За једну од најпрестижнијих литерарних награда на српском језику, гласао је, по 31. пут, Велики жири "Вечерњих новости" састављен од 60 истакнутих књижевних критичара, теоретичара и књижевних историчара, различитих генерација. 

Оснивач награде, новинар Драган Богутовић, истиче да се "још једном показало да је ово специфичан и јединствен избор победника јер се све обавља јавно".

Према Богутовићевим речима, поштоване су пропозиције које су установљене када и награда, а сви чланови Великог жирија придржавали су се правила и рокова. Књижевни избор чланова жирија објављиван је свакодневно од 7. фебруара у Вечерњим новостима.

Богутовић је нагласио да је предложено 109 књига, а да су двојица победника добила по 20 гласова.

Ово је пети пут како се награда дели на равне части, а да је први пут награђена есејистичка књига, објашњава Богутовић. Победници су, како каже, добијени збрајањем гласова.

Награду "Меша Селимовић" чине скулптура са ликом великог писца, повеља, новчани износ, и биће уручена следећег месеца на посебној свечаности.

Књижевник Вуле Журић каже да спортским речником речено, НИН-ова награда је првенство државе, а ово је "Куп маршала Тита".

Осим аутора о књизи су говорили директор Звездара Театра Душан Ковачевић, директорка Службеног гласника Јелена Триван, дугогодишњи новинар Мањо Вукотић и директор издаваштва у Службеном гласнику Петар В. Арбутина, а промоцији су присуствовали и Бајићеви пријатељи, колеге, део породице, поштоваоци.

Академик Душан Ковачевић казао је да Радош Бајић народни и породични глумац, редитељ и продуцент пише петнеаест година обавештавајући нас о приликама и неприликама, напуштеној земљи, нашим наравима и страховима.

"Он се пита шта је то наша земља? Да ли су то опустошена села и мали градови...или су то уморни људи који су се надали нечему бољем?. Сва ова питања Радош поставља у својим колумнама као забринут човек за своју земљу и свој народ", казао је Ковачевић и додао да је Бајића упознао давно на Факултету драмских уметности у Београду. 

Тада су, казао је, обећали један другом да ће заједно нешто радити и ево, рекао је, после скоро пола века задовољство му је да буде домаћин промоције Бајићеве јако лепе књиге. 

Триван је казала да мало људи познаје и разуме Србију као што је познаје Бајић. 

"Неко би могао да помисли да је ово књига о човеку који је направио најгледанију телевизијску серију у бившој Југославији, или о глумцу који је пропутовао свако село и засеок у Србији, глумећи и доносећи културу грађанима Србије које толико воли. Верујем, ипак да је то књига о свима нама који овде седимо. Бајић је написао књигу о најлепшој Србији које се ми стидимо данас када живимо у императиву свега урбаног и покушају да пронађемо непостојеће корене о пореклу из ''круга двојке''", казала је Триван. 

Арбутина је казао да није било лако приредити ову књигу, јер је било пуно текстова које је било тешко одбацити и дилема које оставити "у књизи по којој ће нас, уверен сам поколења тумачити". 

"Тај сентимент према Србији коју познаје Радош Бајић јесте дефиниција његовог личног става према сопстевној животној мисији и одговорности", казао је Арбутина. 

Мањо Вукотић сматра да је Бајић исповедник а не колумниста. 

"Писац, аутор, интелектуалац који обухвата широко поље од напуштеног српског села до београдских Теразија. Не припада ратничкој Србији са исуканим мачем, али ни другој Србији која је напудерисана европским утицајима. Бајић је искрен када је сентименталан и поетичан, али и када зарезује у живо месо и када саопштава шта ову државу и културу боли", казао је Вукотић. 

Аутор је захвалио свима који су омогућили да напише много текстова о својој љубави према Србији. 

"Моја породица је центар мога света без обзира што сам се на различите уметничке начине изражавао, најбоље сам се увек осећао у близини мојих најмилијих. Ово је књига о топлини коју човек носи према својој породица и коју ми као заједница треба да осећамо према држави и нашем завичају", казао је Бајић. 

Специјалну награду за колективну игру добио је ансамбл представе "Клошмерл" у режији Кокана Младеновића.

Награда за најбоља остварења чланова ансамбла куће и гостујућих уметника и аутора, у представама Београдског драмског позоришта у 2018. години, уручена је Драгиши Милојковићу за улогу директора позоришта у представи "На трагу", Милану Чучиловићу за улогу оца у представи "Мој деда је аут" и Владану Милићу за улогу сина у представи "Ничији син".

Милојковић је захвалио управи позоришта, публици и честитао својим колегама, додавши да се лепо осећа у улози управника, макар на та два сата колико траје представа.

Чучиловић је рекао да није једини који заслужује награду, коју је вечерас примио. "Изненађен сам. Бар пет милиона људи је заслужило ову награду. Ја сам само један од њих", рекао је Чучиловић, а Милић се придружио томе додавши да је и он један од њих.

Награда "Михајло Фејзуловски" за остварене резултате у раду припала је мајстору бравару Предрагу Панићу, главном реквизитеру Горану Милошевићу и билетару Иди Ђорђевић.

Београдско драмско позориште је прославило 71. рођендан у атмосфери затегнутих односа између в. д. директора Слободана Ћустића и дела ансамбла и недавно завршеног конкурса за директора те установе.

Паулина Манов, једна од двадест двоје глумаца који су се успротивили Ћустићевој одлуци да изнајми салу БДП-а за доделу "Balkan Awards" и скренули пажњу на смањење броја посетилаца, често отказивање представа и лошу комуникацију са управом, изјавила је за Танјуг да "славе рођендан у ишчекивању новог директора".

"Очекујемо да ће нам поставити директора који је професионалан, који ће се на одговоран начин бавити организацијом, и менаџментом и уметничким делом. То очекујемо и надамо се да ће тако и бити", рекла је Манов.

Ћустић је истакао да је ово срећан дан за БДП.

"Ја сам увео један обичај да се за сваки рођендан позоришта припреми премијера, да то буде поклон слављенику и слављенички поклон публици. 'Идеалан муж' је лепа градска, салонска комедија. Класичан је текст, али и савремен", рекао је Ћустић Танјугу.

Осврнувши се на ситуацију у позоришту, рекао је да су његове колеге претенциозно изговориле низ неистина и да он не може ћутке то да прихвата, наводећи да службени извештај БДП-а показује да нису истинити наводи о смањеној посети позоришту, које су изнели чланови ансамбла.

"Програмски савет фестивала, Народно позориште Ниш и град Ниш су се потрудили да на првом фестивалу 'Театар на раскршћу' окупе представе које су свака на свој начин узбудљиве", каже директор Народног позоришта у Нишу, Спасоје Ж. Миловановић.

"Кад кажем узбудљиве мислим на, пре свега, позоришним језиком узбудљиве. Свака од њих долази са различитом естетиком али са некако истим проблемом, односно тематизовањем истих или сличних проблема", наводи Миловановић.

Председник Програмског савета Небојша Брадић сматра да је нови фестивал прилика да се понуде различите платформе за дијалог са позоришним ствараоцима у томе што се зове театар Балкана и могућности сарадње – од размене програма и уметника до корподукција.

Рад на овом пројекту под руководством академика Дејана Деспића, а у редакцији Гордана Драговића, започет је пре седам година.

Пројекат Унеска за уметничку игру окупио је врсне стручњаке из целе Европе.

"Интегрална енциклопедија де факто уметничке игре. Ту има око 7оо представа обрађених из целе историје од 1550. до 2010. године. Обзиром на обимност, то је једно од најзначајнијих издања те врсте на свету", напомиње Гордан Драговић, уредник издања "Лексикон игре и сценског уметничког плеса".

Више од сто пастела Ане Ристић Драговић ликовно ће оплеменити капитално издање "Лексикона балета и сценског уметничког плеса", четристо година историје светске уметничке игре.

"Мене је уствари понукало и то што пре свега волим боју, волим покрет. Заправо је то оно што иначе радим, заступљено у приличној мери; акт, фигура женска, покрет и тако даље. Ово ме је потпуно повезало у целој причи", напомиње Ана Ристић Драговић, аутор изложбе "Принц игре".

Избор пастела представљених на поставци "Принц игре" можете разгледати до краја фебруара.

"Било ми је занимљиво да реконструишем један материјал који је тако порозан, који можда није ни трајан и да слагањем тих картона, разних слојева, поново реконструишем дрво, да га вратим на неки начин у оно његово првобитно стање. Играла сам се, ово је једна велика игра и ја волим да истражујем", рекла је академски вајар Милена Вукајловић.

Када је неко на путу да стекне титулу доктора, као Милена, генерише све оно од првих корака до сазревања, самостално и са печатом који говори о утицајима савремене уметности, али и породице у којој се сви баве уметношћу.

"То је једно позитивно ривалство које се дешава између сестре и мене. Отац нам је утиснуо ту неку црту, али на крају крајева, можда је он био највећи борац да буде против тога да будемо уметници", рекао академски вајар Бранко Вукајловић.

Скулптуре и слике, простору Галерије "Божа Илић" у Прокупљу, дале су једну сасвим нову димензију. За љубитеље уметности, једна оваква изложба право је освежење.

"Моји утисци су феноменални. Заиста, одавно није била изложба овако амбијентална, тим пре, колико сам разумео, дипломска изложба ауторке, тако да имамо прилику да упознамо тај њен најзрелији рад", навео је академски сликар Влада Лабовић.

Члан Удружења љубитеља уметности Милан Тршић рекао је Фантастичан простор. У овом нашем граду има овако младих стваралаца који су фантастични. Ја сам импресиониран шта се овде дешава."

Као већина оригиналних уметника, Милена Вукајловић се труди да изгради сопствени израз и препознатљивост, враћајући се коренима и природи, одолевајући притисцима савремених технологија, којима нове генерације најчешће подлежу.

У најужој конкуренцији за високо признање били су – Марко Миљковић из Крагујевца и Александра Филиповић из Панчева.

Игор Браца Дамњановић Диб рођен је 1989. године у Београду. Дипломирао је и завршио мастер студије на Учитељском факултету.

Пише афоризме, песме, приче и драме. Сарадник је у листовима, часописима и порталима: Политика, Јеж, Вечерње новости, Етна, Београд 202, Енигматика, Стршел (Бугарска), Фенамизах (Турска), Нова зора, Књижевне новине и другим.

Превођен је на – енглески, руски, румунски, турски, мађарски, македонски, немачки, бугарски и словеначки језик.

Заступљен је у већем броју антологија и зборника у – Србији, Црној Гори, Македонији, БиХ и другим државама. За свој сатиричарски рад добитник је више признања.

Вибова награда се додељује од 1995. године, у знак сећања на једног од највећих српских сатиричара, уредника и новинара Политике Владимира Булатовића Виба (1931-1994).

Признање, које се састоји из плакете, повеље и новчаног износа, добитнику ће бити уручено на свечаности у просторијама Политике, 8. марта, на 88. годишњицу Вибовог рођења.

Доктор филологије, редовни професор Филозофског факултета приштинског Универзитета са седиштем у Косовској Митровици али и предавач Српског језика и књижевности у Богословији Светих Кирила и Методија у Призрену, све је то Валентина Питулић.

"Доказ за то да је Србима стало до Косова и Метохије је, то што су родитељи послали своју децу – хвала им на томе, да уче Богословију у Призрену, јер је призренска Богословија издржала сва ова немирна времена", рекла је Питулићева.

Ауторка је студија и монографија о народној књижевности, фолклору и сродним дисциплинама, приређивач бројних зборника и учесник научник скупова. Из пера Валентине – песникиње су и речи које отварају готова врата живота.

"Треба дати да љубав иде испред нас а ми за њом. Цео мој живот био је пут љубави. Мислим да без љубави не вреди ни наша наука ни оно што радимо, ни оно чему тежимо", навела је Валентина Питулић.

Питулићева ужива углед строгог професора.

"Колико ми њима пружимо, мислим да би требало од њих толико и да тражимо. Ви када уђете у учионицу ви са собом понесете све што имате", навела је професорка. 

А Питулићева уз велико знање има и отаџбинску љубав, посебно према Лешку у којем живи. Косовској Митровици и Призрену, где ради, али и Метохији и Косову – љубав за Србију и њену младост. Зато је Светосавска благодарница не само велика част.

"Обавеза да истрајемо на том страшно тешком путу, на тим уским вратима којима се иде у живот а посебно на Косову и Метохији где се прелама српско биће", истакла је Питулићева.

Животни мото професорке Валентине Питулић је љубав која је инспирација и основ нашег трајања и опстајања на балканској ветрометини.

Осим за актуелна дешавања, емисија је отворила простор за полемику, анализу и коментар.

Културни дневник упустио се и у авантуру и реафирмисао критичаре. У њиховом фокусу била су књижевна дела, филмови, позоришне представе, архитектонска остварења, али и одлуке и појаве које одређују нашу културну стварност.

Иако је позиција културе, уметника и публике заинтересоване за културне садржаје у јавном дискурсу често маргинализована, Културни дневник је освојио и гледаоце и стручњаке.

Небојша Брадић, главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма РТС, каже да је циљ емисије да добром селекцијом пружи квалитетне информације и на најбољи начин одговори на ове потребе.

"Упркос чињеници да је Културни дневник уведен у програм РТС-а у времену у којем све телевизије јуре рејтинге, његов задатак није да се такмичи са комерцијалним емитерима, који гледаност постижу прогресивно растућом понудом простаклука и шунда", рекао је Брадић.

Саговорници и гости Културног дневника су домаћи и инострани релевантни уметници, они који редефинишу уметнички поглед на свет, промишљају о културном наслеђу и будућности коју тиште бројна питања.

Поред основне улоге да информише, Културни дневник је постао и активни учесник у креирању различитих културних садржаја.

Емисија је добила више признања и награда, као што су Плакета Коларчеве задужбине, Захвалница Спомен-збирке Павла Бељанског, Награда "Нико Гароне" за превазилажење информативне функције и пружање озбиљне и утемељене интерпретације догађаја у култури.

"На свој задатак – да буде учитељ, водич, саветник и пријатељ – Културни дневник одговара свакодневно", навео је за сајт РТС-а Небојша Брадић.

Културни дневник, како каже, нуди могућност да свет видимо очима културе.

"Омогућава природну везу са свим уметницима и уметничким облицима, пружа прилику да публика по први пут види оперу, изложбу или позоришну представу, укратко - даје нову димензију нашим животима. Због тога је улога Културног дневника на јавном сервису незаменљива, а углед ове емисије у државама региона потврђује највише место које има међу сличним медијским садржајима", истакао је Брадић.

Уреднички тим Културног дневника свакодневно креира издања која су актуелна и занимљива јер обухватају различите фрагменте културног миљеа, а која ће представљати аудио- визуелну архиву збивања у кутури Србије у будућим временима.

"Свестан огромне одговорности али и лепоте задатка, тим је отворен ка свакој критици, спреман да учи, расте и развија се у дијалогу - како са уметницима тако и са свима који воле и поштују уметност", закључује Брадић.

Значај Културног дневника 

О значају Културног дневника говорили су и министар Вукосављевић, проф. др Дарко Танасковић и многи културни радници.

Владан Вукосављевић је навео да је Културни дневник једина емисија која је посвећена ексклузивно питањима из области културе.

"Тај формат је због тога веома значајан. Он даје јак допринос афирмацији и културних тежњи и догађаја и околности и тема које су битне за културни живот у Србији, те на тај начин заслужује пуну подршку и похвалу Министарства културе и информисања", рекао је Вукосављевић. 

Доскорашњи амбасадор Србије у Унеску проф. др Дарко Танасковић је, каже, срећан што Културни дневник траје пет година и што никоме није пала на памет идеја да га угаси.

"Понекад се са успешним иницијативама догоди то да их угасе зато што су успешне, а да се на силу одржавају неке друге које не показују успех и не наилазе на одјек код гледалаца. Мислим да је Културни дневник једна од оних новијих емисија, иновација јавног сервиса, која је у потпуности оправдала очекивања оних који су је увели и наравно гледалишта. Али и сама чињеница да од многих људи чујем питање 'јеси ли видео то и то у Културном дневнику', мислим да је највећа мера успеха", навео је Танасковић. 

Биљана Србљановић, драмска списатељица, сматра да се Културни дневник на занимљив начин бави културом. "Занимљив је, није досадан, некако је близак најширој публици, а није естрадан и не бави се само тиме шта је ново, већ улази у суштину", истиче Србљановићева.

То је програм који иде насупрот некултури које је све више и више у медијском простору, где сам често говорио о примитивизму, о популизму, о свим тим стварима које и те како утичу на гледаоце – каже књижевник Филип Давид. Ово је један, да тако кажем, зрачак светла где човек може да се осећа пријатно, бар неко ко живи у култури и од културе, додаје.

Глумац Светозар Цветковић указује да је ова емисија РТС-а омогућила и онима који су до касно будни да имају квалитетан програм. "Постоји права критика за нешто што је култура у било ком домену, позориште, филм, телевизија, музика, ликовна уметност, вајарство, просто да се нешто покренуло. Мислим да је то једна од најзначајнијих емисија", истиче Цветковић.  

Мислим да је Културни дневник, на неки начин израстао у не само главни медијски погон у овој земљи, већ нешто што је свакодневна потреба нас којима је стало до културе у медијима, рекао је новинар и критичар Теофил Панчић.

"Ја често себе затекнем да чекам Културни дневник, а онда се сетим да је субота. Ево тражим да се продужи и за викенд", закључује Теофил Панчић.

"Он је српски писац који је ушао у највећи број православних храмова и оставио значајне податке отим храмовима", каже професор књижевности др Драгиша Бојовић.

Најзнаменитија личност Старог Колашина, прве радове објавио је у београдском часопису Нова искра.

"Григорије Божовић је настављач централног тока српске приповедне традиције која је формирана и обликована током 19 века. Фактички је он између два светска рата био један од оних аутора-приповедача који су у свом делу исповедали такозвану регионалистичку поетику", сматра писац и књижевни критичар Михајло Пантић.

Срби са севера Косова кажу да је Божовић њихов Андрић.

"Григорија Божовића треба читати кроз једно национално искуство. Његово книжевно дело је уствари путоказ за један национални пут и национални опстанак не само Срба на Косову и Метохији", сматра каже др. Драгиша Бојовић.

Пантић каже да је лепа особина наше културе што сваки део нашег културног простора има неког свог писца.

"Од Вељка Петровића и његовог Раванграда до Боре и његовога Врања. и ево сад Колашина и Григорија Божовића. У том смислу је добро што се и на тај начин прави нека врста приповедне мапе у српској књижевности", сматра Пантић.

Подсетимо да су Божовића писци 1940. као угледног књижевника старије генерације, избрали за председника Српског ПЕН-клуба. Тако су потврдили свој суд, како о његовом књижевном делу, тако и о његовом месту у историји српске књижевности.

Слободан Јевтић Пулика је сценограф који је реализовао бројне филмске и позоришне пројекте, шездесетих година прошлог века посветио се сликарству. Остао је посвећен простору - посебно универзума. У Галерији РТС-а изложено је 40 радова.

"'Одјек из свемира' је слика која је симбол читаве серије која прича о том звуку из свемира који даје ту читаву компилацију између слика, размишљања о енергији", каже Слободан Јевтић Пулика.

Мајстор је и зидног сликарства. Слика сваки дан јер, каже, рука не сме да се одмара. Земљанин је који живи у свемиру, а слика му је мирис нечега што треба ухватити – компликовано чудо. Људи на његовим сликама нема.

"Људски век је непозната вредност у космосу, то није ни секунд ни хиљадити део секунде, јер космичко време је потпуно несхватљиво за наше тродимензионално схватање простора", истиче Јевтић.

Слободан Јевтић Пулика рођен је у Ваљеву. Током и по завршетку студија Факултета примењених уметности у Београду 60 - тих, на одсеку сценографија код професора Миленка Шербана, ради на продукцији великих филмских остварења: Каролина Ријечка, Марко Поло, Викинг, Саша и др. Борави у Италији и САД, a потом трајно остаје у централној Француској где и данас живи.

Сусрети и дружења са писцима научне фантастике Урсулом Ле Гвин и Емануелом Великовским остављају трајан печат на његово сликарство.

Пуликина преокупација и инспирација су свемир и вулкани, са посебном потрагом за простором и космосом. Његово стваралаштво се може описати као "космичка фантазија". Дела су му претежно великих формата, интензивних боја.

Прошле године аутор је имао велику изложбу у Мионици где планира да изради велелепни сценски приказ Колубарске битке и овој вароши у наредном периоду донира стотинак својих слика.

Највећи број дела које посетиоци Галерије РТС-а имају прилике да виде на овој изложби су стигла управо из општине Мионица. 

Пулика је излагао у водећим европским и светским салонима и галеријама. У француском граду Клермон Ферану прошле године је одржао велику ретроспективну изложбу.

За гледаоце РТС-а препоручујемо емисију из циклуса Траг "И космос и кичица завичајно пишу" о сликару Пулики, аутора Радована Лазаревића у недељу у 16.55 на РТС 2. 

Да ослушнете Пуликин "Одјек из свемира" имате прилику у Галерији РТС-а до 17. марта.

Истакао је да стављањем те листе на дневни ред скупштинског заседања извршна и законодавна власт крше закон и газе законом загарантована права грађана о чему ће, како је рекао, обавестити шефа Европске мисије у Србији.

Паунковић је подсетио и на чињенице због којих је, како је нагласио, та листа морала бити повучена.

Координациони одбор репрезентативних уметничких удружења је, према његовим речима, грубо нарушио процедуру организовања предлагања кандидата и присвојио улогу предлагача која му по закону не припада. Министарство културе је то прихватило, иако је, подсетио је, дужно да поведе рачуна о законитости процедуре коју је поверило Одбору, поготово, како је приметио, након што је примило аргументовану жалбу на исту.

Паунковић је рекао и да су самим тим на листи кандидати незаконитог предлагача (Координационог одбора).

У међувремену су нека удружења која су такође дала своје предлоге, изгубила репрезентативност због тога што, како наводи Паунковић, своју улогу нису обављала у складу са законом, тако да се на листи налазе кандидати удружења која више нису репрезентативна, а по Закону о култури право предлагања имају само репрезентативна удружења.

На листи се, према речима Паунковића, до јутрос и одржавања седнице скупштинског Одбора за културу и информисања, налазило име Војислава Брајовића, који је званично повукао своју кандидатуру и о томе обавестио Министарство и Скупштину.

Ту је и име Душана Русалића, коме је Удружење ликовних уметности Србије ускратило подршку за чланство у Националном савету за културу и о томе обавестило и Министарство и Скупштину, као и о чињеници да су дописи Координационог одбора годинама наовлашћено и бесправно оверавани печатом УЛУС-а.

Председник Српског археолошког друштва Адам Црнобрња је рекао да се председник Друштва конзерватора Србије Алекса Цигановић сам кандидовао за члана Националног савета 2016. што је његово удружење сазнало тек две године касније.

Цигановић је након тога поднео оставку на место председника, али није повукао кандидатуру иако није добио подршку Друштва.

Паунковић је подсетио да Национални савет има 19 чланова, од тога четири предлаже Влада Србије, седам репрезентативна удружења, удружење из области заштите и национални савети националних мањина, док остале предлажу установе на које власт има пресудан утицај.

Како је приметио, 12 чланова је, "такорећи, лојално власти", а седам би могло да буде независно.

Паункових је оценио да је "власт очигледно незадовољна таквим односом", те да "кршећи закон на силу убацује у Национални савет људе који су јој блиски".

Сматра и да је "сумњиво" и то што је листа стављена на дневни ред Скупштине баш на првој седници коју бојкотују сви посланици који не припадају владајућој коалицији.

Потпредседник Српског ПЕН центра Гојко Божовић је констатовао да ће Национални савет, уколико Скупштина изгласа предложену листу, по свој прилици изгубити улогу контролора извршне власти.,

Посланица и чланица Удружења књижевних преводилаца и чланица скупштинског Одбора за културу и информисање Александра Чабраја оценила је да је листа пуна нерегуларности којих су њене колеге у Скупштини свесне и да је то питање "гурнуто под тепих" пре 10 месеци због медијског притиска.

Тахар Бен Желун (Фес, 1947), студије филозофије завршава у Рабату. Почетком седамдесетих година прошлог века, свој родни Мароко напушта због политичке репресије и одлази у Париз.

Чекао је готово 50 година да би писао о трауми своје младости – његов најновији роман "Казна" објављен у Француској, приповеда о политичким догађајима у Мароку, када је учествовао у протестима против режима.

"Нисмо имали оружје", каже. "Био је то миран студентски протест а репресалије озбиљне. Полиција је користила оружје и похапсила све учеснике. И ја сам неко време провео у затвору", мршти се.

Потом је добио позив за војску али то није било обично служење војног рока већ врста казне, тврди.

"Требало је да се научимо понизности и дисциплини. Хтели су да охладе наше усијане главе, тукли су нас и шамарали", говори Тахар Бен Желун.

Каже да је мислио да ће заувек остати у том логору. А кад су га, неким чудом, пустили, сео је на први брод за Европу. Стиже у Париз где дању ради као новинар а ноћу пише.

Његови први наслови, објављени у Француској, баве се положајем имиграната у Европи који живе у друштвеном, материјалном и психолошком заточеништву. Тада успоставља и свој поетски кредо да књижевност треба да буде снажна, искрена и окрутна.

Тахан Бен Желун пише поезију, романе, приче, драме... Најпрестижније француско литерарно признање – Гонкурову награду добија 1987. за роман "Света ноћ", наставак култне књиге "Дете од песка".

У богатом опусу од преко 70 наслова, његова најчитанија књига је и "Брак из задовољства" коју је представио српским читаоцима.

Тај роман писан је, као и највећи део његове прозе, у два регистра. С једне стране, ту су боје, обреди, мириси и легенде Магреба, а насупрот тој чаролији – сурова друштвена стварност.

Питам шта је "брак из задовољства" у исламској традицији. То није само традиција, већ скуп правила из Курана, одговара.

"Још у седмом веку Пророк је рекао да муслимани који иду на далека путовања, у Меку или негде другде, па су одвојени од супруге месецима или годинама, имају право на привремени брак да не би посећивали проститутке. То прописује ислам. Сад сам у Београду, далеко од своје супруге и могао бих да са неком женом склопим тромесечни уговор. Живео бих са њом и издржавао је", објашњава.

На примедбу "благо мушкарцима", смеје се и каже:

"Шта ћете, полигамија је за мушкарце. Али ја то не подржавам. Хтео сам да напишем ову књигу и због трговачке прошлости Марока у 19. и 20. веку. Тада се ишло у Африку по робове и робиње. Они су били радна снага, али и извор ужитака. Један мој стриц, трговац зачинима, себи је довео две жене из Гвинеје и обе су му родиле децу. Имао сам рођаке црнце, црне попут Луја Армстронга. Одрастао сам са њима гледајући како их малтретирају. Имао сам шест година кад сам открио расизам у породици. Рано сам открио презир према људима друге боје коже."

Аутор који инсистира на чињеници да кроз живот не смемо ићи затворених очију, Тахар Бен Желун објављује и есејистичке књиге у којима промишља питања расизма, тероризма, ислама...

На питање да ли је могуће бити добар муслиман али не и верник, одговара:

"Основне поставке ислама су: поштуј родитеље, не лажи и не кради, поштуј своје учитеље и чини добра дела. Једног дана отац је позвао брата и мене и рекао нам: 'Молитва је један од пет стубова ислама. Ако не осећате потребу да се молите, онда то немојте да радите, не претварајте се јер то ничему неће служити. Судњег дана бићете сами пред својом савешћу и пред Свевишњем. Ја вас никад нећу приморавати да будете верници'."

Тахар Бен Желун путује планетом баш као и његове књиге. Следећег јутра, из Беодрага је одлетео у Париз, а потом у земље Магреба. 

Поред бројних  међународних књижевних награда које је добио, радује га и једно посебно признање - где год да се у свету нађе, чини му се да на небу види  астероид који носи његово име - Тахар Бен Желун.

Емисија из серијала "Савремени светски писци" посвећена Тахару Бен Желуну (Редакција за културу и уметност КУП-а) биће приказана у петак 15. фебруара у 22.45 на другом програму.

Две вечери касније, 5. марта, уз солисте Анастасију Петрушак, Кевина Жуа и Ђулија Плотина, Оркестар СНП-а извешће три Паганинијева виолинска концерта – Шести, Трећи и Први, да би 7. марта пратили виолончелисткињу Ерику Пикоти у Дворжаковом Концерту за виолончело и пијанисткињу Ванесу Бенели Мосели, у Равеловом Концерту за клавир и оркестар.

За крај гостовања у Бејруту, 9. марта, Оркестар очекује концертно извођења Вердијеве "Травијате", где ће ролу Виолете Валери певати казахстанска оперска дива Марија Мудријак, док је улога Алфреда поверена италијанском тенору Винћенцу Костанци.

Од оснивања овог престижног фестивала 1994. године, у Либану је успостављено јединствено неговање музичке традиције током зимске сезоне.

Фестивал је оживео културни живот земље представљајући сваке године више од тридесет представа у периоду од пет седмица у фебруару и марту. Уз доминацију камерне музике, Фестивал укључује и оперска дела, концерте оркестара и хора, плес и позоришна дела.

Глумци су захвалили на подршци коју су добили, а један од потписника писма, Иван Томић, рекао је синоћ Танјугу да је лично задовољан што је управа чула глас глумаца и што је отказала гостопримство "Балкан аwардс".

"Многи људи, не само колеге, јављају се на друштвеним мрежама са честиткама. То ми говори да људи препознају важност борбе за своју професију и да ће можда у наредном периоду бити спремнији да се боре за исту", рекао је Томић.

Писмо су, поред Томића, потписали и Паулина Манов, Наташа Марковић, Весна Чипчић, Љубинка Кларић, Андреј Шепетковски, Слободан - Бода Нинковић, Ивана Николић, Ања Алач, Јелисавета Орашанин, Марко Живић, Милица Зарић, Владан Милић, Слађана Влајовић, Сандра Бугарски, Милан Чучиловић, Александар Алач, Јадранка Селец, Јово Максић, Павле Пекић и Лако Николић.

"Она је врло едукативна просто врло је прилагодљива школама. Упознајемо и ђаке и професоре са оном стварношћу која је била 1915. године и свим оним што се догађало у Србији", каже Душица Бојић, директорка Историјског музеја Србије.

"То јесте циљ да покажемо како су људи живели и нажалост умирали, а како су дошли људи да помогну, и како су успели на крају крајева да помогну", наводи аутор изложбе Милован Писари.

Виши кустос и археолог Дивна Гачић наводи да је једна од најстаријих играчака коју чувају у музеју шпорет који је припадао сестрама Бетики и Терези Торет.

Шпорет је, како је додала, у правој функцији, а оне су се заиста играле са њим. "Постојао је мали простор да се ложе дрва, затим простор за пепео, фиокица", прича Гачићева.

Са европских сајмова, у Сремске Карловце крајем 19. века стизале су играчке направљене од наскупљих материјала. И тада, као и сада, неке су биле и питање престижа.

Гачићева напомиње да је интересантна прича о лутки званој "Туркиња", која је купљена у Паризу на међународној изложби 1930. године.

Та лутка је толико коштала, да је могла да се купи трећина куће у Карловцима, што значи да је била врло тражен експонат, истиче Гачићева.

Први дечји фото-портрети у Сремским Карловцима

Ствар моде, у то доба, била је фотографија. Након Бечкерека, Новог Сада и Суботице, и у Карловцима настају први дечји фото-портрети.

Гордана Петковић из Завичајног музеја у Сремским Карловцима каже да није могао свако да се фотографише, али је шири грађански слој то могао да приушти, за разлику од претходних времена када нису сви могли да приуште портрет на уљу.

Прича о детињству остала би недоречена да идеју ауторке изложбе нису подржали чувари успомена – Карловчани који су своје наслеђе уступили Музеју.

Идеја о оснивању карловачког музеја потиче из друге половине 19. века од патријарха Јосифа Рајачића. После неколико покушаја, међутим, Музеј је основан тек након Другог светског рата, на иницијативу професора карловачке гимназије Косте Петровића 1946. године.

Слободан Деспот рођен је у Сремској Митровици, али за себе каже да је француски писац. На франсуски је превео дела Ћосића, Капора, Црњанског. Живи у Швајцарској и Франсуској, повремено борави у Београду, трудећи се да не привлачи пажњу. Изван радара овде је остало и његово дело, мада је то велика грешка. Деспот је аутор неколико књига есеја и два романа, оба објављена код Галимара, престижног франсуског издавача. Оба су добила значајне књижевне награде: други роман "Плави блесак" добио је Казановину награду, а "Мед", први роман, награду читалаца на Фестивалу европске књижевности, пре пет година. И тек тада је преведен на српски језик, што је тек посебна прича, јер роман "Мед" говори о Крајини и "Олуји".

"То и јесте изричито роман о трагедији Крајине. Моја породица је пореклом из Крајине и мене је тад погодило и растужило не само то што су ти људи протерани, него што је и у то Србији прошло као нешто што не постоји, то је изопштено, та трагедија тих људи је утопљена у свеопшти хаос и безнађе. А онда се десило да сам чуо истинуту причу која је била као библијска и када сам схватио да је то добар приступ таквом дгађају, написао сам роман", каже у интервјуу за "Око магазин" Слободан Деспот.

Како објашњавате да је тај роман имао више одјека у Француској него овде у Србији?

– Имало је више одјека тамо у Француској јер је прича таква, свакоме је пријмчива и изазива давна сећања и самилост. А овде смо ми навкли на насиље, овде је поднебље навикло на тврде и оштре људске односе и то је прошло као... па је то било готово детиње, а за страну публику ту је већ било доста патње.

Је ли Вам необично када читате на српком превод нечега што сте Ви писали на француском? Кажете да сте француско писац, али на ком језику размишљате?

– Размишљам и на српском и на француском, зависи како треба да говорим, мени је то спонтано од детињства. Сама чињеница да као аутор који пише на француском, кога објављују француски издавачи то и јесам и они ме доживљавају као свог.

Превели сте на француски "Ламент над Београдом". С обзиорм да и Милош Црњански више од 25 година није живео у својој земљи, имате ли можда више разумевања за њега, колико се идентификујете?

– Ја сам Војвођанин као и Црњански, моји су дођоши и код нас је у породици сачуван језик. Ми деца смо то посебно чували, јер је родитељима било важно да науче француски и да се интегришу у друштво. И то очување језика нас је везало за Србију. Сасвим сам добро схватио патњу Милоша Црњанског који је био у иностранству, не знајући шта ће бити од његовог народа под комунизмом, шта ће бити од њега као писца и хроничара тог народа и он је с тим у вези патио. Он је истовремено најсрпскији писац са "Сеобама" и "Дневником о Чарнојевићу", али и најкосмополитискији, који је писао најлепше странице о Микеланђелу.

Како Србију доживаљавају утој Европи у којој Ви живите? Колико нас можда повезују са Црњанским, Андрићем...колико су чули за њих, а колико их можда и није брига? 

– То је наша велика драма. Свугде се кренуло у цивилизацију која је раскорењена и која гледа ствари чисто феноменолошки, шта се дешава сада. А ми смо 90-их опањкавани у њиховим медијима, они су нас у Француској третирали и приказивали као варваре, као примитивно племе и тешко је те предрасуде исправити. Мени је било велико чудо да сам успео да се пробијем са тим романом о Крајини и зато је важно да се ради на културном плану и Кустендорф је доказ да се то може. (Разговор је вођен на Меæавнику током фестивала Кустендорф, где је Деспот учествовао као члан жирија. Напомена Д. И.) Овде је много уметника из Европе и они виде шта се све овде дешава и не видим ниједну иницијативу која би могла да нам привуче више симпатија из света. И сам Кустурица је обавио велики посао на крпљењу црних рупа и страшних рана 90-их година. Када су вас тако гурали у блато и када су вас упрошћавали, ни вама није било до тога да с тим људима општите а морате. Ја сам то премостио тако што сам се и њима обраћао као да сам њихов, да бих се могао обраћати том свету.

После "Меда" написали сте још један роман и тај други је добро прошао. Радите ли сад на трећем?

– Сад радим на томе...

Јесте ли планирали да пишете на српском?

– Јесам, али ми то иде мало спорије, не знам још шта треба писати. Мени још треба да напипам пулс, да размислим о духу времена у земљи коју волим и коју нисам напустио, али изван које живим већ 40 година. желео бих да напишем на срспком, па да се преводи на страни језик уместо да пишем на страном а да се преводи на српски. То ми је жеља и надам се да ћу и успети.

"Ја сам у свом раду представила бесконачност и слободу. А сама идеја, парче неба у једној соби, просторији, не звучи лоше. Тако да у једном малом комаду слобода, машта", каже Нађа Трајковић.

"Нашла сам своју идеју у жиру или кестену. Оба могу да се отворе и да се нешто одложи. Тако сам стилизовањем дошла до своје форме коју сам касније направила од порцелана и глазирала", наводи Марија Пуцаревић Стијовић.

Од минијатуре до већих димензија, маштовитих уметничких израза, кутије су направљене од дрвета, керамике, пластике, коже, текстила. Најиновативнији радови су награђени.

"Нешто прати нове трендове и да материјали буду модерни. ПВЦ фолија је модеран материјал. Ту су и силиконске ствари, огледала. Највише одлучује уметничка форма и уметнички израз", објашњава председница Уметничког савета Снежана Пешић Ранчић.

Изложба "Кутија" у Малој галерији Улупудса до 28. фебруара.

Од осамдесетих прошлог века Ламерт чува материјале у свескама, које су његов паралелни радни простор, који осликава и политички контекст у којем је развијао своје идеје. Предавање у Музеју савремене уметности означио је као "Сликарство и радне свеске" .

"Мислим да могу после 40 година праксе да кажем да је тежиште мог рада сликарство. Али мене је могуће "изнајмити" за сарадњу, и са позоришним људима. Имао сам прилику да сарађујем са различитим позоришним колективима. Веома је пријатно изаћи из самоће свог атељеа и сарађивати са уметницима", каже Марк Ламерт.

Интернационално је активан. Ламертови радови су у светским јавним и приватним колекцијама. Његова дела су део међународног представљања немачке уметности, попут актуелне изложбе "На путу око света" .

"Ја сам до сада имао прилику да изложбу три пута видим, односно три различите презентације изложбе у три града. Мислим да је поставка у Београду врло убедљива, хомогена и да је хармонична са сталном поставком Музеја савремене уметности", рекао је сликар.

Циљ изложбе која дословно путује светом јесте да отвори нове могућности сагледавања паралелног развоја уметности у две Немачке.

"На путу око света" - око тристотине дела 94 уметника рођена у распону од једног века, међу њима су и Јозеф Бојс, Хана Хех, Ребека Хорн, Зигмар Полке и Марк Ламерт.

"Министарство ће уложи велики напор да држава одвоји одређена средства, а о томе је говорио и председник Србије, да се оснује Фонд из кога бисмо поскушавали да из различитих колекција, што приватних, што из библиотека широм света или откупимо или разменом дођемо до нашег великог националног блага", рекао је Вукосављевић за Танјуг и додао је да ван земље неколико хиљада рукописа и фрагмената српског порекла.

Он је навео да је највећи број сачуваних српских средњовековних рукописа, изузимајући Хиландарску збирку, у иностранству је, доста тога је у Русији, Бугарској, Европи, рукама колекционара...

"Неки од тих најзначајнијих докумената српске историје, чувено Вуканово јеванђеље је у Санкт Петербургу, Маријинско јеванђеље с почетка 11. века у Москви, Синајски псалтир у манастиру на Синају, а чувени, најстарији препис Номоканона Светог Саве - Иловичка крмчија из 1262, у Загребу", казао је Вукосављевић.

У нашем интересу је да се означи шта је од највећег значаја за земљу и да се покуша да се то благо, које је под разичитим околностима завршило у свету напорима или финансијским или разменом или поклонима, врати.

"Ствари ипак нису тако црне. Многи рукописи и други уметнички артефакти су сачувани а у супротном, нестали би у вртлогу историје", рекао је српски министар културе.

Он је прецизирао да је већи део свеукупног сачуваног рукописног наслеђа ван граница Србије и да је не рачунајући збирку манастира Хиландара, реч о неколико хиљада рукописа и фрагмената српског порекла.

"Велики број њих однет је са Свете Горе, а мањи, из Старе Србије или је настао у туђини", рекао је министар и додао да је највише књига у Бугарској и Русији, поптом Аустрији (око 160), на Светој Гори (не рачунајући Хиландар), али да их има и у осталим европским земљама, као и у Израелу, Ватикану, САД, ....

Међу њима су, поред Вукановог јеванђеља, и неки од најдрагоценијих српских рукописа као што је аутограф превода Псеудо Дионисија Аропагита који је начинио старац Исаија поцетком осме деценије 14.века или фрагмент Радославовог јеванђеља из 1429. и Синајски псалтир из средине 13. века. 

"У Загребу су Иловичка крмчија, најстарији препис Номоканона Светог Саве из 1262, и Зборник Владислава Граматика из 1469, у Москви је и најстарји сачувани Струшки препис Душановог законика с краја 14. века. У Истанбулу Светостефанска повеља краља Милутнина из 1314", казао је Вукосављевић.

По његовим речима, најстарији препис Житија Светог Симеона од Стефана Првовенчаног с почетка 14. века је у Паризу, Романов типик из 1331. је у Берлину, Кјнига царства из 1418. писана за деспота Стефана у Одеси, препис Житија деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа из 1596. је у Цавтату.

На Харварду је Октоих из 1353, а у Даблину Српско четворојеванђеље и Никољско јеванђеље, Празнични минеј и Чтенија из апостола и јеванђеља.

Неопходни чврсти докази о власништву 

Помоћница министра за заштиту културног наслеђа Данијела Ванушић објаснила је да је за покретање процедуре враћања артефаката потребно имати правни основ - чврсте доказе о власништву и по ком основу се они налазе у одређеној земљи. 

Ако је реч о нелегалном поседовању или се зна да артефакт потиче из кривичног дела, он може бити институционално враћен на основу Конвенције о мерама забране и спречавања недозвољеног увоза, извоза и преноса власништва културних добара.

Процедура која се покреће преко дипломатских представништава иста је и када је реч о културном благу однетом током ратова када се примењује Хашка конвенција. Ту је, како је додала, отежавајућа околност та што у ратним сукобима обично страдају и докази о власништву.

Стара и ретка библиотечка грађа, већи део фонда који је 1915. однет из Народне библиотеке Србије у Софију, враћен је после рата, рекла је она.

Када је реч о Иловичком препису Номоканона или Законоправила Светог Саве који је настао 1262. у манастиру Светог Арханђела Михаила на Иловици, који је у то време био седиште Зете, Ванушићева каже да на основу данас познатих и расположивих чињеница кретање рукописа није могуће у потпуности реконструисати.

Истраживања показују да је Законоправило, које је писана на пергаменту, има 400 листова и најстарији је од 11 данас познатих преписа, будући да протограф није сачуван, доспело у Загеб до 1867. године са збирком аустријског дипломате, хрватског књижевника и правника Антуна Михановића.

"Високообразован, с развијеном културном свешћу, Михановић је прикупљао и посебно вредне словенске рукописе, највише на простору Македоније. Током дипломатске каријере био је и конзул у Солуну, а познато је да је Иловачки препис век и по пре тога био у Скопљу и Марковом манастиру, стога се претпоставља да га је Михановић ту нашао, али не и под каквим околностима је узет. После његове смрти 1861. године, колекција је доспела у Југословенску академију знаности и умјетности" (у Загребу), објаснила је Ванушићева.

Она наводи да је повраћај, када нема документације о власништву, могућ кроз симболичан гест добре међудржавне сарадње, као у случају враћања отцепљеног листа Мирослављевог јевађеља.

Србија ће на основу тог договора Москви вратити седам слика Николаја Рериха.

Музејски саветник Весна Омчикус наводи да се пре пола века Етнографски музеј уселио у Манакову кућу са основним задатком да се брине о етнографској збирци Христифора Црниловића.

"Црниловић је својом последњом вољом своју збирку завештао граду Београду са жељом да она овде буде стално изложена", додаје Омчикусова.

Манакова кућа је кроз време постала својеврсни културни центар. Место, где се захваљујући кустосима Етнографског музеја приређују мултимедијални програми.

"Кустоси Етнографског музеја су осим бриге о сталној поставци и тумачења наслеђа кроз етнографске збирке Христифора Црниловића радили и своје тематске, студијске изложбе и јубилеје", каже кустоскиња Маја Марјановић.

Истиче да је њен задак био да представи рад својих колега који ће бити видљив на овој изложби кроз плакате и каталоге.

"Трудимо се да наставимо посао који је започео Христифор Црниловић, кој се доста бавио занатима. Има много текстова, преко 22.000. рукописа. То нам је инспирација и поставка легата Христофора Црниловића", указује колегиница Марјановићеве, Милена Ђурица.

Руски професори чинили су четвртину наставног кадра Београдског универзитета. Руски уметници су обновили балет и оперу Београдског народног позоришта. Њихове истакнуте архитекте пројектовале су велики број зграда, међу којима и зграде Владе Србије, Главне поште, старог Генералштаба.

"Међу руским мигрантима који су дошли у Србију најпознатији су били Толстојеви потомци. Троје Толстојевих директних потомака тј. унука дошли су у Србију као емигранти. Остали су ту до педесетих година прошлог века. Они су просто на неки начин допринели тој сарадњи Руса и Срба, и у академском смислу, научном смислу су обогатили српску традицију", каже Наташа Булатовић, кородинатор руско-српске културне сарадње у Библиотеци "Владан Десница".

А руска традиција и књижевност се већ две године негују у библиотеци посвећеној Сергеју Михалкову. Међу више од 3.000 наслова руских књижевника одрасли претежно бирају класике –Достојевског и Толстоја, док најмлађи обожавају руске бајке.

"Ми иначе радимо радионице са децом предшколског узраста, млађег основношколског узраста и управо покушавамо да модерне дечје писце на неки начин приближимо деци и да на неки модеран начин кроз мултимедијалну грађу учинимо деци занимљивом ту руску традицију", истакла је Булатовићева.

Руски језик чланови библиотеке Града Београда моћи ће од пролећа у овом тзв. "руском кутку" да уче потпуно бесплатно.

"Колика је част била прихватити се тога посла, по одлуци председништва УДУС-а, посебна је тема. Као и питање одговорности, изазова, зебњи...Небојша Глоговац је, кроз своје роле, чинио немогуће кораке који нас приближавају чудесности живота. Својим бављењем уметношћу глуме отварао је нове светове, нове хоризонте, нове видике...", забележила је ауторка Њежић.

Луксузно опремљена монографија на 245 страна, са више од 100 фотографија, обухвата више целина.

У првој, под називом "Сцене и екрани", садржани су текстови о позоришном, филмском и телевизијском опусу Небојше Глоговца из пера Горчина Стојановића, Александра Милосављевића, Мирољуба Стојановића и Драгана Илића.

Друга, обимом највећа целина, "Речи које живот значе", садржи двадесетак поглавља сазданих од његових речи, исказа. Трећу целину чине ауторизоване белешке.

Четврта, која носи назив "Рекли су...", обухвата прилоге 18 реномираних уметника и стваралаца.

О Небојши Глоговцу говорили и писали Дејан Мијач, Бранка Катић, Јагош Марковић, Ксенија Маринковић, Горан Паскаљевић, Наташа Нинковић, Угљеша Шајтинац, Војин Ћетковић, Ленка Удовички, Дејан Дуковски, Јелисавата Сека Саблић, Рајко Грлић, Горан Шушљик, Александар Поповски, Радивоје Раша Андрић, Анте Томић.

У књизи је заступљен и текст владике Григорија, епископа захумско-херцеговачког.

Следи део који чини документација, односно попис улога и награда, као и сажетак на енглеском језику.

Огромну захвалност за настанак ове књиге ауторка Татјана Њежић дугује Мини Глоговац и Милици Глоговац, које су јој уступиле чудесну, велику црну кутију с белим туфнама и у њој прегршт материјала, од својеврсног прес-клипинга, преко мноштва фотографија до ситница попут привезака, писамаца, позивница.

Нарочиту захвалност дугује свим у књизи заступљеним ауторима прилога.

Велика подршка и ослонац у сваком тренутку ауторки је био Војислав Брајовић, председник УДУС-а.

Настојању да се унутар корица овог издања склопи скица за портрет импресивне уметничке и људске величине, Небојше Глоговца, немерљив допринос дала је и Маја Медић, уредница фотографије.

"Она је на нашој ликовној сцени присутна од средине деведесетих, односно од 1994. када је имала прву самосталну изложбу. Како и сама истиче, овај циклус се надовезује на досадашње стваралаштво.То потврђује наравно тезу да је она сликар континуитета, односно да се та њена доследност у ликовном рукопису може пратити од тих њених професионалних почетака до данас", напомиње кустос Оливера Вукотић.

Ту је и лепота полудрагог камена и окмењених остатака преко минерала све до седефних површина.

"Кад зађете у тај свет минерала, просто се изненадите колико ту лепоте има. У једном минералу можете наћи цвет, можете наћи облик дијаманта, можете наћи готове пејазаже. Ево сада ми падају на памет некакви ћилибари који унутар своје композиције имају некакве готово источњачке пределе. Све то је мени било фасцинантно да направим ову изложбу", наводи сликар Драгана Тодоровић Скорић.

Поставку "Минерали Сопство" Београђанке Драгане Тодоровић Скорић, која је и дипломирала и магистрирала на Факултету ликовних уметности у класи професора Момчила Антоновића, можете разгледати до 19. фебруара.

На састанку је такође било речи о употреби ћирилице у Хрватској, као и проблемима регистровања српских школа као школа националних мањина. 

Констатовано је да постоји висок степен сагласности о потребама српске заједнице у Хрватској и да ће Министарство културе и информисање наставити да пружа подршку у реализацији програма и пројеката.

Начелно је договорена помоћ Министарства културе и информисања у обезбеђивању литературе, организовању стручне едукације кроз семинаре, као и помоћ у дигитализацији архивске грађе и културног наслеђа.

Заједничко веће општина је једина институција српске националне мањине у Хрватској, основана на темељу међународно признатих докумената са задатком усклађивања интереса и унапређења положаја српске етничке заједнице на подручју источне Славоније, Барање и западног Срема у Вуковарско-сремској и Осјечко-барањској жупанији. 

Перо Зубац се захвалио онима који су сачували Вукову награду.

"Толико се тога гасило у оном времену које је сад остало иза нас, а ово време тражи да се подрже људи који доприносе култури Србије на прави начин", рекао је Зубац.

Директорка Митровачке гимназије Мирјана Ђорђевић каже да је та школа кроз 180 година учила ђаке да иду путем знања јер их само тај пут може ставити у центар збивања а не на маргину.

"То су вредности које су универзалне вредности, значи љубав, ентузијазам, пријатељство, све оно што чини једног човека потпуним човеком. Учимо их заправо да је најважније бити човек", истиче Мирјана Ђорђевић.

Директор Пољопривредне школе "Соња маринковић" Видоје Вукашиновић поручује младим генерацијама да се баве образовањем и да уче област пољопривреде.

"Пољопривреда је озбиљна наука и без науке нема развијене пољопривреде, тако да младе генерације које планирају да уписију пољопривредне школе, сигурно имају добро развијен систем образовања у пољопривреди у нашој Србији, а једна од таквих школа је школа у Пожаревцу", каже Вукашиновић.

Жири у образложењу ове одлуке наводи да Зарићев сценографски проседе карактеришу темељно проучавање драмског дела, дубоко аналитички приступ и смела решења која произилазе из саме бити представе уз подразумевану ликовност.

"Подржавајући основну идеју редитеља, тај ‘тихи перфекциониста', како га је назвала угледна редитељка и књижевница Вида Огњеновић у једној ТВ емисији, упорно проналази свој сценски изазов, избегава рутину и већ виђено, трага за аутентичним, оригиналним сценском изразом, за решењима из сопственог поимања поетике простора и сопственом поетском сликом", наводи се у образложењу.

Додају да Зарић, као уметник особене поетике и снажне креативне моћи, својом инвентивношћу и једноставношћу израза постиже максимални учинак исписујући ново осећање простора.

Иза Герослава Зарића стоји обимно, разноврсно и целовито уметничко дело чије су вредности доказане и проверене на бројним домаћим и иностраним сценама, фестивалима и изложбама.

Аутор је око 200 реализованих позоришних сценографија.

Бројне награде је остварио и на значајним летњим фестивалима као што су Белеф, Будва Град Театар, Охридско лето...

Кустоскиња Галерије Милене Павловић Барили и ауторка изложбе Виолета Томић каже за Танјуг да је у "Дунавском уметничком излогу" постављено 27 дела наше познате сликарке.

"Публика ће имати прилике да види аквареле из академског периода Милене Павловић Барили. Примећујемо на сликама велики утицај сецесије, али и модне детаље јер је Милена радила у САД насловне странице за познате часописе као што је Вог или Гламур", казала је Томић.

Напоменула је да је веома срећна због поставке велике изложбе у Дому Јеврема Грујића у Београду са артефактима Милене Павловић Барили.

У "Дунавском уметничком излогу" настављамо да упознајемо публику са делима наше изузетне уметнице", казала је Томић.

Љиљана Лазаревић Давидовић из Удружења "Дунав Арс" изразила је задовољство јер је Удружење у прилици да буде домаћин овако важне изложбе сликарке која је оставила специфичан печат у историји уметности наше земље.

"Ово је други пут да су Миленине слике изложене у холу наше компаније. На овај начин ми смо желели да обележимо почетак јубилеја којим Удружење 'Дунав Арс' обележава 30 година постојања. Организујемо изложбе афирмисаних уметника, али и представљамо рад 50 сликара аматера који су чланови нашег удружења", каже Лазаревић Давидовић.

Изложба је отворена до 2. марта.

Онаје одмах по дипломирању добила улогу у представи "Височка хроника" у режији Јернеја Лоренција, затим награду на Борштниковим сусретима и – стигла у Београд.

Иако се радња новеле Ивана Тавчара одвија у 17. веку, свака генерација причу препознаје као своју и на свој начин преиспитује друштвену заосталост. Тавчар је дело поклонио својој жени и кључ за његово разумевање је код жена у представи.

Млада глумица тумачи их три. То су, каже, жене са великим "Ж".

Аљаж Јовановић игра и у представи "Проклети пушачи" словеначке списатељице Светлане Макарович у режији Тина Грабнара, која на сцени суочава противнике и заговорнике пушења.

"Пушење је само елемент или темељ наше представе да причамо о многим стварима. Није само пушење, већ људска права уопште", истиче Аљаж.

Вечерашњим извођењем "Проклетих пушача" Словенско народно гледалишче завршава дводневно гостовање у Југословенском драмском позоришту.

За научно-теоријски допринос сатиричној књижевности награђен Жарко Требјешанин, психолог и књижевни критичар.

О добитницима најзначајнијег признања за књижевну сатиру у Србији одлучивао је жири у саставу: Радомир Андрић (председник), Милован Витезовић, Петар Жебељан, Витомир Теофиловић, Слађана Митровић, Радослав Тилгер и Александар Чотрић.

Признање, које се састоји из плакете и ликовног портрета Радоја Домановића, добитницима ће бити уручено на свечаности у Удружењу књижевника Србије 22. фебруара у 12 часова.

Фокус јавности је у последње време, нарочито откако је постигнут договор да се из Санкт Петербурга врати 166. страница Мирослављевог јеванђеља, усмерен на питање судбине покретног културног наслеђа, које се налази у многим европским, а сада већ и у многим светским државама, а за то су, како наводи Ристић, криви и ратови који су пратили вишевековну историју Србије. 

"Због свог геостратешког положаја и историје, Србија је баштинила читав низ државних дисконтинуитета. Бројни ратови који су се одвијали на територији Србије такође су утицали на то да се наше културно наслеђе налази широм Европе", наводи Ристић и додаје да су српско културно наслеђе дислоцирали или су му мењали функцију и истраживачи, владари, истакнути појединци нашег народа. 

Један од најуверљивијих примера расипања артефаката српске културне баштине по иностранству, према Ристићевим речима, представља нестанак 60 средњовековних списа из Архива Србије и Народне библиотеке Србије, међу којима је била и оснивачка повеља манастира Хиландар. 

"Одмах по избијању Првог светског рата Министарски савет Краљевине Србије дао је налог Архиву Србије и Народној библиотеци Србије да издвоје најдрагоценије из збирке националног архивског и националног библиотечког фонда", каже Ристић и наводи да је све то посебном железничком композицијом заједно с грађом Министарства спољних послова стигло до Крушевца, где је и остало до 2015. године.

"Наши истраживачи су претходних деценија детектовали велики број тих артефаката. Призренски препис Душановог законика враћен је Југославији средином тридесетих година прошлог века и он се данас налази у Народној библиотеци Србије", навео је Ристић.

Југославија вратила из Немачке средњовековне рукописе 

Дејан Ристић је подсетио да је крајем шесдесетих социјалистичка Југославија вратила из Немачке нешто мање од 20 средњевековних рукописа, а многи рукописи су, осим Оснивачке повеље манастира Хиландар, "детектовани" у различитим институцијма Европе и света.

По закону, брига о културном наслеђу у Србији и ван граница земље, слично законским решењима у већини европских земаља, у рукама је Архива Србије, Народне библиотеке Србије, Народног музеја у Београду и Републичког завод за заштиту споменика културе и Народног позоришта у Београду, наводи саговорник Танјуга.

Каже да то подразумева обавезу ових установа да истражују, евидентирају и воде бригу о заштити покретног културног наслеђа ван граница Републике Србије, што подразумева и вођење Централног регистра тих културних добара.

За њега нема дилеме да је за овакав посао непоходан адекватан број стручњака који би имали и услове за рад. 

"Потребна су финансијска средства јер треба отићи до одређених институција у некој земљи у иностранству, вршити истраживања и онда та истраживања финиширати на територији Србије, односно окончати у институцији која је за то задужена", објашњава Ристић.

Истакао је да зато Србија мора да буде активнија у враћању свог културног наслеђа из иностранства јер на то има право по одредбама Хашке конвенције о заштити културних добара у случају оружаног сукоба из 1954. године.

Подсетио је да се последњи случај враћања артефаката српске културне грађе из иностранства догодио 2010. године. 

"Тада је из Немачке враћен чувени крст краља Александра Обреновића који је он даривао манастиру Жича на дан свог миропомазања 20. јуна 1889. године. Тај крст је изнет из манастира Жича 1941. године", рекао је Ристић. 

"Велики број ђачких ексурзија, велики број деце са веронауке, како из Србије и из Београда, долазе у музеј, овде је у ствари један од најбољих начина да вероучитељи прикажу оно што деца уче током школске године. Велики број странаца у последње време обилази наш музеј", наводи Владимир Радовановић, управник Музеја СПЦ.

Благо из овог музеја, али и манастира и храмова не само у земљи, биће представљено у светосавском храму у част осам столећа самосталности Српске православне цркве.

"Уметничких предмета, како непокретног културног наслеђа, тако и покретног – као што су рукописне књиге, као што је велики број икона које ће бити изложене, копије фресака, макете цркава... Надам се, свакако, да ћемо имати богат мултимедијални садржај. Да неки од значајних предмета са Свете горе донесемо који су у ствари настали под окриљем Српске православне цкрве", истакао је Радовановић.

Музеј Српске православне цркве има и свој издавачку делатност.

"Једно капитално издање које би бацило нови поглед на средњовековну одећу наших владара и племића", додао је Радовановић.

Књиге писане пре више од 700 лета, златовезом украшен текстил, иконе и различити литургијски предмети забележени нашом камером најбоља су позивница да посетите овај храм културе у престоници.

Уколико пола сата пред представу карте нису распродате, можете је купити и за само двеста динара. Организујте групу и филм погледајте за 150. Ако сте комформиста, место у ложи на концерту ћете платити 13.000, али га можете обезбедити и за десет пута мање новца, на галерији или у партеру. У опери која је 30 пута јефтинија него у свету, уживаћете за 1.200 динара, по пуној цени.

Много тога је и бесплатно, попут ликовних изложби, трибина, књижевних вечери, промоција књига.

"Трошкови једне потрошачке корпе у Србији су дефинитивно много мањи него потрошачке корпе у западној Европи. Пре свега што је код нас диверсификација цена позоришних па и биоскопских улазница, таква каква је ретко присутна у Европи", каже др Милена Драгићевић Шешић са ФДУ.

Културној понуди недостају програми за треће доба и више садржаја за младе какве има, на пример, Омладински савет на Коларцу. За све организатори нуде посебне погодности.

"Од ове сезоне они могу први дан продаје репертоара остварити попуст од 20 одсто за куповину карата на благајни, али и за куповину карата онлајн, преко сајта Позоришта на Теразијама", истиче Јована Шулеић, из пи-ар службе Позоришта на Теразијама. 

"Доласком на нашу благајну и попуњавањем једног формулара, што траје укупно пет минута, они постају власници неке од картица у складу са тим којој категорији припадају. Са том картицом остварују током целе године бројне погодности на цену карте", наводи Јелена Костадиновић Буразор, пи-ар Комбанк дворане.

Културна потрошачка корпа на нивоу од месец дана за четворочлану породицу у пуном износу је око 36.000. Међутим, ако пратите повољности које вам дају културне институције и организатори културних догађаја, то може да изнесе само 8.000 динара за четворочлану породицу. Две карте за позоришну представу могу да буду добар поклон.

Ипак, то су за њега ситнице јер су важне само одраслима. Разговара са бојама и четкицама, нацртаће, и у машти оживети Глигорија наменивши му улогу детектива који ће му помоћи да реши неке личне дилеме али и раскринка разбојнички чин у школи.

Синиша Соћанин, аутор књиге "Бандоглавић Страхиња" каже да написати књигу од 100 или 200 страна, која ће да одржи пажњу дигиталној генерацији данас и да уз то буде конкурентна - највећи је изазов. 

"Књижевност за децу па и тинејџере треба да буде на неки начин директан наставак оне много старе традиције окупљања око логорске ватре да се слушају старији. То мора да буде искуство које је забавно, узбудљиво и пре свега животно релевантно", каже Соћанин.

Син, први читалац рукописа, помогао му је да у садржај књиге боље пренесе комуникацију данашњих генерација.

"Онако како је он приказао то причање на интернету, ја сам то видео мало другачије и то јесте мало другачије, ја сам му онда то сугерисао како да промени и на тај начин био први уредник књиге", каже Јован Соћанин.

Виктор Мајдич каже да му се књига свиђа, зато што није тешка као остале лектире и много је специфична, занимљива и шаљива.

"Читљива и кратка, описује како се ми понашамо у школи", каже Леон Мајдич.

"Бандоглавић Страхиња" је прича о одрастању, суочавању данашњих тинејџера са импулсима љубави и агресије, аутор наглашава, и књига о одлукама које нас чине људима без обзира на узраст и без обзира на генерацију.

"Испоставило се да је та катедрала у смислу развоја српске сакралне архитектуре значајније место имала него што смо ми и претпостављали. Катедрала је подигнута негде средином 14. века а онда је дограђена у доба деспота Стефана Лазаревића и после 1455. нажалост претворена у џамију. После сто година је срушена у једном земљотресу", објашњава Марко Поповић, научни саветник Археолошког института у Београду.

Захваљујући ауторима Поповићу и Бјелићу дочаран је и изглед катедралног храма где је у 15. столећу боравио и грачанички епископ.

"Важно је било да се објави двојезично јер се у интерпретацији те катедрале у локалној целини доле, значи у Приштини, фалсификује, проглашава се за католчки храм. Наравно, као што се за цело Ново Брдо тврди да никада Срба тамо није било, ово је обраћање светској научној јавности", додаје Поповић.

Поред новобрдске тврђаве свакодневно пролазе православци који опстају надомак манастира ћерке кнеза Лазара, Светих Арханђела из 14 столећа.

"Овде би требало да буду они програми који су ретки, који су истраживачки. Радионица ће сигурно остати прво време овде, а касније ћемо видети како се буде развијао читав пројекат. Један програм ће сигурно бити програм породичне посете радионицама Народног позоришта", рекла је Ивана Вујић, в. д. управница Народног позоришта.

Публику Народно позориште упознаје с новим репертоаром. За почетак априла две премијере – обе по делима Боре Станковића. Опера "Коштана" није била на репертоару шест деценија. Као редитељ потписује је Југ Радивојевић. У рестаурирању Коњовићеве партитуре помаже Украјинац, корепетитор Глеб Горбунов.

"Он који познаје руски репертоар, то му је део школовања, на једном месту ми је рекао чак да у монологу Миткетовом, да је то јаче него Борис Годунов. Ту има много јаких момената у опери, музичких, драмских", каже Миодраг Д. Јовановић, баритон, коме припада улога Миткета.

У "Нечистој крви" Боре Станковића врањански дијалекат замењен је књижевним језиком.

"Дефинитивно читање кроз савремену жену у 2019. години, позицију жене у савременом српском друштву које, изненадићете се, али није толико различито у односу од пре 100 година", каже редитељ Милан Нешковић.

Балет Народног позоришта, за мај, најављује своју премијеру – балет "Лабудово језеро" за које костиме припрема Ренато Балестра.

"Захваљујући овом роману, један писац који је стварао на језику малобројног народа, постао је писац свеукупне судбине човечанства. Ћуприји од камена, граду од камена, придодајем неколико скромних каменчића", каже Горан Петровић.

Каменчићи – бисери, које је Петровић додао Андрићграду, приповедају о народу Ханти и Манти. Још једна у низу његових универзалних прича, о свету свом и туђем, због чега је његово дело и прихваћено као прилог светској књижевној баштини.

Песник Рајко Петров Ного није могао да присуствује свечености, на којој је "Велика награда Иво Андрић", додељена његовој песничкој књизи од 33 сонета.

"Ногови сонети су раскошно разноврсни, са пуно светлости унесене у смрт и гроб, и са већ познатим Ноговим спојем тужбалице и успаванке", објашњава академик Јован Делић, председник жирија "Велике награде Иво Андрић".

Уверен да би и Иво, сигурно, био веома задовољан овогодишњим лауреатима, директор Андрићевог института је подсетио на мисију ове награде – да истакне оне који вреде.

"Зато су сви до сада награђени, а и писци које данас награђујемо, представници те мањине, за коју би ми волели, да се веже већина", наводи Емир Кустурица, директор Андрићевог института.

Андрићев институт је "Велику награду Иво Адрић" установио 2015. године, а додељује се у две категорије – за укупно књижевно стваралаштво и за најбоље дело објављено у протеклој години.

"Покушајмо да свевременски значај великог српског просветитеља и утемељивача аутокефалне српске цркве, духовника и подвижника, сагледамо у контексту времена у коме живимо. Протумачимо његове поруке онако како данас умемо и колико смо кадри", рекао је Вукосављевић на почетку беседе коју је одржао у препуној сали Националне опере у Темишвару у којој је уприличена Светосавска академија.

Према његовим речима, историја је запамтила Савине стазе и ходочашћа, уклесала његове речи, законе и правила у велики зид плача и поноса једног мученичког народа и давала му подстицај и охрабрење у вековној борби за слободу и просперитет, док је мит Савиним именом назвао чудотворне изворе, стазе и богазе, врхове брда и стене магијске снаге, исцелитељска чуда и приказања страдалнима и болеснима.

"Историја и мит, две су стране истог новчића, којим српски народ плаћа своје постојање и трајање," нагласио је Вукосављевић.

Говорећи у Темишвару министар се присетио великих Срба који потичу управо са тих простора који их је обликовао, као и њиховој потреби да сачувају духовну везу са својим прецима, без обзира на историјске ломове и притиске.

"Ових дана, у сусрет празнику или на сам празник посвећен духовном оцу и културном хероју српског народа, на свим странама где има насељених Срба, на свим континентима нашег глобалног села, Срби се окупљају око имена Светог Саве, имена које има многа значења, а свако је значење градилачко, саборно и светло", истакао је министар.

Српска култура, како каже Вукосављевић, овде се додирује и прожима са разбокореном и снажном културом Румуна, са њиховим културним наслеђем, књижевним постигнућима, традиционалном народном уметношћу, народном музиком и дубоким традицијама класичне уметности.

"Румуни и Срби, живи су доказ чињенице да култура спаја чврстим нитима уважавања и поверења оне народе који кроз културу и преко ње, разговарају и тиме надилазе буку политичке историје, неповерења и искључивости свих облика", рекао је министар и додао да је овај део српског народа имао "историјску срећу" да живи заједно са великим румунским народом са којим је имао и има односе дубоког поштовања и слоге.

Светосавској академији која је имала богат музички и сценски програм присуствовао је велики број Срба из Румуније, а присутни су били и помоћник министра за културно наслеђе Данијела Ванушић, покрајинска секретарака за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама Драгана Милошевић, председник Савеза Срба у Румунији Огњан Крстић, почасни председник Савеза Срба у Румунији Славомир Гвозденовић и представници Епархије Будимско - темишвараске Српске православне цркве.

"Ако је питање шта значе награде, свакако да значе, поготову ова награда која је струковна, највиша из области визуелних уметности. Ја немам онај пут устаљен већ покушавам да то увек буде нешто другачије и за мене и за друге", рекао је Глид. 

Одлуку о лауреату донео је жири који су чинили историчари уметности Саша Јањић, Љиљана Ћинкул, кустос Галерије Графички колектив, Гордана Добрић, кустос Културног центра Београда, Уна Поповић, кустос Музеја савремене уметности и Марија Ђорђевић уредница Културног додатка Политике. 

У образложењу жирија пише да је Изложба "Виђено невиђено" (Seen and not seen) у Галерији савремене ликовне уметностиу Нишу објединила и заокружила Глидово бављење и промишљање скулптуре, која почива на минималистичком приступу у минуциозној релацији, као и примени различитих традиционалних и нових материјала". 

Одабране песме су из пера 181 аутора, од 13. века до нашег доба. 

У првом од четири поглавља је десет народних песама, међу којима су оне познате ("Славу слави Немањићу Саво" и "Збор зборила господа ришћанска"), али и једна коледарска песма из старе Србије, коју је записао Милош С. Милојевић. 

Ту је и песма из Првог светског рата, која сведочи да су икону Светог Саве на Кордуну морали да крију од аустроугарског окупатора. 

Следе стихови старих српских песника који сведоче о континуитету поштовања Светог Саве у народу. Ту су стихови Атанасија, Доментијана, Теодосија, Данила Пећког, Георгија Стефановића Венцловића. 

Лик и дело Светог Саве били су снажна инспирација и за многобројне песнике 19. и 20. и почетка овог века. Међу њима су Љубомир П. Ненадовић, Ђура Јакшић, Алекса Шантић, Јован Дучић, Војислав В. Илић, Светозар Ћоровић, Десанка Максимовић, Васко Попа, Миодраг Павловић, Бранислав Црнчевић, Слободан Ракитић, Милан Комненић, Слободан Павићевић...

Међу живим ауторима заступљени су: Љубомир Симовић, Добрица Ерић, Матија Бећковић, Љубиша Ђидић, Алек Вукадиновић, Милован Витезовић, Радомир Андрић, Рајко Петров Ного, Драган Драгојловић, Милосав Тешић, Драган Лакићевић, Ђорђе Сладоје, Иван Негришорац... 

Као најмлађи песници одабрани су Јелена Алексић и Александра Савић (рођене 1973) и Стефан Вујчић (1989). Најдужа песма у књизи је из пера краља Николе I Петровића, написана 1913. године. 

"Ови стихови су право сведочанство да је кроз свих осам векова своје аутокефалности Српска православна црква пролазила кроз невероватна искушења. У непрекидној борби за опстанак преживела је тешка времена, али никада није поклекнула, никада није клонула у одбрани својих и народних светиња. Њен велики организатор Свети Сава поставио је тако чврсте темеље, да ни буре векова, ни крсташки походи католичких мисионара, ни петовековна најезда Турака, нису могли помутити ни поколебати у њеној чистоти, солидарности, упорности српски народ", рекао је Дејан Томић.

Истичући да је Свети Сава и савремен и свевремен, ауторка поговора Јана Тодоровић, која је у избору заступљена са једном песмом, рекла је: "Богат даровима светог духа Свети Сава је био равноапостолни учитељ и просветитељ, подвижник и молитвеник за цео свет, свемилостиви чудотворац и неуморни ходочасник, узвишени архијереј и задужбинар, праведни законодавац, миротворац и блажени поета". 

Уредници Зоран Колунџија ("Прометеј") и Драган Инђић (РТС) изразили су велико задовољство објављивањем ове књиге која, како су нагласили, "припада нашем народном бићу".

"Тако да је ова изложба за нас значајна првенствено због њеног едукативног момента. Први пут ће наша публика моћи да сагледа после низа година један тако репрезентативан пројекат и уметност Јозефа Бојса, Полкеа, Томаса Руфа, Катарине Зивердинг", каже Зоран Ерић, главни кустос МСУ.

Изложби спаја различите медије: Сликарство, цртеж, графику, скулптуру. Доминира фотографија и радови на папиру. Идеја јесте да уметност може успостављати везе које политика не може, то је простор у коме су превазиђене језичке границе.

"За нас је изузетно значајан био дијалог па смо се трудили да представимо на различите начине различите дијалоге као што су ранија и познија дела одређених уметника. Кад ви њих ставите у одређену врсту комуникације онда вам и једно и друго делује подједнако модерно и подједнако свеже", каже Матијас Винцен, кустос изложбе.

Отварају нам се и нове могућности сагледавања паралелног развоја уметности у две Немачке. У згради Музеја савремене уметности "Уметност из Немачке" до 25. марта.

"Цела ова изложба је распакивање једне фотографије кроз различите начине експериментисања са са фотографском репрезентацијом", објашњава Весна Павловић, ауторка изложбе.

И радови серијала Текстуре социјализма суочавају приватне моменте и колективно сећање. Уметничким интервенцијама на снимцима из архива Весна их мења и претвара у нове слике историје, у нове призоре. Илузија те друге слике прошлости почива на текстури, на наборима завесе.

"Фотографију увек посматрам и као дводимензионални објекат, нешто што можемо да сагледамо у фото-албуму, монографији или књизиали исто тако и као једну инсталацију неко ко је у комуникацији са различитим медијима нпр. скулптуром, инсталацијом а можда и са историјом", наводи Павловићева.

О томе сведочи и књига Изгубљена уметност Весне Павловић: Фотографија, излагање и архива објављена пре две године у Америци.

Интернационално активна Весна Павловић и пројектом у галерији Артгет наставља да истражује однос фотографског и архивског. Још једном симболима југословенског социјализма евоцира мементе на социјалистичку утопију и њену грандиозне просторе стварајући тако нови сопствени архив слика.

"Јеврејска заједница Београда ми је посебно драга и веома сам срећан што је у време док сам у прилици да учествујем у руковођењу Београдом дошло до поновног уздизања јеврејске заједнице и њеног поновног учешћа у животу града. Са поносом можемо да кажемо да јеврејска заједница после пуно деценија ћутања, од велике несреће која се десила током Другог светског рата, поново заузима своје место не само као заједница, већ и у културном и друштвеном животу нашег града", рекао је Весић.

Навео је да је поновно оснивање Јеврејског културног центра веома важно не само за јеврејску заједницу, већ и за Београд.

"Очекујемо да ће тај културни центар обезбедити граду многе важне културне догађаје који ће бити високог уметничког домета. Срећан сам што смо почели са овом надам се лепом традицијом, са фестивалом јеврејског филма, и верујем да ће бити пуно оваквих културних догађаја које ћемо имати захваљујући Јеврејском културном центру", рекао је Весић.

На отварању фестивала је говорио и министар државне управе и локалне самоуправе Бранко Ружић који је истакао да култура припада свим људима овога света.

"Драго ми је да су тог става и људи из Јеврејског културног центра и Југословенске кинотеке. Они су се потрудили и за све грађане Београда по први пут организовали овај фестивал", рекао је Ружић.

Изразио је задовољство што присуствује отварању првог фестивала јеврејског филма на коме ће, додао је, бити приказани филмови који су део светског филмског наслеђа.

"Драго ми је да смо, као Министарство државне управе и локалне самоуправе, били у могућности да одговоримо на иницијативу Јеврејског културног центра и одобримо средства. Иако су та средства била скромна видимо да су допринела да се у сарадњи са Југословенском кинотеком организује један овако значајан фестивал", рекао је министар.

Конзул амбасаде Израела у Србији Ноа Леви је рекла да та амбасада верује да је култура једна од најважнијих спона међу људима и да је зато важно што постоје догађаји као што је овај фестивал.

"Посебно нас радује што је ово фестивал који се бави јеврејским наслеђем, традицијом и начином живота. Сигурна сам да ће публика уживати у овој селекцији филмова и надам се да ће ово постати традиција у Београду", рекла је Ноа Леви. 

На отварању првог фестивала јеврејског филма који ће трајати до недеље, 27. јануара, приказан је југословенски филм из 1960. године "Девети круг" који је режирао Франце Штиглиц.

Без много околишања, селектор је изнео нови концепт Фестивала за наредне две године.

"Моја је намера да унесем корените промене, пре свега у избору представа, јер на том пољу Фестивал треба подићи на много виши ниво. То подразумева селекцију без много компромиса, довођење представа које су, на плану естетике, поетике и тематике, у тесној вези са савременим уметничким, позоришним и извођачким праксама", рекао је Савић.

Према Савићевој замисли, Фестивал се окреће међународном карактеру, и неће више бити насумична "ревија београдских и других представа".

"То не значи да на њему неће бити представа из Србије, биће једна, највише две", додаје нови селектор.

Према његовом мишљену, да би "Јоаким Интерфест" постао релевантан домаћи и међународни позоришни догађај неопходне су корените промене не само у концепту и селекцији, него на свим пољима.

Савић је најавио и ревизију награда, нови тотал-дизајн, од каталога, до активног приступа медијима, спонзорима, будућим донаторима и пријатељима Фестивала.

У новој концепцији "Јоаким Интерфест" би требало да прикаже представе за које ће бити заинтересована и такозвана обична, али и стручна публика, у Крагујевцу и шире.

"Позориште, пре свега, постоји због публике. Настојаћу, што је врло тешко али и изазовно, да помирим касу и естетику", најављује Савић.

Додаје да би значајан део Фестивала требало да чине и представе наших аутора који раде у иностранству, како би њихов рад био видљивији у Србији.

"За почетак, на 14. ‘Јоаким Интерфесту' усредсредићемо се на регион, али не само на земље бивше Југославије већ и на Бугарску, Румунију, Мађарску, Италију. У контактима сам са позориштима из Санкт Петербурга, Берлина, Израела... Отом потом", навео је Савић.

Како каже, већ сада се размишља и о јубиларном, 15. фестивалу.

"То је пракса одговорног рада и планирања у Европи, а биће и код нас. Моја је намера да до октобра 2020, без икакве претенциозности, овај фестивал позиционирамо међу три најважнија међународна позоришна фестивала у Србији", најављује нови селектор.

Свестан је, каже, да без одговарајуће, стабилне финансијске потпоре није могуће направити озбиљан позоришни фестивал.

"Моралну подршку већ имам, остаје питање новца. Конкретно, ‘Јоаким Интерфест‘ предстојеће јесени није могуће организовати без, минимум, осам милиона динара. Добио сам уверавања од господина Бјелетића да ће Крагујевац подржати овакву уметничку и финансијску концепцију фестивала. Крагујевац то може јер је привредно средиште Централне Србије, универзитетски и културни центар. Град таквих капацитета може и треба да подржи овакав фестивал, а он ће то вратити грађанима на многе, нематеријалне начине", каже Савић.

Истиче да мисија фестивала није да буде "весели циркус који ће протутњати градом седмицу дана".

"Фестивал треба да покаже публици шта су то савремене позоришне праксе, шта је то што се догађа у савременом позоришту на плану глумачке игре, режије, естетике, поетике... Мисија фестивала је да едукује и привуче публику, а то је могуће само добрим, квалитетним представама", наводи Савић.

У остваривању тог циља неопходна је и већа подршка ресорног министарства и других субјеката.

"Очекујем да са новом концепцијом Министарство културе издашније и одлучније материјално подржи Фестивал, а то очекује и град Крагујевац. Представе које ће бити приказане на наредном 'Јоаким Интерфесту' ће потврдити да не говоримо напамет. Ово је град 'Фијата', 'Сименса' и многих других јаких предузећа. Они, такође, треба активније да буду укључени у Фестивал", закључио је Савић, илуструјући то примером да најмање трећина буџета "Битефа" потиче од спонзора и донатора.

Нови селектор "Јоаким Интерфеста" Слободан Савић угледни је позоришни критичар, новинар, уредник у Културно-уметничком програму Радио-телевизије Србије, покретач и аутор култног серијала "Читање позоришта". Селектор, модератор округлих столова критике, председник и члан жирија на домаћим и међународним позоришним фестивалима.

Констатовала је да је потребно променити опрему стару и преко 30 година, попут машина за веш, решити проблем прокишњавања и влаге у фундусима, у свлачионицама, салама за вежбу.

"Већ неко време радимо на решавању проблема који имају балетски уметници са одласком у пензију и сменом генерација и ја се надам да ћемо то решити у наредним недељама", казала је Брнабићева.

Она је поменула да су први пут у сарадњи са Канцеларијом за јавна улагања издвојили 20 милиона евра за инфраструктуру искључиво у области културе и додала да је њена идеја да се из тих средстава помогне Народно позориште.

Премијерка је као своје приоритете у области културе, поред бољих услова рада у Народном позоришту у Београду, поменула и завршетак и отварање Позоришта "Бора Станковић" у Врању, изградњу Факултета музичке уметности и нове концертне дворане у Београду.

Брнабићева је рекла да би до фебруара требало да се заврше сви радови у Позоришту "Бора Станковић", затим следи опремање и нада се да ће бити отворено у септембру.

Последњих пар месеци, навела је, активно траже добро место за Факултет музичке уметности и додала да ће до краја мандата владе наћи адекватно место и завршити техничку документацију.

Што се тиче концертне дворане, Брнабићева је рекла да би до маја требало да буде готова студија акустике и нада се да ће до краја фебруара расписати тендер за идејни пројекат зграде на Ушћу.

Брнабићева је подвукла да је култура данас неопходан елемент модерне и јаке државе и економије засноване на знању, иновацијама и креативности, због чега су култура и образовање њен, и приоритет њене владе, додавши да је у Народно позориште дошла не у инспекцију, него да би пружила подршку тиму који на својим плећима носи ту институцију.

"Могу поуздано да кажем да је моћ медија, телевизије, утицај на јавно мњење био тада прилично јак. Данас је он несмањен само што је број канала комуникације много већи и другачији, појавиле су се интернет, друштвене мреже, на крају крајева појавила се та могућност да човек сам себи комбинује и бира телевизијски програм, и онда је велико питање да ли је више или мање утицаја у односу на оно време", наводи Бранка Оташевић.

Програмски савет радио је у саставу – Данијел Кваран, кустос Музеја уметности у Рејкјавику (председник), уметник и представник Србије на 57. Бијеналу, доцент на ФПУ Драган Здравковић, самостални уметник Гала Чаки, уметнички директор Галерије савремене ликовне уметности у Нишу Милица Тодоровић, историчар уметности и доцент на Факултету техничких наука у Новом саду Владимир Димовски.

Одабрани пројекат, према оцени стручне комисије, најбоље одговора на централну тему "May You Live in Interesting Times", као исказ новог уметничког директора "Бијенала" Ралфа Ругофа.

Напоменувши да потиче из Мостара и да долази из породице мешовитог етничког порекла, Табашевић је истакао да ће наставити да у књижевном раду испитује језик на коме је растао и да се бави његовим посебностима.

Одломке из награђеног романа "Заблуда светог Себастијана" читао је глумац Тихомир Станић, а награду је Табашевићу уручио председник жирија Зоран Пауновић.

Недељник НИН је доделио и награду за личност године, која је ове године припала оснивачу издавачке куће "Контраст" Владимиру Манигоди за финансијску подршку унапређењу палијативне неге у Србији.

Њему је награду уручио прошлогодишњи добитник признања НИН за личност године Игор Јурић.

Главни уредник недељника НИН Милан Ћулибрк поручио је да ће НИН наставити да поштује стандарде новинарства и да неће бити "ни опозициони ни режимски", већ проефсионалан, али да је у днашњој Србији "некима и то много".

Констатујући да су министри и председница владе "оправдано одсутни", Ћулибрк је рекао да је Министарство културе за награду НИН издвојило 150.000 динара, али је он одлучио да им та средства врати, на образлажући разлоге те одлуке.

Ћулибрк је захвалио читаоцима НИН-а и фирмама и институцијама које су ове године помогле књижевну награду НИН.

Вукосављевић је изразио бојазан да већина анкетираних на улици на питање на кога прво помислите када чујете реч Југославија, не би поменула "име јуначког владара који је тај државни пројекат остварио на беспримерном пожртвовању српске војске и народа, краља што је, доцније, страдао као жртва љутих непријатеља и Србије и Југославије".

"Бојим се да би већина прво поменула онога који је у Првом светском рату био одликовани војник аустроугарске казнене експедиције на Србију, у редовима такозване загребачке вражје дивизије и за кога се испоставило да је Србе превео жедне преко воде, мада су били убедљива већина и у покрету којим је у Другом светском рату командовао негдашњи аутроугарски водник", рекао је министар.

Другим речима, додао је он, у свести незанемарљивог броја данашњих становника наше земље и даље је позитивнија асоцијација на Титову него на Александрову Југославију.

Вукосављевић је приметио да је Комунистичка партија, још за време трајања Краљевине, лик краља ујединитеља изобличила као лик крајњег негативца, малтене као протофашисту, мада је од фашистичке руке и страдао.

"Од свих таквих идеолошких обмана и подметања, историјска наука се брани документима, чињеницама, критиком извора. Отуда је грађа коју чува и даје на коришћење Архив Југосолавије незаменљив ослонац за стварање потпуније и утемељеније слике о периоду који је довео до држвног пројекта што нас је превише коштао и данас узбуркава духове", истакао Вукосављевић.

Директор Архива Југославије др Милан Терзић осврнуо се на резултате остварене у протеклих годину дана и додао да су изложбом "Престолонаследник Александар Карађорђевић и стварање југословенске државе" настојали да прикажу околности које су утицале на стварање југословенске државе.

"На историчарима није да суде да ли је нешто требало радити или не. На историчарима је да кажу како је та држава настала, каква је била и прикажу период њеног трајања. Улогу Александра и других личности које су облежиле постојање Прве Југославије, као и улогу Јосипа Броза и постојање Друге Југославије, далеко смо од тога да историографски можемо осветлити", рекао је Терзић.

Аутор изложбе и каталога је Митар Тодоровић, а предговор је написала проф. др Мира Радојевић.

Поставка обухвата фотографије, историјске карте, телеграме, прокламације и декларације, меморандуме, заповести и службене забелешке, написе из тадашње српске и иностране штампе, сећања савременика, коментаре историографа.

Председник жирија Јован Делић је рекао да су књиге Горана Петровића објављене у 119 издања, од чега 67 на српском језику, а 52 у преводима на 13 језика и да он данас припада светској књижевности.

Према његовим речима, "Велика награда Иво Андрић" јавно промовише Горана Петровића као "планетарну књижевну чињеницу".

Делић је оценио да два до сада најзначајнија Петровићева романа "Опсада цркве Светог Спаса" и Ситничарница "Код срећне руке" – "најизразитије потврђују спој најфинијег приповедања у знаку савремене фантастике, на трагу оног пута приповедања који су развили Борхес, Киш и Павић и националне историјске тематике".

Делић је оценио и да је Рајко Петров Ного "данас у најужем кругу највећих живих српских песника", као и да је тема смрти обележила његову поезију.

Указао је да средишни део књиге "Сонет и смрт" чини седам потресних сонета о керуши.

Ногови сонети су раскошно разноврсни, са пуно светлости унесене у смрт и гроб и са већ познатим Ноговим спојем тужбалице и успаванке, оценио је Делић.

Члан жирија Желидраг Никчевић рекао је да су награђена два велика српска савремена писца.

Поред високоестетског нивоа њих двојица својим делом и животом поседују једну ширу духовну, душевну емотивну димензију због којих не само да високо ценимо њихово дело, него их и волимо као писце, рекао је Никчевић.

Према његовим речима, они савремену српску књижевност представљају у најбољем светлу показујући да та наша баснословна традиција има живе данашње настављаче.

Никчевић је рекао да је њихово дело веома блиско Андрићевом стваралаштву по високом квалитету, озбиљности, преданости послу и племенитој тежњи да се своје стваралаштво веже уз судбину свога народа. Указао је и на повезаност ових писаца са Републиком Српском.

"Нешто сам лично доживео, а пуно тога су ми испричали старији како је то некад било", каже Јан Бачур.

Оно што је необично за овог сликара наиве јесте то што је урадио и велики број портрета, где су насликани други уметници, колеге из општине Ковачица, али и његови рођаци, комшије и пријатељи.

"За то је потребно имати природан таленат. Треба знати и имати осећај шта да изразиш на физиономији човека. Из лица човека се може видети какв је човек био, шта је све доживео", наводи Бачур.

Јан Бачур је добио многобројна признања за свој рад, од општине у којој живи, Матице Словачке, али и од председника Републике Србије, за изузетан допринос у култури.

"То је било посебно моје лично задовољство и невероватан осећај који сам доживео. Јер нисам могао да верујем да ја то могу да добијем и да сам баш ја тај човек из наивне уметности Србије који је заслужио то признање", истиче Бачур.

Осим што слика несмањеном енергијом већ више од 60 година, Јан је и хроничар. У његовом атељу уредно су сложене књиге у којима је сачувао сведочанства о свим изложбама и ликовним колонијама на којима је учествовао. Сада то жели да дигитализује, како би остало трајно сећање на све што је деценијама радио и стварао.

Једном приликом је изјавио како све примећује. У детаљима свакодневице, на пијаци и улици, крије се читав универзум.

"Ја читам и графите, неке од њих чак и забележим. Гледам шта нови сликари сликају по зидовима и тако даље. Никад не знате шта из чега може да никне и шта може да вас инспирише", каже Симовић.

Реке су неизоставни део живота и стваралаштва Љубомира Симовића. Написао је трилогију "Планета Дунав", а одрастао поред Ђетиње и свом родном граду посветио роман-хронику "Ужице са вранама"

"Говорећи о рекама, ја не могу а да се не сетим свога детињства, кад смо у Ужицу проводили на реци од ујутру до увече и негде од почетка априла, па све до Михољског лета цео дан, нисмо излазили из реке. Данас је то немогуће. Реке су загађене и данашња деца и не знају шта им је та нова технологија или небрига или ко зна шта све, одузело од живота", напомиње Симовић.

Љубомир Симовић припрема нову збирку песама "Риба с два репа" и допуњено издање књиге о сликарима и вајарима "Читање слика", по којој је снимљен серијал РТС-а.

"Нушић је био величанствен и осетљив човек, који је разумео и волео свој народ. Он је свој живот посветио покушају да се менталитет тог народа мало промени набоље. У то име смо му захвални и сваке године у ово време ми ћемо на овом месту да му одајемо пошту", рекла је Вујићева.

Додала је да је Нушић сигурно тамо "горе" с нама, да чува своју кућу, да обилази ходнике којима је ходао и воли своје глумце онако како је то Чехов чинио.

"Велики писци као што је Нушић пишу о стварима колико смо ми грешни, али нам тај грех опраштају и разумеју нашу позицију. Господине Нушићу, праштајте нам макар због тога што се у Народном позоришту у актуелном репертоару играју четири ваша комада", рекла је Вујићева.

Миодраг Илић, председник Фондације "Нушић", истакао је да данас сви изражавају захвалност великом српском уметнику и родољубу, човеку који је волео наш народ и у позоришту оставио трајни белег.

"Бранислав Нушић није био само драмски писац. Он је био оснивач многих институција које овде постоје. Драмски аутори су учили од њега, јер је био човек који је донео европско позориште у Србију. Помогао је да се код нас изгради култура театра више него било ко", оценио је Илић.

"Аудиобиографију Бранислава Нушића", која је данас приказана у Музеју Народног позоришта, чине делови из његовог романа "Аутобиографија", као и други подаци из његовог живота.

Режију потписује Марко Ђурић, а улоге тумаче Драган Вујић, Душица Новаковић, Слободан Роксандић, Милан Босиљчић, Марко Миловановић и други.

Професору Дарку Танасковићу, српском и светски признатом исламологу-оријенталисти додељено је признање због непроцењивог доприноса у својој матичној струци, као и посвећеном раду на међународним активностима током мандата српског амбасадора при Унеску.

Признање "Културни образац" добило је десет установа и двадесет двоје појединаца.

"Покушавам да на неки начин сачувам историју, да сачувам заправо тај неки исконски дух православља. Тих средњовековних прекрасних фресака, кроз ту неку дубину боје. Преносим, чини ми се ту неку патину, кроз трагедију Балкана", каже Ивина Черњавски Шантрић.

Метохију с чежњом из срца дочарава преко платна и потајно се нада да ће се вратити, као што су њени преци маштали о својој руској постојбини.

"Она је ту дубоко дотакла и нама изнела управо ту неку духовност. Њено емоционално биће и њено уопште одредиште које је одређено косметским и руским коренима", истиче Татјана Сурлић, начелница Дома ваздухопловства у Земуну.

Кроз свој "Одјек векова" Шантрићева преноси не само тугу за снежном, већ и разбехареном Метохијом.

Ту је и понос на порекло али и лепота свега што је људска рука потпомогнута природом створила. У то име и позивница да до краја јанура видите изложбу "Одјек векова" Ирине Черњавски Шантрић која од доласка Мисије Уједињених нација живи и ствара у Београду.

"Бити добар библиотекар значи бити стално на услузи корисницима али и радити многе друге скривене послове које корисници не виде. Осећам се веома почаствовано јер сам добила награду једне жене која је била свестрана у то доба, која је могла да одговори захтевима 21. века", истиче Бегенишићева.

Најбољи издавач је новосадски "Прометеј".

"Данас се посебно радујем овом признању зато што је то признање од струке од људи који прилазе књизи не као роби већ као културном добру", наводи Зоран Колунџија из издавачке кућа "Прометеј".

Дело Фредрика Бакмана "Човек по имену Уве" у издању "Лагуне", најчитанија је књига страног аутора. Најактивнији читаоци су Ђорђе Илић и Лаура Љутај.

"За мене читање представља да уђем у неки други свет, да постанем неко други, да видим друге делове света из собе или где се већ тада налазим", објашњава Љутајева, читатељка.

Први добитник Повеље за изузетан допринос у промовисању књиге, читања и активности Библиотеке је новинарка РТС-а Весна Јовановић.

"Дивно звучи признање да сте на истом путу као установа каква је Библиотека града Београда, а то значи да припадам и једнако добром тиму какав је наш у РТС-у", наводи Весна Јовановић, уредница Културе информативног програма РТС-а.

Протекле године Библиотека је уписала 150.000, а позајмила близу 1.700 000 књига.

"Отворили смо и реновирали два нова простора, вратили смо дечје у Змај Јовину 1 и имали изузетну међународну сарадњу, посебно са Кином и Русијом", наводи Јасмина Нинков, директорка Библиотеке града Београда.

Културу читања подстиче и дигитална библиотека која је до сада достигла милион и по посета.

Милена Марковић (1974), песникиња и драмски писац, доцент на Факултету драмских уметности у Београду, до сада је објавила шест песничких књига: "Пас који је појо Сунце" (2001), "Истина има терање" (2003), "Црна кашика" (2007), "Птичје око на тараби" (2009), "Пре него што све почне да се врти" (2011) и "Песме за живе и мртве" (2014).

Сабране песме у два тома до сада су објављене у три издања 2012, 2013. и 2016. године. Милена Марковић је за своју поезију добила награде Биљана Јовановић и Ђура Јакшић, обе 2009. године за збирку "Птичје око на тараби".

За своје драмско стваралаштво Марковићева је добила специјалну награду у Бечу за најбољу драму са екс-ју простора, три Стеријине награде, награде Милош Црњански, Тодор Манојловић и Борислав Михајловић-Михиз.

Изведене драме Милене Марковић: "Павиљони – куда идем, одакле долазим и шта има за вечеру" (2001), "Шине" (2002), "Наход Симеон" (2006), "Шума блиста" (2008), "Брод за лутке" (2009), "Змајеубице" (2014), "Деца радости" (2016) и "Пет живота претужног Милутина" (2018).

– "Методско начело естетике" Мирка Зуровца у издању "Службеног гласника"

– "Ахилејеве сузе – архетипско путовање кроз Хомерову 'Илијаду'" Оливере Жижовић у издању "Федона"

– "Огледи о одбрани" Јована Бабића у издању "Службеног гласника"

Ова дела издвојена су као најбоља из прошлогодишње теоријске продукције, коју чини 43 кандидоване књиге из области за које се награда додељује.

Жири у саставу проф. др Ива Драшкић Вићановић (председница), проф. др Мило Ломпар и проф. др Драган Проле одлуку о седамнаестом добитнику награде "Никола Милошевић" донеће на завршној седници 29. јануара у студију Радио Београда 2, коју ће овај програм директно преносити.

„Aко постоји уопште успех у књижевности, мислим да је то што је читају и клинци. Стиже ми брдо порука и од клинаца и од старијих људи, што би се рекло од седам до хиљаду седам (година)", каже добитиник награде Стефан Тићми. 

Како се истиче у образложењу, у књизи се преиспитује идентитет девојчице која, одрастајући уз оца, истражује свет око себе и трага за својим пореклом, остаје запитана над околностима живота одраслих и тумачи их на један оригиналан и маштовит начин.

Жири напомиње да иако неилустрована, књига постиже изванредну ритмичност ликовним варирањем слога.

Жири је радио у саставу: позоришни редитељ Небојша Брадић (председник), историчарка уметности Лидија Мереник, илустратор и графичар Душан Петричић, композитор Зоран Симјановић и Петар Милатовић (у име редакције). 

Свечано уручење Забавникове књижевне награде (плакета и новчани износ) биће 25. јануара, на дан листа Политика.

Свети Себастијан је послужио као покретач многим књижевницима и уметницима током историје. Зашто сте ви ту причу одабрали као подтекст? 

Та врста, у неком смислу, двоструке улоге Светог Себастијана, који је био вођа Преторијанске гарде, која је прогонила хришћане, а с друге стране дубоко у свом срцу негује неку врсту вере, наде, интересовања за хришћанство била ми је занимљива као мотив и фигура, која онда наставља да се провлачи кроз читав роман, у смислу да се одражава на јунаке који имају свест о себи, а с друге стране, недостатак свести о својим реалним потезима.

Почињете од обичних надимака које другари у школи дају, а стижете до назива које читави народи дају једни другима током рата деведесетих.

Ако је властито сећање варљиво и на тај начин пластично могуће променљиво, било ми је занимљиво шта историје као такве значе за саморазумевање појединца који припада једном колективу, нацији, који онда користи тај дериват историје за неку врсту свог индивидуалног подстрека, охрабрења или чега већ.

Шта вам значи НИН-ова награда и да ли се осећате као књижевна звезда?

Трудим се да се не идентификујем као књижевна звезда. За мене је ово само повод да наставим да испитујем даље овај језик на који сам осуђен, који волим, који ме интересује више него било шта друго.

Владимир Табашевић је, после проглашења добитника, изјавио да му је "двострука улога Светог Себастијана" била занимљив мотив за писање.

"Tа врста у неком смислу двоструке улоге Светог Себастијана, који је био вођа преторијанске гарде која прогони хришћане, а који са друге стране, у свом срцу негује неку врсту вере, неку врсту наде, интереса за хришћанство, у неком здравом смислу, не у вулгарном, била ми је занимљива као мотив и као фигура која је наставила да се кроз читав роман провлачи – у смислу да се одражава на субјекте јунака", рекао је Владимир Табашевић.

У најужем избору за 65. НИН-ову награду били су и романи: "Прекасно" Бранке Криловић, "Одустајање" Јелене Ленголд, "Ухвати зеца" Лане Басташић, "Десети живот" Саше Савановић и "Београдски трио" Горана Марковића.

О финалистима je одлучиваo жири који чине Тамара Крстић, Марјан Чакаревић, Бранко Кукић, Иван Миленковић и Зоран Пауновић.

Владимир Табашевић је рођен 1986. у Мостару под пуним именом Бошњак Табашевић Владимир. Студирао је филозофију у Београду.

Објавио је књиге поезије "Коагулум" (2010), "Трагус" (2011), "Кундак" (2012), "Хрватски кундак" (2014).

Заступљен је у прегледима и изборима савремене поезије: "Простори и фигуре" (Службени гласник, 2013), "Рестарт" (Дом културе Студентски град, 2014), "Троје" (Самиздат, Б92, 2016).

Његов први роман "Тихо тече Мисисипи" (Студио Знак, 2015) штампан је самостално и нашао се у ужем избору за НИН-ову награду.

Оснивач је и један од уредника интернет часописа Презупч, који се бави питањем класних односа у друштву.

Добитник је регионалне награде за причу "Рат", у оквиру Бибер фестивала, и награде "Мирко Ковач" за најбољу књигу младог аутора.

Живи у Београду.

Претходни лауреат НИН-ове награде је Дејан Атанацковић за роман "Лузитанија".

Када је одлучила да живот у родном Лондону замени Тометиним Пољем, Мелиса Ђукић се није покајала. Волонтерски подучава децу енглеском језику, а то искуство навело је да основце у селима пожешког краја заинтересује за књиге.

"Мислим да су важне због много разлога, отварају читав свет, ослобађају машту, креативност, уче вас нечему што нисте искусили. Радећи у Тометином Пољу, кроз енглески клуб, схватила сам да многа деца на селу немају приступ књигама, јер су скупе у Србији. Због тога не читају добро и тешко им је да то постигну у недостатку квалитетног штива", каже Мелиса Ђукић.

Идеја коју је иницирала на друштвеним мрежама за кратко време добила је подршку из Србије и иностранства. Основци у шест издвојених одељења у пожешкој општини имаће прилику да се друже са чудесним књигама из мобилне библиотеке коју ће наизменично користити више школа.

"Деца када сазнају да једина књига, коју нико никад не може да одузме је она књига коју си прочитао, они откривају тајне које онда уводе у свој свет. Вероватно они који беже од књиге, они и својој деци не дају књиге. Дошло је време да сад идемо обрнуто да нас деца уче шта је књига и чему служи", истиче дечији писац Мирко С. Марковић.

Мобилна библиотека "Проследи књигу" осмишљена је и да би се родитељи више посветили деци тако што ће им читати књиге пред спавање и са њима разговарати о чудесном свету књижевности.

"Та комуникација је проблем код деце. То су све неке кратке порукице, писање, скраћенице и све остало. Да деца могу и са родитељима да комуницирају шта су прочитали, како то им се чини, шта им је занимљиво", напомиње Ана Радишић, директорка основне школе "Петар Лековић" из Пожеге.

Књиге нису део школске лектире, већ су сликовнице, романи, пустоловине, поезија, авантура и други жанрови, којима се квалитетно може употпунити време, посебно у зимском периоду.

Жири у саставу: позоришни редитељ Небојша Брадић (председник), историчарка уметности Лидија Мереник, илустратор и графичар Душан Петричић, композитор Зоран Симјановић и Петар Милатовић (у име редакције) уврстио је у најужи избор за књижевну награду Политикиног Забавника следеће књиге: Испод крова над главом Драгана Ж. Бабића (РТС издаваштво), Ја сам Акико Стефана Тићмија (Лагуна) и Почетак нечег великог Иване Лукић (Креативни центар).

Награда (плакета и новчани износ) биће уручена 25. јануара, на Дан Политике.

Жири се изборио с више од 200 романа, од којих се, како кажу оштрији чланови, 150 може одмах, без жаљења бацити у смеће. 

"Различити гласови се заправо конституишу око неког, могли бисмо рећи, реализма, око неког новог реализма, који обележава 21. век", каже чланица жирија Тамара Крстић.

Криза тематике и форме, сирови реализам, досада и испразност, зихерашка стварносна проза, дијалози често као у СМС порукама, и надасве упадљиво и трагично одсуство уредника од ауторитета и добрих лектора у издавачким кућама.

Тако чланови жирија углавном оцењују прошлогодишњу романескну продукцију. Дела у најужем избору разликују се од осталих али и међусобно.

"То су писци сасвим различитих генерација, који иза себе имају неколико романа или изграђене поетике, с друге стране то су и писци који се појављују с првим романом и заиста је невероватно колико су утемељени у све оно што је традиција и канон и у оно што се зове живот", рекла је Крстићева.

То су романи који су протекле године, по оцени жирија, означили помак у нашој књижевности. Ко ће понети титулу најбољег и Нинову награду сазнаћемо у понедељак у подне.

"Ја углавном четири књиге месечно читам, значи било је негде око педесетак, можда и нека више књига, па тако неке лагане ствари, пошто сам ја пензионер", каже Мирослава Томашевић.

Само у позајмном одељењу, око 80.000 наслова, док је укупан књижни фонд троструко већи. У 2018. години, набављено је око 11.000 књига, повећан број читалаца. Број позајмица, прешао је 100.000. Да је књига поново у моди, показује стаистика, али и многобројни млади чланови.

"Библиотека за мене представља место где проналазим све што ми треба, колико за факултет, толико и за мене приватно, тренутно читам, рецимо Горана Петровића". истиче Марија Луковић, студенткиња из Крагујевца.

"У средишту мог интересовања јесте пре свега књижевност, али поред књижевности, ту је, социологија, затим, ту су разне религијске књиге", истиче студент Арсеније Сретковић. 

А и писане речи, кажу библиотекари имају своје сезоне. Такозвана, лакша литература траженија је током лета. Уз зиму иде озбиљније штиво и увек актуелни класици. Дела о којима се говори, су и најпопуларнија.

"Серија Корени, изазвала је да кажем, бујицу људи који су дошли да траже Корене, актуелизује се оно што се на телевизији види. Увек актуелни такође страни писци, добитници Нобелових награда", објашњава Анђела Огњановић из Народне библиотеке "Вук Караџић".

Задатак који је пред себе поставила крагујевачка библиотека је промовисање књиге као непролазне вредности. Колико је духовних и научних достигнућа у њима сачувано, најбоље знају читаоци. А, за њих је књига, увек у моди.

Изгледало је као да од славља неће бити ништа, али смиреном чичи са планом и увек на акцију спремном мачку, стиже изненађење и срећни преокрет.

Читаоци то и очекују, јер су ови књижевни јунаци познати по вратоломним проналасцима и драматичним и духовитим решењима за мале и велике проблеме.

"Решење тог проблема заправо ће бити једна лепа прича о људској солидарности и о пријатељима, о добром почетку једне Нове године коју сви желимо. Оно што одваја Свена Нурдквиста од других илустратора је спремност да уђе у детаљ. Сваки пут кад читате и пажљиво посматрате те илустрације, ви откријете нешто ново, неки ситан детаљ, свако читање је у ствари један нови доживљај", каже уредник у "Кративном центру" Дејан Беговић.

Свен Нурдквист је једном рекао да не воли интернет, медије и комуникације савременог доба, јер производе проблеме. Убрзали су живот, људи су постали површни и то преносе на своју децу.

"Он се овим серијалом на неки начин бори да се људи врате према природи, да се подсете неких ствари, тог спорог протока времена, тих вредности које су свуда око нас", каже Беговић.

Сликовницом "Петсон слави Божић" завршава се серијал о догодовштинама фармера и мачка. Читаоци ће и даље уживати у илустрацијама Свена Нурдквиста у књигама које су написали Јуја и Тумас Висландер. Јунаци су крава и гавран, а први објављени наслов у тој едицији је "Мама Му прави кућицу на дрвету".

Такође, у ужем избору су "Кружок на златни погон" Слободана Мандића, "Заблуда Светог Себастијана" Владимира Табашевића, "Кречење" Жарка Радаковића, "Београдски трио" Горанс Марковић и "Неживоти и искључења" Милана Ковачевића.

О финалистима ће одлучивати жири који чине Тамара Крстић, Марјан Чакаревић, Бранко Кукић, Иван Миленковић и Зоран Пауновић.

За 14. јануар у подне заказано је проглашење добитника најзначајнијег српског књижевног признања.

Добитник претходне 64. Нинове награде за роман године је Дејан Атанацковић, за роман "Лузитанија" у издању "Бесне кобиле".

"Признања не би требало додељивати инфлаторно јер јасно је да великих, изнадпросечних, вишедеценијских доприноса култури нема толико да сваке године треба додељивати 15-20 лаурета. Не бих желео да дајем прогнозе, али мислим да ће их ове године бити од три до пет и то једно друштво може да прихвати. Не говорим о финансијском делу него о томе да свака инфлаторност обезвређује смисао признања", објаснио је Вукосављевић.

Национална признања треба да постоје, али би, каже министар, требало да буду израз "скоро неспорне, опште замишљене воље грађана овог друштва".

Напоменуо је да би признања требало да добију и они који нису познати широј јавности, али су својим радом током каријере давали изванпросечан допринос области културе у којој делују.

Министар је истакао да ће Нацрт медијске стратегије, који ће ускоро бити усвојен, регулисати емитовање скарадних садржаја у ријалити програмима на телевизијама са националном фреквенцијом.

"Обавеза Министарства културе је стална борба против непримереног садржаја на телевизијама са националном фреквенцијом. Медијска стратегија је оруђе којим ћемо се додатно борити против тога", наглашава Вукосављевић.

Даљински управљач не може бити главни судија

Одговарајући на опаске да ће "пре он остати без министарске функције, него што ће ријалити бити скинути с програма", Вукосављевић каже да он лично није имао никакве проблеме због својих коментара.

"Мени је проблем што неко на разуме о чему се ту ради. Држава ће или имати критеријум, као што их има углавном за садржаје програма телевизија које добију националну фреквенцију, или ће рећи 'то је небитно'. Ја не верујем да може да дође до званичног става да је то небитно. Према томе, одговор да је даљински главни судија, није добар одговор. Оно што мене за нијансу више брине јесте не то какви су коментари били из сфере политике већ релативно забрињавајуће ћутање из правца установа културе", истиче министар.

Коментаришући писмо Медијске коалиције премијерки Ани Брнабић, у коме се каже да је ситуација у медијима сваким даном све лошија и да су поједини новинари све угроженији, позивајући се на случај Милана Јовановића, министар је рекао да у том случају није реч о цензури него о криминалу, против којег ће се држава најоштрије борити.

"Реч је о криминалним чиновима који су недопустиви и ужасавајући за једно друштво а и борба против криминала припада тужилаштву, полицији, судовима. Очекујемо да ће сви ти органи до горњих граница своје надлежности максимално оштро реаговати у сваком случају кривичних дела која се директно или индиректно тичу представника медија", нагласио је Вукосављевић.

Борба за медијске слободе је борба која вечито траје

Медијске слободе јесу формално гарантоване и Уставом и законима, подсећа министар, али напомиње да ће борба за медијску слободу у оном ширем и дубљем смислу вечито да траје, са више или мање успеха.

Као највеће успехе у раду свог министарства Вукосављевић је издвојио отварање Народног музеја и Културног центра у Пекингу, а као највећи недостатак изостанак усвајања Стратегије културног развоја која ће, верује, бити усвојена ове године.

"Без те стратегије друштво зависи од тренутног политичког расположења, од слабости и врлина неког поједног министра, од његовог интересовања за поједину област. Лични афинитети министра не смеју да утичу на зацртану десетогодишњу културну политику", истакао је Вукосављевић.

Ипак, не жели да прогнозира када би Стратегија заиста и могла да дође на дневни ред.

Верује да је разлог за одлагање "загушеност система", а не то што у влади преовладава мишљење да има важнији ствари од Стратегије културног развоја.

Култура је, сматра министар, једна од најважнијих ствари у овом друштву.

За једног од најбољих младих челиста прогласили су га и чланови Њујоршке филхармоније.

Петар за РТС каже да је награда Артлинк фондације посебна по дугој традицији. Новогодишњи концерт му је, каже, први на Коларцу.

"Велика ми је част што ћу моћи да се представим публици. Свака сезона на Коларцу је феноменална, и надам се да ће ова бити још боља, али видећемо", додаје Петар.

Милан Ненадић је рођен 30. септембра 1947. године у Грковцима код Босанског Грахова. Објавио је двадесет књига поезије и превођен је на готово све европске језике.

Добитник је "Дучићеве", "Ракићеве", "Ћопићеве", награде Савеза књижевника Румуније, награда "Лаза Костић" и "Десанка Максимовић".

Наредни програм у оквиру овог циклуса је 15. јануара у Народном позоришту у Нишу. Том приликом своје стихове ће говорити песникиња Милена Марковић.

У Малој сали Коларчеве задужбине 19. јануара у оквиру циклуса "Поезија уживо" наступиће песник Љубомир Симовић.

Амос Оз рођен је у Јерусалиму 1939.године и добитник је бројних награда између осталих и Награде Израела и Гетеове награде, а његове књиге су преведене на преко 45 језика.

Он је аутор многих књижевних дела међу којима су романи Црна кутија, Познавати жену, Фима, Не одлази ноћас, Исто море, Мој Михаел и Јуда, аутобиографија Прича о љубави и тами, као и документарних прозних дела На тлу Израела, Падине Либана, Израел, Палестина и мир и Почетак приче.

Амос Оз је често помињан као могући добитник Нобелове награде за књижевност.

У разговору са новинаром АП-а 1998. гоине, Оз је указиво на велики проблем подела у израелском друштву, његова тадашња размишљања су и данас посебно актуелна, преноси агенција.

"Ми заправо покушавамо да испромовишемо оно што је такође врло битно а то је ромска проблематика. Ви знате да смо ми још увек у процесу декаде од 2016. до 2025, да постоји поглавље 23, које у свом у другом делу експлицитно помиње Роме", каже Драган Ристић, организатор Фестивала ромске културе и активизма.

Добру праксу запошљавања приказале су активисткиње.

"На основу њиховог модела покушаћемо да оснажимо Роме и Ромкиње да покрену неки сопствени бизнис како би развили сами свој посао", каже Софија Османовић из Центра за инклузију Рома.

Фестивал ромске културе и активизма подржало је Координационо тело за праћење реализације стратегије за социјално укључивање Рома и Ромкиња, Канцеларија за људска и мањинска права и као и Министарство кутуре и информисања. 

Присилно је станиште за емигранте свих раса и вера. Рад и привређивање не постоје, а грађани су остављени на милост и немилост сопственом сналажењу.

"'Блек лајт‘ је израз из физике, односно из оптике, то је једна врста ултраљубичастог светла које може да прозведе фотосинтезу, односно чак и живот у условима потпуног космичког мрака, односно у условима који не трпе некакву врсту егзистенције. Истовремено, наслов је и метафора, то и јесте црна светлост наше садашњости или будућности", наводи писац Миомир Петровић.

Кроз уметност, док траје стварање, човек успева да се ослобађа реалнога, тврди писац.

"У том смислу када почнете да се поигравате са тим демонима који вас приватно, грађански, лично разједају, ви и имате као један стваралац ефекат рашчињавања и одлажења у нешто боље, нешто смисленије, мислим или се надам да се исто дешава и читаоцу, не само читаоцу романа 'Блек лајт', него и мени као читаоцу других романа...", додаје Петровић.

Објашњава да је то тренутак ритуалног посвећења где успевамо на секунд да објаснимо себи смисао у иначе бесмисленом животу, каквим га осећамо у својој реалној егзистенцији.

"Блек лајт" приповеда о пораженим херојима који покушавају поново да буду хероји, о непокоравању и непристајању на недостојанство. О свету и друштву у каквом ми можда већ сада живимо, каже Миомир Петровић.

Због великог интересовања љубитеља класичне музике и слушалаца Радио Београда 2, Баштина и културна продукција РТС и Радио Београд 2 наставиће серију концерата у Галерији у Таковској од фебруара, једном месечно заједно са нашим истакнутим ствараоцима из света музике уз пренос на радијским таласима.

"Чини ми се да смо изгубили оно што смо имали дуги низ деценија, у ранијем времену. И мислим да је ова награда доказ колико је овом друштву потребна музика којом се бавим ја, заједно са својим ансамблом", рекао је Суђић.

Управо та његова бесмислена смрт послужила је Меши Селимовићу као лајтмотив да напише причу о братској оданости и човековој илузији да је религијском догмом, у свету са репресивим механизмом власти, могуће одбранити истину.

Измештањем радње у не тако далеку прошлост, Савин је поставио једну ангажовану, политичку представу која оштрим тоном прича о послератном периоду Брозове Југославије у којој су, као централне фигуре, битисали разни "партијски другови" који су, захваљујући својој тренутној моћи, били у ситуацији да олако одлучују о животима појединца...

У премијерној подели били су Никола Ристановски (Ахмед Нурудин), Ненад Стојменовић (Мула Јусуф), Александар Ђурица (Бегунац-непознати), Љубомир Бандовић (Хасан Џелебџија), Наташа Нинковић (Кадиница), Борис Пинговић (Муселим), Зоран Ћосић (Ухода), Слободан Бештић (Кадија), Марко Николић (Хаџи Синанудин), Небојша Кундачина (Тамничар), Танасије Узуновић (Кара Заим), Дарко Томовић (Миралај Осман Бег), Миодраг Кривокапић (Секретар), Марко Јанкетић (Младић), Игор Илић (Дервиш) и Жељко Гроздановић (Дервиш).

У међувремену, у представи трајно или повремено играју и Бојан Кривокапић, Бранко Јеринић, Александар Срећковић, Ивана Шћепановић, Душан Милосављевић, Милош Лаловић, Милош Маријан.

У претходних 10 година, "Дервиш и смрт" је на матичној сцени и бројним гостовањима у земљи и иностранству видело више од 51.000 гледалаца.

Осим публике, речи хвале за ову драму, којој су припала разна признања, нису штедели ни критичари.

Жељко Јовановић је, између осталог, оценио да је ово представа "која ће ући у анале нашег театра по својој прецизности, редитељској инвентивности и глумачким креацијама, као што је улога Ахмеда Нурудина, Николе Ристановског", док његов колега Владимир Стаменковић сматра да је "Дервиш и смрт" изванредан комад у којем су "све компоненте - глума, сценографија, осветлење, музика - плодотворно усаглашене".

У петак у представи ће играти Никола Ристановски (Ахмед Нурудин), Ненад Стојменовић (Мула Јусуф), Александар Ђурица (Бегунац-непознати), Љубомир Бандовић (Хасан Џелебџија), Наташа Нинковић (Кадиница), Борис Пинговић (Муселим), Зоран Ћосић (Ухода), Слободан Бештић (Кадија), Бранко Јеринић (Хаџи Синанудин), Небојша Кундачина (Тамничар), Танасије Узуновић (Кара Заим), Дарко Томовић (Миралај Осман Бег), Миодраг Кривокапић (Секретар), Марко Јанкетић (Младић), Милош Лаловић (Дервиш) и Душан Милосављевић (Дервиш).

"Тадија Чалуковић (16) стиже из будућности као готов писац, са романом будућности 'Мутант у возу', у којем мутира не само давну прошлост и постбудућност, могуће и немогуће, него и особине романа и представе о писцима", написао је писац Матија Бећковић.

Тадија Чалуковић наводи да "Мутант у возу" описује судбину усвојеног дечака и кроз шта је све пролазио у животу, незнајући до самог краја свој идентитет.

Роман је намерно сместио у 22. век како би доказао рудиментарну тезу да колико год напредовали у технолошком погледу људи, њихови карактери и појаве у друштву се вероватно неће никада променити.

"Бубе правим од разноразних рециклираних и природних материјала. Камен, дрво, одбачени неки делови од нечег сломљеног и разбијеног. Онда се то нешто споји у једну нову целину и добијемо потпуно нови живот. А сваки тај предмет мене инспирише, ти делови које нађем, они ме инспиришу за ту нову бубу. Дају ми идеју како би она требало да изгледа", каже Бојана.

Свака од 123 изложене бубе уметничко је дело различите величине, боје, материјала и намене.

"Те мале се могу носити као брошеви. Оне су направљене као једна мала комплетна скулптура и онда добија иглу са којом се може причврстити. Ја их зовем кућни љубимци које не морате да храните, само да их шетате. Такве не можете срести у природи јер су ово потпуно неке моје бубе", каже Бојана.

Бојана Бан се осим скулптурама бави и сликањем, графиком, цртежом, илустрацијом књига, те конзервацијом и рестаурацијом слика и икона.

Изузетно познавање заната и материје видљиви су током свих фаза његовог стварања. А био је изузетно продуктиван и оставио више од 1.200 скулптура.

"То је дело које би могло да покрије пет, десет живота неких вајара, међутим он је то успео са једном лакоћом, господственошћу, једном мирноћом да изведе. Прошао је кроз живот и оставио једно фантастично дело", каже историчар Душан Миловановић.

"Шљиварева је изванредна у свим пољима деловања. Њене драме се играју на сценама немачких позоришта. Нама је важан њен стални контакт са Европом. Са великим поносом сам изабрала паметну и младу жену са великим делом и великим даром. Сматрам да је наша основна дужност да младим људима дамо простор за деловање и креацију. На тај начин можемо да задржимо те младе људе у нашој средини, да би наше куће биле блиставе", казала је Вујићева.

Напоменула је да је затекла ситуацију у којој нема директора Драме у позоришту и да је о својим плановима разговарала са свима који су желели да је саслушају.

"Намера ми је да ми овде створимо тим доприноси развоју позоришта и ствара изузетну уметност. Сви су добродошли да заједно стварамо изузетно позориште. Разговарала сам и са Жељком Хубачем, који је био на месту директора Драме и уверена сам да ће и он допринети новим успесима нашег позоришта. Понашамо се партнерски и саслушаћемо свакога", нагласила је Вујићева и најавила премијере "Нечисте крви" Боре Станковића, "Сна летње ноћи" Виљема Шекспира на Великој сцени Народног позоришта у 2019. години.

Тања Шљивар је напоменула да је Хубач остао на месту драматурга у Народном позоришту и да верује да ће јој помагати из позиције уметничког саветника.

"Покушаћемо до краја сезоне да реализујемо план стварања представа Жељка Хубача колико нам околности буду дозвољавале. Скоро два месеца је Драма била без стваралачких процеса", навела је Шљиварева.

Истакла је да је Ивана Вујић тек друга жена у 150 година дугој историји националног театра.

"Дакле, имаћемо председницу Управног одбора (Јасна Димитријевић), управницу и мене као жене у националном тетару и то је веома важно јер треба пружати шансе свима који чине наше друштво. Не само младима", казала је Шљиварева.

"'Раша Плаовић' место за нове комаде домаћих писаца"

Истакла је да ће мала сцена "Раша Плаовић" бити место на којем ће се играти нови комади домаћих писаца.

"Налазимо се у најзначајнијој позоршној кући у Србији. Морамо да створимо одличну сарадњу и комуникацију између свих актера у процесу стварања представа и да инсистирамо на сталном учењу и усавршавању јер једино на тај начин можемо да развијамо овај театар", поручила је Шљиварева.

Како је додала, инсистираће да се ансамбл упосли представама које ће у уметничком смислу представљати корак напред.

"Покушаћемо на малој сцени такође да преиспитујемо створене каноне у позоришту, али и да представљамо скрајнуте ауторе као што је Биљана Јовановић, која је стварала када и Данило Киш и Мирко Ковач", рекла је нова директорка Драме.

У Народно позориште је, према речима Иване Вујић, ушла група младих људи, пре свих Ана Константиновић, која сада завршава докторат на ФДУ.

"Она предводи групу 'малих позоришних експерата' који су такође дипломирали на ФДУ чији ће задатак бити анализа и развој наше публике. Њихов пројекат ће бити фокусиран на упознавању младих људи који треба да буду наша публика у будућности. Афирмацијом сва три поља деловања националног тетара: Драме, Балета и Опере", рекла је Вујићева.

"Сарадња са националним театрима широм Европе"

Управница Народног позоришта је најавила сарадњу са националним тетарима широм Европе.

"Намера нам је да склопимо најбоље уговоре са сличним позоришним кућама у Лондону, Паризу и осталим европским престоницама ради уласка у занимљиве копродукције и сарадњу. Наставићемо сарадњу са свим националним театрима у региону, позориштем у Будимпешти... Покушаћемо да учествујемо са нашим представама на европским најзначајнијим фестивалима", додала је Вујићева.

Према њеним речима, посебну пажњу ће обратити на младе редитеље из Србије који раде у иностранству.

"Ту пре свега мислим на Милоша Лолића, који је један од водећих редитеља на немачком говорном подручју. Из Енглеске ће у наш театар стићи моја пријатељица Кети Мичел, која ће овде такође режирати", најавила је Вујићева.

Према њеним речима, У фебруару Народно позориште ће посетити драматург из швајцарско-немачке позоришне трупе "Римини протокол", који ће организовати радионице са нашим глумцима.

Вујићева је додала да јој је у плану и оснивање фондације Народног позоришта, у којем ће спојити приватно предузетништво са државним улагањима у театар.

"Имамо план да наша радионица на доњем Дорћолу постане наша нова амбијентална сцена", рекла је Вујићева.

Директорка Опере Народног позоришта најавила је премијеру опере "Коштана" за следећу годину, а директор Балета Константин Костјуков поновно постављање балета "Лабудово језеро".

Данашњи догађај представља и формални излазак из кризе Народног позоришта, које је у специфичним условима функционисало од почетка октобра.

Прво је тадашњи управник НП Дејан Савић сменио Жељка Хубача, директора Драме, а потом је део ансамбла Драме захтевао одлазак Савића са челног места у том театру.

Након месец дана и најављеног штрајка дела ансамбла Драме, Влада Србије је разрешила дужности управника Дејана Савића на његов захтев и на то место поставила еминентну професорку и редитељку Ивану Вујић.

Постављање Тање Шљивар на место директора Драме представља први значајнији потез Иване Вујић откако је дошла у Народно позориште.

"У тих десет слова, од којих првих пет призивају стену, а других пет пркосни стуб, стала је непоновљива људска и књижевна авантура у којој је Коцић писао отимајући од живота, а живео је без плана и реда, ношен страстима и вихорима, знајући шта хоће, али не знајући у каквом ће свету дочекати сустрашњи дан", рекао је Божовић.

Божовић је констатовао да је тешко наћи писца који је као Кочић од живота имао само борбу.

"Кочићеве приче оживљавају саме елементе егзистенције у свету у коме његови јунаци пате и страдају, падају у грех и искушења, доживљавају личне и породичне ломове", рекао је Божовић.

Пишући песничку књигу "Мапа", желео је, како је објаснио, да провери да ли се у савременим темама и значењима препознају трагови и одсјаји митских прича, прича дугог трајања, али и да испита могућности да се те савремене теме и значења обликују у причама које ће својим изражајним средствима и тематским потенцијалом имати значења и за људе другог времена и искуства.

"Поезија је један од неупоредивих начина да постављамо питања и потом трагамо за одговорима који ће, макар на тренутак, обасјати наш свет како то чини хумор у Кочићевим причама", рекао је Божовић.

Једногласну одлуку о овогодишњем лауреату донео је жири који су чинили Никола Вуколић (председник), Миљенко Јерговић и Младен Весковић.

Вуколић је оценио да "мисаоно богата, емоционално вибрантна, подстицајно асоцијативна поезија "Мапе" одсликава не само креативну индивидуалност песника, него и простор и време, историју и језик" и да Божовић данас представља једно од најзначајнијих имена нашег књижевног простора.

Весковић је указао на континуитет Божовићевог песничког ствалаштва, на специфичност његове поезије коју је описао као "разумну поезију која води одређеном помирењу са животом какав јесте и представља борбу портив очаја".

"Још није било добитника награде који се толико разликује од Кочића"

Јерговић, кога је Задужбина данас прогласила "амбасадором Кочићевог дела", приметио је да у дугом низу добитника Кочићевог пера и Кочићеве књиге није било писца који се тако интензивно по нарави и темпераменту разликује од Петра Кочића као Гојко Божовић.

Божовић је, према његовим речима, необично истрајан и разуман, што Кочић није био и "што га је скупо коштало".

"За све оно што се Кочић залагао у своје време које је било грозно, залаже се и Гојко Божовић у своје време за које још не знамо да ли је горе, али у складу са својим темпераментом и истрајношћу", приметио је Јерговић.

Рекао је да Гојко Божовић није само песник и прозаиста, већ и уредник и издавач и да у начину на који се он бави уређивањем и издаваштвом има нешто од узалудности са којом се бави и поезијом.

"Узалудно је писати поезију у овим нашим културама и још у ово време, али ми осим те узалудности немамо другог избора и немамо ништа важније", истакао је Јерговић.

Градња је почела 1927. захваљујућу Удружењу пријатеља уметности "Цвијета Зузорић" које је организовало донаторске књижевне вечери, представе, лутрије, балове.

Оливера Вукотић, ауторка изложбе каже да је Нушић предложио да се павиљон и удружење зову по Цвијети Зузорић, знаменитој Дубровчанки и први корак на том путу било је одржавање бала "1002 ноћи" и многих других балови. 

На поставци фотографије, каталози, писма - документарна грађа из бројних институција. У центру пажње богат излагачки програм у павиљону. 

Прва је отворена Јесења изложба, крајем децембра 1928. Излагали су великани попут Уроша Предића, Милене Павловић Барили, Томе Росандића, Бете Вукановић. 

"У принципу Павиљон није променио своју хуману и племениту намену до данас. Удружење уметника Србије је одржало некако тај континуитет, наилазило на многе препреке, међутим, као што видите на изложби уметници и друштво су ишли раме уз раме", каже Mирослав Лазовић, председник УО УЛУС-а.

Документарна поставка "Историјски моменти из живота Уметничког павиљона Цвијета Зузорић" уместо у Цвијети, у галерији УЛУС-а до 22 . јануара, јер у Павиљону - нема грејања.

Главни јунак је Мајстор, писац који се због губитка сећања обраћа италијанском научнику Петинију, који му помаже да поврати изгубљену способност разумевања прошлости.

Гаталица заправо евоцира мит о писцу, о његовом служењу култури сећања, његовој моћи да ремеморише изгубљено и поврати нашу страст у наш живот који се гради на прошлости и њеним културним и онтолошким моћима.

Награда у част Стевана Пешића (1939-1994) додељује се 24. пут за најбољу књигу на српском језику, која евоцира теме и поступке нашега писца чије је дело остварено у великом броју жанрова (поезија, есеј, путопис, проза, драма).

Додељују је Градска библиотека у Новом Саду и Савет Месне заједнице Ковиљ, родно места писца, у оквиру манифестације Меморијал Стевана Пешића.

Награда се додељује почев од 1995. године, а досадашњи добитници награде су значајни аутори савремене српске књижевности од Данила Николића, Драгана Јовановића Данилова, Драгана Прола, до Раше Попова, Душка Новаковића, Марије Шимоковић, Мирослава Цере Михајловића и Николе Вујичића.

И док су чланови управе изразили велику захвалност што се Витезовић, упркос здравственим проблемима, прихватио ове дужности, полемика се водила око функције заменика.

На седници је подржана идеја оснивања Академије књижевника Србије и формирана радна група, која ће се тиме бавити, а у којој су Срба Игњатовић, Александар Петров, Радомир Андрић и Адам Пуслојић.

Дато је зелено светло и пројекту "Господин Дунав", као и најављеном оснивању Балканске федерације писаца. Одређено је да ће се издавачком делатношћу Удружења бавити Петар Жебељан и Миломир Краговић.

Како само у Београду чак 3.700 улица немају имена, одлучено је да у року од месец дана УКС понуди списак писаца (Миодраг Булатовић, Петар Пајић, Радомир Брајковић, Радослав Братић), према којима би биле именоване улице и то не само у престоници. Чланови УО позитивно су оценили и предлог Координационог одбора уметничких удружења и КПЗ Србије, по коме би издавачи који књиге објављују на ћирилици били за 50 одсто ослобођени од ПДВ.

Витезовић је на седници кратко рекао: "неки су разочарани што на Скупштини нису изабрани у управу, а ја сам разочаран што сам изабран. Једном приликом сам себи рекао како сам овластио породицу да ме после 70-те године не пушта из куће. Сад сам ту границу прешао, али сам захвалан свима који су веровали у мене. Међу првим потезима које би требало урадити, јесте настојање да се рехабилитују уметност и углед писаца".

"Морам да се упознам са процедуром заказивања прве седнице УО. Након тога покушаћу да анализирам ситуацију у Народном позоришту заједно са Иваном Вујић. Да видимо у каквом стању су анасамбли Драме, Опере и Балета и шта можемо да направимо корисно до караја сезоне" рекла је Димитријевићева.

За чланове Управног одбора именовани су Никола Мијаиловић, оперски певач и редовни професор Факултета музичке уметности у Београду, примабалерина Ашхен Атаљанц, оснивач Плесне школе "Ашхен Атаљанц", Филип Бојић, доцент на Правном факултету Универзитета у Београду, Марко Чкоњевић, дистрибутер за кинематографију, менаџер у култури и оснивач "Fame solutions" у Београду.

Остали чланови су Дејан Коларов, солиста Балета Народног позоришта у Београду, и Јасна Нуховић, дипломирани правник из Народног позоришта у Београду.

Именовањем чланова Управног одбора, настављено је конституисање управе Народног позоришта које треба да модернизује национални театар, уведе богатију и разноврснију продукцију, оствари снажнију међународну сарадњу и копродукцију и развије образовне програме.

Уз модернизацију рада, неопходно је унапређење услова рада, што укључује обнову дела инфраструктуре и бољу организацију рада, наводи се у саопштењу са данашње седнице Владе Србије.

"Књижевник је, али на почетку има једну потпуно другу димензију. Он улази као провалник код једне госпође у стан покушавајући да је опљачка а уствари пљачка самог себе јер је упао у своју креативну блокаду. Заправо га срећемо у разним његовим полу лудилима уметничким и схватамо колико је тешко једном уметнику да породи своје уметничко дело", рекао је глумац Милорад Дамјановић.

Сви сукоби и односи у комаду проистичу из ратних околности у којима се радња дешава. Јунаци теже уметности истовремено жудећи да им се испуне основне људске потребе.

Вероника је између глади и сна о Офелији - тумачи је Јелица Ковачевић.

"Најтеже је у овој позоришној представи било направити Веронику баршунасту, непостојећу а опет постојећу у том драмском делу као глумицу која је хистерична, која је размажена, која жели да игра Офелију, њен лик, њена улога у животу коју никада неће достићи", каже Јелица Ковачевић.

"Неиспричано" у Београдском драмском позоришту 28. децембра.

Као таква увек је актуелна. Ново, осавремењено извођење на то подсећа са мање речи а више покрета. Настоји да људске вредности приближи млађим гледаоцима.

"Остаје та вечна тема самољубивости која се у данашње време односи на ту поплаву селфија, опседнутост собом и својим изгледом и наравно то је нешто са чим је ова бајка веома у тренду. С друге стране, наше друштво оптерећује тај манир улизиштва, полтронства. Мислим да је то одувек постојало, али мислим да је сада веома отворено и веома јако. У том смислу желимо деци да укажемо да су то лоше особине, да треба да буду поштена, искрена, храбра и да на такве ствари не наседају", рекла је ауторка и редитељка Јелена Кајго.

Цара игра Славен Дошло. Оваква представа за њега је ново искуство.

"Овај цар, морам признати, није баш најпријатнији и најсвеснији себе, окружен је поданицима који га константно умањују у суштини, тако да он је стварно потпуно у неком свом свету, сам себе покушава да забави и стално му је досадно", каже Славен Дошло.

Захваљујући кореографији Дејане Воларев, представа је енергична, виртуозна игра и одличан изазов Битеф денс компанији, у којој су ученици трећег и четвртог разреда Одсека за савремену игру Балетске школе "Лујо Давичо".

"Ја најискреније обожавам да плешем у овој представи и уопште ми није тешко док сам на самој сцени, после сцене испустимо душу, али за све ово док смо на сцени је прелепо. Плес је наравно наш фах, а сад глума и све мора бити баш из срца", каже плесач Одсека за савремену игру Уна Вујошевић.

Костиме је урадила Селена Орб, музику потписује Александра Ђокић. После премијере "Царевог новог одела" 22. децембра, репризе су 23, 24, и 25. децембра.

Придружујући се овом пројекту РТС Издаваштво је објавило књигу која поред сценарија свих епизода садржи велики број фотографија и одабране слике из серијала.

Аутор овог јединственог пројекта је Небојша Брадић, главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма и некадашњи управник Народног позоришта у Београду.

На представљању књиге говорили су редитељ Мишко Милојевић, сценаристкиња Тамара Барачков, књижевник и писац Вуле Журић и одговорни уредник РТС Издаваштва Драган Инђић. У име КУП-а присутне је поздравила Данијела Пурешевић, одговорнa уредница редакције за културу КУП-а РТС.

"Први пут смо књигу објавили у исто време када и телевизијску серију. Раније је то било неколико година, па и деценија касније. С обзиром да је био у питању сценарио морали смо да нађемо нови формат представљања књиге. Колико је успешан показаће време и читаоци, али сигуран сам да ће гледаоци серије имати ново задовољство, задовољство читања које се разликује од задовољства гледања и пружа машти да се размахне", рекао је Драган Инђић, одговорни уредник РТС издаваштва.

Ово је први пут да је књига рађена паралелно са телевизијском серијом и да се појавила у јавности током њеног емитовања што представља вредан куриозитет у години када једна иституција културе обележава 150 година, а друга је обележила 60 година постојања.

Кроз судбине занимљивих личности из богате историје Народног позоришта приповедају се интригантне и мање познате приче о његовим оснивачима, глумцима, оперским певачима, балетским играчима, писцима, управницима, редитељима, сценографима, костимографима, кореографима, сценским мајсторима...

"Сценарио, у суштини, није никада писан за читање, писан је за снимање и има ту функцију, он је доста штуро написан посебним стилом који не комуницира нарочито са читаоцима. Тако да када се јавила идеја о књизи која би пратила серијал, задатак је био озбиљан, јер је од мене као сценаристкиње захтевано да нађем адекватну форму која би била одговарајућа књизи. Сценарио је прошао одређене измене, уместо описа простора смо имали фотографије из емисије како бисмо дочарали шта је пратило текст наратора и глумаца", нагласила је Тамара Барачков, сценаристкиња и драматург серијала.

Свака од десет епизода постављена је у различитом кључу, другачијег драматуршког и редитељског израза, тежећи да се у приступу удаљи од класичне и конвенционалне документарно-игране форме. Десет чинова – десет епизода. Свака другачија, свака на свој начин у другом жанру, свака да живи за себе, а опет, када стане поред друге, представља интересантно телевизијско тумачење историје националног театра.

У мозаику сачињеном од медаљона из историје националног театра, преплиће се реално и фиктивно, прошлост и садашњост, оживљавају знамените личности, разговара са садашњим уметницима и позоришним радницима.

"Књига садржи библиографију коришћене литературе и заснива се на егзактним подацима о историји Народног позоришта. Она представља поуздан водич за истраживаче, писце и историчаре културе који прате историју Народног позоришта", навео је Вуле Журић.

Серијал је настао кроз вишемесечна темељна истраживања и припреме, уз подршку Музеја позоршне уметности, Музеја Народног позоришта у Београду, Архива Србије, Југословенске кинотеке, Филмских новости, Архива РТС, Музиколошког института САНУ.

Снимање је трајало од децембра 2017. до јула 2018. године, а у серијалу је учествовало више од педесет извођача, како глумаца који су оживели знамените личности које су повезане са историјом Народног позоришта, тако и уметника чије се стваралаштво везује за национално позориште.

Креатор серијала је Небојша Брадић, главни и одговорни уредник КУП-а, драматург и сценариста Тамара Барачков и редитељ Мишко Милојевић.

У духу времена када је Народно позориште почињало своју историју, на представљању књиге у Галерији РТС-а овом приликом изложени су костими из серије "Корени" по роману Добрице Ћосића.

Костими су рад Бориса Чакширана, по избору Сузане Глигоријевић, руководиоца Службе за примењени дизајн РТС-а која је са својим тимом поставила ову сцену и значајно су обогатили садржај Фундуса РТС-а.

На почетку вечери посетиоце је поздравио главни и одговорни уредник Радио Београда 2 Радоман Кањевац.

Наредно вече програмског циклуса "Поезија уживо!" биће одржано у Коларчевој задужбини у Београду, у суботу 29. децембра, када ће своје стихове, уз директан пренос на Радио Београду 2, говорити песник Милан Ненадић.

Милан Ненадић је рођен 30. септембра 1947. године у Грковцима код Босанског Грахова. Основну школу и гимназију је завршио у Босанском Грахову, а потом је уписао студије југословенских књижевности и савременог српскохрватског језика на Филозофском факултету у Сарајеву.

Од 1974. године живео је у Београду, где је провео десет година, преселивши се потом у Зрењанин 1984. године. Од 1998. године је Петроварадину, где и данас живи.

Објавио је двадесет књига поезије и превођен је на готово све европске језике. Добитник је Дучићеве, Ракићеве, Ћопићеве, награде Савеза књижевника Румуније, награда "Лаза Костић" и "Десанка Максимовић".

Улазнице за вече Милана Ненадића љубитељи поезије могу преузети на благајни Коларчеве задужбине.

Ове године у конкуренцији за атинску Награду за најбољу преведену књигу у Грчкој нашли су се, између осталих, и Маргарет Атвуд из САД, Клаудио Магрис из Италије, Алфонсо Висенте из Шпаније. 

У конкуренцији за награду за дело написано на грчком језику било је 10 аутора.

Теодорос Грегориадес, председник жирија за најбољу преведену књигу, рекао је о делу Александра Гаталице да је пред читаоцима "велики роман, који сажима не само једну, већ многе историје које је уплео Први светски рат". 

"Овакво дело немају многе европске књижевности, па ни грчка књижевност", рекао је Грегоријадес.

Роза Луксембург је и даље инспирација на побуну, у добу где је побуна, против свега што је нечовечно, насилно и израбљивачки, невидљива. Она нам и даље поставља питање: где је побуна и да ли је могућа?

Радња представе је представљена сусретом четири револуционара: Улрике Мајнхоф, припаднице фракције Црвене армије, Кастровог саборца Камила Сијенфуегоса, Фањи Каплан, атентаторке на Лењина и „Црвене Розе“ – Розе Луксембург.

Ова четири револуционара се у представи шетају кроз време и причају једни са другима, али и са нама „са оне стране“. Шта то они поручују у свету Хармсовског апсурда, коме је, иначе, у подтексту и посвећена ова представа - где је све могуће и ништа није могуће, где људи нестају,
где се пијано наздравља револуцијама и певају хитови Лејди Гаге и „Бони Ем“, где се тела убијених револуционара бацају у канал, спаљују, нестају у океану, где повремено просијавају светле душе које нас и позивају на узнемиравање, на борбу за смисао ван наметнутог матрикса.

Сусрет ових ликова дешава се у становима који служе као револуционарне ћелије, у затворским ћелијама али и у позоришту током пробе. Простор УК „Стари град“ нуди идеалну ситуацију у том смислу – даје „Дах театру“ могућност, уз минималне сценографске интервенције, да позове публику на кретање кроз те ћелије, где ће моћи да да се определе за ону револуцију у коју они сами верују или да се не определе уопште.

Гледаоци више нису само „невини“ посматрачи или конзументи позоришног чина већ су и потенцијални саучесници. Они бирају или су изабрани да учествују у раду појединих ћелија.

Ако Роза Луксембург представља принцип ненасиља по сваку цену онда нам Улрике Мајнхоф нуди озбиљно питање – шта доведе особу, са идејама да свет треба да се мења набоље, када схвати да је све ћорсокак, да само удара о зидове, да права револуција није могућа, да постане чланица терористичке групе која оправдава убијање људи?

Слободан Владушић наводи да у роману има елемената трилера и историјског романа, као и црте мистике и љубавног романа.

"Верујем да ће та жанровска поливалентност романа утицати на то да он буде занимљив и читаоцима којима можда Први светски рат не значи оно што значи нама у Србији", каже Владушић.

Пре промоције романа, професор Владушић и кинески студенти српског језика упознали су се на предавањима на Пекиншком универзитету за стране студије.

Шта кинески студенти читају од српске књижевности

Лиу Цићинг, студенткиња Пекиншког универзитета за стране студије, каже да им је Владушић представио три српска писца – Стевана Раичковића, Васка Попу и Иву Андрића.

Лиу Дингђи, са истог универзитета, истиче да је сазнала много и да је сада још више заинтересована за српску књижевност. "Свидела ми се поезија коју нам је професор читао", каже Лиу Дингђи.

На питање шта су од српске књижевности прочитали, кинеске студенти углавном одговарају – "На дрини Ћуприја".

Андрић је један од ретких домаћих писаца који је преведен на кинески језик. Културни центар у Пекингу, који и носи име нашег Нобеловца, могао би да постане место где ће још неки српски аутори бити преведени на кинески.

"Најстарији експонати настали су у доба владавине династије Шанг, која је владала Кином од 17. до 18. века пре нове ере, династија Ћин и Хан, које су владале од 3. века пре нове ере до 3. века нове ере, и коначно династија Ћинг и Минг, чија је владавина обележила период од 1644. до 1911. године", рекла је Евгенија Блануша, кординатор изложбе.

Министар је нагласио да је један од приоритета Владе Србије унапређање односа са Кином.

Делегација Националног музеја Кине борави у Београду поводом изложбе "Сва лица културе. Сликарство и живот учењака древне Кине" која се отвара у Народном музеју у Београду.

Женчун је изразио задовољство због прилике да српску публику упознају са дометима традиционалног кинеског сликарства, калиграфије, керамике и представе у српском националном музеју предмете од жада, кинеску бронзу, делове намештаја и текстила.

Он је нагласио да се паралелно са излагањем кинеских предмета, воде разговори о избору српских експоната, који би на најрепрезентативни начин представили српску историју кинеским посетиоцима у Националном музеју Кине.

Вукосављевић и Женчун су разговарали и о изложби кинеске бронзе, за коју је министар рекао да би био највећи културни догађај не само за Србију, већ и за цео регион. 

Заменик директора Националног музеја Кине сагласио се са министром Вукосављевићем да се сарадња свакодневно развија и нагласио да није у питању само сарадња два музеја, већ два министраства и две владе.

Женчун је захвалио министру Вукосављевићу на уложеном труду да се се сарадња двеју земаља, у области културе, подигне на виши ниво. 

Представници две делегације изразили су наду да ће сарадња наставити да се интензивно развија у складу са постављеним темељима и досадашњим активностима.

Модератор округлих столова, селектор, председник и члан жирија на домаћим и међународним позоришним фестивалима (Стеријино позорје, ИНФАНТ, Фестивал Јоаким Вујић, Фестивал класике , ЈоакимИнтерфест, Фестивал праизведби...).

Члан Удружења новинара Србије и Удружења позоришних критичара и театролога Србије.

Добитник Годишње награде РТС-а, где од 1989. године до данас обавља низ одговорних дужности.

Од 2002. године аутор-уредник у Културно-уметничком програму Телевизије Србије, покретач и аутор култног серијала Читање позоришта.

Аутор и уредник хроника најзначајнијих домаћих позоришних фестивала (Стеријино позорје, БИТЕФ, ИНФАНТ, МЕСАМ, Јоаким Вујић, Фестивал професионалних позоришта Војводине, Фестивал класике, Дани комедије, Дани Зорана Радмиловића, ЈПФ, Фестивал праизведби...) и бројних документарних ТВ емисија и ТВ фељтона.

Од 1989. до 2002. године био је новинар, уредник и Одговорни уредник Редакције за културу Радио Београда 2. Покретач и аутор култног ток-шоу програма Радио парламент, серијала о позоришту Препознавање, итд. Аутор и уредник бројних емисија и серијала из области културе и уметничког стваралаштва на телевизији и радију.

Приредио антологију Кратка светска прича, аутор две књиге животописа неких од најзначајнијих и најконтроверзнијих личности домаће културне и јавне сцене: Због њих су многи губили главу и Источно и западно од раја. Аутор монографије Породичне и друге приче (о драмском стваралаштву Биљане Србљановић) и поговора за књигу првоизведених драмских текстова Првих пет.

Осим на програмима радија и телевизије, ауторске текстове, критике, колумне и фељтоне објављивао је у водећим домаћим новинама, магазинима и часописима.

Аутор и литерарни уредник у магазинима Профил, Дама и Јефимија (1995 - 2002).
Позоришни критичар и уредник културне рубрике у дневнику Глас јавности (2006 - 2008.), хонорарно.

Критику и кратку прозу објављивао у Књижевној речи, Књижевним новинама, књижевним алманасима, а новинске текстове, критике, колумне и фељтоне у водећим домаћим новинама, магазинима и часописима (Политика, НИН, Дуга, Интервју, Илустрована Политика, Блиц, Глас јавности, Европа...).

У "Луткару" ваш јунак идентитет проналази у припадности породици индоевропских језика, а овде?

– На неки начин он покушава да нађе идентитет у свемиру, схвата да је космичко биће, али не види ништа у универзуму што му може пружити утеху или олакшање у врло тешкој животној ситуацији у којој се нашао, јер лекар му је саопштио да болује од неизлечиве болести. Принуђен је да утеху нађе у сасвим другој равни.

Кажете да се "деца и религиозни лако суочавају с пролазношћу". Шта је са осталима?

– Јунак књиге је импресиониран капацитетом људског мозга, али да ли је то исправно? Можда и не, јер видимо и превише, осигурана нам је интелигенција што значи да морамо да живимо уз свест о смрти, током читавог живота, а то је висока цена која мора да се плати за све друге квалитете које има људски мозак.

Да бисте заиста схватили да живите, морате да будете свесни чињенице да једнога дана више нећете бити живи. То је на неки начин равнотежа, или бисте, такође, могли рећи да су то две стране једног новчића, да јесте а онда да нисте.