина Р у представи "Зашто је полудео господин Р?" у режији Боба Јеличића.

Међу кандидатима су били и Анита Манчић за улогу Надежде у представи "Врат од стакла" у режији Јагоша Марковића, Светозар Цветковић за улогу Михаила Александровича Ракитина у представи "Месец дана на селу" у режији Иве Милошевић, Ненад Јездић за улогу Кантора у представи "Краљ Бетајнове" у режији Милана Нешковића, Весна Тривалић за улогу Светлане у представи "Врат од стакла", Јелисавета Сека Саблић за улогу Богданке у представи "Врат од стакла".

Предложени су и Мирјана Карановић за улогу Наталије Петровне у представи "Месец дана на селу", Љубомир Бандовић за укупан глумачки допринос, са посебним освртом на улогу Илије Чворовића у представи "Балкански шпијун", Даница Ристовски за улоге Ане и Миронихе у представи "Последњи рок" у режији Валерија Кирилова и Ана Софреновић за улогу Зојке у представи "Зојкин стан" у режији Наташе Поплавске.

Планирано је да награда "Раша Плаовић" буде уручена Нели Михаиловић 22. новембра у 19.30 сати, за када је најављена прослава Дана Народног позоришта.

Како је саопштила Влада Србије, Савић је разрешен на лични захтев.

Ивана Вујић рекла је за Танјуг да је пред њом велики посао и одговорност.

"Љубав је најважнија реч у уметности. Љубав је кључна реч и за мој ангажман у Народном позоришту, јер ћу покушати да вратим љубав међу те бројне врхунске уметнике и све запослене у нашем најзначајнијем театру", рекла је Вујићева.

Истиче да ће се потрудити да Народно позориште има врхунски уметнички и стваралачки реноме, какав се очекује од најважније националне театарске куће.

"Важно је да успоставимо инспиративну, стваралачку атмосферу у позоришту", закључила је Вујићева.

Постављање Иване Вујић на место управника је епилог једномесечне кризе у Народном позоришту у којем је, после смене Жељка Хубача, директора Драме нашег националног театра, део глумачког анасамбла тражио смену Дејана Савића.

Биографија Иване Вујић 

Ивана Вујић је од 2005. године редовни професор Факултета драмске уметности, на предмету Позоришна режија.

Дипломирала је на Катедри за позоришну и радио режију на ФДУ у Београду, а постдипломске студије завршила на париској Сорбони.

Била је уметнички директор Битеф театра од 1990. до 1997, као и уметнички директор Фестивала интернационалног алтернативног театра (ФИАТ) у Подгорици 1994–1996.

Оснивач је и уметнички директор урбаног "фринџ" фестивала "Аероплан без мотора" 1994–1997, а била је и уметнички директор фестивала Белеф 1997–2001.

Оснивач је и директор позоришта Бетон хала театар у Београду.

Више година била је директор Интернационалних летњих школа Универзитета уметности.

За допринос развоју образовања и културе добила је високо признање Министарства за образовање и науку Француске – Орден академских палми – витез командирског реда 2010. године.

На сценама Србије, Словеније, Немачке, Италије поставила је преко 80 представа. Радила је широм бивше Југославије: Београд, Нови Сад, Суботица, Зрењанин, Сомбор, Панчево, Крагујевац, Приштина, Љубљана, Марибор, Подгорица.

"Јако сам поносан на вас зато што радите то што радите у овом моменту. Знам да сте се определили за овај позив јер сте желели да пренесете неку поруку, да нешто урадите и важно кажете", казао је Урбан и додао да се не сме дозволити да директор Драме Жељко Хубач оде из позоришта. 

"Хубач не треба да оде из позоришта зато што је доказао да добро ради то што ради", рекао је Урбан.

Цењени редитељ је захвалио на важном признању и казао да је одувек желео награду "Бојан Ступица".

"Ту награду сматрам југословенским признањем и једно време сам заборавио на њу, а ето сада ми драго што сам је добио", казао је Урбан.

Награду "Бојан Ступица" додељују се од 1971. једном у две године и ова покрива период од априла 2015. до априла 2017. године.

Трочлани жири за доделу те награде за режију, који су чинили Димитрије Јовановић, Љиљана Тодоровић и Славко Милановић, одлуку је донео једногласно.

Урбанова верзија комада Јована Стерије Поповича, постављена је у данашње време, премијерно је изведена 30. октобра 2015. године на Великој сцени Народног позоришта у Београду.

"Пре две године смо први пут гостовали на једном од најзначајнијих европских фестивала, МИТЕМ-у, који организује Народно позориште из Будимпеште, са представом 'Родољупци'. Реакције публике и критике из Мађарске, али и из целе Европе, су биле изузетне", рекао је Хубач. 

Након тога су се, додаје, контакти између Драме Народног позоришта и Националног театра из Будимпеште, које је драмско позориште, интензивно развијали, захваљујући пре свега драматургу тог театра Ернеу Веребешу. 

"Пратили смо репертоарске успехе једних и других, а ове године су колеге из Будимпеште одлучиле да средства која су добили од своје владе, а намењена су промоцији њихове културе у региону, усмере нејпре на гостовање у нашем теату. Ово гостовање трупе од безмало 100 људи требало је да увелича Дан Народног позоришта и надам ће проблеми у нашој кући до тада бити решени, те да нећемо наше драге пријатеље дочекивати у штрајку", навео је Хубач. 

Додао је да је представа "Иванов" селектована за наредни Фестивал МИТЕМ, уз напомену да је то својеврсни куриозитет јер, како каже, ниједно позориште из региона није имало ту част да са две представе у временском оквиру од четири сезоне учествује на овој престижној смотри европских театара. 

Указао је и да ансамбл Драме Народног позоришта 26. новембра очекује учешће на значајном међународном фестивалу у румунског граду Клужу са представом "Родољупци". 

"Пре тога би 24. новембра требало да одиграмо 'Боливуд' на Фестивалу праизведби у Алексинцу, али то неће бити могуће уколико будемо у штрајку", закључио је Хубач. 

Небојша Брадић, главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма, истиче да је то највећи преносилац и креатор уметничког програма на целом медијском простору.

"У том смислу ми смо лидери. Место које добија Културни дневник признањем Коларчеве задужбине на неки начин институционализује ову нашу форму и даје јој ту велику видљивост", каже Брадић.

Коларчева задужбина данас организује концерте, изложбе, научна предавања, часове страних језика, издаје књиге...

Директорка Коларчеве задужбине Јасна Димитријевић истиче да они праве традицију за будућност и воде рачуна о будућим генерацијама.

Каже да нови дигитални програми представљају пажњу према новим посетиоцима и публици, коју очекују и након 140 година постојања.

Годишњицу задужбине увеличали су сликар Мице Поптсис који је имао најбољу изложбу у претходној сезони, и млади виолончелиста Филип Томић.

"Постоји један добар, зрео, континуирани рад, могу слободно да кажем професионални приступ запослених и свих оних који играју овако из срца и душе, не за паре, него за публику пре свега", наводи Каменко Бертић, глумац и директор Културног центра Кула.

Нијансе су одлучивале победника, јер су сва позоришта представила највише домете аматерског стваралаштва, оцена је стручног жирија фестивала.

"Имам утисак да су организатори ове године дали све од себе, јер представе које смо погледали су свакако квалитетан репрезент позорижне средине у којима се стварају", истиче Жељко Хубач, председник жирија.

У Убу сматрају да је привилегија имати овакав, престижан фестивал, не само због високих домета позорижног аматеризма.

"Између осталог је битан што слави уме Раше Плаовића и Аце Поповића који су случајно Убљани. Важан је и због тога што окупља најбоља аматерска позоришта са простора бивше Југославије, тако да има међународни карактер", наглашава Радован Пулетић, директор Културног центра Уб.

Драмској уметници Олги Одановић уручена је награда "Раша Плаовић" за најбоље глумачко остварење на свим београдским позоришним сценама у прошлој години.

"Када су ми јавили да сам добила 'Рашу Плаовић' ја сам се расплакала. И било ми је, знате, све емоције су се помешале у мени – и радост и нека туга и одговорност и како ћу даље и да ли сам ја то заслужила", каже Одановићева.

У част победника Репасаж феста глумци београдског Народног позоришта извели су представу "Хор бечких дечака".

Публика је на ногама испратила наступ београдског ансамбла, и са сцене испратила овацијама Бранку Петрић, Ланета Гутовица, Раду Ђуричин, Љиљану Стјепановић и Катарину Марковић.

Оснивач фестивала и председник жирија је писац, глумац и редитељ Николај Кољада, по коме и специјална награда стручног жирија носи име.

Фестивал се одржава под покровитељством Министарства културе Руске Федерације, Фонда председника Владимира Путина за развој културе и Савеза драмских уметника Руске Федерације.

Фестивал је установљен 2006. године, а сарадња измеду Кољада театра и Установе културе "Вук Стефановић Караџић" траје већ три године, у оквиру Фестивала савремене руске драме у Београду.

Сам Кољада присуствовао је премијери у Београду у мају ове године и одушевљен глумом, позвао их на фестивал.

Годинама касније стигла су и унукова питања и чуђења. Књига садржи и необичне реченице из писама која су деца слала Политикином забавнику али и резоне из ђачких писмених задатака док је аутор предавао у школи.

"Ја сам од деце добио књигу коју они никад не би могли од мене да добију и то говори и о томе да децу треба слушати, не само тражити од њих да нас слушају и постављати им питања јер никада не знамо, који одговор ћемо на то питање да добијемо", каже Миладин Ћулафић.

Дете је, чини се, некада много више пипадало себи, говорило из себе, а сада је под притиском медија и веома рано тоне у обичне реченице из света око њега захваљујући чуду од мобилног телефона, додаје Ћулафић.

"Треба дете да остане само са собом и да се бави оним што долази као једна потреба из њега и да се тако изражава", каже писац.

Књига која прати учење језика, спознавање света и неспутану маштовитост током одрастања обогаћена је цртежима деце из вождовачког вртића "Љоља". Настала, како сам Ћулафић воли да каже, преписивањем од деце, драгоцена је и родитељима и васпитачима, заправо сваком човеку жељном животне ведрине.

"И даље се надамо да ће Министарство и Влада пре 22. новембра повући одговарајуће потезе ка решавању кризе која у Народном позоришту траје већ месец дана", наводи се у саопштењу.

Управник Народног позоришта у Београду Дејан Савић позвао је јуче отвореним писмом чланове Драме националног театра и синдиката Синглус, који траже његову оставку, да поново покушају да заједнички нађу решење за "синдикалну проблематику, уколико је има".

"Поштоване и драге колеге, још једном смо путем медија упознати с најавом ваших активности у наредном периоду, у шта спада редовно изношење ултимативних захтева и најава штрајка. Поново вас најљубазније позивам да пре тих корака нађете времена и добре воље да седнемо и заједнички сагледамо синдикалну проблематику, уколико је има, и нађемо адекватна решења за исту", навео је Савић у писму синдикату.

Он је предложио да у разговор буду укључени и други заинтересовани синдикати, "како би што свеобухватније биле лоциране неуралгичне теме у нашој кући и лакше пронашли одговори на питања из синдикалних области".

"Што се тиче најаве штрајка, уколико се, упркос отвореном позиву на разговор и договор, одлучите за ову активност, уверавам вас да ће Народно позориште поменути Закон (о штрајку), као уосталом и сваки други, поштовати у потпуности, штитећи тиме права и обавезе свих на које се чланови истог односе", навео је Савић у отвореном писму синдикату.

На крају писма, Савић је члановима драмског синдиката поручио да апелује на њихову "професионалност, колегијалност и однос према својој уметности, како би пре свих других потеза приступили разговорима и договорима, и тако избегли враћање наше верне публике са врата дворана".

Увек склон преображају, прошетао је кроз различите изразе.

"Ја нисам желео да будем другачији, ја сам само желео да сачувам неку аутономију размишљања о свим оним стварима које сам ја учио од основне школе, универзитета, па и даље", каже Радомир Дамњановић. 

Био је то окидач за захтев дела ансамбла Драме да актуелни управник поднесе оставку и спор, у који су се повремено укључивали Министарство културе и информисања и премијерка Ана Брнабић, који траје до данас. 

Брнабићева је 7. новембра изјавила да ће, ако се не учини ништа, Влада решити проблем у Народном позоришту, али да не може и не сме да решава све проблеме и да јој је жао што многи обраћањем Влади за сваки проблем желе да скину одговорност са себе. 

"Не мислим само на директора Народног позоришта, већ и на Управни одбор. Не можете да кажете 'Влада ме је поставила, Влада нека ме смени', као што ни УО не може да каже 'Ми не можемо да решимо ову ситуацију, па нека је реши Влада'", рекла је тада Брнабићева.

Дан касније одржан је и једночасовни штрајк упозорења синдиката који окупља део ансамбла Драме, на који је дошао и министар културе и информисања Владан Вукосављевић. 

Министар је рекао да министарство и премијерка с пажњом прате стање у Народном позоришту и праве план како би се донела одлука која је у најбољем интересу те установе културе. 

Пре два дана синдикат је затражио Министарству културе и информисања састанак ради решавања кризе, смене управника Дејана Савића и Управног одбора, а, у противном, најављују генерални штрајк. 

Чланица синдиката Ивана Ненадовић за Танјуг каже да, по закону, у штрајк могу да "уђу" пет дана након званичне најаве, дакле 21. новембра.

"Глумци, чланови нашег синдиката доћи ће на своје радно место и биће ту у времену предвиђеном за играње представа, али неће играти представе, јер су у штрајку", навела је Ненадовићева.

Управник Народног позоришта Дејан Савић позвао је чланове Драме националног театра и синдиката СИНГЛУС који траже његову оставку, да поново покушају да заједнички нађу решење за "синдикалну проблематику, уколико је има". 

Вукосављевић се као председник Управног одбора Форума словенских култура обратио на почетку Друге међународне конференције "Културне руте словенског света на мапи Европе" и поручио да верује да ће се заједнички координисаним активностима у вези са сертификацијом културних рута код Савета Европе, допринети ревитализацији и популаризацији словенских култура у међународним оквирима, али и бољем међусобном упознавању словенских земаља.

Напоменуо је да је ово изузетно значајан облик развијања партнерског односа са сродним међународним организацијама, иницијативама или заинтересованим привредним друштвима. 

"Сасвим сигурно, на овај начин, спајањем културних и туристичких капацитета наших земаља, обједињено и тематски организовано промовисање словенског културног наслеђа биће и видљивије и утицајније. А ваља се надати и од помоћи нашим националним економијама", истакао је министар Вукосављевић.

Вукосављевић је подсетио да се о новим, атрактивним модалитетима представљања словенског културног наслеђа у европским и светским оквирима, разговарало на претходној редовној седници Управе Форума у Београду и дадао да сматра да је данашња конференција управо корак унапред у том смислу.

"Током састанка у Београду сложили смо се да је потребно интензивирати контакте са европским институцијама задуженим за образовање и културу, али и са Унеском како бисмо били у прилици да кандидујемо што више словенског културног наслеђа за Унескову листу", нагласио је Вукосављевић.

Министар је указао да од 1092 уписане јединице на Унесковој листи њих 514 (или 47 одсто) потиче из Европе и Северне Америке, док се из словенских земаља на листи налази 109 јединица, од којих 24 припадају природним споменицима, а свега 82 култури.

"Дакле, евидентно је да су све наше земље и појединачно и збирно, још иза земаља Западне Европе, тако да је промена таквог стања велики изазов за све нас", подвукао је министар.

Вукосављевић је оценио да је важан рад на пројекту "Словенске престонице културе" који би требало да допринесе како култури и културном туризму наших градова, тако и развоју њихове културне инфраструктуре искористио прилику да позове све да се активно укључе у овај пројекат.

"Најзад, пред нама је и обележавања 15 година рада Форума, тако да ће управо то бити леп повод да се средином 2019. године срећемо и утврдимо шта смо урадили на остваривању пројеката о којима смо говорили, као и осталих активности Форума као што су то едиција '100 словенских романа' или жирирање за награду 'Живаљ за најбољи словенски музеј' или рад центра за истраживање културног наслеђа у Пирану", закључио је Вукосављевић.

Савић предлаже да у разговор буду укључени и други заинтересовани синдикати, "како би што свеобухватније лоцирали неуралгичне теме у нашој кући и лакше пронашли одговоре на питања из синдикалних области".

Што се тиче најаве штрајка, "уколико се, упркос отвореном позиву на разговор и договор, одлучите за ову активност, уверавам вас да ће Народно позориште поменути Закон (о штрајку), као уосталом и сваки други, поштовати у потпуности, штитећи тиме права и обавезе свих на које се чланови истог односе", навео је Савић.

"На крају, још једном апелујем на вашу професионалност, колегијалност и однос према својој уметности, како би пре свих других потеза приступили разговорима и договорима, и тако избегли враћање наше верне публике са врата дворана. Ово нам је свима у интересу, и свакако највећи приоритет од свих", закључио је управник Народног позоришта.

"Љубавна прича о немогућности да двоје људи оствари контакт је заправо суштина већине драмских дела кроз историју, али овога пута је и доста актуелна, јер је Србија на граници Европске уније. Људи који долазе са истока наилазе на границе чуване жицом и војском и овде остају", казао је Ковачевић, додавши да у Србији тренутно борави око 4.000 миграната.

Он је подсетио да смо те приче имали током деведесетих само што је овде реч о човеку из даљег краја.

"За разлику од Ромеа и Јулије, где се љубави противи породица, овде препреку представљају предрасуде", рекао је Ковачевић, изразивши задовољство што се драма Љубав у Савамали први пут изводи и то у театру чија су традиција домаћи комад и по могућству праизведбе.

Лалић је рекао да је прича утемељена у реалном животу где имамо највећу сеобу народа у историји цивилизације.

"Никада нисам написао нешто истинитије. Хуманитарни центар који је место радње заиста постоји. Ја сам један од покретача тог центра и сва та емоција која се тамо излила, њихова мука, дивне реакције Београђана, али и ксенофобија, све то било је неизбежан окидач за ову представу", рекао је Лалић.

Поносан је, како је рекао, на свој град и на своју земљу "која је у односу на околне и на земље западне Европе испала много већа Европа по цивилизованом, хуманом и гостопримљивом односу према емигрантима". 

Редитељ Михајловић је приметио да присуствујемо једном од највећих историјских догађаја после Велике сеобе народа и да је то тема "коју треба да обрадимо због нас".

"Мислим да смо показали једну врсту хуманости коју није нико други, а да смо као народ нешто и научили о себи. И ми смо се сељакали, нас су терали, а када је требало некоме другоме да пружимо руку, јер смо саградили кућу на путу, ми смо то успели да урадимо и поред свих недаћа у којима се налази овај простор", рекао је Михајловић.

У представи играју Феђа Стојановић, Елизабета Ђоревска, Мина Совтић, Бранко Видаковић, Милан Васић, Лена Богдановић и Никола Шурбановић.

Како је оценио, свака генерација има своје најбоље, глумце, редитеље, представе који се не слажу са претходном.

"На нама је да сагледамо лук од 150 година као и људе и феномене који су облежили историју Народног позоришта", наводи Брадић.

На представљању је премијерно приказана епизода серијала која је посвећена стрељању глумаца Народног позоришта.

"То је тамни догађај у историји позоришта, а биће и много светлих о којима ће овај серијал говорити", истакао је Брадић.

Серијал ће пратити књига у оквиру РТС Издаваштва.

Из синдиката поручују да знају да би предстојећа реорганизација система Народног позоришта била могућа без великих потреса и резова само уколико би је спроводили професионалци који познају позориште и његове оптималне потребе.

"Тим који можемо да формирамо унутар куће поседује компетентност и стручност, као и искуство рада у специфичном организационом моделу као што је Народно позориште, почетак професионализације начина рада и рационализације организационог модела Народног позоришта може представљати истинско обележавање јубилеја и почетак реформе театра", напомињу у допису.

Смену Дејана Савића, како кажу, траже због немара који је показао према институцији од изузетног националног значаја, због застрашивања и злостављана запослених, због основаних сумњи за несавесно финансијско пословање, због тога што није учинио ништа да побољша основне услове за рад запослених, али и због свега што је рекао у медијима претходних дана, као и због притиска на запослене који су "све перфиднији из дана у дан".

Синдикат тражи и смену Управног одбора, те најављује да ће одлуку о ступању у штрајк оставити на писарницама Народног позоришта, Министарства културе и информисања и Владе Србије.

О остварењима Микше Анђелића, Миладина Чолаковића, Милице Дракулић, Косте Глушице, Владана Јанковића, Димитрија Јоковића, Ивана Костића, Радослава Владића, далеко тежи задатак од Миодрага Милошевића, селектора фестивала, имаће трочлани међународни жири у саставу: Данијеле Нануци из Италије, Јуре Чернец из Словеније, као и прошлогодишњи добитник награде, Милош Спасојевић из Србије.

Жири ће доделити две награде – за иновативност у визуелном приступу у филмској фотографији и награду за најбољи сниматељски рад.

Као и претходне две године, целокупни програм биће приређен у Југословенској кинотеци, а у чијим ће просторијама такође бити одржани и мастер часови које ће приредити наши почасни чланови жирија.

Гост фестивала биће и Паул Рене Роестад, председник европске федерације директора фотографије – ИМАГО.

"Историјски музеј Србије је пре четири године почео са новим технологијама, ушао у једну сасвим другачију музеолошку причу и ви сада код нас имате и сценографију и оригиналне предмете и наративе и ви-арове и хенд сетове које кад ставите на главу, видите проширену стварност и то вам буде то", истиче директорка музеја Душица Бојић.

Лични предмети, оружје, одликовања, уметничке слике и плакати, који документују славни период српске прошлости, смештени су у атрактивне изложбене ситуације.

Аутор концепта Марко Савић створио је једну живу изложбу која ће за посетиоце бити нов доживљај.

"Искуство које је за нас, хајде да кажемо, као искуство одласка у биоскоп, практично дођете у простор, упознајући се са материјалом на класичан музеолошки начин, али кроз интерактивне инсталације ви имате сасвим ново искуство негде кроз сат и по трајања", објашњава Савић.

Изложбу је отворила председница Скупштине Србије Маја Гојковић. „Крај Великог рата 1917-1918" и две пратеће тематске поставке у Историјском музеју Србије могу се видети до 13. новембра наредне године.

"То јесте неки подстицај да дете у ствари размишља од неке тачке у неком правцу. То јесте једна, како бих рекла, благоусмеравана имагинација. Значи, детету је широко поље али не сасвим отворено него омеђено задатком који се састоји из неких околности, ликова, догађаја и то је заправо начин да се његова машта подстакне, да се подстакне способност решавања проблема", каже Нада Кораћ.

Додаје да је било тешко одабрати митове јер су они сами по себи занимљиви, али не могу сви да се испричају на одређени начин.  

"Имате рецимо Херкулове подвиге, па шта с тим? Не можете да урадите ништа, притом има још нешто а то је да су грчки митови пуни страшног насиља, разних необичности...веома је сложен процес који се мора радити врло пажљиво", додаје Нада Кораћ.

Сваку од прича дете може да доприча, прекроји, илуструје, само или са другарима у школи. То је прилика за сопствене књиге грчких митова, али и драмске игре.

Од једне приче, и исте полазне тачке, може настати много варијанти "исте приче". Како су митови првобитно испричани, нестрпљиви читаоци ће сазнати у другом делу "Лавиринта", књиге која може подстаћи на упознавање грчке митологије.

Поред награде најбоље представе аматерског позоришта, у руке позоришне трупе "Театар Улица" отишла је и награда за најбољу главну мушку улогу - Новак Пулетић, и за најбољу женску споредну улогу - Јелена Никодиновски.

За најбољу споредну мушку улогу у категорији аматерских позоришта проглашен је Огњен Милошевић из Драмског студија БИС, а главна женска улога припала је Анђели Рајић, такође из Драмског студија БИС. 

У категорији драмских секција средњих школа победила је представа Шесте гимназије "Драга Јелена Сергејевна", рађена по драми Људмиле Разумовске.

Представа прати борбу младих, који се суочавају са преласком у свет одраслих.

Ученицима Шесте гимназије припала је и награда за главну мушку улогу - Богдан Јевтић и споредну мушку и женску улогу - Димитрије Попмихаилов и Лидија Миловац.

Главном женском улогом проглашена је Андријана Ожеговић из Девете београдске гимназије. 

О наградама у категорији драмских секција средњих школа одлучивао је жири који су чинили Нина Граховац, Ивана Дудић, Ана Мандић и Стојан Ђорђевић, док су о наградма у категорији аматерских позоришта одлучивали Ивана Дудић, Ана Мандић и Стојан Ђорђевић.

"Културица" је настао као фестивал драмских секција средњих школа, али су ове године наступала и аматерска позоришта из Београда.

Председник удружења Центар за развој идеја Марко Зиројевић рекао је за Танјуг да је крајњи циљ фестивала да се одржава на нивоу целе земље, или чак и региона, као и да укључи неке друге видове културе.

Изложбом оригиналне грађе, фотографија, изабраних публикација, представљен је део активности Књижевног клуба, који је истрајао на очувању једног од најстаријих српских часописа.

Главни и одговрони уреднике часописа "Багдала" Милош Петровић истиче да је за "Багдалу" најважнија њена виталност и да није лако издржати шездесет година.

"Било је сукоба и са политиком и са идеолошким комисијама, свега је било. 'Багдала' је све издржала и дошла до 60 година који је несумњив датум у историји наше књижевне периодике. А друго, 'Багдала' је схватила да не може да буде локалистичка, да мора да иде у шире просторе, да сарађује са Београдом. Без њега се не може иако он воли све да приграби за себе. То је његова добра особина, и мана. Али, није могао против 'Багдале'. Она је остала своја, али је непрестано у сарадњи са писцима Београда. Без њих не би могла да опстане. Бити на што ширем простору, као што је и раније била, у време старе Југославије, то је витална потреба властите средине. Да не западне у локализам, то је веома битно", поручио је Петровић.

Преводећи светске писце, поезију несврстаних земаља, негујући српску , и књижевност свих јужнословенских народа, "Багдала" је брисала границе и отварала странице за афирмисање младих стваралаца.

Позоришни редитељ и уредник Културно-уметничког програма РТС-а Небојша Брадић истиче да је шест деценија "Багдале" 60 година стварања репутације и конструисања нечега што је идентитет важног часописа.

"Али, не само часописа који описује тренутак, него часописа који на свој начин омеђује једну епоху. Тих 60 година свакако је обележило много књижевних тејстова, аутора, много занимљивих догађаја који су били око 'Багдале', али оно што је важно је да овај часопис успева да у тако турбулентним временима сачува своју основну мисију. Да децентрализује културу, али не периферијски, већ да често буде у центру и да управо ствара својим садржајима подстицај за развој онога што је и култура овога краја, а и култура Србија", нагласио је Брадић.

"Багдали" у част на академији су беседили многи, а она је престижну награду, прстен "Деспота Стефана Лазаревића", даровала академику Драгославу Михаиловићу – приповедачу, романописцу, драмском писцу и есејисти.

"Драго ми је што сам добио крушевачку награду која носи име сина кнеза Лазара. Важно је за сваку средину да постоји бар један књижевни часопис, а Крушевац може да се похвали 'Багдалом'. Честитам Крушевцу и редакцији 'Багдале' на успешном раду и на дугом животу", рекао је академик Михаиловић.

Велики српски писци, песници, критичари окупљени на академији и медју корицама часописа у част јубилеја, потврда су да је књижевна "Багдала", током шест деценија постојања, била и остала културни светионик града Крушевца.

"Четрнаест година се познајемо и сарађујемо, још док је патријарх Иринеј био eпископ у Нишу. Певамо о љубави, миру и слободи. Ово је наш други наступ у Солуну", напомиње диригент хора "Света Касијана" Марија Харалабио.

У сали репрезентативног здања, адаптираног пре двадесет година за потребе Европске престонице културе, нишки певачи представили су се духовним, али и родољубивим песмама о Србији старијег и новијег датума.

Грчка публика била је одушевљена наступом два хора, нарочито извођењем грчких песама на српском језику и српских на грчком.

"Надам се да је тај утисак о Србима остао и да је то на неки начин још једна тапија у којој мери је српска музика једно велико благо које нас представља у свету и које нас заиста уводи у породицу културних народа Европе", каже Сара Цинцаревић, диригент црквене певачке дружине "Бранко".

Нишлије су током боравка одржали помен страдалима на Српском војничком гробљу у Зејтинлику и увеличали светковину поводом доласка у Солун дара са Хиландара, верне копије иконе Богородице Тројеручице.

"Радити свој посао поштено, за мене је то апсолутна реткост - да човек не мешетари и не лаже сам себе. С друге стрене, свет је у мученичком делиријуму мешетарења, па су и мене, као и сваког човека, надјачале сопствене мане", каже Ђорђевић.

Наводи да су база поставке радови из 2017. и 2018. настали у Француској, али "гости" на изложби су два рада из 2013. и 2014. године, који јасно акцентују његов "пртљаг".

"Њих сам увео у поставку да бих добио неку врсту дистанце. Сам назив изложбе сугерише већ давну оданост темама које су ми блиске, а као што знамо овим хемијским средством се у највећој мери третира кожа и ране настале на њој, са циљем дезинфекције", објаснио је Ђорђевић.

Мате се и овога пута представља публици претежно великим платнима по којима је препознатљив, а како је Владимир Величковић својевремно оценио "радови Мате Ђорђевића су плод великог рада и особеног рукописа, који творе једну изузетну фантазмагорију, тако важну нама са 'ових простора', али и Французима".

Ђорђевић је добитник бројних домаћих и интернационалних награда од којих се издвајају: Награда за цртеж "Владимир Величковић" 2009. године, три награде Француске Академије лепих уметности - "Roux et Tronchet" фонда за сликарство, "Pierre David-Weill" фонда за цртеж, као и наградног боравка у студију Француске Академије.

Добитник је и награде за цртеж "Остен" у Македонији, награде за сликарство на 47. Зимском салону у Херцег Новом, награде "Милан Коњовић" за сликарство у Сомбору и многих других.

Изложба "Антисептик" у Модерној галерији Лазаревац биће отворена до 30. новембра.

Истакли су да не желе да се представе не играју, као и да не желе да позориште испашта због насталог проблема.

На једночасовни штрајк дошао је министар културе Владан Вукосављевић који је том приликом рекао да Влада и Министарство озбиљно разматрају проблем и решавају кризу, али није одредио у ком ће року она бити решена.

Додао је и да не желе да дозволе да се проблеми наставе у недоглед. "Интерес Министарства културе и информисања јесте да једна од најважнијих установа културе стабилно преживи кризу у којој се налази", рекао је Вукосављевић.

Председница синдиката "Синглуса" Ивана Ненадовић рекла је за Танјуг да чланови синдиката полажу наде у конструктивне договоре који треба да се догоде у наредних неколико дана.

"Ићи ћемо до краја с нашим захтевима, али за сада ми немамо одлуку да било која представа у Народном позоришту буде прекинута", рекла је Ненадовићева. 

Смењени директор драме Жељко Хубач верује да ће се ситуација решити без радикалних решења и додао да је одлука свих да нико нема право да ускрати публици право да гледа представе. 

Међу глумцима који су дошли на једночасовни штрајк били су Ненад Хажимаричић, Игор Ђорђевић, Душанка Стојановић Глид, Миодраг Кривокапић, Олга Одановић Петровић, Бранко Јеринић, Бранко Видаковић, Слобода Мићаловић и други.

Синдикат "Сингулус" је 30. октобра затражио оставку управика Народног позоришта Дејана Савића због несавесног рада, а који до сада то још није урадио.

Савић је раније поручио да неће поднети оставку и да његов мандат припада Влади.

Премијерка Ана Брнабић позвала је на одговорност управника и Управни одбор и додала да ће влада решити проблем.

Након 15 минута закашњења, како је навео, моћи ће да погледају представу, јер се оне за сада неће отказивати.

Међутим, очекује да ће се све ово завршити за два, три дана и упозорава да је велики притисак свих запослених да се уђе у генерални штрајк, али да сви они који су у то укључени не желе да се то деси.

Маричић каже да су изјаву премијерке Ане Брнабић да ће Влада решити проблем и да сви, па и управник, морају да сносе одговорност, дочекали као нешто што им улива наду.

Запослени траже оставку управника Дејана Савића због непримерених иступа у јавности, несавесног пословања и игнорисања вишегодишњих молби да се побољшају услови рада.

Штрајк упозорења у Народном позоришту најављен је за вечерас у 19.45.

Оставку Дејана Савића траже због непримерених иступа у јавности, несавесног пословања и игнорисања вишегодишњих молби да се побољшају услови рада.

"За нас као чланове Синглуса и остале запослене у Народном позоришту једино решење у овом тренутку јесте смена. Свакако прва инстанца је Управни одбор, који све време скида одговорност са себе и говори да није надлежан, што просто није тачно. Следећа инстанца јесте Министарство културе, које може да разреши дужности Управни одбор и да предложи смену управника Влади. Никоме није у интересу да Народно позориште стане", наводи Ивана Ненадовић, продуцент у Народном позоришту и председница синдиката Синглус.

Управник Народног позоришта у телефонском разговору за РТС каже да је све већ рекао и да не подноси оставку.

"Мој мандат припада Влади Србије. Немам законски разлог да поднесем оставку", каже Савић

Штрајк упозорења биће одржан у фоајеу сцене "Раша Плаовић". Затим ће, у складу са ситуацијом, бити размотрени следећи кораци.

"Да ли је могуће да, након тога што је држава толико учинила да се отвори Народни музеј, Музеј савремене уметности, да сада, после тог напора, дозвољава да због Дејана Савића имамо под знаком питања репертоар Народног позоришта?", пита глумац Хаџи Ненад Маричић.

У Министарству културе, за РТС кажу да се интензивно ради на превазилажењу кризе и да се разматрају све опције.

Разрешење ситуације "чекају" Бора Станковић, Бранислав Нушић, Иво Андрић и други великани драмске, оперске и балетске сцене, чија су дела планирана за јубиларну сезону. У историји дугој 150 година, то је садашњост националног театра.

Књижевни конкурс за најбољу европску причу расписао је конзорцијум Европске награде за књижевност који сачињавају Европски савет писаца, Европска федерација издавача и Европска и међународна федерација књижара и дистрибутера, уз подршку Европске комисије за књижевност.

Конкурс за најбољу европску причу расписан је поводом десет година од оснивања Европске награде за књижевност.

Право учешћа на конкурсу имали су досадашњи добитници ове награде.

Они су позвани да напишу кратку причу на савремене европске теме, а на конкурсу је учествовало 36 писаца из 26 европских земаља.

Јелена Ленголд је Европску награду за књижевност добила 2011. године за књигу прича "Европски мађионичар", која је у међувремену преведена на десетак европских језика.

Прошле године добила је домаћу Андрићеву награду за књигу прича "Рашчарани свет", док је ове године велику пажњу читалаца и критике привукао њен нови роман "Одустајање", чије друго издање за неколико дана излази из штампе.

У књизи "Брак из задовољства" пише о расизму и љубави.

"То је љубавна прича између белог човека Амира и прелепе црнкиње Набу. Исламски обичаји дозвољавају путницима да током боравка ван куће уговоре привремену заједницу, такозвани брак из задовољства. Мој јунак се истински заљубљује у нову жену из народа Пел, одводи је у свој град, Фес. Добијају близанце, црно и бело дете. Ту љубавна прича прераста у причу о расизму, фундаментализму, нетолеранцији", истиче Тахар Бен Желун.

Указује да је улога писца да пробуди савест, да пишући занимљиву причу подстакне на размишљање о важним друштвеним темама које се преламају на животе појединца и да на тај начин помогне у решавању проблема.

Права човека, љубав, поштовање, то су теме које га интересују јер, како каже, једнако заокупљају људе овде у Србији, Америци, Азији, било где. О томе пише комбинујући искуства стручњака за људску душу, ширину знања филозофа и умеће романописца.

Предмети из различитих историјских епоха презентовани су као јединствена целина, унутар које се јасно могу уочити оригинални домети старог српског златарства. Љубитељи накита имају јединствену прилику да на једном месту виде непозната и позната ремек-дела, попут "Радуловог и златног прстена" са сценом из лова, минђуша са бисером из другог века пре нове ере.

Традиционално репрезентативне рођенданске тематске изложбе Музеја примењене уметности отворене су до краја јануара наредне године.

У прилог његовим речима, делу и мисији сведоче колажи од докумената и фотографија, књиге, лични предмети. У њима је прича о настанку и животу књиге коју прогласише "књигом над књигама", али и сведочења о Вуковој борби да се његов правопис призна и уведе у основне школе.

"Оптуживали су га да је аустријски шпијун, Аустријанци су га оптуживали да је шпијун кнеза Милоша, борио се сам, живео је без пара, није имао довољно новаца, жена му је била у Бечу са децом, није могла да их изведе на бечке улице јер су деца била лоше обучена. Стално је јурио неке пензије од руског цара, од кнеза Милоша, силни противници, сам и на крају је победио. Зато је та 1868. година врло важна и за српску културу и за српску просвету", каже библиотекар Зоран Јовановић, аутор изложбе.

Ученик осмог разреда  ОШ "Душко Радовић" каже да сада схвата ствари које раније није знао, како је Вуку заправо било тешко током свих година његовог рада. 

"Радили смо његов речник. Ова изложба нам је била веома значајна зато што смо прикупили доста новог знања", каже ученик Дмитар Филиповић.

Ученица Теодора Бјелош каже да јој је највише са ове изложбе привукла пажњу књига "Вук за почетнике", која је представљена у стрипу, односно у стрипу је представљен цео Вуков живот.

За изложбу о 50 година Вукове борбе коришћена је грађа Архива САНУ и Архива Србије. Помогли су фондови Народне библиотеке Србије и Библиотеке Матице српске, Музеј Вука и Доситеја.

"Мислим да квалитет ове изложбе превазилази зидове и ове библиотеке и целе школе, и свакако заслужује да буде пласирана и даље, у остале основне школе", каже музејска саветница Елијана Гавриловић.

Основна школа "Душко Радовић" изложбу поклања Основној школи "Вук Караџић", која 6. новембра, на дан рођења филолога и реформатора српског језика, обележава 180 година од оснивања.

"Смисао пројекта 'Градови у фокусу' је да се пређе са речи на дела у погледу децентрализације културне политике. Овај конкурс је начин и прилика да се помогну многе, погрешно називане мале културне средине, јер нема великих и малих средина, то је општа заједничка културна средина", рекао је министар Вукосављевић.

Вукосављевић је оценио да су људи и крајеви срећни и богати кад имају кога да памте као што је то случај са Бором Станковићем.

"Јесте ли приметили како природно звучи синтагма 'Борино Врање', мада се тако Врање никада није звало. Ми препознајемо да је назив места и име писца срасло једно с другим", нагласио је министар културе.

Саветница за културу у кабинету председнице Владе Милена Поповић рекла је да културно наслеђе и традиција представљају жилу куцавицу једне државе и једног народа.

"Врање је град који свакако завређује посебну пажњу својим изузетним културним наслеђем и традицијом", нагласила је Поповићева.

Најавила је да ће зграда Народног позоришта у Врању, која је оштећена у пожару пре неколико година, бити обновљена средином наредне године.

Градоначелник Слободан Миленковић напоменуо је да град Врање са буџетом који има, не би могао да реновира кућу најпознатијег Врањанца.

"За наредну годину поново ћемо конкурисати и планирамо да уредимо кућу Прибојчића, која се налази иза Борине куће и Баба Златину улицу. Град Врање са буџетом који има не би могао да изнесе овај пројекат. Захваљујем се Министарству културе на помоћи јер је ова реконструкција специфична и требало је нешто више времена", рекао је градоначелник Миленковић.

Свечаности је присуствовала и чукунунука Борисава Станковића, Милица Давидовић, која је рекла да је неизмерно срећа због реновирања куће и открила како је њена бака описивала познатог књижевника.

"Чула сам од баке да је био строго патријархалан. Имао је три ћерке као што знамо и био је јако, јако строг по разним питањима", навела је Давидовићева.

Министар Вукосављевић је након Врања посетио манастир Свети Прохор Пчињски.

Спомен-плоча, постављена на адреси на којој је Дучић живео у време студија, у непосредној близини Женевског универзитета, дар је Министарства културе и информисања Републике Србије Женеви и на њој пише:

"Овде је у време својих студија живео Јован Дучић (1874-1943), кнез српске поезије, писац, путописац и дипломата. У спомен на великана српске књижевности, Министарство културе и информисања Републике Србије, новембра 2018. године".

Пред великим бројем грађана Женеве, представника Града и угледних званица, присутнима су се обратили члан Градског већа Женеве Реми Пагани, који је захвалио на овом вредном поклону у спомен на некадашњег славног становника Женеве, затим амбасадор Србије у Швајцарској Снежана Јанковић, академик Милован Данојлић и писац и преводилац Слободан Деспот. 

Амбасадорка Снежана Јанковић је, говорећи о значају Јована Дучића у српској књижевности и утицају година проведених у Женеви на његово стваралаштво, које су му омогућиле додире са светским књижевним и филозофским правцима.

Истакла је да овим чином дајемо мали допринос чувању успомене на великана наше књижевности, али и подсећамо на дугу традицију културних веза између Србије и Швајцарске, у којој су део свог образовања стекле и многе друге знамените личности наше земље.

Захвалила је  Женеви на разумевању историјског и културолошког значаја постављања ове спомен-плоче за Србију, за српски народ у Швајцарској и за културну сарадњу између наших двеју земаља.

Академик Милован Данојлић говорио је о значају Дучићевог боравка у Женеви на размеђи векова, истакавши да је он оставио посебно велики печат у Дучићевом стваралаштву и животу.

"Овај песник који долази из мале земље дао је велики допринос светској поезији, а спомен-плоча остаје као трајно сведочанство о Дучићевем двоструком боравку у Женеви", навео је Данојлић.

На крају свечаности, преводилац Дучићевих дела Слободан Деспот прочитао је део путописа "Прво писмо из Швајцарске" и "Песму жени" на француском језику, коју су званице из Женеве претходно имале прилике да чују у оригиналу, на српском језику.

Милана Вујић Саулниер, са још две полазнице, имала је изложбу својих мозаика у Српском културном центру у Атланти.

"Изложба се звала ‘Додир', спој српских уметника и уметника из Џорџије. Волим да радим у природном камену. Ово је врло креативна радионица где могу да изразим своја осећања, мисли и креативност", каже Миломирка Петровић Ђокић, ликовна уметница и једна од полазница радионице.

Милана Вујић Саулниер истиче да је радионица било "неко чудно место".

"Десетак дана, двадесетак жена са чекићима у рукама, непрестано је радило. Толика креативност, много труда и рада, то је фантастично", истиче Милана.

Раширити креативну моћ уметности са онима који уметност воле и изнутра их упознати са проблемом савременог мозаика, мотив је Петра Вујошевића, креатора пројекта "Камен и лом".

"Да људи дођу, да, савладавши неке основне занатске неопходне кораке, већ покушају да ступе у контакт са тим креативним. Да открију шта је заправо креација и како се долази до ње. То је нешто највредније у овој радионици. Нисмо форсирали да буде велики број радова нити да се ради не знам какво ремек дело, него да се покуша тај интимни тренутак на неки начин остварити", објашњава Вујошевић.

Полазници су били одрасли различитих занимања, студенти Шумарског факултета и деца.

"Ја сам практично научио телевизијску глуму уз Данила Лазовића. Човек ме научио свему што сада знам после 17 година каријере", каже глумац Слободан Стефановић.

Првакиња драме Народног позоришта Радмила Живковић истиче да је овај фестивал величанствено признање једном глумцу, дивном човеку и, како каже, једном савршеном људском бићу.

"С поносом и правом могу да кажем да овај фестивал расте и да постаје значајна манифестација", додаје Милорад Дамјановић, директор фестивала.

Прибојски фестивал осмишљен је да буде ветар у леђа младим глумцима који се такмиче у казивању стихова. Међу 12 студената глуме из четири земље најбоља је Ива Илинчић. Њој је жири, први пут за шест година, поделио све десетке.

"Осетила сам нешто што до сада нисам никада ни на испитима, ни академији, ни у позоришту, таква енергија, тако су сви предивни, широм отворених руку су ме дочекали сви", наглашава Ива Илинчић са Факултета драмских уметности из Београда.

За Прибојце фестивал је посебно значајан.

"Управо зато што смо сиромашна општина, немамо право да штедимо на култури и ми сматрамо да је то инвестиција која дугорочно ће вишеструко да нам се врати", навео је Лазар Рвовић, председник општине Прибој.

У знаку фестивалског слогана "Поезија–млади–позориште" био је и програм "Кругови наде" који је пружио шансу младим позоришним трупама да се искажу, а прибојској публици да ужива.

Жири, који су чинили редитељ Никита Миливојевић, глумица Аница Добра и драмска списатељица Маја Тодоровић, најбољом представом прогласио је "Док чекамо Годоа" Академије уметности у Новом Саду.

"Врло аутентична, занимљива, духовита и емотивна представа, којом влада талентован, компактан и уједначен глумачки ансамбл и успева да једну иначе не тако једноставну драму прилагоди својој генерацији и понуди ново промишљање текста", образложио је жири. 

Награда за најбољу режију уручена је Растиславу Ћопићу за представу "Пошто гвожђе", рађеној у продукцији Факултета драмских уметности у Београду.

Награда за најбољег глумца припала је Николи Шурбановићу за улогу у представи "Пошто гвожђе" због "сугестивног владања разноврсним глумачким средствима на врло убедљив начин, због спонтаности и истинитости у игри, због тога што плени и задивљује својом енергијом".

Награда за најбољу глумицу уручена је Анастасији Климушкиној за улогу у представи "Слон" Државне позоришне академије из Јарослава (Русија), због, како је истакнуто у образложењу, огромног глумачког потенцијала, који је очигледан, посвећености и енергији којом је женски лик ставила у први план.

Поред поменуте три академије, за награду „Златни лист" такмичила се и Академија уметности из Београда са представом „Муму му...ко је први почео" Дејана Дуковског у режији Миље Мазарак.

Уместо оснивача фестивала, редитеља Емира Кустурице, који је због концерта морао да отпутује у Русију, на затварању је говорио селектор Милан Нешковић.

"Као што је Емир јуче рекао, ми овај фестивал нећемо никад затварати. Он ће остати доживотно отворен док год буде нас и енергије коју нам ви дајете да истрајемо у овом ентузијазму који чинимо овде, као што он рече, као будале у овој недођији. Ја ћу симболично подићи ово платно да бисмо гледали представу "Црна кутија". Отварамо још једну представу што је логичан наставак оваквог фестивала", рекао је Нешковић.

Јесењи позоришни фестивал од ове године је интернационалан, за следећу годину је најављено и учешће Академије из Лођа (Пољска), а идеја оснивача Емира Кустурице јесте да буде продужен, да не би био „као лептир" који се једног дана отвара и дан касније затвара, као и да има своју продукцију.

Кустурица је пре затварања одржао радионицу за младе ауторе и студенте, а синоћ је ансамбл Народног позоришта из Сомбора извео представу "Кад би Сомбор био Холивуд", ауторски пројекат Кокана Младеновића.

"Модеран филм је поклопљен силом холивудских глупости које су врло успешне. Срећна околност је што филм кроз Нетфликс може да уђе у сваку кућу, али не можемо очекивати да Нетфликс тражи паметне филмове. Холивуд тридесетих, четрдесетих година је стварао огромна уметничка дела, да би данас завршио у веровању да је тржиште бог. У таквој ситуацији позориште има велику слободу да са мало пара направи велику катарзу", истакао је Кустурица.

Самтра да данашњи српски филм трпи највише, зато што се не бави егзистенцијом.

"Био је занимљив случај око кога су се опозиција и позиција сукобили, она баба што је убила инвеститора. Не могу да схватим да се нико од младих не бави причом да жена од 70 година испуца све метке у инвеститора за кога многи тврде да је оно што су капиталисти у својој природи. Њих то не занима, они хоће да направе продор на западно тржиште и у томе се деси да човек побегне од теме из свог позоришта, онога што стварно чини драму", рекао је Кустурица.

Истиче да би млади аутор могао да направи чудо од те приче и у позоришту и на филму, али да им то не дају идеологије, тј. фондови.

"Они хоће да се баве мрачном сликом или темама као што је оно што смо ми презирали осамдесетих - 'дошло доба да се љубав проба', да све иде на досетке и вицеве. Има страшних драма и комедија код нас, али је мозак негде преусмерен и није довољно фокусиран на људску егзистенцију", оценио је редитељ.

"Судбине најпотреснија димензија нашег рада" 

Он је посаветовао окупљене студенте да инсистирају на егзистенцији и судбини.

"Човек може да буде потресен само ако драмско дело донесе искрену и снажну судбину. Ако немамо судбину извезену у времену и простору, немамо са чим да се идентификујемо. Зато су судбине најпотреснија димензија нашег рада", објаснио је Кустурица.

Проблем је, примећује славни редитељ, што млади остваре две-три улоге и ако примете да су фотогенични, окрену се рекламама.

"Највећи непријатељ уметности су рекламе. Рекламе су као брза храна, ефектне фотографије које убијају мизансцен. Оптички свет модерног гледаоца је упропашћен рекламама. Оне задају суви естетски тон који нема живот, а велики камермани су постали део индустрије, а не велики уметници и у томе је проблем", рекао је Кустурица.

Тржиште као велика пијаца прави неред, скреће пажњу Кустурица.

"Живимо у свету где је све пракса и све је везано за тржиште и новац. Тржиште ствара велики неред, не дозвољава да се развију теорије и идеологије. Проблем данашњег света је у политичкој коректности и у чињеници да нам не дозвољавају да наступе идеологије које би биле производ времена у коме живимо, а са надидеологијом која је заправо идеологија банака, тржишта. Позориште може да живи изван тежине у којој ми живимо и у коме нема правила", рекао је Кустурица.

Наглашава да бисмо дошли до нове естетике, морамо да добијемо нову идеологију.

"Није ни лево ни десно, без идеологије нема праве уметности", подвукао је он.
Кустурица је искрено признао да је његов живот извезен срећним околностима.

"Дошао сам у Сарајево као једини који је завршио престижну академију, направио тв драму и направио велики џумбус због инцеста у тој причи. Мој развој је ишао стазом којом наводим младе људе, а то је да је остварени смисао за људску егзистеницију и људске судбине био параметар за тај успон", рекао је он.

"Сви моји филмови су некако били израз те моје тезе да је потврда човечности и људскости на граници између светова. Жртвовање за те филмове је текло паралелно са нечим што је била велика фрактура и лом не само у држави која је нестала, него и у души која је то трпела", рекао је славни редитељ.

Нагласио је да су му филмови спасили главу.

"Запалили су ми кућу, срушили је, отели ми све што сам имао па сам још био крив што јесам то што јесам и што нисам изговарао што је требало, а схватио сам да једина одбрана од свега тога може бити филм и тада сам радио можда најкомплекснији и најупечатљивији филм ("Подземље") у каријери, а онај који је највише емоционално утицао на мене је "Дом за вешање", рекао је Кустурица.

Велико олакшање је било, како је објаснио, то што су се приближавали Титовој смрти.

"Не можемо да споримо да је друг Тито био способан, али као и сви балкански политичари сматрао је 'после мене потоп'. Све добро што се дешавало у рокенролу, нови талас, документаристички приступ филму у Босни и Херцеговини, односно црни талас у Србији, стварано је у односу према властима и одступу од те власти. Не знам како човек данас може да освоји ту слободу јер ни њена дефиниција не постоји. Све се фокусира на лову, а човеку лова треба. Да баш жртвује свој живот и своју уметност због лове, то не иде. Млади живе данас без идеологије, са лажном левицом, а највећи борци за левичаре су најбогатији Американци што је парадокалсно, што значи да је то механизам за овладавање светом", истакао је Кустурица.

Ипак тврди да дар увек нађе пут и треба имати наступ који води до жељене сцене, али не до црвеног тепиха.

"Мислим да је позориште најзаштићеније зато што оно не трпи удар тржишта које га млати горе-доле. Једноставно постоје представе као што је ова јуче, сомборска која на најдивнији начин говори да људи који се скупе око доброг пројекта, направе велика дела, једноставно велике узлете", каже  редитељ и оснивач Јесењег позоришног фестивала Емир Кустурица.

Кустурица каже пошто је телевизија преузела од филма наративну структуру можда направи  на пролеће фестивал телевизијских серија и да се на великом платну гледа оно што се види на мањем.  

''Златни лист'' биће додељен за најбољу представу, режију, глумицу и глумца. Студенти три академије из Србије и једне из Русије, играли су Дуковског, Брехта, Копкова и Бекета.

"Пошто је ово први фестивал на којем учествујем, то има тежину и значај. Такође ми је веома драго да се на овај начин повезујем с колегама са других академија у нашој земљи а од ове године и са колегама из иностранства", каже студент режије ФДУ Растислав Чопић.

Редитељ и члан жирија Никита Миливојевић каже да међу студентима види да се ово појављује као значајно место на њиховој мапи успеха, у смислу, ако представа буде добра можда ћу доћи на фестивал.

"То је лепо, јер то значи да је фестивал урадио добру ствар сада и да би га требало подржати", каже он.

Уз огроман ентузијазам овај фестивал из године у годину расте. Намера организатора је да на петом издању, фестивал има премијеру у својој продукцији.

Најпознатији ненаграђивани писац, како Игор Мандић сам себе описује, написао је још једну "последњу" књигу, већ четврту коју тако назива. После "Себи под кожу", уследили су "У задњи час" и "Оклоп од папира", низ такозваних интелектуалних аутобиографија. У "Предсмртном дневнику", ироничан као и обично, Мандић се шали са смрћу и карикира статистику која мери дужину људског живота.

"Кад ја кажем да ћу умријети у прописаном року, а ништа ми није, да куцнем у дрво, онда је то аутоиронија, кад хоћу да будем уредан грађанин, ја бих на тај начин да уђем у врло осјетљиве табу теме старости, умирања, смрти, самоубојства... свега што ме се особно тиче, све је то аутоиронија. Тако је било док сам писао ову књигу, нисам био у просјеку кад умиру бијели мушкарци", објашњава Игор Мандић своје живљење дуже од уобичајеног рока.

"А кад сам писао књигу, Завод за статистику је објавио да је просјек побољшан за четири године и сада је за мушкарце 77 година. Значи опет сам фулао, опет сам промашио."

Можда Вас статистика прати, можда Вам се прилагођава?

Можда, можда. Тако сам ја као онај глумац који путује свијетом и објављује сопствену смрт. Та аутоиронија и та смијешна страна смрти ми помажу да се носим с тим проблемом.

Ви пишете о нечему што је табу, људи просто о томе не говоре. Примећујете ли да се плаше смрти?

Да! Сви се плаше. Сви! Јер то је слабо разјашњена физиолошка чињеница. Све се претвара у глиб. Питају се људи гдје су моје амбиције, живот, љубав, секс... Нигдје, драги мој!

Царства пропадају just like that! Опростите, омакло ми се... иначе не волим те изразе као cool и слично. Али најсјајнији људи крепавају и ми ту судбину дијелимо са великима. Сенека је тако живио са помишљу на смрт, а она га је ухватила док је садио купус. Сретна смрт.

Ја то себи прижељкујем: сретну смрт, неки масивни срчани удар, не мождани. Свједоци смо тих полууспјешних удара који те претворе у биљку, то смрт није довршила посао, направила нешто аљкаво... а ја хоћу нешто велико, ја бих волио да се смрт око мене потруди.

Кад смо код смрти, Миљенко Јерговић има реченицу: "Кад једном умре Игор Мандић, биће касно." Он подсећа да сте, "не једном, псовком избачени из хрватске књижевности". Мислите ли да Вас не цене довољно у Хрватској?

Нећу сад махат репом, али то страшно цијеним што је рекао. Ја имам бољи одјек својих књига овдје него у Загребу, јер нико није пророк у домовини. Можда је Миљенко и на то мислио, али видим да је дубоко проучио моју књигу.

Ви већ годинама пишете нешто што би се могло назвати интелектуалном аутобиографијом. Је ли то потреба да се заокружи један живот, да се преиспитате, сводите ли рачуне?

Радим оно што ми преостало. Нико више не тражи моје интелектуалне услуге, па сам продао свој живот.

Ја кад сам написао "Себи под кожу", повукао сам талас аутобиографских књига, послије су сви почели. То јесте један вид умишљености, а ја сам користио и слике из властитог живота, завршава се и самоубојством наше кћери, па је и то можда привукло ширу пажњу.

Али јесте се тада покренуо талас аутобиографија. Многи су почели писати.

Имате ли утисак да се данас више пише него што се чита, како влада опште мишљење?

То је јесте истина!

Зашто је тако? Примера ради, Ви се сећате, били сте у НИН-овом жирију, у СФРЈ је било тек четрдесетак романа годишње, а сада само у Србији у овим границама има готово две стотине годишње. Је ли то знак одсуства јасних критеријума, опадања вредности или можда знак неке демократичности?

Демократичност нема, да простите, никакве везе с тим!

Ја се сам са собом борим, јер сви ми који смо годинама радили око достојанства писане ријечи хтјели смо да што више људи пише. А сада смо сви љубоморни, кажемо како "сви пишу, а људи треба и да читају". А шта да читају? Па оно што ја пишем!

Видите, ослободила се имагинација, људи се не стиде своје писмености. То је као кад се појавила прва камера – сви су бјежали, а данас свако прави своју сопствену јавност. Е тако је и данас са овима што пишу.

А ја захтијевам да писац мора бити условљен радним стажом у нижим ступњевима писања, а не као код нас у Хрватској, а тако је и у Србији, одмах се појави и написао је велики роман – а које је то име – никад чуо!

Кад кажем да некад није било тако, ја нећу рећи да жалим за старим временима. Али јесте. Више се пише него што се чита. То је тако.

"Сусрели су се, заволели и били велики пријатељи, а од тог пријатељства српском народу је било много боље, сарађивали, дружили, подржавали. Михајло Пупин финансијски, свети владика Николај духовно", рекао је ауторка изложбе "Звонари слободе" Александра Нинковић Ташић.

Споменица јужних Словена штампана је пре једног века у Лондону, као прво слово на енглеском језику којим се тражи заштита културне баштине.

Уредник и финансијер књиге био је Пупин а супервизор епископ Николај.

На изложби се први пут може видети и америчка застава, коју су у руке српских добровољаца у Америци ставили искрени пријатељи, како би је пронели на Солунском фронту и показали савезништво.

"Остали су пријатељи до краја живота, заједно су учинили много за српски народ, немерљив је њихов допринос у Првом светском рату. Писмо Пупина који је упутио Николи Пашићу 1921. године на најбољи начин сведочи о томе колико је владика Николај учинио за српски народ током Великог рата у САД", рекао је аутор изложбе "Звонари слободе" Бранислав Станковић.

Слушали су жеље обичних људи и оставили златне путоказе јер, како је говорио Пупин: "Ко се поноси својим селом, породицом и својим народом, тај је на добром путу да се цео свет поноси њиме".

"Мећавник је посебно место, са посебном чари и поетиком, које инспирише. Ове године на фестивалу учествује и позоришни ансамбл уз Русије, што ме посебно радује", изјавио је на отварању генерални директор компаније НИС Кирил Тјурдењев.

Кустурица је рекао да је његова давнашња жеља да свако годишње доба на Мећавнику обележи један фестивал.

"Нико не зна шта значи имати два завичаја и изгубити и један и други и бити странац свуда, рекао је Иво Андрић. Песник Рилке је написао, да када једном изгубиш свој дом, више га никада нећеш наћи. Мећавник их је на неки начин обојицу демантовао, јер је мој дом који је изгубљен у Сарајеву, заснован на ивици тих светова", нагласио је Кустурица.

Према његовим речима, овај фестивал треба отворити једном заувек и на крају га никада не затворити.

На отварању фестивала изведена је представа "Кад би Сомбор био Холивуд", Народног позоришта Сомбор, у режији Кокана Младеновића.

Првог такмичарског дана публици су се представили студенти Академије уметности из Београда са представом "Маму му...ко је први почео" Дејана Дуковског, као и студенти Факултета драмских уметности из Београда са представом "Пошто гвожђе" Бертолда Брехта.

Другог дана фестивала жирију ће се представити студенти Државне позоришне академије из Јарославља из Руске Федерације са представом "Слон" Александра Копкова, као и студенти Академије уметности из Новог Сада са представом "Док чекамо Годоа" Семјуела Бекета.

Фестивал ће затворити представа "Црна кутија" Београдског драмског позоришта.

"Мислим да је традиција једна веома динамична појава и она према томе мора да се развија и мора да иде даље, да се уклапа у трендове који постоје, дакле, да шири видике", наводи др Дуња Нарди, доцент на ФМУ.

У Ирској увелико на нивоу едукације комбинују ирски плес и друге плесне форме. У Кини традиционалну фолклорну кореографију увелико осавремењују.

"Постоје типичнии кораци или покрети тела који су повезани са традиционалном кореографијом. Истовремено, ритам може бити другачији, или брзина извођења покрета, као и начин шминкања или обликовања фризуре. И музика може бити другација од традиционалне – може се комбиновати савремени бит са традиционалним инструментима", објашњава Емили Вилкокс са Универзитета у Мичигену.

Дуго је, посебно у градским срединама, балет био престижнији од фолклора.

"Наш задатак јесте да негде раскинемо са том предрасудом и кажемо не, ово је легитимна уметничка форма, па онда хајде да видимо како можемо да је учинимо привлачном", наводи Вилкоксова.

Сем научног дела, сваке вечери до 5. октобра, одржавају се радионице и за публику целовечерњи концерти.

"На то нас опомиње вредно сакрално и друго наслеђе из прохујалих векова, али и савремени, непрекинути напори српске заједнице да се одржи и остане своја, као и да оснажи везе са матицом", рекао је Вукосављевић, саопштили су из Министарства културе.

У свом обраћању министар се запитао зар може да буде периферија подручје које нам је, поред многих других, родило и занату учило Доситеја, које нам је обликовало Црњанског.

Подсетио је на речи Црњанског посвећене српском Темишвару у Другој књизи Сеоба, као и у његовим аутобиографским коментарима.

"Дани српске културе", према његовим речима, као и други стваралачки напори, показују културну отпорност Срба у Румунији, али и чињеницу да за такве напоре наилазе на подршку румунске државе, као што држава Србија румунској мањинској заједници обезбеђује повољне услове за одржање народног идентитета.

"Нема природнијег места него да се из Доситејевог ширег завичаја понове његова залагања за неговање и развијање народног језика. Министарство културе и информисање је препознало ову тему као једну од кључних тема одговорне културне политике, од предлога решења статуса ћирилице до поспешивања обнове лектората српског језика у иностранству, у сарадњи са Министарством просвете", нагласио је Вукосављевић.

Подвукао је да је неговање матерњег језика и културе говора и у држави матици представља важно питање, а да у српској дијаспори ово питање чини прво питање опстанка.

"То питање можемо превести у другачији облик, с истим значењем: да ли желимо да опстанемо као припадници свога народа и потомци својих предака, и у матици и у расејању. Ако то питање освесте и политичке елите бићемо на добром путу. Јер језик је централно обележје сваког народа и главно оруђе сваке културе", додао је министар.

Закључио је да је центар тамо где се сједињују многи усмерени напори у продуктивном смеру и да је добра околност, коју ће Министарство и даље подржавати, да се жива традиција наставља живим и вишестраним савременим стваралаштвом српске заједнице у Румунији.

На отварању 13. Дана српске културе у организацији Савеза Срба у Румунији поред министра говорили су – амбасадор Републике Србије Бранко Бранковић, заступник префекта жупаније Тимиш Кристијан Франческу, саветник за културу у жупанији Тимиш Адријан Негоица, заменик градоначелника Темишвара Дан Диакону, српски посланик у румунском парламенту Славољуб Аднађ и председник савеза Срба у Румунији Огњан Крстић.

Након церемоније отварања приказан је филм "Заспанка за војнике", редитеља Предрага Антонијевића.

У наставку посете Вукосављевић је обишао седиште Савеза Срба у Румунији где је отворио историјско-научни скуп "100 година крупних догађаја за Србе у Румунији" и том приликом поклонио Савезу Срба у Румунији антологијску едицију "Први светски рат у српској књижевности" издату поводом обележавања сто година од завршетка Првог светског рата, као и стогодишњице од присаједињења Војводине Краљевини Србији.

Вукосављевић такође је посетио Епархију темишварску, као и Епархијски музеј и Српску саборну цркву.

"То је модеран приступ византијској иконографији, а то је најважније. Због тога је он постао један од најистакнутијих грчких иконописаца", каже историчар уметности у Хеленској фондацији за културу Никос Тситсимелис.

Увођење посетиоца у нову реалност нестварне Светлости и препознавања Светих, настојања су уметника да насликане иконе и место где су изложене буду духовна целина.

"Јоргос Кордис оставља заиста без даха са својим иконама, и не само иконама, него световном уметношћу византијског стила", каже професор Богословије у Призрену Велимир Михаиловић.

Сликарка Петра Папас истиче да апстрактне композиције и боје чине да та дела буду узвишена.

Поставка "Светлост од Светлости" представља ретроспективу радова насталих последњих десет лета.

Изложено је 76 остварења рађених различитим техникама. Од јачане темпере на дрвету, туша на папиру, до дигиталних слика.

"Оно што ме највише занима јесте ритам у сликарству, зато што је то најважнији елеменат кроз који се постиже однос између сликарског дела и гледаоца", каже Јоргос Кордис, иконописац и сликар.

"Старе иконе", "Светогорски Светитељи","Богослови Светитељи" и слике из циклуса "На хомеровским обалама" и "Личности Византије" у Конаку кнегиње Љубице до 30. новембра.

Управо то је највећа опасност за британске јавне сервисе (Би-Би-Си и Канал 4) који су изложени конкуренцији са којом не могу да се носе, попут Нетфликса, Амазона или Скаја, поручила је у писму британској влади група утицајних посланика.

Они примећују да постојећа законска решења привилегују јавне сервисе на кабловским каналима, где се морају наћи на почетним позцијама.

Међутим, модерни телевизори омогућују приступ интернету и притиском на једно дугме на даљинском управљачу могуће је "прескочити" законску обавезу и прећи на плаћене дигиталне сервисе који имају далеко веће буџете и далеко мање обавезе од јавних сервиса.

Пореска иницијатива

Посланици траже од регулаторног тела (ОФКОМ) да обавезе какве постоје на каблу уведе и за емитовање на интернету, односно да фаворизује јавне сервисе због њиховог значаја за друштво и улоге коју су имали током 82 године постојања.

Технолошке компаније оштро се противе овој иницијативи наводећи да њихов систем претплате на садржај оставља могућност гледаоцима да сами одлуче шта желе да гледају.

ОФКОМ има разумевања за писмо посланика, али сматра да се ово питање мора законски уредити у парламенту. 

Потписници иницијативе траже да влада поступи слично као и по питању пореза, где технолошким компанијама новим прописима намерава да ограничи могућност избегавања плаћања обавеза према друштву, што је деценијама била пракса.

"Ако се слажемо да јавни сервиси имају велики културни значај за друштво, онда их морамо учинити видљивим сваком грађанину", поручује се у писму.

"Без наше реакције технолошки гиганти искористиће своју енормну тржишну снагу да све више и више потисну јавне сервисе."

Гала истиче да 13 година већ живи у Бечу, али да сваки пут када дође у Београд преплаве је емоције.

"Волела бих једном да наступим на београдској сцени, да ли то било Народно позориште или Центар Сава, да једном одиграм пред својом публиком", каже Гала.

Ипак играла је на неким од најпрепознатљивијих локација Беогада у филму "Престоница" када је била заштитно лице 15. Београдског фестивала игре. Шеснаести фестивал је већ у припреми. Најављен је на Сајму сценских уметности у Шангају.

"У Шангају влада велико интересовање за тај филм који, не само да нам је довео Галу у Београд и представио је већ на неки начин представља и наш град", напомиње Директорка Београдског фестивала игре Аја Јунг.

За младе уметнике боре се и друге европске земље сведочи Аја Јунг која је недавно била члан жирија балет театра Сан Карло у Напуљу.

Најстарија европска балетска оперска кућа недавно је организовала аудицију за пријем нових балетских играча на којој је учествовало више стотина младих из Италије, али и Европе.

Поздравну реч на отварању изложбе имао је члан Савета за ликовно стваралаштво РТС-а, професор емеритус Чедомир Васић.

Потом су се присутнима обратили декан ФПУ Даниела Фулгоси, кустос и аутор изложбе Љубица Јелисавац Катић, док је професор ФПУ Душан Вуксан свечано отворио изложбу.

"Изложба има своју мисију. Није само ревијалног карактера, већ је тематски и студијски изабрана и сложена према датим могућностима. Желели смо да представимо најбоља остварења аутора", истиче Љубица Јелисавац Катић

Посебно се захвалила институцијама и појединцима који су омогућили сабирање изузетних дела различитих техника и материјал за ову прилику, а највише професорима који су својим радом обележили протекле деценије установе и стваралаштва на овим просторима.

Академија примењених уметности у Београду, данас Факултет примењених уметности, почела је са радом тачно пре седамдесет година, у јесен 1948. године.

Следећи идеје, пре свега Баухауса, имала је осам одсека, а структура школе јасно је била испољена већ на првој изложби Академије 1951. године, од када се бележи њена континуирана и брижљиво вођена изложбену активност.

Термин "доајени", у називу изложбе, односи се, пре свега, на наставнички и сараднички кадар школе.

Овде је шире употребљен од очекиваног, јер у години јубилеја вреди поменути све оне личности које су у краћем или дужем временском периоду, посебно допринеле школи.

У панорами имена, поред поменутих, стоје и остали бардови југословенске, односно српске сцене ликовне и примењене уметности 20. и почетка овог века, као што су Александар Томашевић, Богић Рисимовић Рисим, Душан Јанковић, Душан Ристић.

Такође, ту су и дела Богдана Кршића, Милоша Ћирића, Небојше Митрића, Нандора Глида, Нинеле Пејовић, Бранислава Суботића, Анђелке Слијепчевић, Зоре Живадиновић Давидовић, Милана Палишашког, Милуна Видића, Миодрага Вујачића Мирског, Милице Радовановића.

Потом, доајени који су допринели школи су и Александар Додиг, Љубодраг Јанковић Јале, Лидија Мишић, Бранислава Стајевић, Мирјана Исаковић, Миодраг Живковић, Божидар Џмерковић, Миланка Берберовић, Душан Вуксан, Јовица Вељовић, Бранимир Карановић.

Изложба обухвата поједина дела која најпре носе одразе сецесије, предратних и међуратних тенденција, интимизма, експресионизма... односно рефлексије утицаја Париза, Беча, Кракова и других европских уметничких центара, у којима су се образовали неки од аутора.

Имена појединих аутора остаће трајно забележена као имена оснивача тих предмета и одсека, тако да су биографије ових стваралаца неодвојиве од историјата школе, дугог процеса који је довео до данашњих студијских програма: Примењена уметност, Дизајн, и Конзервација и рестаурација.

Одсеци који су данас на ФПУ су: Дизајн ентеријера и намештаја, Примењено сликарство, Примењено вајарство, Керамика, Сценографија, Сценски костим, Костим, Примењена графика, Графички дизајн, Индустријски дизајн, Дизајн текстила, Конзервација и рестаурација као и многих општих и ужих предмета, који се односе на теорију и праксу уметности и дизајна.

Његове речи деловале су једнако снажно са страница књига и с Трећег програма Радио Београда. Био је уздизан и оспораван. Једна књига прва је, многима нажалост једина, асоцијација на име Радомира Константиновића.

Култна "Философија паланке" у којој анализира малограђанштину и крути традиционализам. Али није био писац једне књиге, Напротив, написао је странице и странице недостижне лепоте и мудросит. За 31 том сабраних дела.

"Основни принцип од кога сам кренуо, приређујући ова дела, је да српској култури данас дарујем оно што је апсолутно непознато у његовом делу, оно што је он урадио за књижевну науку, књижевну историју и много тога што је његова романескна стваралачка продукција", објашњава приређивач Гојко Тешић.

Неке књиге показују како треба на модеран начин тумачити српску књижевну традицију, садрже интелектуалну антологију наших песника претходна три века, а сасвим посебан је двопев оца и сина рационалног и ирационалног, реда и нереда, Декартова смрт.

Поред књижевног опуса биће представљена сва критичка рецепција, сведочанство о једном времену. А, саме књиге су сведочанство да је Радомир Константиновић велико име европске књижевности.

Академија примењених уметности у Београду, данас Факултет примењених уметности, почела је са радом тачно пре седамдесет година, у јесен 1948. године. Следећи идеје, пре свега, Баухауса, имала је осам одсека, а структура школе јасно је била испољена већ на првој изложби Академије 1951. године, од када бележимо њену континуирану и брижљиво вођену изложбену активност.

Термин доајени, у називу изложбе, односи се, пре свега, на наставнички и сараднички кадар школе. Овде је шире употребљен од очекиваног, јер у години јубилеја вреди поменути све оне личности које су у краћем или дужем временском периоду, посебно допринеле школи.

У панорами имена, поред поменутих, стоје и остали бардови југословенске, односно српске сцене ликовне и примењене уметности 20. и почетка овог века, од Александра Томашевића, Богића Рисимовића Рисима, Душана Јанковића, Душана Ристића... преко Богдана Кршића, Милоша Ћирића, Небојше Митрића, Нандора Глида, Нинеле Пејовић, Бранислава Суботића, Анђелке Слијепчевић, Зоре Живадиновић Давидовић, Милана Палишашког, Милуна Видића, Миодрага Вујачића Мирског, Милице Радовановић... до Александра Додига, Љубодрага Јанковића Јалета, Лидије Мишић, Бранислава Стајевића, Мирјане Исаковић, Миодрага Живковића, Божидара Џмерковића, Миланке Берберовић, Душана Вуксана, Јовице Вељовића, Бранимира Карановића...

Изложба обухвата поједина дела која најпре носе одразе сецесије, предратних и међуратних тенденција, интимизма, експресионизма... односно рефлексије утицаја Париза, Беча, Кракова и других европских уметничких центара, у којима су се образовали неки од аутора.

Имена поједних аутора остаће трајно забележена као оснивача тих предмета и одсека, тако да су биографије ових стваралаца неодвојиве од историјата школе, дугог процеса који је довео до данашњих студијских програма: Примењена уметност, Дизајн и Конзервација и рестаурација, односно до одсека: Дизајн ентеријера и намештаја, Примењено сликарство, Примењено вајарство, Керамика, Сценографија, Сценски костим, Костим, Примењена графика, Графички дизајн, Индустријски дизајн, Дизајн текстила, Конзервација и рестаурација као и многих општих и ужих предмета, који се односе на теорију и праксу уметности и дизајна.

Кустос изложбе је Љубица Јелисавац. Изложба траје до 30. новембра.

"Нимус је један од највећих уметничких фестивала у земљи. Оно чиме смо се руководили и оно што нам је најбитније је да има праве музичке звезде у области класичне музике", каже Светозар Везенковић, уметнички директор Нимуса.

На Нимусу се могу чути и рок хитови састава Дип Парпл, Еј-Си/Ди-Си и Квин у класичарској варијанти квартета Креативо. То је оно што све више привлачи млађе људе.

"Врло ми је интересантна та сличност између гитаре и виолине. Много тога од гитарске технике је и те како применљиво код виолине и нас виолинисте свирање гитаре чини бољим виолинистима", каже Сања Јовић Ђорђевић из квартета Креативо.

До 7. новембра публика ће моћи да слуша и етно-музику, али и класичан џез.

"Највеће је интересовање за наступ наше суграђанке Биље Крстић која наступа са Бистриком и за шпански џез састав ST Fusion", каже Весна Братић, селектор фестивала.

Фестивал, који је уз Бемус и Номус један од најугледнијих у земљи, настао је 1975. године као фестивал класичне музике Октобарске свечаности.

"Много ми значи, сада могу да читам много разних књига", каже ученик Димитрије Спасић.

Марија Тасковић такође воли да чита и планира да се учлани у библиотеку. Теодора се радује и књигама и дружењу.

"Сад ћу моћи овде да читам књиге, имам и интернет, могу да се дружим више са својим другарима из школе", рекла је Теодора.

Библиотека је смештена у школској згради, а књиге ће, осим ученика моћи да узимају и житељи.

"Деца користе књиге библиотеке, тако да ће им сада бити лакше, а и за мештане села. Трудимо се да наше село живи", каже учитељица Гогица Стојиљковић.

Мештанин Доње Стражаве Драгослав Милосављевић истиче значај књиге, која је на велика врата ушла у његово село.

"Књига је нешто што је значајно, вредно, што представља напредак за целокупно друштво", наводи Милосављевић.

Огранак библиотеке у једном од најмногољуднијих села у општини Прокупље оформила је матична библиотека "Раде Драинац" из Прокупља уз донацију Радио Београда, који је у оквиру програмске акције "Књига солидарности" покллонио 1.000 наслова.

"Пресрећан сам што после обележавања годишњице Гвозденог пука из средине која је задужила Србе и српство, 'Књига солидарности' дели љубав и срећу са овом децом", рекао је Михајло Шћепановић, уредник акције "Књига солидарности" Радио Београда.

"Обећавам овом приликом да ћемо и у наредној години да наставимо у истом правцу, да ћемо да отворимо неко одељење наше библиотеке у селима које имају преко 1.000 становника", поручио је Драган Огњановић.

Одељење библиотеке опремила је општина Прокупље куповином полица за књиге и компјутером са интернет везом.

"Најпозитивнија ствар на сајму књига као и увек су лица нових књига, и лица нових и старих читалаца. То је увек најбоље лице Сајма", каже издавач Гојко Божовић.

"Овај сајам је и даље за своје читаоце и то је најлепша ствар", рекла је уредница Јасна Новаков.

"Славити књигу на овај начин је задивљујуће", истиче књижевник из Марока Тахар Бен Желун.

Сајам је обележио и значајне годишњице наше књижевности.

"Најлепша ствар је што је Сајам обележио 125 година од рођења нашег великог писца Милоша Црњанског, за читаоце – што су добили капиталну монографију, а за нас као издавача што је то проглашено издавачким подухватом године", каже издавач Зоран Гутовић.

Представљене су књиге домаћих великана и оних који то постају; преведена дела која потврђују да идемо у корак са светом. Права литерарна репрезентација: Џулијан Барнс, Мураками, Остер, Хосеини, Канингем, Јошуа...

"Књиге купујем читаве године. Сајам је само прилика да много књига буде на једном месту", наводи један од посетилаца.

Неки долазе због мистерије и фантастике, неки због страних писаца, лепе књижевности, или стручне литературе.

Многима баш то значи, стручна литература: приручници, пословне књиге – под истим кровом. То су садржаји који читаоцу, осим духовне зараде, доносе и материјалну.

Међутим, када акције карактеристичне за супермаркете преплаве главну арену, у сенци су главне фигуре.

"Чини се као да нема писаца. Они су ту, али се не виде", каже књижевник Мића Вујичић.

Дакле, још једном је потврђено да је ово наша најмасовнија манифестација културе, да су издавачи витални део друштва, да имамо дела домаћих аутора вредна пажње, али да је они заслужују више него што је добијају.

"Потпуно свесни да живимо у време крика и слике и у друштву спектакла, у овој кући су бескомпромисно, а лежерно, достојанствено и занимљиво показивали и доказивали да, ако неком треба лепоте и над,е може их наћи у књижевности", наведено је у образложењу за признање "Геопоетици".

Оснивач и главни уредник "Геопоетике" Владислав Бајац се, након што је примио Повељу и слику "Благовести" из руку ауторке Слободанке Бобе Ракић Шефер, присетио почетака "Геопоетике" пре равно четврт века и изразио задовољство што је ова кућа и после свега остала доследна себи.

У име "Лагуне", такође у години јубилеја - 20 година постојања, слику Драгана Стојкова примила је Тања Вучковић, ПР најпродуктивније издавачке куће.

"Овде је приказан један монументалнији комад где су представљене ситуације и места која сам ја посетила, у овом случају је то планина Дурмитор. У том смислу ми је занимљиво да се представи нешто што је ту око нас, а такође техника којом то радим да мало просто измести посматрача", каже Ивановићева.

Члан жирија Драган Јовановић Данилов истиче да је Магарет Имо иако млада, врло значајна уметница. "Изложила је скулптуру која на врло леп начин мири рационално и рационално аполонијско и дионизијско. Сем тога, скуплтура импонује финим занатским умећем", додаје Јовановић Данилов. 

Директорка Културног центра Београд Гордана Гонцић рекла је да су Нина Ивановић и Маргарет Имо две младе уметнице исте генерације које карактерише јасно дефинисан идентитет и правац.

Према њеним речима, овогодишњи Октобарски салон је најпосећенији до сада, са више од 40.000 посетилаца.

"Регионални и светски смо препознати, тако да је одлука да салон постане бијенална изложба била исправна, јер смо добили и бољи квалитет, а самим тим и публику. То доказује да је могуће створити уметнички релевантан догађај и досегнути до публике која није у први мах препозната као публика оваквих изложби", истакла је Гонцићева.

Указала је да је Културни центар заувек поставио Октобарски салон и Београд на светску мапу културних дешавања.

На Међународној смотри савремене ликовне уметности, под слоганом "Чудо какофоније", публика је ове године имала прилику да ужива у савременој визуелној уметности преко седамдесет уметника из целог света.

За шест недеља, колико је трајао Октобарски салон, посетиоци су могли да уживају у богатом програму – бројним цртежима, инсталацијама, перформансима, али и филмовима и бројним радионицима.

"Бојим се да правог одговора нема зато што нема свевидећег човека који би то могао да потврди. Ми можемо само да претпоставимо и да прижељкујемо да довољан број људи пређе на озбиљно читање", каже књижевник Владислав Бајац.

Књижевни критичар Петар Арбутина подсећа да у Причи о везировом слону Иве Андрића има реченица која каже "И оно што се о човеку слаже говори о њему".

"И оно што је у естетском, етичком, поетском и сваком другом нивоу медијски спинована књижевност, што очигледно просторно влада овим сајмом јесте нешто што спада у писану реч. Они за које је књижевност истраживање, путовање, одисеја свакако ће следећи некакву своју рефлексију прочитати оно што им се нуди, а онда ће, барем они обазривији и свакако вреднији схватити да то није штиво за њих па ће тражити даље", сматра Владислав Бајац.

Најбољи доказ су читаоци који су још прошле године стајали у реду за сагу о купохоличарки и савете блогерки, а данас за Пола Остера, Сарамага, Басару. Посебно што о претходном укусу не би да причају пред камером. А има и оних који комбинују.

"Читам Паула Коеља, Љиљану Хабјановић Ђуровић, Исидору Бјелицу. Иначе, читам и класике – Достојевског, Толстоја", каже једна од посетитељки Сајма.

Како је рекао један писац: "Све се мења, па и начин на који причамо и комуницирамо. Нови облици су потребни да изразе нови сензибилитет и нова разумевања стварности. Вредности, међутим, остају као сигурна лука у коју се можемо вратити."

Неки ће тек кренути у ту луку. Можда баш после овог сајма.

Гласало је 20 новинара из десет редакција предлажући у обе категорије по три издавача при чему прво предложени добија три поена а треће предложени један поен.

Комисија за бројање гласова радила је у саставу – Драган Богутовић (Вечерње Новости), Татјана Њежић (Блиц), Марија Миљевић (РТС) и Мелиха Правдић (Радио Београд).

Признање се додељује 24. пут, а чине га повеље и уметничкe сликe Драгана Стојкова и Слободанке Ракић Шефер.

Награде ће бити уручене сутра у Сали "Иво Андрић". 

Почасна земља гост овогодишњег сајма књига био је Мароко.

Штандове су имала и министарства. Тако је данас директор полиције Владимир Ребић обишао штанд МУП-а и Криминалистичко-полицијске академије. Продекан професор Академије Саша Мијалковић упознао је Ребића са 13 нових издања Криминалистичко-полицијске академије из области криминалистичких, полицијских и безбедносних наука и представио му часопис "Наука-Безбедност-Полиција".

Како се наводи у саопштењу Архива Србије, акценат је пре свега на документима који сведоче о дипломатским, културним и војним везама две државе.

Aутори изложбе су директор Архива Србије Мирослав Перишић и архивска саветница Јелица Рељић.

Значај изложбе истакао је у свом говору и амбасадор Србије у Риму Горан Алексић, који је приликом обраћања захвалио и Архиву Србије на уложеном труду.

Како се наводи у саопштењу Архива Србије, акценат је пре свега на документима који сведоче о дипломатским, културним и војном везама две државе.

"Одбранила сам 2013. године докторску дисертацију под називом 'Зидно сликарство Богородичине цркве у Пећи' одбранила сам а након тога ових последњих пет година сам се посветила и писању монографије. Богородичина црква је једна од највећих задужбина-светиња на Косову и Метохији, задужбина архипископа српског Данила Другог", каже ауторка монографије "Црква Богородице Одигитрије" Анђела Гавриловић.

Духовно богатство представљају и издања епархија Српске православне цркве, потом неких манастира и Задужбине Хиландара.

"Издавачка установа епархије Бачке 'Беседа' из едиције светоотачке литературе овог пута је углавном посвећена Светом Максиму исповеднику. То су два тома одговора 'Писма Светог Максима исповедника' и 'О разним недоумицама', то јест одговори на разне недоумице. За децу имамо поезију Јована Јовановића Змаја, три наслова 'Смиље', 'Христов наук' и 'Мојој вери'", наводи Жељко Латиновић из Бачке епархије.

На овогодишњем празнику књиге разноврсна је и понуда едиција библијских прича и сликовница.

"Фантом слободе један конструкт који сваког човека понаособ кошта, и за који се сваки човек понаособ као утопистичку идеју, бори", каже глумица Катарина Жутић.

Представа "Североисток" добила је од публике оцену 4,77, и друге представе високо су котиране. Последње вечери фестивала наступало је ужичко позориште "Како одржавати фикус" у режији Југа Ђорђевића.

"Зависи да ли га третирамо као фикус или као једног од нас, и као једног који ће убудуће бити нешто, од чега ћемо зависити сви ми", рекао је Душан Радојичић, глумац.

И ове године су на алтернативној сцени, у Дому војске. Обнова зграде, изгореле 2012. је у другој фази. Трајаће до априла, после следи опремање.

"Подразумева најсавременију сцену, најсавременију расвету, озвучење, али исто тако и филмски пројектор, тако да ће Врање, заједно са Позориштем, уједно добити и биоскопску салу", каже  градоначелник Слободан Миленковић.

Слоган 38. Бориних позоришних дана био је "Позориштем до позоришта". До наредне манифестације, очекују, вратиће се на своју, обновљену сцену.

"Срећом ја сам пре научио да читам него да говорим у детињству. Зато што је деда мој Стеван имао Змаја Јову кога ми је он читао, тако да сам ја визуелно знао сваку песму како отприлике гласи. Онда сам ја гледао и читао на чудо комшија", каже песник Љубивоје Ршумовић.

"То је тако добар изум, да ти са пар стотина динара можеш да себи омогућиш авантуру и путовање које би те уживо коштало много много више а питање да ли би се тако провео. Колико књига прочиташ толико си пустоловина а често и живота проживео. И сам много волим да читам и то често говорим деци. Да нисам читао кад сам био ваших година не би данас био писац и доживљавао овако лепе пустоловине са вама", објашњава писац за децу Урош Петровић.

Хероји су у књигама али и писци књига постају хероји.

"Херој у књижевности сигурно јесте Робинзон Крусо или Том Сојер јер су то књиге које смо ми читали, дуже времена знамо, које смо у школи научили и које ћемо памтити за цео живот, каже једна млада читатељка.

За неке је то Јован Јовановић Змај а за неке Новак Ђоковић.

"Мој херој од писаца у књижевности то је заиста Бранко Ћопић. Морам да признам зато што сам ја у детињству узимао његове риме а ја писао своје песме. Наравно ја сам много година касније једном на Коларцу њему признао то. Рекао, извини молим те, ја сад морам да ти се извиним, као дете сам узимао твоје риме а ја писао своје песме. Наравно Бранко је, какав је већ био, рекао ма хајде Бога ти добро си испао на кога си се угледао", прича Љубивоје Ршумовић.

"Ја сам јако срећан што могу са Ршумом да се дружим а био је један од хероја мог детињства баш због књига необичних књига које је написаи а које и данас пише", каже писац за децу Урош Петровић.

"Мој највећи херој јесте Пипи дуга чарапа. Ја имам личну везу са њом јер кад сам ја била мала мени су се мама и тата развели. Мени је та књига помогла, да ја тај свој проблем у том тренутку разрешим захваљујући књизи", објашњава писац за децу Јасминка Петровић.

О томе како да читање постане редовна активност којој ће се деца радовати разговара се свакодневно у сали "Десанка Максимовић" у програму за децу и младе "Бајка о Кратковечној".

"Ове године смо то посветили једној новој теми, једној новој изложби, а то су 'Слике великих формата, сведочанство епохе'. Показали смо како о националној историји, националној култури може на другачији начин да се промишља, кроз слике великих димензија, али великих тема и великих уметника. Са друге стране захвалили смо се свима онима који су учествовали са нама у нашем раду", објашњава Палковљевић Бугарски.

Досадашњи в. д. директора Драме Жељко Хубач од данас је на месту драматурга Народног позоришта.

Питање ко је нови директор Драме, РТС је поставио и управнику националног театра Дејану Савићу.

Одговор је добијен од запослених у позоришту – да је управник до понедељка на путу.

"Mеђу новим насловима издвојио бих својеврсну енциклопедију 'Дизајн и дизајнери 20. и 21. века 'Радмиле и Маријане Милосављевић, коју смо радили са издавачком кућом  'Орион '. Ту је окупљено 300 производа разних дизајнера, кратке приче о њима и њихове биографије", рекао је Драган Инђић, одговорни уредник РТС издаваштва.  

У сарадњи са фондацијом "Слободан Стојановић", објављен је роман "Лав у Београду", писца и драматурга који је иза себе оставио бројна књижевна дела, телевизијске драме и серије.

"Слободан Стојановић аутор је ТВ серије 'Више од игре', а познат по издању 'Нешто лепо' сада се емитује на РТС-у и књига која је најпородаванија у нашој издавачкој кући у седам издања", каже Инђић.  

У знак обележавања стогодишњице Првог светског рата, с петим колом и укупно 60 књига завршен је велики подухват РТС издаваштва ''Србија 1914-1918''.

Српски министар културе, Владан Вукосављевић, изразио је своје задовољство што ће српска култура бити представљена у Међународној библиотеци Кабинета председника, тренутно у изградњи у новој административној престоници Египта, у павиљону посвећеном српској књижžевности и ауторима, саопштило је ресорно министарство.

"Недавно смо били сведоци упечатљивог оžживљавања културних активности које су још више зближžиле српски и египатски народ", позивајући се на своје присуство као почасни гост на прослави Египатског месеца културе у јулу ове године.

Са друге стране, амбасадор Амр ал-Гувејли је изјавио да му је част што је присутнима представио књигу, чији је уредник, "Србија кроз очи Египта", која обухвата мемоаре претходних египатских амбасадора у Београду, као и мишљења и виђења истакнутих особа из области културе.

Представио је 150 одабраних египатских дела које је Генерални завод за књиге у Египту, који ове године први пут учествује на Међународном београдском сајму књига, поклонио Народној библиотеци Србије, Универзитетској библиотеци "Светозар Марковић" и САНУ-у.

"Ја бих издвојила Дом културе 'Грачаница', Друштво књижевника Косова и Метохије, домове културе 'Хвосно' и 'Свети Сава'", каже координаторка за Сајам књига Канцеларије за КиМ, Гордана Ађанчић.

Пажњу посетилаца највише привлаче монографије о српским средњовековним светињама Грачаници, Богородици Љевишкој, Високим Дечанима. Представљена је и књига о царском Душановом граду Призрену.

"Орјентисали смо се на оне који са ових простора дају велики допринос српској култури уопште, а посебно литературе и књижевности. Ту су песници Ђиновић и Костић, као и постхумно издата књига о делу и животу професора доктора Слободана Костића", наводи Светозар Влаховић, директор "Панораме".

Наслови Епархије рашко-призренске привлаче погледе радозналих.

Протојереј Стево Митрић из Епархије рашко-призренске каже да читаоцима нуде капитално дело "Задужбине Косова и Метохије" као и књигу владике Атанасија "Од слободе ка љубави". "Издања Богословије исто се могу узети на нашем простору", додаје Митрић.

На најважнијој књижевној манифестацији одржаће се 40 промоција књига издавача и аутора са Косова и Метохије.

Специјално признање за стрип – графичком роману "Сат" сценаристе Драгана Лазаревића и цртача Вујадина Радовановића. Деца сматрају да треба прочитати "Белу гриву", "Чудесно путовање", "Тајни врт".

Дружили су се и са омиљеним писцима и слушали о магији читања.

"Прочитао сам стотине књига и проживео стотине живота читајући те књиге и ја мислим да је у томе богатство читања. Није важно увек читати најбоље књиге. Наравно, требало би прочитати Егзиперијевог 'Малог принца', 'Доживљаје Мачка Тоше' Бранка Ћопића, 'Загонетне приче' Уроша Петровића", поручује писац Љубивоје Ршумовић.

Писац за децу Јасминка Петровић истиче да су за дечје писце посебно важни сусрети са децом.

"Издвајам са Сајма тај програм јер су дечји писци сваког дана имали своје представљање у сали 'Десанка Максимовић'", додаје Петровићева.

Како дете да заволи читање? Какву лектиру не волим, односно волим? Хероји у српској књижевности за децу, некад и сад. То су неке од тема, у оквиру сајамског програма "Бајка о Кратковечној".

После изложбе испред Палате инвалида, "Костолац" ће бити пресељен у Музеј парних локомотива из Првог светског рата, у околини Париза, где ће посетиоци моћи да је виде током 2019. године.

Парна локомотива, за коју су Уговор о уступању на привремено коришћење потписали генерални директор "Железница Србије" Мирослав Стојчић и председник француског удружења Стефан Исон 8. октобра у Београду, део је Техничке збирке Железничког музеја у Београду и има изузетну вредност. 

Због техничких карактеристика, старине, историјске улоге и вредности, проглашена је културним добром.

Локомотива "Костолац" направљена је 1916/17. у фабрици "Baldwin Locomotive Works" у Филаделфији, а конструктори, по којима и носи име, били су капетан Пешо и Бурдон.

Направљено је 420 локомотива овог типа, али су опстале само две - српска "Костолац" и још једна у Дрездену. 

"Двоглава аждаја", како је названа зато што има два котла и два ложишта, која су омогућавала кретање у два смера, без окретања, користила се на пругама Солунског фронта, испод Кајмакчалана, за разношење елемената за брзу конструкцију колосека и снадбевање артиљеријске батерије. Постоји податак да је основна идеја за постојање два котла била да локомотива остане употребљива и у случају да непријатељска ватра оштети један од котлова.

Током Другог светског рата, локомотива је коришћена у Руднику лигнита "Костолац", на узаном колосеку од 600 милиметара. 

Железничком музеју ова локомотива поклоњена је 28. августа 1951. године и представља један од првих експоната. Прве конзерваторске радове, за потребе уређења експоната намењених Одељењу узаног колосека у Пожеги, обавиле су стручне службе Железнице 1983. године.

Следећи радови су, под стручним конзерваторским надзором, обављени 2012. године, када је локомотива пескарена и са спољње и са унутрашње стране кабина. Офарбана је сивом бојом, кров и делови точкова су црно бојени, ручице су црвене, а полуге сребрне боје. 

Након ових излагања, а према потписаном Уговору, локомотива ће бити враћена у Србију. 

Награда за најбољег издавача из дијаспоре додељена је Академији наука и умјетности Републике Српске из Бања Луке и "Православној речи" из Новог Сада за књигу "Споменичко благо Републике Српске" ауторке Љиљане Шево и Друштву чланова Матице српске у Црној Гори из Подгорица и Академској књизи из Новог Сада за дело "Историја америчке књижевности" Радојке Вукчевић.

Посебно признање за допринос у области науке припало је делу "Јасеновац - Аушвиц Балкана. Усташка империја окрутности" Гидеона Грајфа у издању Института за холокауст Шем олам , Академског колеџа Оно, Фондације за пројекте едукације за холокауст у сарадњи са Пољским пројектом за реастаурацију јеврејских гробаља - ФХЕП.

Дечија књига године је "Господар солитера и друга чуда" Миладина Ћулафића у издању Срспке књижевне задруге.

Специјално признање за издавача додељено је Заводу за уџбенике из Београда и Академији науке и умјетности Републике Српске.

Специјално признање за књигу добила су пет издања: "Патријарх Павле о исламу и муслиманима" ђакона др Александра Прашчевића Издавачке фондације СПЦ Архиепископије београдско-карловачке, "Иво Андрић - Вечити календар матерњег језика" коју је приредио Миро Вуксановић а издавачи су "Макарије", "Ободско слово" и "Херцеговина издаваштво", "Манастир Свете Тројице Стањевићи 1338-2018" "Светигора" са Цетиња, "Срби на Косову и Метохији у 19. И 20. Веку" Милована ј. Богавца И Драгослава С. Ћетковића "Обележје плус" из Београда и "Уметничко наслеђе српског народа на Косову И Метохији" уредника Драгана Војводића и Миодрага Марковића у издању САНУ.

Специјална награда за стрип је додељена први пут и то делу "Сат" Вујадина Радовановића за цртеж и Драгана Лазаревића де Лазара за сценарио у издању "Пчелице" из Чачка.

Одлуку је донео жири у саставу проф. др Драган Симеуновић (председник), проф. др Слободан Кањевац, мр Милица Лилић, проф. др Тиодор Росић и Желидраг Никчевић.

Награда "Богдан Кршић" за најлепшу књигу додељена је наслову "Иконе стила Србије" Неде Тодоровић и Радмиле Станковић у опреми Александре Јанковић у издању "Зептер Боок"-а из Београда.

Најлепша дечија књига је "Принцеза Софија" ауторке Весне Алексић у опреми Душана Савића са илустрацијама Бојане Стојановић" Креативног центра" из Београда, а Специјално издање за младог дизајнера уручено је Јелени Васиљевић за књигу "Хостер Беатрице: Милоша Швоње "Прометеја" из Новог Сада.

Милена Димитријевић, директорка Народне библиотеке "Вук Караџић" у Великом Градишту каже да је 1848. године у новинама Сербским које се чувају у Матици српској пронађен чланак који каже да и Велико Градиште има читалиште.

"Архивских података, до њих нисмо дошли, или их нема у опште", каже Димитријевићева.

У то време постојало је само шест читалишта у целој Србији.

"То је белики утицај који долази из Аустрије. Овде долазе учени људи који прелазе Дунав тамо у Раму и долазе овде и долазе на идеју да би било лепо направити читалиште у Великом Градишту", каже Ненад Михајловић, наставник историје.

Дуго година библиотека је била једина културна институција у граду, па је покретач и важних културних манифестација попут Царевчевих дана и Рамских сутона.

"Са црквом, она је била најпосећенија. Можда је и то разлог што су је назвали својеврсним храмом културе", каже Жарко Живановић, дугогодишњи директор Народне библиотеке "Вук Караџић".

Рођендан је обележен промоцијом Градиштанског алманаха, свечаном академијом и концертом Биљане Крстић. А својим стиховима честиткама се придружио и песник Дејан Алексић.

"Уз читалиште, ах какве ли среће Велико Градиште постало је веће", каже Дејан Алексић, књижевник.

Кроз текстове о тој латиноамеричкој земљи до сада је кроз чак педесет пројеката представљена мексичка култура.

Тиме је ликовна уметница допринела и чвршћим везама двеју земаља, а не само културним, речено је приликом одликовања.

Лепосава Милошевић Сибиновић захвалила је на високом признању и истакла да су њене колеге ретко тако високо вредноване, као и да јој је била част и задовољство откривати и свету презентовати једну тако велику и величанствену културу као што је мексичка.

Поред професионалног доприноса, ово признање се одаје и људским квалитетима – оличењу једноставности и великодушности.