"А шира породица јесте народ. Не само морачки, већ укупно и српски народ. И духовност тога народа је и моја духовност, у елементима у којима се она зачела, онда када смо први пут читали важне књиге и сретали први пут важне људе са посебним судбинама које нису опште. Они читаоци који буду препознали у свом памћењу и у својој души такве музејске експонете и у портерима људи и у судбинама људи, они су којима сам наменио ове поеме", истиче Драган Лакићевић.

Објашњава зашто га има више у поезији него у прози.

"Можда сам ја мало више песник него прозаист. Ове су поеме као приче могле да буду проза, али њихов емотивни капацитет њих је изломио у стихове и оне су постале поеме. Зато што је у њима осећања, емоција, унутрашњег живота било онолико да поезија претегне у односну на прозу", каже Лакићевић.

У "Породичном музеју" има доста архаичних речи попут речи казивар.

"То је исто део музеја. У музеју су архаичне ствари, па и архаичне речи, архаични предмети по којима се неке речи зову. За те предмете већ нико не зна. Зна само етнографија, али их ја овде некако бележим, приближавам савременом читаоцу и оживљавам на тај начин", напомиње Лакићевић.

Читаоцу тако преостаје да види колико се његов породични музеј подудара са ауторовим.

Андрић је у свом обраћању истакао да Београдски сусрети писаца припадају најзначајнијим догађајима у култури Београда и Србије и да "непотрошиве хуманистичке идеале богате мелемним своствима мира, ширењем постојећих поетичких граница, узајамног поштовања и толеранције различитости".

Посебни саветник министра културе и информисања, књижевник Драган Хамовић је подсетио да када су настајале или се обнављале државе као што је Србија и када су народи, као што је српски, тежили ка слободи, борили се за своје име и место под сунцем, било је саморазумљиво да писци дају смисао и смер тој борби.

"Били су то углавном племенити напори и улагања за памћење, ако се памте. Требало је заједници којој рођењем и језиком припадате обезбедити оквире за достизања слободе коју су империје, европске и азијатске, ускраћивале. Да ли је данас другачије, јесу ли данас писци потребни својим заједницама, или су пак вишак?", упитао је Хамовић.

Примећује да су "наметнути задаци" неподношљиви за ствараоце, али је "унутрашњи морални налог, којим искорачимо из нарцизма и себичности, импулс без којег нема књижевности".

И данас, додаје, препознајемо дух империјалног поробљавања и колонизације, у меком и тврдом облику, различите и подмукле атаке на слободу људи и народа, атаке чињене под заставом универзалних вредности.

Писце је поздравио и помоћник градоначелника Београда Андреја Младеновић.

Он је истакао да је борба за књигу и писану реч међу најважнијим борабама и замолио све госте Сусрета писаца да што више приближе своја дела деци, како би заједно довели до победе књиге.

Писац и председник Управног одбора УКС-а Миодраг Јакшић представио је све учеснике манифестације, посебно добитнике награде "Повеља Мораве" Милисава Миленковића и Атилу Саба Палоца (Мађарска).

Књижевни сусрети трајаће до 24. септембра и биће у знаку неколико годишњица: 150 година од рођења Алексе Шантића, 125 година од рођења Милоша Црњанског, 120 година до рођења Десанке Максимовић и Растка Петровића, 120 година од рођења Федерика Гарсије Лорке и Бертолда Брехта.

Радни састанак са руководством, Мировић је одржао поводом припреме културног програма за обележавање стогодишњице присаједињења Војводине Србији и почетка нове позоришне сезоне.

"Од расположивих 25 милиона динара, само 15 милиона је до сада било предвиђено за програмску продукцију", што је, како је Мировић рекао, "мизерно мало".

"Ради поређења Народно позориште у Београду има 110 милона динара за исте те намене. Желимо да се у наредне три године приближимо том новцу", исткао је Мировић.

Такође, напомиње да је договорено издвајање значајних финансијских средстава за реконструкцију сценске технике и набавку нових инструмената, као и да је најважније да се обезбеди простор за нова запошљавања од јануара 2019. године.

"Донео сам одлуку да издвојимо више од 20 милиона динара за степениште испред улаза у позориште. Недопустиво је да изгледа као до сада", рекао је Мировић.

Управник СНП-а Зоран Ђерић рекао је да је управа обрадована таквим обећањима, као и да ће показати да заслужује ту подршку.

Ђерић је рекао да позориште има 516 стално запослених и 12 на одређено.

"Дозвољено нам је 539, али нисмо имали могућност да попунимо тај број", напоменуо је управник и изразио наду да ће се и та ситуација променити.

Фрљић последњих година ради у Немачкој, па је тема представе проблематична отвореност немачког друштва за странце и поновно јачање ултрадесних покрета.

Овај редитељ је навео да жели да остане отворено питање да ли је оно што се дешава на сцени фикција или истина.

"То свако за себе решава. Три члана ансамбла су се за потребе представе учланили у АфД. У Берлину нико није веровао да су се стварно учланили у АфД и то показује да колико год покушали да изведемо нешто документарно, на крају публика одређује да ли је истина, или фикција", рекао је Фрљић.

"Мокрањац је био један од оних Срба који не чекају да се ствари саме догоде и којима нико не смета и не стоји на путу. Био је интелигентан, упоран да пронађе начине како би у свом времену постојао и стварао", каже Аја Јунг, беседница.

Почетак фестивала обележила је и песма. Заједничко извођење Мокрањчеве шесте руковети, натпевавања хорова учесника програма и града домаћина.

"Ми имамо ове године практично интернационално натпевавање. Сви долазе у Србију са једном Мокрањчевом композицијом. Ми се надамо да ће је они задржати на репертоару, и да ће после ње пожелети да открију целог Мокрањца. То је у ствари мисија натпевавања", каже проф. др Сања Маринковић, селектор "Мокрањчевих дана".

За престижну награду статуету Стевана Мокрањца и самостални концерт на следећем фестивалу, натпевавали су се реномирани хорови из Словеније, Албаније, Бугарске и Србије.

Слоган "Осу се небо звездама", по стиху из Друге руковети, уклапа се у концепт овогодишњег фестивала који се окреће и ка другим уметничким областима. У Дому Културе отворена је изложба слика Милоша Шобајића из колекције галерије "Радионица душе". 

"Ово показује лице Србије које треба да се покаже у свету и драго ми је што су међу 72 уметника на Октобарком салону у Београду уметници из целог света, са свих континената и велики број наших уметника", напоменула је Брнабићева за РТС.

Према њеним речима, ово је један од догађаја за које ће Влада Србије увек да нађе времена и енергије, зато што то јесте имиџ Србије који желимо да покажемо.

Упитана шта је записала на дрвету, којим се на Салону представила једна од најинтригантнијих уметница у свету Јоко Оно, Брнабићева је рекла: "Написала сам да се поносим Београдом, Србијом и да је за Србију будућност креативна".

У Музеју града Београда у наредних шест седмица, под слоганом "Чудо какофоније", своја дела у пет простора представиће 72 уметника из целог света.

Градска секретарка за културу Ивона Јевтић подсетила је да је претходни Октобарски салон имао 17.000 посетилаца и додала да сада очекују много већу посећеност.

Како је навела, овај Октобарски салон обећава да буде један од најбољих до сада, додајући да се стратегија културе Београда много променила.

Вршилац дужности директора Културног центра Београда Гордана Гонцић рекла је да је за њих припрема Октобарског салона било "чудесно путовање" и да су им уметнички директори и кустоси Данијел и Гунар Кваран подарили нови поглед на свет уметности.

Она је навела и да је Октобарски салон у Београд ове године довео све савремене визуелне уметности у свој њиховој разноврсности и различитости, а да је "какофонична структура изложбе премостила националне, расне, родне, генерацијске, класне и све друге категорије". 

Гунар Кваран је објаснио да је концепт Октобарског салона заснован на разноврсности и да одражава светски тренд - да више не постоји доминантнан модел или покрет у уметности. 

Како је објаснио, у свету више не постоји један уметнички центар, већ мноштво у свим земљама и на свим континентима и Октобарски салон треба управо да прикаже тај диверзитет уметничког света.

Глумица Марија Каран за промоцију савремене визуелне уметности, отворила је Октобарски салон са жељом да Београд увек сија као вечерас.

Том Сакс је у оквиру свог перформанса лансирао ракете у небо Београда, чиме ј Београд лансирао међу звезде и поставио га на сам врх света, рекла је Каран и пожелела да Београд увека сија као што је то вечерас.

У оквиру трибине "Радионица звука", према истоименој серији Драмског програма Радио Београда, у Мокрањчевој родној кући у Неготину биће представљена два радиофонска остварења.

У уторак, 18. септембра у 12 сати, на програму је је радиофонска поема Иване Стефановић "Велики камен" (награда "При Италија", 2017), о којој ће поред ауторке говорити и музиколошкиња Ана Котевска.

Последњег дана фестивала, у петак 21. септембра, биће представљено и остварење "Студеница - Двери Светог Саве" ауторке Тање Радујевић Сусе, о коме ће, осим ауторке, говорити Предраг Стаменковић, уредник "Радионице звука".

Видећемо радове интернационалних уметничких звезда попут – Муракамија, Ероа, Јоко Оно, али и дела наших младих аутора. И тематски оквир манифестације је широк – без ограничења.

"Кад пролазимо кроз целу изложбу различити гласови гласно нам говоре, вичу, причају различите приче. Сами радови, сваки рад је снажан, има неки свој израз, све то заједно се лепо уклапа и ствара тај утисак какофоније", наводи Гунар Кваран.

Овогодишњи салон нема централну поставку. Изложба "Чудо какофоније" дешава се у неколико галеријских простора. Први пут и у галерији САНУ. Захваљујући добрим галеријским условима ту су и дела Величковића, Кифера, Тома Сакса.

"Ја сам јако задовољан што сам присутан овде, то је неочекивано и очекивано, али у сваком случају се чини да ми одговара оваква међународна изложба пуна важних аутора. Врло сам срећан што сам ту", наводи Владимир Величковић.

Идеја кустоског тима јесте да кроз различите медије – видео, скулптуру, слику, перформанс 57. Октобарски салон истакне какофоничну структуру уметничке продукције која потире националне, расне и родне категорије.

Октобарски салон одржава се од 14. септембра до 28. октобра 2018.

Друга асоцијација јесте, како је приметио, свет у коме више не владају људи, свет у коме владају машине или роботи или свет, као у филму "Планета мајмуна", где владају мајмуни те није случајно да се на плакату Битефа налази горила.

Као филозофу трећа асоцијација му је Диоген из Синопе, који је пре 2.400 година шетао улицама Атине усред белог дана са упаљеном свећом и када би му неко пришао и питао шта ради, он би одговорио: Тражим човека.

"Коју год од ових асоцијација да одаберете, видећете да дистопијска фантастика данас постаје сурова реалност. Никада раније у историји човечанства свет се није налазио пред оволиком реалном могућношћу да не само због климатских промена или нуклеарног рата, или новог или старог фашизма, нестану људи са света, него да нестане и сам свет", оценио је Хорват.

Упозорио је да свакодневно нестају светови људи, светови људи из Сирије или Јемена који беже од рата, а у Европи не наилазе на добродошлицу.

Вечна транзиција на Балкану

Једнако тако, додаје, на Балкану, током такозване вечне транзиције, нестају светови људи, оних који нису способни да прехране своју породицу, плате рачуне за воду или струју.

"Не ради се више само о томе да сведочимо расту десног популизма или ауторитарних режима, оно чему сведочимо, а то се догодило пре неколико месеци, јесте да министри западноевропских земаља говоре о томе да ће поново успоставити или установити такозвану Осовину, нешто што смо у Другом светском рату познавали као Осовину зла, која је наметнула нацизам и фашизам и довела до концентрационих логора", упозорава Хорват.

"И не ради се више о фантастици ако пред очима имамо слику малолетне деце која се тренутно налазе заточена у камповима. Не ради се о фантастици ако имамо бродове пуне избеглица којима европске луке не допуштају да пристану. Не ради се више о фантастици ако кажемо да се овде и сада налазимо у опасном тренутку у коме није у питању само свет и људи, већ читав опстанак планете", додао је Хорват.

Представе на Битефу о успону деснице

Многе представе овогодишњег Битефа баве се успоном радикалне деснице, екстремизма и ауторитарних режима, међутим, каже Хорват, нови и стари фашизми нису пали са неба.

"Фашисти не долазе на власт тако што обећају концентрационе логоре. Фашисти долазе на власт тако што обећају да ће вратити понос и достојанство оним јадним људима који су прве жртве економске кризе. Тренутни раст фашизма и ауторитарних режима широм Европе дубоко је укорењен у самој структури и архитектури капитализма, оно што на Балкану знамо под називом транзиција, оно што на периферији Европске уније знамо као мере штедње, као приватизације које су довеле до тога да милиони људи данас немају хлеб и да се зато окрећу решењима која подсећају на прошлост, али би у будћности могла бити још гора", оценио је Хорват.

Запитао се која је улога позоришта и Битефа у свему томе.

"У тренутку у коме се политика претвара у позориште, од Америке до Балкана, задатак свих нас, који ћемо наредних дана долазити на Битеф, јесте да вратимо политику у позориште и то не политику у смислу политикантства, у смислу корупције, намештања послова, већ политику у смислу ангажованог театра који неће само тумачити реалност већ ће покушати да је мења. На том трагу изузетна ми је част што могу да отворим 52. Битеф", рекао је Хорват.

До 22. септембра у главном програму Битефа биће изведено укупно 10 представа из Словеније, Француске, Србије, Немачке, Хрватске, Естоније, Швајцарске, Израела и Белгије.

Навео је да слоган 52. Битефа "Свет без људи" и визуелни идентитет делују мало застрашујуће, али да он то доживљава као позив који упућују уметници да се крене у акцију, да се дела и преузима одговорност и то је, додао је, изазов који Европска унија прихвата.

Изразио је задовољство што су одлучили да подрже иновативан и квалитетан фестивал какав је Битеф, али исто тако ЕУ помаже очување и обнову вредног културног наслеђа Србије и Европе, о чему сведочи и вечерас отворена изложба.

Уметнички директор Битефа Иван Меденица рекао је да подршка ЕУ фестивалу, чији је овогодишњи програм фокусиран на теме као што су – расизам, ксенофобија, успон деснице, популизам, показатељ да Европска унија подржава дијалог и критичку културу која покреће питања.

Пре свечаног отварања овогодишњег фестивала и извођења представе "Свита бр. 3 Европа" Жориса Лакоста, посетиоци су имали прилику да погледају фотографије археолошких локалитета и споменика културе у Србији чије је очување и/или обнову подржала Европска унија, попут Синагоге у Суботици, тврђава у Бачу и Пироту, Феликс Ромулијане у Зајечару...

Други дан фестивала означен је као ЕУ дан на Битефу, па је раније у ЕУ инфо центру одржана дебата "Изазови савремене демократије" на којој су о темама којима се Битеф бави, разговарали Меденица, шефица Унеско катедре за културну политику и менаџмент Универзитета уметности у Београду Милена Драгићевић Шешић, филозоф и посланик у Народној скупштини Србије Драгољуб Мићуновић и Жорис Лакост.

"Имајући у виду трагичне околности обавештавамо овим путем публику и све најављене госте да се концерт одлаже за неколико дана, а о новом термину одржавања манифестације на истом месту благовремено ћемо обавестити јавност", пише у саопштењу нашег најзначајнијег националног театра.

То читаоце потенцијално води ка фундаменталном питању које се поставља у овој књизи: заборавити све или се сећати свега - шта је веће проклетство?

Поводом још једног признања за издање "Службеног гласника", директорка предузећа Јелена Триван је рекла да је то доказ успешности издавачке политике коју препознаје читав регион.

Нови роман Александра Гаталице кандидат је за највеће књижевне награде ове године и поносни смо што имамо аутора у свом тиму, рекла је Триван.

Причу "Ратне игре" из књиге "Као у соби са огледалима" жири је прогласио најбоље написаном на српском језику протекле године.

У образложењу је, између осталог, написано да је аутор гротескно иронијски сагледавајући непосредну стварност успео да изгради књижевно уметнички уверљиву слику нашег драматичног доба у којој се губи разлика између игре и трагике.

Лауреат овогодишње награде Валдимир Кецмановић каже да га је вест о признању веома обрадовала.

"Прва награда коју сам добио била је са именом Иве Андрића, надам се да није и последње" казао је Кецмановић.

Кецмановић је напоменуо да му је до романа "Топ је био врео", Андрић био непосредан узор у писању.

"Тек после те књиге, када су почела поређења, постао сам свестан да тај роман не би могао да постоји да није било Андрићевог дела. "Ратне игре" показују како се у овом нашем времену трагедије претварају у комедије. Главни јунак, официр ЈНА, је после дугог ратовања спао на то да учествује у ратним игрицама имућних људи" казао је Кецмановић.

Андрићева награда се додељује на основу пишчеве тестаментарне воље од 1975. године.

Кецмановићу ће награда бити свечано уручена 11. октобра.

Намера аутора је да се својеврсним ритуалним убијањем његовог имена, свет ослободи нацизма и фашизма, а свакако не заборави ко је био Глобочник.

"Човека који је измислио концентрационе логоре за уништавање, гасне коморе. Сам се хвалио да је убио два милиона људи. То је представа ни о политици, ни о политичком бићу, ни о левим ни о десним, већ представа о апсолутном злу", каже редитељ Драган Живадинов.

Драган Живадинов је уметник занимљиве биографије. Између осталог је оснивач ретроградизма у позоришту и суоснивач Културног центра европских свемирских технологија.

У космонаутском центру "Јуриј Гагарин" ради 22 године и кандидат је за космонаута. 

"Руска космонаутска агенција је отворила простор за развојну уметност, простор за то, да коначно ми уметници истражујемо битне ствари. У мом случају, позориште у бестежинском простору", наводи Живадинов.

На 52. Битефу, вечерас је француска представа "Свита број 3 Европа" која осликава стање у земљама Европске уније, када је реч о поштовању основних вредности.

Истакавши да овогодишње издање ове манифестације слави разноликост као "чудо какофоније" и отвореност света ка другачијем, Мондолони је рекао да Француска својим "генетским кодом" и културом помаже уметницима да остваре свој идентитет и сензибилитет.

"О томе сведочи стипендија која се сваке године додељује младим српским уметницима који имају битну улогу у динамици односа Србије и Француске", казао је и додао да Француска амбасада има добру сарадњу са многим уметничким галеријама у Србији.

Пријему је присуствовала и Ивона Јевтић, градска секретарка за културу, која је у име града Београда захвалила на одличној сарадњи са Француском амбасадом и Француским институтом, нарочито у области културе.

"Србија и Француска су увек биле везане на посебан начин и драго ми је што те везе видим као још јаче и разноликије у будућности", истакла је Јевтићева.

Званицама су се обратили и кустоси Данијел и Гунар Кваран, који су изабрали 72 уметника са свих страна света чија ће дела бити представљена на предстојећем Октобарском салону, а са идејом да прикажу богатство и различите тенденције савремене уметничке сцене.

Овогодишње 57. издање Октобарског салона, који се одржава од 15. септембра до 28. октобра 2018, представиће рад и троје француских уметника, Мари-Анж Гијемино, Фабриса Ибера и Ромуалда Азумеа.

У част Октобарског салона, Француска амбасада, у свом арт деко простору, представила је и изузетно атрактивна дела стрит арт уметнице из Београда, ТКВ, која је децембра 2017. одржала изложбу у Француском институту, а која ће од 2019. излагати своја дела у париској галерији.

Тиме је представљена визуелна, симболичка, интелектуална интеракција два света - резиденције која је архитектонски бисер из тридесетих година прошлог века, са уметношћу која користи јавни простор као место на коме се одвија чин стварања, а прожимање тих светова илуструје динамику односа наше две земље, који су ослоњени на традицију, потпуно савремени, и усмерени ка будућности.

Пријему су присуствовале бројне званице из света уметности, посебно ликовних уметности, дипломатије и са културне сцене града.

"Данас почиње Битеф даном пролога који сваке године значи да се враћамо у прошлост, овога пута упућујемо на феномен нацизма, у историјском смислу, представом 'Одило. Затамњење. Ораторијум' која третира судбину једног од најближих Хитлерових сарадника Одила Глобочника Словенца", каже уметнички директор Битефа Иван Меденица.

Према његовим речима, представа уводи гледаоце у главну тематску линију Битефа, а то је третирање феномена екстремне деснице, у савременој Европи и свету, феномена десног популизма, ауторитарних режима, разних видова неслобода, ксенофобија, расизма, које су подведене под слоган ''Свет без људи''.

Вечерас је одржан пролог, а сутра ће 52. Битеф свечано отворити филозоф Срећко Хорват, на сцени Југословенског драмског позоришта где ће бити изведена представа "Свита број 3 Европа", музичка и духовита представа која осликава стање у земљама Европске уније, када је реч о поштовању основних вредности.

Доводећи из различитих земаља младе таленте, чија имена ћемо несумњиво једном препознати као концертне звезде светских дворана, искорачили су из искључиво музичке смотре.

АртЛинков фестивал младих талената постао је, заправо, више од популаризације класичне музике међу младима. То је увелико манифестација која служи на част културном имиџу главног града, подижући сваке године лествицу доброг укуса и понуде достојне једне европске метрополе.

Тако се и ове године отишло корак даље, па програм прати важну годишњицу коју обележавамо – 100 година од завршетка Првог светског рата.

Почиње све у Ноћи клавира 23. септембра у 20 часова, у Великој сали Коларчеве задужбине. На манифестацији "Ноћ клавира" наступиће француски пијанисти Мишел Далберто, један од најзначајнијих музичких уметника у Француској данас, и Жан Пол Гаспариан, звезда у успону.

Њихов наступ биће уједно и омаж Клоду Дебисију, поводом стогодишњице од смрти великог композитора.

Под слоганом "У ритму класике", потомак чувене пијанистичке породице Адик Нојхаус, представиће се реситалом у Свечаној сали Скупштине града Београда, 26. септембра.

И ове године, на Коларцу нас 30. септембра у 11 часова чека музичка променада, овог пута – флаутисткиња Мариана Буслехнер из Аустрије са пијанисткињом Алисом Бешевић.
АртЛинк фестивал ће бити затворен 1. октобра на Коларцу, традиционалним Гала концертом оркестра АртЛинк млади виртуози потпомогнути истакнутим концерт мајстором виолинистом Робертом Лакатошем и италијанским солистом Ђорђом Мандолезијем, првим фаготистом Париског оркестра.

У недељу, 2. октобра у Италијанском институту у Београду, представиће се реситалом Гиоргио Мандолеси и пијанисткиња Наташа Шарчевић.

Пети АртЛинк фестивал младих талената биће реализован у сарадњи са Француским институтом, Амбасадом Израела, Еуником, Италијанским институтом, Одељењем за културу Мађарске амбасаде, Амбасадом Аустрије и Култур форумом.

Педесет други Битеф званично почиње сутра, а 14. септембра ће га званично отворити хрватски филозоф Срећко Хорват у Југословенском драмском позоришту. 

"Турски је био фантастичан човек, добар и јако богат. Био је или Немац или Мађар. Имао је ветеринарску станицу. Становао сам поред па сам га и лично познавао", наводи један од грађана Апатина.

Изграђена 1920. године, једно је од најлепших и архитектонски највреднијих здања, управо због тога што је грађена од цигле произведене у циглани породице Мајер.

"Кућа је заиста специфична, јер је њена фасада изграђна од такозване клинкерс цигле – свилене цигле. То је била цигла која се од свих четрдесет циглана, колико је тада постојало овде у Апатину, производила једино у тој Мајеровој циглани, из разлога што је била веома скупа", наводи Борис Машић, историчар.

Општина је откупила овај објекат са наменом да се од ње направи музеј у којем ће бити смештена сва уметничка дела која се налазе у Апатину. Потребна су, кажу, велика финансијска средства.

"Предвиђено је да се у наредне три године отплати сама кућа, њена цена није била мала, али мислим да је ово од велике вредности за општину", наводи Дубравка Кораћ, заменица председника општине Апатин.

Музеј ће бити права историјска и културна ризница града, која ће посетиоце најверодостојније упознати са оним што се овде вековима дешавало и стварало. Ипак, на њега ће, верују, највише бити поносни Апатинци.

Његов звездани дизајн за БИТЕФ један је од најзначајиних у области визуелних комуникација.

Сва настојања да се простор реновира остала су без резултата због нерешених имовинских односа, јер Библиотека града није била једини корисник куће у којој се одељење налази.

Тражећи решење, одлучено је да се после 15 година Дечје одељење из Хиландарске врати у Змај Јовину, у зграду коју Библиотека иначе користи.

"Ради се о простору на првом спрату. Ту је некада раније и било дечје одељење. Ми управо вршимо сређивање тог простора, намештање полица које су и пренете из Хиландарске седам, и комплетног фонда књига који је од почетка овде био сложен", каже Јасмина Нинков.

Очекује да ће Дечје одељење почети са радом половином октобра.

"Ради се о простору који има довољно квадрата, много више него што је то било у Хиландарској седам, колеге су исте - тако да комплетно и фонд и активности и све што смо радили у Хиландарској ћемо радити и овде", објашњава директорка.

Дечје одељење "Невен" престало је са радом у јулу прошле године због реконстукције Дворане Дома синдиката. Цео књижевни фонд остао је тамо али библиотека из техничких разлога још није отворена.

"Сада је тај улазни простор у једном другом стању. Ми не знамо сада какви су услови што се тиче климатизације, грејања, вентилације и свих оних техничких услова и ми очекујемо разговор са Самосталним синдикатом Србије јер су они власници зграде. Очекујемо састанак са њима да видимо како ћемо да решимо све те техничке детаље", рекла је Нинков.

Дечје одељење Библиотеке града Београда има близу 16.000 корисника, разноврсне фондове са више од 60.000 наслова. У том простору велика пажња посвећује се програмским садржајима и раду са децом и младима.

"Мајсторски владајући сценским покретом, силовитом глумачком енергијом, духовитошћу и необичним давањем, показује нам пут којим глумац треба да корача. Разноврсним дијапазоном улога и великим стваралачким опусом на филму, у позоришту и на телевизији, Јездић је заслужио да понесе овогодишњу награду за изузетан допринос уметности глуме", наведено је у образложењу.

Јездићу ће награда бити уручена на отварању манифестације "Дани Мије Алексића" коју организују Општина Горњи Милановац и Културни центар Горњи Милановац у част уметника који је рођен пре 95 година у Горњој Црнући (општина Горњи Милановац).

Након уручења награде ансамбл Народног позоришта у Београду извешће комад "Сирано" Едмона Ростана у режији Ивана Вуковића, а биће приређена и изложба "Мија Алексић – бити глумац".

Директор Културног центра Драган Арсић и уредник програма Бобан Стефановић најавили су на данашњој конференцији за новинаре и балет "Ко то тамо пева" у кореографији и режији Сташе Зуровца и извођењу ансамбла Народног позоришта из Београда, монодраму "Светозар Трећи" Ивана Перковића, пројекцију рестаурираних копија филмских класика "Маратонци трче почасни круг" и "Скупљачи перја".

Биће организовани и разговори о Стеријином позорју, Филмским сусретима у Нишу, Данима комедије у Јагодини, филмској критици и филмској и ТВ продукцији, отворена изложба "Позориште у фотографској уметности", Марија Вулић ће одржати радионицу анимираног филма, а Иван Јевтовић радионицу глуме.

Велибор Алексић, син Мије Алексића, истакао је да је част што ће његов отац добити манифестацију и то у месту где је рођен, а такође је похвалио идеју да на отварању наступи ансамбал националног театра који је био Мијина матична кућа и то са комадом у коме је он својевремено играо насловну улогу. 

Посетиоцима ће на овај начин бити пружена могућност да приликом посете музеју непосредно од музејских стручњака сазанају нешто више о појединим сегментима сталне поставке, феноманима и појавама из прошлости о којима сведоче одабрани експонати из богатог фонда Народног музеја.

Сваког четвртка ће кустоси Народног музеја и гостујући предавачи избором занимљивих тема и на овај начин употпунити могућности различитих повода за музејску посету.

Током септембра посетиоци ће такође имати прилику да присуствују вођењу на тему "Збирке стране уметности", Јелене Дергенц, која ће 20. септембра заинтересованима представити избор ове престижне збирке који је нашао место на сталној поставци.

Последњег четвртка, 27. септембра, у оквиру античке поставке др Мирјана Глумац одржаће вођење на тему "Град мртвих у свету живих - сахрањивање на Космају у доба Римљана".

"Јединство, које нам је данас преко потребно око очувања наших државних интереса, можемо да остваримо само неговањем оних вредности које су нас кроз векове очувале као народ. А то су наша традиција, култура и духовност", рекао је министар Ненад Поповић.

Истакао је да је данас, као и увек кроз нашу историју, очување националног идентитета неодвојиво повезано са очувањем наше културе и традиције.

Огроман допринос очувању нашег идентитета дала је Српска православна црква, рекао је Поповић и додао да смо сада у прилици да и као држава помогнемо, не само очувању нашег идентитета, већ и бољој комуникацији наше многобројне дијаспоре са матицом, као и успостављању добре сарадње са владама држава у којима је наша дијаспора бројна.

"Али, потребно је нагласити да без помоћи нама пријатељских држава, као што је Русија, наша позиција у свету не би била онаква каква је данас", рекао је Поповић и додао да смо, захваљујући подршци Русије и председника Владимира Путина, данас у могућности да се и наш глас чује и уважи у свету.

У могућности смо, каже Поповић, да помогнемо нашем народу не само у дијаспори, већ и у региону, где је он најугроженији.

"Русија је и наш највећи заштитник по питању Косова. Наш народ на Косову има само две адресе на које може да се обрати, а то су Београд и Москва. И ма колико да је тешка ситуација у којој се тренутно налазе Срби на Косову, обећавам вам да неће изостати подршка братске Русије", рекао је Поповић.

Како је истакао, наша традиција и историја су богате и на њој нам могу позавидети и многи велики народи.

Навео је да Удружење "У име живих" на најбољи начин афирмише спону наше културе, традиције, цркве и државе, и дијаспоре и отаџбине, у савременом свету.

"Ови млади, образовани и веома талентовани људи са пуно ентузијазма промовишу Србију у свету на најбољи могући начин. Вечерешњим програмом вратићемо се својим изворним вредностима и уживати у стваралаштву", рекао је Поповић и пожелео им успешну турнеју, на коју полазе одмах после завршетка концерта.

Наводи се да контекст у којем Фрљић ради, говори да је његов рад политичка сатира некадашње Југославије, ратног профитерства, пораста популарности ултрадесних снага и национализма, као и слабости тек стасале демократије.

"У писаним траговима господина Јовановића можемо наћи његове осврте на технику певања коју је он спроводио, која није, морам признати битно различита од овог данас што ми радимо, и односи се на анализу његових техничких проблема и како их је решавао", каже Анета Илић, професор на Катедри за соло певање".

"Она у ствари има значај стручне књиге, има значај историјског документа јер нам у ствари открива неке детаље из живота затвореника. Он каже, кад је био у амбуланти и нешто био болестан, добио је коначно добар оброк, и после тога је могао боље да пева, што значи да услови нису били добри", каже Радмила Милинковић, шеф библиотеке Факултета музичке уметности.

Снимак Јовановићевог баса, настао 1927. године у Прагу, чува се у Народној библиотеци.

"Постоји анегдота. Каже, када је певао у логору после тога су другови шаљиво рекли – а у ноћи грми, сева ко Милорад када пева", каже Милинковићева.

После рата и логора Милорад Јовановић отишао је у Лондон. Певање је заменио радом у фабрици, а онда и штимовањем инструмената. О његовом животу сведоче и документи у архиву београдског Позоришног музеја и Градској библиотеци у Чачку.

Многе од њих су ексклузивне, до сада необјављиване, а у галерији РТС-а могу се видети до краја септембра.

Директор Народног позоришта Дејан Савић најавио је да ће се сви прваци београдске опере појавити на спектакуларном концерту који ће трајати око 80 минута.

"Верујем да ће концерт изазвати велико интересовање код публике. Истина је да Народно позориште нема довољно наступа на отвореном, иако је то уобичајна пракса код већине светских оркестара и врхунских позоришта који као засебан сегменат имају оперску продукцију. За 30 година колико сам у Народном позоришту, не сећам се да смо наступили на отвореном. Сада је прилика да то урадимо на достојанствен начин на старту јубиларне 150. сезоне", каже Савић.

Директор позоришта најављује и да ће у септембру и октобру ансамбли Народног позоришта гостовати широм Србије, као и да ће нову сезону званично почети 1. октобра премијером представе "Балкански шпијун" по тексту Душка Ковачевића у режији Тање Мандић Ригонат. 

Првакиња опере Народног позоришта Јасмина Трумбеташ Петровић напомиње да је спектакл на отвореном у великој мери потребан Београду као метрополи.

"Била сам учесник сличних догађаја у иностранству и радујем се што ћу коначно у Београду певати на обали реке пред својим суграђанима. У читавом свету се одржавају концерти на отвореном, од Русије до Италије. Надам се да ће овакви догађаји постати уобичајена пракса преко лета када су београдска позоришта затворена", додаје првакиња опере.

Помоћник градоначелника Београда Андреја Младеновић истиче да је Народно позориште један од симбола Београда и његовог развоја кроз историју.

"Срећан сам што коначно опера на отвореном постаје заштитни знак Београда. Драго ми је што су се уметници Народног позоришта охрабрили и оснажили да изведу тако захтеван пројекат, као што је опера на отвореном. Савска променада је право место где треба да се одржи такав уметнички спектакл", каже Младеновић и додаје да је ова година већ рекордна по посети туриста Београду.

Помоћник градоначелника позвао је Београђане и туристе да учествују у манифестацији "Карневал бродова" и да са реке гледају и слушају ексклузивни уметнички програм.

Истакавши да Форум словенских култура има изузетно важне стратешке задатке, своју мисију и своје циљеве, министар културе и информисања каже да ту пре свега мисли на успешније представљање словенских културних идентитета глобалној заједници. 

"Зато је то племенит и важан задатак и верујем да су сви учесници до сада задовољни радом Форума", навео је Вукосављевић.

Министар је најавио да ће се Форум словенских култура представљати и у градовима који ће бити културне престонице Европе попут Ријеке, Пловдива, Новог Сада.

Директорка Форума словенских култура Андреа Рихтер захвалила је министру Вукосављевићу на изузетном амбијенту у којем се одржава седница ФСК, а реч је о здању Народне скупштине, те навела да следеће године ФСК слави 15 рођендан и да је зато важно истаћи да та установа повезује 300 милиона Словена.

"Укупно 13 држава и 13 језика повезује наш Форум. Ако Европа има 750 милиона људи, онда је јасно да Словени представљају скоро половину становништва старог континента", истакла је Рихтерова.

Некадашња министарка културе у Словенији рекла је да словенске земље баштине културну традицију која на западу не постоји, наводећи пуно језика и писама, ћирилицу и латиницу.

"Веома ценимо све наше посебности и различитости у ФСК. Свака држава има један глас у Форуму, макар она била велика као Русија или мала као Словенија. Култура, пре свега, спаја словенске народе и државе и ФСК се труди да отклања било какве баријере између словенских народа. Култура увек остаје и она је улагање на дуги рок", навела је Рихтерова.

Најавила је велики састанак ФСК у Љубљани следеће године, те да ће нови председник управе ФСК бити министар Вукосављевић, а као један од највећих изазова пројекат "Словенске престонице културе".

На питање новинара о одлагању Фестивала ојкача због противљења хрватских ветерана, а који је 25. августа требало да буде одржан у Хрватском дому у Петрињи, Вукосављевић је напоменуо да није добро када политика утиче на одржавање културних манифестација.

"Наш задатак је да обесхрабрујемо такве појаве и да удаљавамо дневну политику од културе. Политичари треба да се уздражавају од утицаја на одржавања манифестација из области културе", истакао је Вукосављевић.

Форум словенских култура основан је 2004. године као међународна непрофитна фондација која делује у јавном интересу са циљем да афирмише културе словенских земаља у европском и светском контексту.

Организација данас повезује креативна језгра 300 милиона Словена из 13 словенских држава: Белорусије, Босне и Херцеговине, Бугарске, Македоније, Пољске, Руске Федерације, Словачке, Словеније, Украјине, Хрватске, Црне Горе, Чешке Републике и Србије.

"Долазе нам они који се сећају претходне сталне поставке и преслишавају се где је шта стајало. Са друге стране, Музеј посећују млади људи, који никада нису имали прилике да виде тако важне артефакте. Они су радознали и жељни нових сазнања. Туристи откривају значајну институцију културе у региону и највише се интересују за наше уметнике и њихова дела", каже Хам за Танјуг.

Према њеним речима, већина посетилаца дође са неким предубеђењем шта треба да види.

"Када стану испред Реноарових ремек-дела или погледају слике Паје Јовановића, Надежде Петровић, Уроша Предића, онда тек разумеју колико је наша стална поставка важна и богата. Кажу нам да је тотално другачији осећај него када реплике уметничких дела гледају у књигама", каже Хам.

Велики број људи интересује се за Мирослављево јевађеље, али тај артефакт се излаже тек десет дана у години. Хам напомиње да тако важан и осетљив артефакт има посебну процедуру излагања.

"Разговарамо са посетиоцима. Важне су нам њихове сугестије, критике, предлози око уређења сталне поставке. Само у двосмерној комуникацији можемо учинити сталну поставку доступнијом свима који желе да уживају у изузетним артефактима светске и наше уметничке сцене", каже Хам.

Почињу организоване посете ученика

За њу нема дилеме да ће се број посетилаца музеја увећати током наредних месеци, јер за неколико дана почињу организоване школске посете.

"Очекујемо школарце и њихове наставнике са великим нестрпљењем, јер је едукација један од примарних циљева постојања Народног музеја", истиче Хам.

Иначе, на такозваном нултом спрату, посетиоци ће моћи да виде археолошке артефакте, нумизматику, а ту је и мала галерија, библиотека, медијатека и читаоница.

На првом спрату је поставка из раног средњег века, српска уметност 18. и 19. века као и графички кабинет.

Други спрат предвиђен је за југословенску уметност 20 века, европску уметност између 14. и 20. века, а ту је и велика галерија предвиђена за изложбе, као и кафе где посетиоци могу да се освеже и одморе.

У Музеју се налази и продавница са репликама уметничких дела, сувенирима, али и разгледницама и другим предметима које показују и садржај музеја, али и знаменитости Београда и Србије.

На њима су представљене различите етапе љубавне везе и друштвеног живота, све до саме смрти Дијегa Ривере и Фриде Кало.

Амбасадор Мексика у Београду Марко Антонио Гарсија Бланко је на отварању излобе подсетио да је Дијего Ривера био један од најистакнутијих представника мексичког мурализма, док се Фрида Кало истакла као творац аутобиографских слика под утицајем мексичке народне уметности домородачког порекла.

"Изложба показује диван универзум који су обоје делили, што их чини једним од најконтроверзнијих парова у историји уметности Мексика", истиче Гарсија Бланко. 

Амбасадор Мексика је том приликом рекао да се изложбом прославља 72 године добрих и срдачних дипломатских односа Мексика и Србије. 

На отварању изложбе били су председница Народне Скупштине Маја Гојковић и министар културе и информисања Владан Вукосављевић.

Изложба "Дијего и Фрида, осмех на пола пута" биће отворена до 14. септембра у Народној скупштини Србије.

Још осамдесетих година прошлог века почео је да ствара поезију у форми стрипа, ребуса, користећи логотипе као посебан језик, како каже, својеврстан новоговор потрошачког друштва, есперанто потрошачког друштва, да би стигао до песме без речи – песме у форми слике.

"Оне имају само наслов, наслов који усмерава будућег читаоца у неком правцу, а онда он ту песму дограђује, дописује у себи и она може бити онолико дуга колико је он креативан. Али, пошто кажу Кинези да једна слика говори више од хиљаду речи, онда је на свакој страни практично по једна мала поема", објашњава песник.

Поезија је блиска генерацијама чије су погледе на свет обликовали дигитални медији.

Ученик другог разреда средње школе "Артимедија" Тадија Чалуковић каже да ова књига обједињује велики број уметности – филм, књижевност, позориште и музику, чак и архитектуру, али и да нам даје увид у науку и биологију.

"Она не само да даје другачији поглед на околину, на друштво, већ нам приказује једну суштину, а суштина је најважнија ствар када су уметност и живот у питању", објашњава Чалуковић.

Сам песник додаје да из слике може много тога да се извуче.

"У сваком случају, то је отворена песма која чека свог аутора", истиче Ђурђев.

Укратко – другачија форма, другачије читање, другачији читаоци.

"То нису сасвим објективне, или пак нису уопште објективне топ листе, већ један облик маркетиншке стратегије коју власници књижара и издавачи користе да промовишу своје наслове", објашњава професор Филолошког факултета Александар Јерков.

Било да их сматрају мање или више објективним, сви су сагласни да је важно имати у виду да листе настају на основу података о продаји у књижарама чији су власници издавачке куће.

"Као највећа издавачка кућа у земљи с највећим бројем књижара у свом ланцу, наша топ листа је врло релевантна зато што су књиге доступне највећем броју грађана у целој земљи", истиче пи-ар "Лагуне" Тања Вучковић.

Уредница "Геопоетике" Јасна Новаков истиче да то заиста онда и јесу најчитаније књиге.

"Ако су у питању највеће издавачке куће, које имају највећи број наслова и уједно пласирају своју најчитанију књигу у својој књижари, онда то и јесте најчитанија књига у Србији, ма колико нам је понекад тешко да то прихватимо", рекла је Јасна Новаков.

А, када издавач нема своју књижару, топ листу има само на свом сајту, каже уредница "Геопоетике".

"Та топ листа се формира на основу продаје, али продаје у другим књижарама", објашњава Јасна Новаков.

Тако су топ листе књига, уместо да буду само показатељ продаје често постану и њен подстицај. Јер одреднице, као што су прва, најбоља, најчитанија, добро дођу пропаганди.

"Ја се залажем за то да се направи разлика између критичког мишљења, информисања јавности, и пи-ар стратегије и маркетинга", рекао је професор Јерков.

То подразумева и постојање службе која би пратила податке о продаји и обавештавала јавност. Таква је пракса позната у свету.

Отварање је привукло бројну публику, којој су се обратили председник удружења Станоје Стојковић и аутор изложбе Драган Васић.

У име општине Земун, присутне је поздравио Жељко Кларић. Након свечаног отварања, певачка група "Савска зора" је извела неколико традиционалних песама из периода Великог рата.

"Наше удружење сваке године обилази простор Кајмакчаланског бојишта, уређује, чисти и рестаурира запуштене споменике и војничка гробља српске војске у том региону, и настоји да тако отргне од заборава места страдања наших славних предака. На овој изложби желимо да представимо неке од резултата наших активности и скренемо пажњу јавности на овај изузетно значајан део наше заједничке прошлости", каже Станоје Стојковић, председник удружења "Кајмакчалан".

Драган Васић, аутор изложбе, подсећа да удружење и ове године, на стогодишњицу пробоја Солунског фронта, организује обилазак Кајмакчалана и околине и акцију уређења споменика и гробаља српске војске, у периоду од 8. до 15. септембра.

Овогодишњи Битеф под слоганом "Свет без људи" биће одржан од 13. до 22. септембра.

Публика ће на отварању фестивала имати прилику да види представу "Одило. Затамњење. Ораторијум" на сцени центра "Сава".

"Ми не желимо да будемо катастрофични, али уметност, какву је Битеф одувек промовисао, треба да нас покреће на размишљање, критичко мишљење и можда у неком коначном исходишту на акцију", објаснио је Меденица у интервјуу Танјугу.

"Тематска линија се креће од друштвене кризе, урушавања савремених демократија под налетом десног популизма и метафорички се може говорити о катаклизми у најави па кулминација тог дела програма биће естонска представа 'Прљавштина' која јесте комична, визуелно изузетно атрактивна, физички јако артикулисана метафора света уочи катастрофе или дословно света који се ваља у блату", наводи Меденица.

У другој половини фестивала тематски фокус се помера ка феномену индивидуалног нестанка, те се три позоришне инсталације или представе без глумаца - "Вечна Русија" Марине Давидове и берлинског позоришта ХАУ, "ПА'АМ" израелског уметника Надава Барнее и "Заоставштина, комади без људи" Штефана Кегија из колектива "Римини Протокол" баве феноменом смрти.

"На први поглед делује да су све то доста депресивне и мрачне теме, али у таквом свету живимо и не треба да гурамо главу у песак. Ипак у обради тих тема има нечег афирмативног. Свака критика и позив на акцију јесте нешто позитивно, а у представама које третирају тему смрти има јако пуно нежности, топлине, позива да будемо брижни и пажљивији према онима који су немоћни и одлазе", указује Меденица.

Како наглашава, живимо у свету у коме је смрт један од највећих табуа и у коме треба да будемо вечно млади, лепи, снажни, успешни, срећни.

"Слоган Битефа о десном популизму и ниским поривима"

Меденица каже да публика у свету добро реагује на ове представе, а посебно је занимљиво да две представе Оливера Фрљића - "Горки - Алтернатива за Немачку" (Позориште "Максим Горки" из Берлина) и "Шест лица тражи писца" (Сатиричко казалиште "Керемпух" из Загреба), колико год "окретале криво огледало савременом немачком, односно хрватском друштву, бавиле се успоном деснице у тим земљама", изузетно су посећене и публика позитивно реагује.

Уметнички директор Битефа запажа да је Оливер Фрљић успео да у комедијском кључу направи представу која сатирички покреће питања успона деснице у Хрватској, али да тај хумор, као и у случају представе "Боливуд" Маје Пелевић, у продукцији Народног позоришта, никако није искупљујући, каквим неки критичари сматрају Нушићев хумор, и да то гледаоци одлично примећују.

Слоган овогодишњег Битеф фестивала – "Свет без људи", према речима Меденице, може се протумачити као дехуманизовани свет, на који упућује и плакат са горилом у крупном кадру која нам се уноси у лице, што симболише својеврсни повратак уназад.

"То је свет уочи катаклизме, свет без правих људи и тешко је рећи који је феномен савременог света најопаснији, јер су међусобно повезани, али бих издвојио десни популизам, зато што популизам иде на најниже инстикте људи, наизглед нудећи лака објашњења за проблеме у којима се налазимо, али су то увек погрешна објашњења и то је скретање пажње са оних који су заиста одговорни, са политичких и економских елита", нагласио је Меденица.

Фокус фестивала на позоришним инсталацијама

Уметнички фокус Битефа биће на уметности позоришних инсталација, кроз које гледаоци сами пролазе, доживљавају их, искушавају, разумевају.

"Нисмо ми хтели да кажемо да је то будућност позоришта и да глумац у позоришту није потребан. Позоришне и извођачке уметности увек су биле жив, директан, непосредан контакт између минимум једног глумца и једног гледаоца и та размена је била и биће суштина позоришта", рекао је Меденица.

Додаје да су само желели да и тој уметности дају пун легитимитет у средини која је мало конзервативнија и где инсталације још нису препознате као нешто што припада позоришту.

Меденица је објаснио и да овогодишњи програм Битефа има својеврсну драматургију те тако почиње од словеначке представе "Одило. Затамњење, Ораторијум" Драгана Живадинова која нас враћа у историјски нацизам, па следи "Свита бр. 3 Европа" Жориса Лакоста са 28 нумера које третирају успон деснице у свим земљама ЕУ.

Након тога следе две Фрљићеве представе и "Боливуд" Маје Пелевић, кулминација са "Прљавштином", па пребацивање нагласка на тему смрти и програм се завршава нежном, топлом представом "Реквијем за Л." кореографа Алена Платела и композитора Фабриција Касола, за коју Меденица верује да ће избити на врх програма јер "српска публика воли емоцију у позоришту".

"Ту имамо још једно политичко значење. Пошто белкињи госпођи Л. реквијем свира и пева група музичара афричког порекла, ја волим да кажем да је то нека врста црног опела за бели свет, онај бели свет чију декаденцију, пропадање, кризу пратимо у свим претходним представама", наглашава Меденица.

"По мени то је виша правда. Можда је свет какав знамо стварно на одласку и можда ће доћи време цивилизација, које су велике европске нације угњетавале вековима, можда ће доћи време да нам испевају опело", рекао је Меденица.

Пратећи програм биће тек најављен, али Меденица открива само делић, а то је Филозофски театар у оквиру кога ће о темама из главног програма разговарати хрватски филозоф Срећко Хорват и хрватски редитељ Оливер Фрљић.

"Ово је врло сложен посао. Зато га мало људи и ради. Компликован је у том смислу, али и леп истовремено. Све је то одраз унутрашњости једног човека. Значи,  човек ако има лепоту у себи, он ће ту лепоту знати и да изнедри из себе", каже витражиста Светомир Анђелковић.

А, лепоте је свуда. У предметима, абажурима, иконама – којима се посебно посветио у пензионерским данима.

Украшене јавне установе, болница, цркве, његов су допринос градској акцији "Сто коцкица за мозаик Крушевца".

"Он јесте оставио тај траг и он јесте дао некакав леп пример који сада никога не обавезује. Али може да буде и инспиративан. У сваком од нас има једна доза хуманости. Колика је и када ће она да изађе на видело, то нико не зна. Али дефинитивно мислим да је Света одрадио један фини послић и тог човека треба једноставно упамтити по томе", наводи архитекта Звонко Марковић.

Слика о крушевачком витражисти не би била потпуна ако се не помене да ствара у окружењу које му омогућава да се бави пчеларством и колекционарством етно наслеђа.

"Тако да ето, колико будем могао да оставим деци једну трајну успомену на некадашње лепе ствари. И уосталом и витражи су једна врста тог одраза, те патине и прошлости", рекао је Анђелковић.

Из Светиног атељеа пружа се поглед на град, који га, каже, свакодневно подсећа на све што још може да уради за Крушевац, не би ли био још лепши.

"Са сваким се трудим да будем у добром дијалогу, да сваког саслушам, да се подружим, да се провеселим и то је много много тежа улога него бити у позоришту", каже глумац Милан Милосављевић.

Протеклих дана на шест градских сцена посетиоци су имали прилику да погледају девет позоришних представа, 10 музичких концерата, неколико филмова, четири изложбе и још пуно садржаја намењених свим генерацијама.

Гости из Србије али и из света поручују да је Нушићијада јединствена.

Девета обновљена "Нушићијада" по оцени организатора оборила је досадашње рекорде посећености, а организатори кажу – оваква манифестација доноси им много више.

"Не само већи број гостију за 'Нушићијаду', већ и у току године имамо због 'Нушићијаде' госте који се одлуче да дођу у Ивањицу, у наша прелепа села, у наш град", каже Радомир Лишанин из Туристичке организација Ивањица.

Симболично и на крају овогодишње манифестације Нушић је кључеве града вратио актуелном председнику општине.

"Хвала Ивањичанима и целој Србији, такође људима који су дошли из иностранства што су успели односно дали свој допринос да ова манифестација буде на нивоу на коме заслужује", поручио је председник Општине Ивањица Зоран Лазовић.

У програм су учестовали беседници, хумористи, забављачи, писци, музичари.

Награђени су најбољи сатиричари, а у специфичном амбијенту и чувеном ивањичком чаршијању уживали су они који су, како кажу, бар накратко заборавили на секирацију и невозу.

Када сте сазнали да Вам је забрањен улазак у Босну и Херцеговину?

– Кад сам стигао на границу, сат касније.

Шта су Вам рекли?

– Показали су ми папир на коме је писало да ја представљам претњу за безбедност Босне и Херцеговине. Сад су дужни да дају неко објашњење Амбасади Руске Федерације у Босни и Херцеговини. Јавите ми шта ће ту да напишу. Верујем да ту, у ствари, неће имати шта да напишу. А и ако нешто напишу, ту неће бити ниједне истините речи.

Писац и претња у исто време. Како то схватате?

– Тако што ја нисам само писац. Ја сам руски писац, имам своје политичке ставове, уз то сам и војник и то већ довољно говори.

Колико је тај Ваш политички став помогао или можда одмогао у рецепцији Вашег дела?

– Можда је помогао можда не. Али то се не може рећи само за мене, то важи и за неке друге писце, за нпр. вашег академика (Душана) Ковачевића, за Емира Кустурицу. Али, ми не бисмо били исти људи кад не бисмо имали и показали своје мишљење.

Имате веома занимљиву биографију. Ко је у ствари Захар Прилепин?

– Зависи ко ме то пита. Ја сам и отац и супруг за моју породицу, за моје читаце – писац. А ако ми то питање поставе борци у Донбасу – ја сам њихов командир. То је као у мојој књизи "Седам живота" – ја ту пишем како желим у истом животу да проживим седам живота. Ето то је мој одговор.

Шири интервју са Захаром Прилепином погледајте у емисији Око магазин у уторак у 18.25.

Иво Андрић Знакови поред пута

Наш највећи циљ требало би да представља добро здравље и интелектуално богатство, што води ка неисцрпном извору идеја, независности и моралног живота. Протеклих година, широм света су спроведена бројна академска испитивања, о способности уметности и културе да унапреде здравље и благостање људи. Тако је, под насловом "Вредност уметности и културе за људе и друштво", објављен извештај Уметничког савета Енглеске. У њему, између осталог, стоји: "Они, који су у протеклих 12 месеци посећивали културна места или догађаје, у много већем проценту спремни су да кажу да су здрави, за разлику од оних који не иду на такве догађаје. Позоришни гледаоци су 25 процената боље расположени од оних који не иду у позориште."

Све међународне студије упућују на чињеницу да посећивање културних догађаја високог квалитета има благотворан утицај на бројне хроничне болести. То укључује рак, срчана обољења, деменцију и гојазност, уз неизбежни пораст позитивних очекивања и наде у живот. Истраживања показују да културно окружење и културне активности, утичу на "искључивање" штетних гена и омогућавају да се заштитни ефекти преносе са једне генерације на следећу. У раној фази болести, коришћење уметности је препоручљиво као превентивна интервенција. У Централној библиотеци у Ливерпулу можете наћи читав ред полица са насловом: "Књиге на рецепт".

Премда уметност и култура доприносе здрављу и благостању свих генерација, важно је истаћи посебну корист за старије људе. Наведено истраживање указује на чињеницу да више од 75 процената старијих особа сматра да су уметност и култура важни, јер могу да их учине срећним, док је око 60 процената испитаних изјавило да их уметност и култура чине здравим. Многе светске галерије и музеји праве посебне програме за старије. Кустоси организују ове изложбе бирајући музејске предмете који имају посебну вредност и значај за ову популацију. Настојећи да охрабре старије посетиоце на чешће присуство, музеји нуде посебне погодности за ову генерацију: од бесплатних улазница, предавања, радионица до послужења чајем и колачима.

У рањивој популацијској групи старијих особа, чак и мало повећање мобилности или физичких функција може имати видљив утицај на квалитет живота. Велика је разлика између функционално мобилних индивидуа које су сачувале могућност да живе независно и да се крећу ван куће како би се социјализовале, од оних које остају у изолацији, везане за кућу, или морају да буду пребачене у старачки дом. Зато би здравствена и културна политика требало да буду уједињене у бризи за побољшање квалитета живота старијих. Добар пример за то могао се видети на управо завршеном Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи, где се велики број старијих људи, из вечери у вече, са лакоћом пео бројним степеништем до амфитеатра у којем су се приказивали филмови који су их чудесном радошћу спајали са млађим светом.

Савремена медицина постала је свесна добробити која се посредством уметности и културе може постићи у животима старијих особа. Јавно здравство у многим земљама препоручује да се старије особе ангажују у креативним групама које укључују певање, плес, сликање и занатске вештине. Овакве активности подржавају независност и утичу на ментални статус. Прецизније – причање прича, цртање и сликање имају позитивне психолошке ефекте, док позориште и плес помажу не само менталном већ и физичком здрављу.

Извештаји о утицају плеса на старије људе несумњиво говоре о побољшању у случајевима артритиса, Паркинсонове болести, деменције и депресије. Посебно су издвојени подаци који говоре да континуирано посећивање часова плеса, укључујући и такмичења у плесу, представљају најбољу превенцију од последица пада старијих људи, с обзиром да значајно поправљају њихову телесну снагу и равнотежу. Можда ће се млађим читаоцима ово учинити тривијалним, али падови старијих особа су постали огроман проблем за геронтологе. Сваке године 350.000 Американаца пада и ломи кук. Од овог броја, више од 20 процената никада више не прохода.

Не даје само плес позитивне ефекте на живот старијих особа. Ту је и певање које смањује анксиозност, ублажава стрес и депресију и тако значајно унапређује ментално здравље. Музика је снажна подршка и има видљиве терапеутске ефекте код људи који пате од деменције, као и код њихових старатеља – било да се ради о медицинском особљу или члановима породице. Учење и постигнућа у свирању музичких инструмената има важне ефекте на самопоуздање и осећање да напредују. Кроз ове активности, актери најчешће успевају да поврате осећај сопствене вредности, смањују стрес, унапређују меморију и концентрацију, лакше се повезују са другим људима. Укратко – значајно побољшавају квалитет свог живота.

Хајдегер је једном дефинисао смрт као "немогућност даље могућности." Са продужавањем животног века и предвиђањима да ће се деменција и сличне хроничне болести ширити, уметност и култура нуде незаменљив допринос појединцима и заједници у целини. Светско позориште се све чешће бави овим тешким темама и тражењем алтернатива. Тако на завршетку "уврнутог" каталонског позоришног комада Две жене играју, одбачене жене не умиру у трагедији и деменцији – оне плешу до самог краја.

Јер бити несрећан, запостављен и ужасно усамљен, горе је од смрти.

Недалеко од витешке арене, форрмирано је витешко село у којем се посетиоци у наредна два дана могу упознати са средњoвековним начином живота са много радионица за најмлађе посетиоце, који ће бити у прилици да се друже са свим учесницима витешког турнира.

Шареним га чини и парада грађана у костимима с краја 19. века. Фестивал негује и стари чаршијски дух.

Гостију има и из Канаде и Америке.

Ред смеха, Нушићевих комада, али и добре музике и забаве, траје до недеље.

Готово четири стотине хиљада гостију посетило је Нушићијаду протеклих година.

Слика говори да виђених за Ивањицу и ове године итекако има.

"Ништа ми у менталитету нисмо променили, све је исто. Ја сам зато Бранислав Нушић јер сам у контакту са садашњим народом, зато што се са њим дружим", каже глумац Милан Милосављевић.

На дружење уз чувено ивањичко чаршијање гости већ стижу. Млади се пријављују да волонтирају, а међу њима и Вања Авељић, која је стигла из Канаде.

"Ја обично, иако сам рођена тамо, не кажем да сам из Торонта, кажем да сам из Ивањице и некако ми је фалило да дођем на 'Нушићијаду'. Као што је 'Нушићијада' део Ивањице, исто је то за мене кад кажем да сам из Ивањице, то ми је све", напомиње Вања Авељић из Канаде. 

Ове године организацију је преузела Општина Ивањица. Због тога су из удружења "Кудес" пре ивањичке одржали "Нушићијаду" у Београду. Али у граду на Моравици кажу да је Ивањица једино место јединственог фестивала, управо ту зачетог пре више од пола века.

"Цела локална заједница је укључена у све ово и мислим да ће ова 'Нушићијада', девета по реду, обновљена 'Нушићијада', протећи у духу хумора, весеља, шале, смеха, што је једноставно једини и основни циљ ове манифестације", истиче председник општине Ивањица Зоран Лазовић.

У данима посвећеним култури, позоришту и уметности, организатори очекују велику посећеност.

"'Нушићијада' је својеврсни бренд Ивањице и она је најбољи туристички производ који промовише не само град Ивањицу, не само регион Западну Србију, него Србију као дестинацију када је у питању манифестациони туризам у Србији", напомиње координатор "Нушићијаде" Милоје Остојић.

У специфичном амбијенту уз слоган девете обновљене манифестације "Ко тебе јадом, ти њега 'Нушићијадом'", Ивањичани дочекују госте уз разноврсне културне садржаје намењене свим генерацијама.

Након веома успешног прошлогодишњег двадесетчетворочасовног преноса представе "Олимп у славу култа трагедије", који је оцењен као један од најзначајнијих догађаја године, РТС ће и овог пута уживо преносити једну од најатрактивнијих представа из главног програма Битефа.

Пренос представе биће емитован на Другом програму РТС-а, али и на једној од локација у граду, у оквиру својеврсног биоскопа на отвореном.

Гледаоци РТС-а имаће прилику и да кроз специјалну емисију Бојане Андрић РТС-у да сазнају како су текле припреме и реализација најдужег преноса у историји наше телевизије.

Традиционално, кроз емисије ТВ театар, подсетићемо се представа које су приказане на Битефу: "Чаруга", "Ујка Вања", "Сан летње ноћи", "Хамлет у подруму", "Мара Сад".

"Не улазећи у простор слободе уметничког концепта, Министарство културе и информисања сматра да таква врста садржаја није прикладна за Културно-информативни центар у Паризу и представљање једне државе у свету. Простора за такве уметничке провокације има довољно", наводи се у саопштењу Министарства културе и информисања.

Уклањање дела, историчар уметности Никола Кусовац не оправдава. Боља опција је, каже, раздвајање скулптуре од фреске.

"Требало је одмах узети у обзир чињеницу да свако време има своју икону. Наше време милешевско, обележено је са иконом односно са нашим анђелом. Ово време постворхоловско је обележено 'кока-колом', Микијем итд, дакле то је поп уметност и имају право на егзистенцију и једна и друга и зато се чини да уклањати није добро", сматра Кусовац. 

И док у ресорном министарству тврде да су скулптуру уклонили, директор Културно- информативног центра у Паризу каже да су је само преместили.

"Ја сам замољен јуче да ту скулптуру склоним из излога. Пошто сам васпитан тако да треба да комуницирам и сарађујем, а и васпитан сам да се јежим и гадим забрана, онда је та скулптура пребачена на још боље место - на први спрат галерије где се налази још неколико радова не тог типа али Мики Маус у разним формама", напомиње директор Културно-информативног центра у Паризу Радослав Павловић. 

Аутор спорне скулптуре Милорад Стајчић не види ништа лоше у њеном премештању.

"Мени је то океј, с обзиром да је групна изложба пет аутора, ред је да неко буде ближе, тј. у излогу, у току трајању изложбе. За нас уметнике је цензура добра ствар", сматра  уметник Милорад Стајчић.

Ако је скулптуром желео да испровоцира јавност, јасно је да је уметник у томе успео. У прилог томе говори и чињеница да је изложба "Крај и почетак" једна од најпосећенијих, бар тако кажу у Културном центру у Паризу.

"Министарство културе и информисања организовало представљање српског књижевног стваралаштва на 5 сајмова књига. Осим Пекинга и Москве то су књижевне смотре у Лајпцигу, Техерану и Франкфурту. За те намене министарство је издвојило 6.327.000 динара", казао је Вукосављевић. 

Министар напомиње да је организација наступа поверена људима и Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић", а технички део Привредној комори Србије. 

"Ефекти представљања Србије на тако важним манифестацијама су пре свега повећање видљивости српске културе у светским оквирима, упознаваља иностране јавности са српским писцима и оно најбитније, поваћање броја превода књига српских писаца на стране језике." казао је Вукосављевић. 

Он је досао да ће Србију у Пекингу представљати писци Владимир Кецмановић и Драган Бошковић, док ће у Москву бити Никола Вујичић, Владан Матијевић и Милена Марковић. 

"Прилика да нас свет упозна" 

Александар Јерков, директор Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић" напоменуо је да су сајмови књига прилика да нас свет који нам није нарочито наклоњен, упозна. 

"Онога часа када нас боље упознају, скоро сви нас заволе. Ми не желимо када одемо на те сајмове да нудимо оно што немамо и да се издајемо за оно што нисмо, већ да се представимо такви какви јесмо и да кажемо том свету да можемо да га обојима на леп начин. Боју ствара утисак, а утисак наши велики ствараоци, наши менталитети, дужина трајања", казао је Јерков. 

Он је нагласио да ће се на сајмовима књига представљати целина српске књижевне продукције. 

"Тачније наша намера је да представимо део продукције за који верујемо да има сврхе приказивати на одређеном месту. Понећемо и монографије из наше културне баштине и наша идеја је да представимо дела, а не издаваче. Дела, која представљају темеље наше културе" казао је Вукосављевић. 

Књижевник Владимир Кецмановић који путује у Пекинг, сматра да је кинеска култура данас, због традиције и тренутне експанзије, заправо култура првог значаја и сматра да је зато веома важно учешће на овом сајму.

"Важно је да упознамо кинеску културу у што већој мери, али и да боравак у Пекингу искористимо да представимо нашу књижевност. Надам се да ћу допринети том представљању" казао је Кецмановић.

"Предметну изложбу српског савременог стваралаштва под називом 'Крај и почетак', уметничке групе 'Димензија', подржала је комисија Министарства културе и информисања, која предлаже програме за КИЦ, која је радила у саставу: драматург Бобан Јевтић, историчар уметности Ана Богдановић, историчар уметности и кустос Уна Поповић, историчар Станислав Сретеновић и пијаниста Јованка Вишекруна", наводи се у саопштењу.

Министарство културе и информисања преноси да је "комисија у својој одлуци навела: 'Пројекат има висок степен репрезентативности на међународном плану и доприноси разумевању идеје и језика савремене уметности младих аутора из Србије'".

"Ипак, дело о коме је реч није се налазило у визуелној документацији приложеној уз конкурсни материјал, те стога одговорност за његово појављивање у излогу КИЦ Србије припада искључиво кустосу изложбе и директору Центра", наводи се у саопштењу.

Из Министарства оцењују тај догађај као пропуст у раду кустоса изложбе и одговорних у КИЦ Србије и непријатним инцидентом који није требало да се догоди.

У излогу Културно-информативног центра Србије у Паризу била је постављена скулптура Дизнијевих јунака Микија Мауса и Паје Патка, постављених у положај који асоцира на сексуални чин, пишу Новости.

Реаговао је Геј-лезбијски инфо центар који је саопштио да је непријатно изненађен "чињеницом да је Министарство културе и информисања, без икаквог законског оправдања цензурисало изложбу". У саопштењу поручују да је "апсолутно недопустиво да се уметност у 21. веку цензурише од стране државних органа".

"Сваком песнику који дође у Жичу, у ово дивно свето место, награда Жичка хрисовуља много значи. Ту се поезија удостојава на један ретко леп начин", рекао је добитник Жичке хрисовуље  Стеван Тонтић.

"Културна манифестација 'Нушићијада 2018' одржаће се у периоду од 24. августа године до 26. августа ове године у Ивањици, у организацији Општине Ивањица, Дома културе Ивањица и Туристичке организације општине Ивањица", наводи организатор.

Подсећа се да је одлуком Скупштине општине Ивањица, у октобру 2009. године, обновљен фестивал "Нушићијада".

"Одлуком Скупштине општине Ивањица од 5. јуна 2015. године, фестивал 'Нушићијада‘, је одређен за сталну манифестацију у области културе од општег интереса за Општину Ивањица", наводи се у саопштењу.

Удружење грађана КудеС учествовало је у обнови и било део саме организације фестивала "Нушићијада", а представник удружења КудеС се самим подношењем оставке у Организационом одбору културне манифестације "Нушићијада 2018" искључио исто из свих активности на организацији и реализацији ове манифестације.

Како би се избегло довођење у заблуду грађана, Општина Ивањица, овим путем, као изворни оснивач и покровитељ манифестације "Нушићијада", позива све грађане да посете културну манифестацију "Нушићијада 2018", а медије да посете, испрате, односно узму активно учешће у промоцији исте", наведено је у саопштењу.

Удружење КудеС покушало је да ову манифестацију премести у Београд тврдећи да је њихова али се локална самоуправа успротивила.

Подршку овој манифестацији даће и Нушићев унук који ће се појавити на Нушићијади у Ивањици наредног викенда.

Томаш Загбек из Пољске каже да су учили Ерско коло. "На први моменат чинило ми се да знам да играм Ерско коло. Било је веома забавно и уживао сам", каже Загбек.

Матеј Луха из Словачке истиче да је за сада било одлично. "Уживао сам и забавно је", додаје Луха.

Ива Јелисавчић из КУД "Ера" каже да су били "супер" што се тиче Ерског кола.

Од места до места, од јутра до вечери, током пет фестивалских дана, кроз фолклорне и едукативне радионице, изложбе, играонице и хуманитарне акције, организоване су занимљиве активности за учеснике и публику.

"Ми показујемо нашим гостима како то ми радимо и изводимо, тако и они нас уче како се игра у Турској, Словачкој, како се игра у свим земљама учесницама Фестивала", каже Младен Станић из организационог одбора Фестивала.

Та културна размена је нешто најдрагоценије што се чува на Фестивалу, сматра Станић.

За деценију трајања, "Лицидерско срце" окупило је готово 9.000 младих из целог света, који су уз песме, шарене ношње, осмехе, успомене и нова пријатељства, као и овогодишњи полазници, савладали и нове кораке ерског кола.

До заплета је дошло крајем марта када су чланови удружења "Кудес" из директног преноса седнице Скупштине општине Ивањица сазнали да више неће бити у организацији фестивала. Зато су, кажу, Нушићевање наставили синоћ, "привремено у изгнанству" – у Београду.

"Ми смо наставили на трагу визије коју смо имали, а то је да правимо једну слободну, веселу, радосну манифестацију на којој се може чути и шала и смех као нека последња одступница слободног човека", каже Вера Јовановић из Удружење грађана "Кудес".

На питање који је фестивал главни – ивањички или београдски, Јовановићева је одговорила: "Ми ово не правимо да би неко био главни, а неко споредни".

"Нушићијада", чију је организацију од ове године преузела Општина Ивањица, биће одржана од 24. до 26. августа и то је, кажу, недвосмислено једина таква манифестација.

"Било каква друга импровизација, приватна журка, било какав скуп не може се назвати фестивал 'Нушићијада'. 'Нушићијада' не припада било ком удружењу, ни општини као институцији. 'Нушићијада' припада грађанима општине Ивањица који су је основали, обновили и обдржали до дана данашњег у самом граду, у нашој варошици", каже Момчило Митровић, координатор "Нушићијаде".

"Ко тебе јадом ти њега Нушићијадом" слоган је овогодишње ивањичке манифестације у част великог комедиографа коју је од обнављања посетило око 200.000 људи.

Традиционлна народна игра којом смо обогатили Унескову листу Нематеријалног културног наслеђа човечанства.

Регионални координатор Центра за "Нематеријано културно наслеђе Србије" Снежана Шaпоњић Ашанин каже да је најважније да целокупно нематеријално културно наслеђе има одрживост, односно да има подмладак да је то гарант да ће тај елемент да живи у будућем периоду.

"Па управо због тога довели смо дечије културно-уметничко друштво Бамби фолк степ из Чачка", каже координаторка.

Славили смо и славу и њен упис у Унесков регистар и наздрављали.

У поступку је и усвајање за певање уз гусле. Гуслар, песник и здравичар из Сјенице Вук Пантовић истиче да гусле имају велику моћ, оне подстичу на здраво размишљање. То је, како каже, десетерац.

Данијела Филиповић, аутор изложбе "Нематеријално културно наслеђе Србије" каже да је у процедури уписа за 2018. годину предлог за упис елемента певање уз гусле, односно гусларство.

"Тај предлог је припремљен у марту прошле године и упућен у процедуру Унеска и упућен у Унескову процедуру усвајања. Коначна одлука о томе да ли ћемо имати упис на Унескову репрезентативну листу имаћемо до краја ове године када се одржава заседање међунационалног комитета за нематеријално културно наслеђе", каже Филиповићева. 

Изложбу која је део међународног представљања нематеријалног културног наслеђа Србије прате приграми представљања елемената уписаних у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа. До краја августа представиће се Војводина и Косово и Метохиија.

Награда се састоји од плакете са ликом Павла Вуисића, дело академског вајара Милорада Тепавца, монографије и документарне филмске сторије о добитнику.

По традицији, награда се уручује у Нишу на отварању Фестивала глумачких остварења домаћег играног филма – "Филмски сусрети".

"Једног дана сам изашао из куће моје сестре преко пута и видим на капији пише: Кућа на продају. Када сам ушао видео сам та три бора, јако ми се свидело. Ја сам имао ту неку визију, а да ће овако да изађе на ово што јесте - то нисам пре три године имао ни у сну", објашњава академски сликар из Минхена Џими Степаноф.

Центар нуди свим грађанима могућност бољег упознавања са немачком културом, уз за сада, скромну библиотеку и могућност учења језика.

"Држали смо курсеве, прво на почетном нивоу, за наше суграђане бесплатно. Интересовање и одзив је заиста фантастичан и велик. Наставићемо, а видим и сад по реакцијама да су заинтересовани за наставак, за неки виши ниво. Наравно, осим курсева ту је све што спада у неговања и очување традиција", каже професорка немачког језика Зорица Петровић. 

И данас је приметан утицај и наслеђе прошлости банатских Немаца: од архитектуре, књижевности, музике, све до хране. У Банату тренутно живи више хиљада Немаца.

"Ово је један први прави центар културе који ће неговати баштину, историју и културно-историјско наслеђе банатских Немаца, тако да ако је на културној мапи немачке заједнице до сада, на жалост Банат био запостављен. Данас почиње једно ново раздобље", напомиње председник Немачког народног савеза за Србију Рудолф Вајс.

Центар "Хаус Регина" ће сваког дана бити отворен за грађане, а простор доступан за концерте, књижевне вечери и дружења.

"Најчешће траже књиге за плажу, за одмор и неке лаганије варијанте", каже књижар Марко Ђорђевић. 

Његова колегиница Јелена Милановић истиче да има жена које траже љубавне романе, али има и оних које воле да читају трилере, мистерије. 

Оно што су на телевизији серије, то су у књижевности романи. У њима налазимо целину која нам у животу често измиче. 

"То су књиге по којима настају холивудске серије, нека врста холивудске Бе или чак Це продукције у форми књига и врло често је питање могу ли се назвати књигама или је то примењена литература која треба на лак, једноставан, лепршав и површан начин да изрази нека општа места, опште теме", објашњава издавач Гојко Божовић. 

А књижевност, напротив, мора да буде провокативна и да покреће питања. Наравно, сезонски, јавни, медијски трендови нису новост наше епохе, али њихов утицај и вредновање јесу.

"Довољно је, рецимо, сетити се Андрићевог времена и да је у њему Мир Јам била читанија од Андрића, али они који су читали Мир Јам од тога нису правили друштвену параду и није то била основа да завладају друштвеном сценом", каже Божовић. 

Очигледно на књижевни укус утичу некњижевни трендови, што понекад може да буде добро за издавачки посао, али не за књижевност и читаоце. Они тако дођу до најпопуларнијих, а не до најбољих књига.

Док бројност награда није девалвирала њихов значај, а књижевна критика замрла, била су то мерила вредности дела. Сада имамо обиље књига и само још медији поседују моћ да утичу на прави избор.

И овога пута, у сарадњи са композитором Пјер Ивом Масеом, Лакост креира јединствену представу музичког позоришта, засновану на његовом истраживачком пројекту "Енциклопедија речи", онлајн архиви безбројних, сасвим разноврсних аудио-записа, у распону од политичких говора до случајних разговора на улици.

По речима уметничког директора Битефа Ивана Меденице, композиција ове свите врло је једноставна, строга и транспарентна, готово класицистичка.

"На сцени се налазе само концертни клавир, пијаниста и двоје певача који изводе један, у основи, статични музички реситал састављен од 28 нумера, који се временом кореографски разиграва, усложњава и онеобичава", објашњава Меденица.

Битеф, 52. по реду, биће одржан од 13. до 22. септембра под слоганом "Свет без људи", а продаја улазница почиње 27. августа на благајни фестивала.

"Археолози су хтели не само да ископају један предмет и да га поставе да неко види него да вам испричају причу. Да вам испричају причу о легионару са границе. Да вам испричају причу живота у градовима, да видимо како су изгледали ти људи по градовима. Да посетиоци могу да виде одакле су ти становници дошли који живе у тим градовима. Да покажемо један сегмент који је, у ствари, близак савременом човеку", каже Миомир Кораћ, директор Археолошког института.

Изложени су предмети из некропола Виминацијума и војног логора Сингидунума. Први пут ће посетиоци видети римски мач откривен 1973. на Великом Калемегдану, неке предмете ископане шездесетих година тек недавно комплетиране, као и оне који су припадали породицама, трговцима, занатлијама, лекарима.

"Ексклузива ове изложбе је реконструкција некадашњих становника Виминацијума. То су моје колеге антрополози успеле уз помоћ наших сарадника из Руске академије наука да реконструишу четири антрополошка типа са некропола Виминацијума", каже Стефан Поп-Лазић, научни сарадник Археолошког института.

Поставка обухвата период од 1. до 5. века, предмети су стигли из десет музеја из разних крајева земље, а публика ће моћи да их види до 10. септембра.

"Кроз речнике може се видети историја наших назначајнијих институција, јер један од првих задатака Друштва српске словесности био је управо да се формира велики речник српског језика и ти напори, да најзначајније институције културе израђују речнике, трају до данас", рекла је Драгићевићева Танјугу и додала да у овом тренутку Матица српска почиње свој нови велики пројекат - вишетомни Речник српског језика.

Жеља аутора изложбе била је да се прикаже научна димензија - како се српска лексикографија развијала током 200 година, али и културно-историјска.

"Лаици обично мисле да речник служи да га отворимо када наиђемо на реч чије значење не знамо, међутим речник пружа слику стварности. Ако узмемо, на пример, неки филозофски речник из 19. века, лако ћемо моћи да закључимо у ком је стању била српска филозофија у том периоду", објаснила је Драгићевићева.

Она је подсетила да је Вук своју реформу први пут представио у Рјечнику из 1818. због чега је академик Павле Ивић говорио да је од свих појединачних дела у српском језику и култури, Вуков Рјечник најзначајнији, јер од тог дела почиње савремени српски језик - књижевни српски језик у чијој основи је народни језик.

"Изложба почиње Вуковом собом" 

Према речима коаутора изложбе, научног сарадника Института за српски језик Ненада Ивановића, главне идеје изложбе су да се покаже историјски развој српске лексикографије од Вука на овамо и да је Вук на много начина предвидео развој савремене лексикографије. 

Изложба почиње Вуковом собом у којој су изложени карта његовог путовања, његова путна торба, његов примерак Рјечника из 1818. са допунама, Вукове белешке, записи речи, лични предмети - перо, мастионица, бележница, фес који је до краја живота задржао на глави иако је носио грађанско одело, клешта за хартију, стоно звонце.

Ту су и цедуље за Српски рјечник које показују како је анализирао и обрађивао речи, затим прилози разних скупљача који су Вуку слали речи, поједини минијатурни предмети које је Вук дељао да би Јернеју Копитару помогао у тачном превођењу српске речи...

Из Вукове собе се улази у простор посвећен пројектима српске лексикографије у 19. веку, првенствено Речнику српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије наука и уметности.

"Идеја о том речнику се појавила половином 19. века у Друштву српске словесности, а заједно са великанима као што су Стојан Новаковић и Александар Белић, он је израђиван и добио данашњи облик", објашњава Ивановић.

Касније су израђени и Речник српскохрватског књижевног језика Матице српске (речник средњег обима са око 150.000 речи) који обрађује лексику од Вука до педесетих година 20. века и Речник српског језика Матице српске мањег обима са око 80.000 речи, започет у време распада Југославије и завршен 2007.

"Представљање рада Ђура Даничића" 

Важан сегмент изложбе је представљање рада Ђура Даничића - Рјечник из књижевних старина српских, који је завршио, и други који је започео Рјечник хрватскога или српскога језика Југословенске академије знаности и умјетности. 

"Идеја Даничића је била да представи развој српског језика од најстаријих времена до Вукове реформе, а у речнику Академије од Вукове реформе ка савременом стању и то су два стуба српске лексикографије", нагласио је Ивановић.

Занимљиво је да значајан допринос изради Српског рјечника из 1852, као и Речника САНУ дали су сакупљачи.

Ивановић каже да су Вук Врчевић, Вук Поповић, бројни неименовани сакупљачи писмом слали Вуку по 20, 30 или 100 речи, што говори да се већ у 19. веку осећала велика потреба за једним речником који би објединио све речи из свих крајева.

"Касније када је израда великог речника прешла у САНУ, под утицајем Стојана Новаковића, послат је позив коме су се одазвали чиновници, свештеници, студенти, официри, ђаци гимназија, свако ко је био писмен и могао је да обрати пажњу на речи свога краја па су у Академију почеле да стижу збирке речи и тако се сакупило преко 400.000 речи из свих крајева српског говорног подручја", објаснио је Ивановић.

У другом делу изложбе представљени су начини обраде речи у специјалним речницима, као што су асоцијативни, фреквенцијски, семантичко-деривациони речник и терминолошки речници, а један зид галерије покривен је хронологијом значајних догађаја у српској лексикографији у последња два века.

Драгићевић каже да се српска лексика мењала кроз историју те се у српској лексици виде завојевачи и ко је владао па је тако у време турске владавине много турцизама ушло у српски језик, а данас је огроман утицај глобализације и енглеског језика чије се речи чак и не обликују у духу српске морфологије.

Рођен је 17. августа 1932. године у породици индијских емиграната, у Енглеску се преселио 1953. године. Енглеску књижевност студирао је на Оксфорду.

Међу најопзнатија дела В.С. Наипола убрајају се "Кућа за господина Бисваса", "У слободној држави" и "Загонетка доласка".

Његову каријеру пратиле су бројне контроверзе јер су му дела била хваљена због саосећања са сиромашнима и прогнанима, био је критичан према колонијализму, али је истовремено многе увредио ароганцијом и шалама на рачун некадашњих поданика британске империје.

"Био је див у свему што је радио и умро је окружен људима које је волео, након живота пуног величанствене креативности и иницијативе", рекла је његова супруга Надира Најпол, преноси АП.

Сви елементи представљени на изложби уписани су у Национални регистар.

Ауторка изложбе Данијела Филиповић каже за Танјуг да je наступ Фолкорне групе из Нове Вароши почетак представљања елемената нематеријалног културног наслеђа Србије у Етнографском музеју.

"Сваког четвртка у августу приближићемо поставку публици кроз живи контакт са извођачима и носиоцима елемената нашег културног наслеђа. Наша идеја је да мотивишемо људе да се осврну око себе и препознају елементе нематеријалног културног наслеђа који би могли да се нађу у Националном регистру или чак стигну на Унескову листу, као што је то био случај са породичном славом и традиционалном игром коло", каже ауторка изложбе.

Филиповићева додаје и да ће публика имати прилику да се упозна са нешто мање познатим занатским знањима, као што је косовски вез или посебни облици ћилимарства.

"Биће то прилика да се стручна јавност и публика на нови начин упознају са елементима нематеријалног културног наслеђа у Србији", каже Данијела Филиповић.

"Други плакат је такође резултат пријатељства српског пуковника Милана Прибићевића који се у Њујорку упознао са великом вајарком Малвином Хофман. Она је од њега сазнала за све несреће у којима се Србија налазила и налази у том тренутку. Видела је фотографију мртвог војника и кренула је прича", каже Владимир Чех са Института за историју оглашавања.

Прошао је један век од времена када су ова два плаката обављала своју информативну функцију. Упркос томе, они и даље инспиришу уметнике.

"Од плаката су настале две инсталације. Направљен је 4x4 метра плакат од лего коцкица, у заиста необичној резолуцији. На другој страни, направљена је у виртуелној реалности скулптура чији је лик коришћен на плакату. А то је лик погинулог српског војника кога је оживела Малвина Хофман на плакату, а касније и на статуи Светог Фрање", каже Чех.

Поставку "Заједно побеђујемо" организовале су Народна скупштина и Амбасада САД у Београду.

"То је тапија која је поклоњена од физичког лица из села Меровца, где је његов предак купио имање од тадашњег власника који је био Турчин и то пре него што је дошло до ослобођења ових крајева од Турака", каже Милан Стојановић, директор Историјског архива Топлице.

Већина докумената је из друге половине 20. века и доступна је на увид јавности. Грађани најчешће траже документацију која се односи на реституцију или повезивање радног стажа, али и трагају за својим коренима.

"Људи се интересују за порекло своје имовине, као и само порекло својих породица, и одакле су насељени и досељени у Топлици", каже Горан Златковић, архивски помоћник.

Архив је основан пре 80 година и од тада је више пута сељен због неадекватних услова. У последњих пет година уложено је скоро 12 милиона како би се уредио простор, а архивска грађа подигла са пода. Само ове године, Министарство културе издвојило је шест милиона динара.

"Конкретно два пројекта из области културног наслеђа и то по 500.000 за набавку металних полица и архивских кутија и са пет милиона кроз пројекат 'Градови у фокусу' за санацију крова", наводи директор Стојановић.

Свих 550 фондова и око две и по хиљаде метара архивске грађе биће сложено на новим полицама.

Музеј Младеновца је, као и још 11 институција, у саставу Музеја града Београда. У Музеју вредно раде на санацији објеката који су његов део.

"Следеће, ресавска велика прича веома значајна за Музеј града Београда. Ово са ресавском јако брзо иде, имамо велику подршку и града и Министарства културе тако да ћемо успети да, и брже него што смо се надали, тих 14.000 метара квадратних постане један сјајан завичајни музеј наше престонице", рекла је директорка Музеја града Татјана Корићанац.

Историјско наслеђе баштини Музеј Југославије. Након обнове Старог музеја, од децембра 2017. траје обнова централне зграде – Музеја 25. мај.

Завршава се нови улазни пункт у комплекс музеја – центар за посетиоце са сувенирницом и кафеом. Ово су први велики инфраструктурни радови од изградње зграде 1962. године.

"Тренутно су завршени термотехнички радови и део електрорадова и сада чекамо средства како бисмо урадили завршне радове. Искрено се надамо да ћемо успети да га оспособимо за 1. децембар када обележавамо сто година Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца", истакла је директорка Музеја Југославије Неда Кнежевић.

Концепција нове фазе сталне поставке Музеја Југославије је припремљена. Видећемо је у првој половини 2019. године.

Награда ће бити уручена Драгани Маринковић, уредници у Музичкој редакцији Радио Београда 2, 12. августа у Бачком Петровцу.

"Горки – Алтернатива за Немачку?" берлинског позоришта "Максим Горки", по речима уметничког директора Битефа Ивана Меденице представља комад који је послужио Фрљићу да на уметнички врло оригиналан и инвентиван начин, и овог пута покреће своју омиљену тему: друштвену функцију театра, његов потенцијал за политички отпор.

"На њему својствен, квазидокументаран и импровизован начин, у првом делу представе Фрљић критички испитује политичку коректност у пријему глумаца у овај театар (предност мањинским групама), јер такав приступ и даље не одговара стварном проценту странаца у Берлину, а може и да направи позоришни 'азил' за етничке и друге мањине. У другом делу, покреће се питање да ли је једно прогресивно позориште, ако пристане на извесну гетоизацију и игру у систему, стварни отпор том систему или само алиби за савест уметника", навео је Меденица.

Додаје да се другом представом у програму Битефа "Шест лица тражи писца" у продукцији "Сатиричког казалишта Керемпух", Фрљић обрачунава са хрватском десницом, посебно њеним инсистирањем на такозваним породичним вредностима, које онда, како каже, оправдавају све њихове гестове. 

"Како сам Фрљић за ову представу каже, она представља радикално читање Пиранделовог класика у контексту хрватског десног популизма", наводи Меденица. 

Осим тога, Фрљић ће учествовати и у пратећем програму Битефа. 

У оквиру Филозофског театра, Оливер Фрљић ће бити гост филозофа и активисте Срећка Хорвата, а разговараће се о односу позоришта и тренутне друштвено политичке стварности.

Навео је да се Центар "Сава" не може сматрати сценом јер је то конгресна сала и не задовољава услове за балетске представе. 

"Та сцена је тврда и неодговарајућа. Праву сцену у Београду уопште немамо", рекао је Костјуков који је оптимистичан и сматра да ће се сигурно све полако решити. 

У осмишљавању репертоара труди се да обавезно уврсти класичне комаде који су, како каже, основа уметности.

Народно позориште, сматра он, треба да негује класику и важно је да она буде на репертоару, како би играчи остали у форми, јер је, како каже, "класику најтеже играти". 

Додаје да публици, наравно, треба представити и савремени балет. 

"На тај начин желимо да у позориште привучемо више младих, а и да се играчи равномерно и професионално развијају у свим правцима", каже он и објашњава да то није лако постићи и да не могу баш сва позоришта да остваре тако захтеван и тежак репертоар – и по броју, и по разноврсности представа.

Док смишља репертоар, каже, води рачуна и о томе да одабере представе које су тражене на фестивалима, као и оне које ће афирмисати младе уметнике.

Истовремено примећује да млади данас, због брзог начина живота, нису истрајни у својим жељама и идејама и мисле да се успех брзо постиже.

"Пут сваког уметника је да што више наступа у свету и види нешто ново, али не схватају да прво треба да постану уметници. Мисле да ће, ако оду одавде, одмах постићи већи успех, али не... прво треба да постану добри уметници, а за то постоје могућности и у нашем позоришту", сматра Костјуков и додаје да балету Народног позоришта недостаје мушких играча.

За планове да ће се градити Опера и балет на Тргу Републике, на месту садашњег "Стакленца", Костјуков каже да је то и даље само у фази разговора, али да једва чека реализацију тог пројекта који је "стварно неопходан".

Свевремена прича о заводнику овај пут смештена је у један хотел. Редитељска замисао Александра Николића показала се као добра, с обзиром на пажњу и чест кикот у публици. 

"Направио је једну квазимодерну варијанту, што подржавам јер сматрам да опера мора да иде напред", каже бас Драгољуб Бајић који игра улогу Лапорела.

Диригент Грегори Бухалтер објашњава да је редитељ потенцирао Дон Ђованијеву сексуалност што је, додаје, унео то и у музику.

Асистент диригента у Метрополитену, еминентни солисти Народног позоришта, млади кинески певачи и ансамбл Војске Србије "Станислав Бинички", били су необичан спој знања и искуства. "Џипак", организација која је организовала ова извођења, има за циљ да повезује уметнике широм света и даје шансу младим извођачима.

"Сарађујемо са компанијама у Абу Дабију, САД, Србији, Кини. Годишње имамо бар 15 наступа. То су концерти, опере, камерна музика и музичко позориште за децу", напомиње Ванџе Џанг, кооснивач "Џипак" организације.

Највећи утисци су једна мачка као непланирани натуршчик, искоришћена прилика певача Мирослава Маркоског и Марка Пантелића да скрену позитивну пажњу на себе и неке ствари које ће ићи под пословицу о првим мачићима и води. А на Комбанк дворану као оперску сцену сасвим бисмо се могли навићи.

У њеним причама и друштву уживају њени узорни пријатељи Аника и Томи, све док се изненада не појави Пипин отац капетан Јеврем Дуга Чарапа и позове је да поново с њим лута морима.

То је сиже књиге "Пипи Дуга Чарапа на броду" у којој јунакињу видимо у модернијем визуелном идентитету.

"Tа нова изведба Пипи се прилично разликује од старе верзије, зато што се мој стил базира, ослања на француску и белгијску стрип школу педесетих и шездесетих година. Нисам приступио конкретно само као професионалац који одрађује илустрације него сам се на неки начин осетио као дечак и мислим да је то добрим делом због тога што Пипи својим ставом у ствари представља слободу, уопштено говорећи", објашњава илустратор Тихомор Челановић.

За превод је заслужна Славица Милосављевић.

"Последњи превод датира још из шездесетих година, тако да смо ми желели да новим преводом који је доста савремен приближимо још више причу данашњој деци. Надамо се да ће баш ова едиција, баш ова издања ' Пипи Дуге Чарапе' привући још неке читаоце који треба тек да се упознају са ликовима Астрид Линдгрен", рекла је Бакић Топаловићева.

Осим трилогије о Пипи у новој библиотеци биће објављена књига "Роња разбојничка кћи", романи о Лоти намењени нешто млађим читаоцима, као и друга мање позната дела Астрид Линдгрен. Све књиге едиције "Пипи" илустроваће Тихомир Челановић.

"Задивљујући континитет и старост староегипатске цивилизације нас подсећа да је то била највећа цивилизација коју свет памти, ако узмемо у обзир шта је човечанство од зоре своје писмености успело од ње да види. Пољопривредни, технички, инжењерски искораци, прва широко распрострањена моногамија, први монотеизам...Доприноси у области вајарства, скулптире и архитектуре... само су неки од оквира значаја староегипатске цивилизације" казао је Вукосављевић.

Министар је напоменуо да 110 година од успостављања диппломатских односа између Србије и Египта говоре о једном усковитланом свету, подела, усковитланих сукоба, зближавања.

"Управо 110 година Србију и Египат везују нити међусобног пријатељства у тих јасних утемељених и форматизованих дипломатских односа. Недавно је одржана изложба у Историсјком архиву која говори о ширини и дубини тих односа. Много великани са српске и египатске стране су уткали нити свог знања, надахнућа, талента у те односе" казао је Вукосављевић.

За њега нема дилеме да ни данас Србија и Египат нису лишени сложених историјских изазова.

"Добро је знати да 110 година дипломатских односа гарантују да ће обе државе везивати висок степен разумевања за сложеност политичког свог положаја у свету који све мање хаје за принципе правде и међународног права," казао је Вукосављевић.

Према његовим речима култура је најбоље средство и алат за зближавање две земље, народа и друштва...

"Дела нобеловца Нагиба Махфоуза читају се свуда у свету, египатска кинематографија је запажена јер Египат зову Холивудом средњег истока. Ту је и сценска уметност. Надамо се да ће за 18 месеци бити отворен Египатски музеј у Каиру. То је догађај који са нестрпљењем ишчекује читав свет" казао је Вукосављевић.

Амбасадор Египта у Београду Амр Фатхи Мохамед Алгувејли казао је да има велико задовољство да атмосферу из Каира доведе у Београд.

"Драго ми је да овом представом славимо и 110 година веома блиских дипломатских односа. Говоримо различитим језицима, али постоји један универзални језик који разумеју сви добронамерни људи. То је језик културе, језик филма, уметности, музике," казао је Мохамед Алгувејли.

"Плави слон" је балетска представа базирана на роману младог египатског писца Ахмеда Мурада, који успешно инспирише младе да читају књиге. Роман овог младог писца је пун снова и магије.

Представа ће у Србији осим на сцени Народног позоришта у Београду, бити изведена 29. јула на сцени "Донка Шпичек" Дечјег културног центра Београд и трећи пут, 31. јула на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду.

Трупа за модерну игру Каирске опере је основало Министарство културе Египта 1993. Године.

Учествовала је на многим међународним фестивалима у европским земљама, САД, Кини, Кореји и арапским земљама, изводећи представе у најпрестижнијим позориштима и оперским кућама.

Мало је података о томе да је била Игуманија манастира Пресвете Богородице у Топлици и да је много помагала народу својим чудотворним моћима.

"Из средњовековних њених записа који су похрањени у том времену на Синају, Мојсијевој Гори, највероватније да се налазе у манастиру Свете Катарине, али на Мојсијевој Гори свакако јер имамо неколико храмова, постоје записи. Додатно томе монаси потврђују, Синуити, о њеним записима и о њеним чудима. Она је чинила чуда не само у том времену, она чини чуда и данас" , каже аутор Драган Дамјановић.

Кроз роман провејавају исповести владика, игумана, монаха и познатих личности које указују на надљудске моћи Свете Анастасије.

Приход од првог издања намењен је обнови манастира у којем је Анастасија провела крај свог земног живота.

"Све што чинимо то је да у овом тренутку уложимо што више средстава за почетак обнове храма у којем је она била игуманија, а докази постоје и за то. Истовремено јављају се људи који би да помогну обнову храма. Све то говори колико је њен дух, њена моћ присутан на овим али и на ширим просторима", каже Дамјановић.

Почетком септембра у Куршумлији ће бити одржана песничка манифестација "Анастасијини дани".

Књигу "Та мјеста" чине путописи из различитих земаља, описи живота у појединим градовима (као што су Сарајево и Берлин), извештаји о сусретима по европским метрополама, као и доживљај из једне врло узбудљиве посете Јерусалиму и необично занимљив опис путовања по Јерменији.

"У књигу нас уводи опсежан аутобиографски запис о једнодневној посети своме историјски 'потопљеном' крајишком завичају, у знаку сећања на детињство и ликове Бранка Ћопића и Скендера Куленовића. Уз сваки прозни текст приложена је понека Тонтићева песма, тако да се ова његова сведочења о местима у којима је живео и људима са којима се сусретао, дају увек и у прози и у стиху", навео је Вуколић.

"Читајући Тонтићеву књигу, пролазимо кроз згуснуте атмосфере нашег турбулентног доба у којем започињу нови сукоби и пре него што су се стари завршили. Посебно ваља истаћи пишчево виђење града Сарајева, дато у облику својеврсног, потанко израђеног културно-политичког портрета града", оценио је председник жирија.

Дубоко емотивно везан за многе ликове и градске ведуте, писац је ипак, примећује Вуколић, и то по други пут, напустио ту ратом и пораћем битно измењену средину, изабравши да живи у "српској Атини".

"Овакве књиге се не пишу и не излазе често и отуда је њихов значај још већи", рекао је Вуколић.

Награду "Кочићево перо" дођељује Задужбина Петар Кочић Бања Лука - Београд.

Протосинђел Андреј Дечанац, професор Богословије "Светих Кирила и Методија", истиче да је Призрен једини наш град који има десет цркава од којих је већина из средњег века.

"Према томе, не може да се побије да је српски град. Најважнија црква је Богородица Љевишка, која је на листи Унескове културне баштине. Важне су и друге призренске цркве – Свети Ђорђе Руновић, Никола Тутић. Цркве се зову по племићким призренским породицама које су били ктитори", објашњава протосинђел Андреј Дечанац.

Са средњовековног утврђења, познатог под именом Каљаја, виде се све знаменитости мултикултурног града на ободу Метохије.

Архитекта Зоран Гарић, директор Завода за заштиту споменика културе у Лепосавићу, указује да је културно наслеђе Призрена вишеслојно.

"У њему се преламају и сусрећу два цивилизацијска круга, две културе и два погледа на свет. Са једне стране то је хришћанска, православна баштина, а са друге стране је оријентална и исламска, односно културно наслеђе Отоманске империје. Оно што је најважније у Призрену, то је српска културна баштина у самом срцу града", рекао је Гарић.

За Душанов Призрен Бранислав Нушић је својевремено записао да је Цариград српских царева.

Људи од струке: историчари уметности, архитекте-конзерватори, археолози и други, с правом овај град називају музејем под ведрим небом.

Вукосављевић је рекао да ће та изложба допринети разноврснијој културној понуди у Србији и подсетио да је у последње две године имао успешне састанке са министром културе Кине Луом Шугангом.

На тим састанцима, пренео је министар, договорена је интензивнија сарадња две земље у области културе, а реализација изложбе један је од резултата тих договора.

Како је саопштено, Вукосављевић је Кинезима пренео жељу министарства и Народног музеја да у Београду буде представљена изложба кинеске бронзе, уз оцену да би таква изложба наишла на значајан одјек код публике у Србији и читавом региону.

Министар је, такође, подсетио да ће крајем септембра ове године бити отворен Српски културни центар, који ће значајно допринети представљању српске културе, а уједно и зближавању два народа. министар је нагласио да ће то бити место које ће значајно допринети представљању српске културе, а уједно и зближавању два народа.

Представници кинеске делегације изразили су наду да ће изложбе из Србије које буду гостовале у Кини наићи на интересовање публике и поручили да је изложба која ће бити представљена у београдском музеју важан пројекат за сарадњу две земље.

Састанку је присуствовала и директорка Народног музеја у Београду Бојана Борић Брешковић са сарадницима.

"Императив њеног живота био је да јој се деца школују и да се Србија ослободи од турске власти. По природи непокорна, бунтовна, телом крхка, душом силна, срцем јака, Рада Бојовић је све своје муке заменила одлучном борбом за променама", каже ауторка изложбе, кустос Завичајног музеја Нова Варош Индира Генџић.

Из Нове Вароши је 1867. године Рада са породицом прешла у Радељево, у ивањичку општину. А о свом дотадашњем животу казивала је: "Однела сам у Нову Варош масла, платна, сукна и продала. Још позајмила и сакупила 150 гроша и послала Илији у Београд за школовање. Дужност је родитеља да ради за своју децу и свака би мајка овако и оволико радила за свој пород".

У свет је испраћала једног по једног сина са аманетом да им борба за слободу и образовање буду водиље. 

"Знала је да спреми ручак, да оде у поље да ради и целе ноћи да тка или да плете, како би деца могла да се обују и да иду у школу", каже Миљка Бојовић из Мишевића.

Милутин Бојовић из Мишевића напомиње да је два пута месечно Рада пешице долазила из Ивањице за Београд.

"Дође код Петра, преда храну и кад преда храну, она се враћа за Ивањицу", објашњава Бојовић. 

Бојовићи су завршили високе школе и постали изузетни људи. Илија је био свештеник, Јеврем, епископ Жички, завршио је и академију у Москви, Лука и Петар су били официри, Јован земљорадник, а кћи Милена професорка.

Неписмена, храбра и мудра сеоска домаћица из Мишевића, мирно је склопила очи 1904. у Београду, као задовољна мајка, која је носила градску ношњу и научила да чита.

"Јунак овог романа стиже у последњи час, покушава да пронађе један напуштени давни трептај, међутим, време је истекло за њега и њу, преостало је толико времена да размене личне драме и да на брзину прелистају године које нису проживели заједно", наводи Бранка Криловић.

Истрајавање у емоцијама, стрпљење и трпљење прерастају у надмоћ у немоћи.

"Бранкини јунаци од суморне свакодневице беже у велика књижевна дела, на позоришну сцену, или у завичај, у младе детиње дане, јер тамо станује лепота. Наша ауторка зна да је дивно веровати како ће лепота спасити свет, а читаоци ће пресудити да ли и сама у то верује", каже Сања Милић, књижевни критичар и уредница у Радио Београду.

Верује у поезију, театар, новинарство.

"Више од тридесет година сам у Дневнику вежбала сажетост. Заправо, свој рад у Телевизији доживела сам као својеврсну књижевну праксу. Често сам више мислила о лепоти речи, него о слици и о чињеницама. Нису ме спречавали и ја им се захваљујем", истиче Бранка Криловић.

Што су књижевна дела описивала у томовима код ње је стало на око сто тридесет страна. Лепота згуснутости и загрљаја – аутентичан дар за 21. век.

"Нисмо причали стандардну, књишку, школску причу о историјату Народног позоришта, него смо можда бирали неке драматичне, можда мање драматичне али важне тренутке из те историје који су нама нудили добру драмску причу", каже редитељ Мишко Милојевић.

Занимљиве приче о оснивачима, глумцима, оперским певачима, балетским играчима, редитељима, управницима, сценским мајсторима и свима који су оставили траг у Националном театру прича 56 извођача.

"Ја уствари играм гардероберку што ме веома радује. Зато што сам ја са нашим гардероберима, власуљарима, шминкерима у великој љубави већ скоро четрдесет година", објашњава глумица Александра Николић.

РТС сарађује с Народним позориштем од самог оснивања.

"Током 60 година телевизије, Народно позориште је било адреса на коју смо увек долазили. Бележили важне догађаје, снимали представе, разговоре са уметницима и све то створило је богату архиву РТС-а. Оно што нас је у овом тренутку руководило јесте да део те архиве отворимо али и да створимо нове које ће остати за генерације које долазе", наглашава главни и одговорни уредник културно-уметничког програма Небојша Брадић.

Серијал од десет епизода биће приказан на јесен.

"Та наша 'Рас' култура, која јесте највећи облик христијанизованог хеленизма. Треба рећи да смо имали два велика стила, рашки и моравски, и да смо хтели да представимо цело то богатство", каже Пеђа Тодоровић, ликовни уметник.

"У славу традиције" назив је једног од тридесет и пет изложених дела. У техници акрила и темпере и мотива средњег века, маштовитост уметнице дала је још један показатељ вишевековног постојања.

"У свом раду ја сам хтела да истакнем старословенски период, надовозујући се на хришћанство, али оно што је занимљиво за мој рад да су слике урамљене у прозоре који су донесени из околине Ниша и стари су око један век", каже Јасмина Кланица, историчарка уметности.

По завршетку свих планираних излагања новац од аукције биће прослеђен дечјој установи на Косову и Метохији.

О томе нам говори девојчица Акико која не воли границе, ни бројеве. Зато нема године. Воли тату и обожава речи. Разговара са пешкирима, шеширима и дрвећем. У школи је несхваћена јер има изокренут поглед на свет. Мало је усамљена и жели да сретне неког попут себе.

"Акико је маштовита и бајковита и Акико је за мене врста слободе коју можда нисам у неком свом животу имао и нека врста слободе коју ћу можда тек да стекнем. Акико у мени је у потпуности и у потпуности није. Акико је парадокс у ствари", истиче Стефан Тићми.

Прича о крајностима и бескрајности зачела је прошлог лета. Један поглед на младу жену, Јапанку која без речи нуди да измасира стопала људима на плажи, подстакао га је да створи причу о њој. 

"Роман о сусрету, како о мом сусрету са самом Јапанком као и сусрет Акико са Марселом који је главни лик. Роман о сусрету аниме и анимуса, ако гледамо по Јунгу", наводи Тићми.

За Акико је љубав бескрајна потрага за топлином. Али она загрљај не тражи, она загрљај даје. Она је светлост која развејава мрак. Зато, иако сврстана у литературу за децу и младе, ова књига баш као девојчица Акико не воли границе, па ни оне о узрасту читалаца.

"Цела изложба је подељена по областима, једна од области јесу знања везана за припремање традиционалне хране, затим су ту обичаји, веровања, занатска знања, усмене традиције, извођачке уметности. Са тих различитих аспеката смо покушали да представимо све оно што је у овом тренутку уписано као нематеријално наслеђе Србије", наводи Даниела Филиповић, ауторка изложбе.

Аценат изложбе – породична слава и народна игра коло, који су на Унесковој листи нематеријалног културног наслеђа човечанства. У поступку усвајања је певање уз гусле.

"Надамо се да ћемо баш оваквим активностима подстаћи пре свега носиоце знања, веровања, обичаја да се покрену и да оно што је њихово наслеђе учине тај корак на његовој заштити уписом у Национални регистар нематеријалног наслеђа Србије", наглашава Филиповићева.

Изложба која је део међународног представљања нематеријалног културног наслеђа Србије у Етнографском музеју у Београду до краја августа.

Реконструкција музеја не значи само обнаваљање музејске зграде, већ и трансформацију и осавремењивање начина рада, запослених, прилагођавање новом времену и технологијама, истакли су говорници.

Директор Музеја савремене уметности Слободан Накарада рекао је да су се музеји променили за 10 година колико је МСУ био затворен, као и да је публика у међувремену изгубљена, те је највећи изазов "вратити је".

Додаје да је велики број посетилаца музеја доказ да се не зна много о потребама публике и да је она окренута култури можда и више него што се чини.

"Музеји су рефлексија онога што се дешава у друштву и шта грађани желе. Не треба да гледамо у прошлост, већ у будућност,
како да доведемо публику и како да сарађујемо са дивним људима и уметницима", каже директор МСУ.

Накарада истиче значај комуникације са локалним културним институцијама, као и потребу да култура буде децентрализована, јер "оно што је проблем у малом музеју, биће исти само већи проблем у великом музеју".

Главни циљ је пронаћи начин на који ће музеј да служи друштву, наводи Накарада, и додаје да је веома важно наћи начин да се млади уметници ангажују у ситуацији када све већи број младих одлази из земље.

Закључује, да тренутак за музеје "никада није био оволико добар", те да је сад тренутак да се ради и на изменама закона и на интезивнијој сарадњи са државним и приватним институцијама.

"Потребни нови људи, који схватају данашњи свет" 

Управница Галерије Матице српске у Новом Саду Тијана Палковљевић Бугарски каже да је за музеј најважније да има запослене који су експрети, као и да оставарује сарадњу са различитим партнерима, музејским установама и представницима креативних индустрија.

"Музеј у савременом друштву има улогу да поставља питања, а не да даје одговоре.

Нови људи који нам требају су они који схватају садашњи свет и како се све мења. У 21. веку музеји су за људе који желе да комуницирају своје знање, морамо да користимо нове технологије, да комуницирамо са посетиоцима", оцењује Палковљевић Бугарски.

Питање релевантности музеја у друштву је најважније, каже она, као и борба да музејима припадне више место на лествици значаја.

"Људи морају да знају да имате нешто за њих и да их онда квалитетом понуде 'натерате' да дођу поново. Треба да користимо што су сада музеји у фокусу и што је показано да се снови остварују", каже она и истиче да проблем новца није примаран, већ креирање стратегије и проналажење начина да се циљеви остваре.

"Поставка у фокусу" 

Специјални гост округлог стола био је и директор Велт музеја у Бечу - Музеја света Кристијан Шиклгрубер.

Велт музеј отворен је прошле године, а својим музеолошким приступом представља изузетан искорак у презентацији музејског наслеђа.

Ипак, Шиклгрубер каже да је поред коришћења нових технологија важно да сама поставка остане у фокусу.

Како каже, важно је да запослени у музеју добро познају музејско благо, али и да имају приповедачки дух.

"Отварање музеја не значи много, ако се у његов рад не уведу додатне активности, пре свега едукативни програми за посетиоце", навео је он.

Додао је да се у Музеју света труде да музеј представе као место перформанса, који је отворен за савремену уметност која је у дијалогу са прошлошћу.

Припремају се бројни садржаји у Народном музеју 

Домаћин данашњег округлог стола био је Народни музеј, а директорка Бојана Борић Брешковић каже да је након отварања главни фокус Народног музеја развијање програма за посетиоце и интерна трансформација.

Како каже, поред сталне поставке припремају се и други садржаји и програми за децу, а поред запослених експерата у музеју ради и велики број волонтера и припадника обезбеђења, па је највећи изазов организовати све што је планирано у обновљеном простору.

"Посетиоци су потврдили да бројна музејска публика постоји и да није реч о мањинској друштвеној групацији заљубљеника, већ да долазе људи различитих старосних и образовних група који имају јасно профилисане културне потребе. Ове чињенице радују, уједно обавезују и упућују на развијање и интезивирање дијалога који ће поузадано водити ка унапређењу музеја", рекла је Борић Брешковић.

Округли сто "Музеј се отворио. Шта сад?" реализован је на иницијативу Савета за креативне индустрије и кабинета председнице Владе, а он је један у низу догађаја који ће бити одржани у циљу осавремењивањха националних институција културе.

Градоначелник Херцег Новог Стеван Катић поручио је да ће кућа бити место сећања на пишчев живот и дело, место културе и сусрета уметника.

Реновирање куће ће у фазама трајати до 2020. године, а средства је обезбедила Европска унија.

"До сада су урађени хитни радови на очувању и уређењу објекта, а програми припремљени за ово лето први су корак да ово постане кућа сећања на пишчев живот и дело, место културе и сусрета уметника, на понос Новљана и задовољство свих који посете наш град", рекао је Катић, а преноси Прес-сервис Херцег Нови.

И Владимир Рогановић, члан експертског тима који је радио на пројекту ревитализације куће Иве Андрића, сматра да је ово велики догађај за Херцег Нови и за целу културу те да је, како је рекао, прича о Андрићу тек почела, захваљујући граду Херцег Новом.

Програм који ће се убудуће одвијати у некадашњем пишчевом дому отворен је изложбом "Иво Андрић писац и/или дипломата", чији је аутор директорица Музеја града Београда, Татјана Корићанац.

"За Музеј града Београда је велика част што смо позвани да учествујемо у овом пројекту", рекла је Корићанац и захвалила се на позиву. Како је рекла, изложба је премијерно приказана 2011. године и до данас је постављена педесетак пута широм Европе, у градовима у којима је Андрић дипломатски службовао, али је и превазишла његово дипломатско путешествије.

Свечаном отварању куће присуствовао је велики број званица, а претходило му је потписивање споразума о сарадњи у области културе и образовања између два Андрићева града - Херцег Новог и Вишеграда.

"Тако је Андрић опет повезао Херцег Нови и Вишеград. Занимљиво, то се дешава у на тачно 50. година од када је велики писац последњи пут боравио у Новом и 50. година од када је кренуо последњи воз пругом која је наш град повезивала са још једним Андрићевим градом, Сарајевом", рекао је градоначелник Катић.

И за начелника Општине Вишеград Младена Ђурђевића овај догађај је пун емоција, а споразум нови корак у будућност јер ће појачати сарадњу Херцег Новог и Вишеграда на свим нивоима.

За вечерас, поводом овог свечаног догађаја, предвиђена је промоција књиге "Андрић у Новом" др Владимира Рогановића.

Финалисте је одабрала селекторка Соња Миловановић, новинарка и књижевна критичарка.

У најужем избору за овогодишњу "Тимочку лиру" су Небојша Јанковић из Новог Сада, Жељка Алексић из Књажевца, Ђорђе Рабреновић из Ужица, Марија Радић из Београда, Александар Станић Шкодрић из Ужица, Изабел Чеперковић Диас из Краљева, Алекса Ћелап из Београда, Милош Марков из Суботице, Милош Марковић из Бора и Лука Баровић из Београда.

Финалисти ће своје стихове читати на финалној вечери у четвртак, 26. јула, од 20 часова, на Платоу испред Дома културе у Књажевцу, када ће, по оцени стручног жирија, најбољем од њих бити додељена награда "Тимочка лира".

Радио Београд 2 од 1994. године покровитељ је вечери фестивалске поезије у Књажевцу, као круне анонимног књижевног конкурса, а најбољег младог песника сваке године награђује објављивањем прве збирке његове поезије.

У среду, 25. јула од 20 часова у оквиру званичног програма овогодишњег Фестивала културе младих, у Књажевцу ће бити представљена књига "Последњи траг Хипербореје" Шимона Цуботе, прошлогодишњег добитника награде "Тимочка лира".

Радио Београд 2 ће реализовати уживо из Књажевца емисију "Културни кругови" у среду, 26. јула од 15 часова и "Гутенбергов одговор" у петак, 27. јула од 16 часова, када ће гости бити чланови жирија и добитник овогодишње награде "Тимочка лира".

Снимак финалне вечери овогодишњег избора за награду "Тимочка лира" биће емитован у емисији "Римовање" у суботу, 4. августа у 19 часова.

Уз патријарха Иринеја и министра Вукосављевића здања су обишли и владика нишки Арсеније, председник Општине Куршумлија Родољуб Видић, представници Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, Републичког завода за заштиту споменика културе и Завода за заштиту споменика културе Ниш.

Том приликом је договорено да ће све надлежне службе дати свој допринос како би се што пре приступило процесу обнове манастира.

"С обзиром на то да је реч о првим задужбинама Стефана Немање, обнова две светиње биће међу приоритетима Министарства културе", рекао је Вукосављевић и оценио да је улога тих задужбина и почетак стварања српске државе један од стожера културног идентитета.

Сви присутни констатовали су да у најскорије време треба приступити изради пројеката који ће дефинисати све фазе обнове како би се што пре почело реализација.

Вукосављевић је рекао да се ради о два најстарија манастирска комплекса из Немањиног доба на којима је могуће проучавати не само развојни пут манастирског градитељства већ и развој материјалне и духовне културе српског средњег века.

Министарка културе Грчке Лидија Кониорду каже да је спремна за наставак сарадње две земље.

"Имамо бројне планове. Са вашим министром се договарамо о конкретним активностима: размени изложби, фестивалским копродукцијама и бројним другим разменама", додаје грчка министарка.

Министар културе Србије Владан Вукосављевић каже да је нашој земљи стало да у свим областима Србија и Грчка, као две пријатељске земље и као два пријатељска народа, имају не само на речима него и фактички изузетно садржајну и обимну сарадњу у области културе.

"Управо смо имали разговоре о довођењу две врло интересантне изложбе у наш реновирани Народни музеј, једну можда из Музеја Акропоља, и другу из музеја у Солуну, веома интересантна изложба фигура од теракоте", додаје Вукосављевић.

"Он је почео да заводи ред, да се зна шта је мелодија, шта је хармонија, пратња и да се зна ко шта у оркестру свира", објашњава председник уметничког савета Никола Рацков. 

Властимир Павловић није само писао и снимао музику, већ је био и велики педагог.

"Створио је Даницу Обренић, Анђелију Милић, Радмилу Дишић, Вукашина Јевтића, Љубивоја Атанасова. Комплетна вокална школа народне музике деценијама је расла под окриљем Царевца", истиче Рацков.

У Царевцу код Великог Градишта, његовом родном селу, још увек се живо сећају Царевчевих свирки уз пратњу локалне циганске музике.

"Кад је кренуо да свира, оркестар је стао. Он их пита шта је било, а басиста каже: 'О бре госн' Власто, не могу да те уватим нигде'", каже Царевчев комшија Таса Панић. 

Царевац би им се тада прилагодио. Кажу да је највише волео музику са југа Србије и радо је записивао.

"Већи део те збирке је чуван у просторијама Капетан Мишиниг здања, један део у просторијама Техничког музеја, приликом бомбардовања један део је страдао али су многе слике сачуване тако што су биле сакривене, закопане. И укупно после рата 229 дела је нађено, од тога је пет било уништено, односно није могло да се рестаурира", каже Живан Лазовић, проректор Универзитета у Београду.

На чување су слике потом стигле у Народни музеј 1949. године.

"Одабир који је инкорпориран у оквиру сталне поставке Народног музеја чини интегрални део ове поставке која се односи на уметност српску 18. и 19. века. Поред Миле Поповић, односно Девојке у плавом Ђуре Јакшића у простору где се налазимо су и платна Јована Поповића, Димитрија Аврамовића као и Константина Данила", каже Лидија Хам, виши кустос Народног музеја у Београду.

У формирању колекција националног музеја, објашњавају кустоси, осим великог државног ангажовања, важну улогу имају и појединци.

"Народни музеј чува још три значајне, веома драгоцене три нумизматичке збирке. Једна је породице Вајферт, друга профеосра Ковачевића, и трећа је збирка Ферари", каже Лазовић.

Универзитет у Београду није одустао од идеје да под својим окриљем има и музеј, како би се на једном месту нашло све оно што су му задужбинари даривали. Али за то је потребна помоћ министартсва и друштва уопше.

Истиче се да је реч о роману који нема намеру да забави, већ да помогне у трагању за најдубљим одговорима на питања о комплексности човекове душе и карактера.

Та дела су била тема радионица у читалачким клубовима у основним школама широм Србије, а ученици су за најбоље дело прогласили роман "Ја, Алексија" ауторке Бранке Трифуновић. Укуси ђака и њихових наставника су се подударили у прва два наслова.

"Алексија је потпуно аутентична, сва је од тих анегдотских осврта на моју свакодневицу, свакодневицу мојих ђака, моје детињство", сматра ауторка романа "Ја, Алексија" Бранка Трифуновић.

Анђела Дробњак каже да је ова књига била најбоља зато што је намењена тинејџерском узрасту.

"Помаже нам да се из неких догађаја извучемо и да знамо како да реагујемо на те ситуације", објашњава Анђела Дробњак. 

Ученица ОШ "Књегиња Милица" са Новог Београда Ема Сремчевић истиче да јој се роман "Ја, Алексија" свидео јер је језик на којем је написан, језик данашње деце.

"Веома сам је лако прочитала, за два, три дана", каже Сремчевићева. 

Рукописи су стизали под шифром, а по броју и квалитету превазишли су очекивања жирија. 

"То је показало не само да је Читалачки маратон успешан, него је и срушило два доминантна друштвена стереотипа, један је да деца не читају и други је да се условно речено писменост не исплати", објашњава председник стручног жирија Петар Арбутина.

Победнички роман поклоњен је сваком члану клуба. Победнику конкурса припала је награда од 500.000 динара. 

"Мислим да смо урадили праву ствар, добили смо стварно нове писце, свеже писце и пружили шансу да их чита толико деце", напомиње директорка издавачке куће "Клет" Гордана Кнежевић Орлић.

На Конкурс за необјављени роман, за друго коло едиције Читалачки маратон, стигло је више од 400 рукописа и жири их већ чита.