"Нисмо причали стандардну, књишку, школску причу о историјату Народног позоришта, него смо можда бирали неке драматичне, можда мање драматичне али важне тренутке из те историје који су нама нудили добру драмску причу", каже редитељ Мишко Милојевић.

Занимљиве приче о оснивачима, глумцима, оперским певачима, балетским играчима, редитељима, управницима, сценским мајсторима и свима који су оставили траг у Националном театру прича 56 извођача.

"Ја уствари играм гардероберку што ме веома радује. Зато што сам ја са нашим гардероберима, власуљарима, шминкерима у великој љубави већ скоро четрдесет година", објашњава глумица Александра Николић.

РТС сарађује с Народним позориштем од самог оснивања.

"Током 60 година телевизије, Народно позориште је било адреса на коју смо увек долазили. Бележили важне догађаје, снимали представе, разговоре са уметницима и све то створило је богату архиву РТС-а. Оно што нас је у овом тренутку руководило јесте да део те архиве отворимо али и да створимо нове које ће остати за генерације које долазе", наглашава главни и одговорни уредник културно-уметничког програма Небојша Брадић.

Серијал од десет епизода биће приказан на јесен.

"Та наша 'Рас' култура, која јесте највећи облик христијанизованог хеленизма. Треба рећи да смо имали два велика стила, рашки и моравски, и да смо хтели да представимо цело то богатство", каже Пеђа Тодоровић, ликовни уметник.

"У славу традиције" назив је једног од тридесет и пет изложених дела. У техници акрила и темпере и мотива средњег века, маштовитост уметнице дала је још један показатељ вишевековног постојања.

"У свом раду ја сам хтела да истакнем старословенски период, надовозујући се на хришћанство, али оно што је занимљиво за мој рад да су слике урамљене у прозоре који су донесени из околине Ниша и стари су око један век", каже Јасмина Кланица, историчарка уметности.

По завршетку свих планираних излагања новац од аукције биће прослеђен дечјој установи на Косову и Метохији.

О томе нам говори девојчица Акико која не воли границе, ни бројеве. Зато нема године. Воли тату и обожава речи. Разговара са пешкирима, шеширима и дрвећем. У школи је несхваћена јер има изокренут поглед на свет. Мало је усамљена и жели да сретне неког попут себе.

"Акико је маштовита и бајковита и Акико је за мене врста слободе коју можда нисам у неком свом животу имао и нека врста слободе коју ћу можда тек да стекнем. Акико у мени је у потпуности и у потпуности није. Акико је парадокс у ствари", истиче Стефан Тићми.

Прича о крајностима и бескрајности зачела је прошлог лета. Један поглед на младу жену, Јапанку која без речи нуди да измасира стопала људима на плажи, подстакао га је да створи причу о њој. 

"Роман о сусрету, како о мом сусрету са самом Јапанком као и сусрет Акико са Марселом који је главни лик. Роман о сусрету аниме и анимуса, ако гледамо по Јунгу", наводи Тићми.

За Акико је љубав бескрајна потрага за топлином. Али она загрљај не тражи, она загрљај даје. Она је светлост која развејава мрак. Зато, иако сврстана у литературу за децу и младе, ова књига баш као девојчица Акико не воли границе, па ни оне о узрасту читалаца.

"Цела изложба је подељена по областима, једна од области јесу знања везана за припремање традиционалне хране, затим су ту обичаји, веровања, занатска знања, усмене традиције, извођачке уметности. Са тих различитих аспеката смо покушали да представимо све оно што је у овом тренутку уписано као нематеријално наслеђе Србије", наводи Даниела Филиповић, ауторка изложбе.

Аценат изложбе – породична слава и народна игра коло, који су на Унесковој листи нематеријалног културног наслеђа човечанства. У поступку усвајања је певање уз гусле.

"Надамо се да ћемо баш оваквим активностима подстаћи пре свега носиоце знања, веровања, обичаја да се покрену и да оно што је њихово наслеђе учине тај корак на његовој заштити уписом у Национални регистар нематеријалног наслеђа Србије", наглашава Филиповићева.

Изложба која је део међународног представљања нематеријалног културног наслеђа Србије у Етнографском музеју у Београду до краја августа.

Реконструкција музеја не значи само обнаваљање музејске зграде, већ и трансформацију и осавремењивање начина рада, запослених, прилагођавање новом времену и технологијама, истакли су говорници.

Директор Музеја савремене уметности Слободан Накарада рекао је да су се музеји променили за 10 година колико је МСУ био затворен, као и да је публика у међувремену изгубљена, те је највећи изазов "вратити је".

Додаје да је велики број посетилаца музеја доказ да се не зна много о потребама публике и да је она окренута култури можда и више него што се чини.

"Музеји су рефлексија онога што се дешава у друштву и шта грађани желе. Не треба да гледамо у прошлост, већ у будућност,
како да доведемо публику и како да сарађујемо са дивним људима и уметницима", каже директор МСУ.

Накарада истиче значај комуникације са локалним културним институцијама, као и потребу да култура буде децентрализована, јер "оно што је проблем у малом музеју, биће исти само већи проблем у великом музеју".

Главни циљ је пронаћи начин на који ће музеј да служи друштву, наводи Накарада, и додаје да је веома важно наћи начин да се млади уметници ангажују у ситуацији када све већи број младих одлази из земље.

Закључује, да тренутак за музеје "никада није био оволико добар", те да је сад тренутак да се ради и на изменама закона и на интезивнијој сарадњи са државним и приватним институцијама.

"Потребни нови људи, који схватају данашњи свет" 

Управница Галерије Матице српске у Новом Саду Тијана Палковљевић Бугарски каже да је за музеј најважније да има запослене који су експрети, као и да оставарује сарадњу са различитим партнерима, музејским установама и представницима креативних индустрија.

"Музеј у савременом друштву има улогу да поставља питања, а не да даје одговоре.

Нови људи који нам требају су они који схватају садашњи свет и како се све мења. У 21. веку музеји су за људе који желе да комуницирају своје знање, морамо да користимо нове технологије, да комуницирамо са посетиоцима", оцењује Палковљевић Бугарски.

Питање релевантности музеја у друштву је најважније, каже она, као и борба да музејима припадне више место на лествици значаја.

"Људи морају да знају да имате нешто за њих и да их онда квалитетом понуде 'натерате' да дођу поново. Треба да користимо што су сада музеји у фокусу и што је показано да се снови остварују", каже она и истиче да проблем новца није примаран, већ креирање стратегије и проналажење начина да се циљеви остваре.

"Поставка у фокусу" 

Специјални гост округлог стола био је и директор Велт музеја у Бечу - Музеја света Кристијан Шиклгрубер.

Велт музеј отворен је прошле године, а својим музеолошким приступом представља изузетан искорак у презентацији музејског наслеђа.

Ипак, Шиклгрубер каже да је поред коришћења нових технологија важно да сама поставка остане у фокусу.

Како каже, важно је да запослени у музеју добро познају музејско благо, али и да имају приповедачки дух.

"Отварање музеја не значи много, ако се у његов рад не уведу додатне активности, пре свега едукативни програми за посетиоце", навео је он.

Додао је да се у Музеју света труде да музеј представе као место перформанса, који је отворен за савремену уметност која је у дијалогу са прошлошћу.

Припремају се бројни садржаји у Народном музеју 

Домаћин данашњег округлог стола био је Народни музеј, а директорка Бојана Борић Брешковић каже да је након отварања главни фокус Народног музеја развијање програма за посетиоце и интерна трансформација.

Како каже, поред сталне поставке припремају се и други садржаји и програми за децу, а поред запослених експерата у музеју ради и велики број волонтера и припадника обезбеђења, па је највећи изазов организовати све што је планирано у обновљеном простору.

"Посетиоци су потврдили да бројна музејска публика постоји и да није реч о мањинској друштвеној групацији заљубљеника, већ да долазе људи различитих старосних и образовних група који имају јасно профилисане културне потребе. Ове чињенице радују, уједно обавезују и упућују на развијање и интезивирање дијалога који ће поузадано водити ка унапређењу музеја", рекла је Борић Брешковић.

Округли сто "Музеј се отворио. Шта сад?" реализован је на иницијативу Савета за креативне индустрије и кабинета председнице Владе, а он је један у низу догађаја који ће бити одржани у циљу осавремењивањха националних институција културе.

Градоначелник Херцег Новог Стеван Катић поручио је да ће кућа бити место сећања на пишчев живот и дело, место културе и сусрета уметника.

Реновирање куће ће у фазама трајати до 2020. године, а средства је обезбедила Европска унија.

"До сада су урађени хитни радови на очувању и уређењу објекта, а програми припремљени за ово лето први су корак да ово постане кућа сећања на пишчев живот и дело, место културе и сусрета уметника, на понос Новљана и задовољство свих који посете наш град", рекао је Катић, а преноси Прес-сервис Херцег Нови.

И Владимир Рогановић, члан експертског тима који је радио на пројекту ревитализације куће Иве Андрића, сматра да је ово велики догађај за Херцег Нови и за целу културу те да је, како је рекао, прича о Андрићу тек почела, захваљујући граду Херцег Новом.

Програм који ће се убудуће одвијати у некадашњем пишчевом дому отворен је изложбом "Иво Андрић писац и/или дипломата", чији је аутор директорица Музеја града Београда, Татјана Корићанац.

"За Музеј града Београда је велика част што смо позвани да учествујемо у овом пројекту", рекла је Корићанац и захвалила се на позиву. Како је рекла, изложба је премијерно приказана 2011. године и до данас је постављена педесетак пута широм Европе, у градовима у којима је Андрић дипломатски службовао, али је и превазишла његово дипломатско путешествије.

Свечаном отварању куће присуствовао је велики број званица, а претходило му је потписивање споразума о сарадњи у области културе и образовања између два Андрићева града - Херцег Новог и Вишеграда.

"Тако је Андрић опет повезао Херцег Нови и Вишеград. Занимљиво, то се дешава у на тачно 50. година од када је велики писац последњи пут боравио у Новом и 50. година од када је кренуо последњи воз пругом која је наш град повезивала са још једним Андрићевим градом, Сарајевом", рекао је градоначелник Катић.

И за начелника Општине Вишеград Младена Ђурђевића овај догађај је пун емоција, а споразум нови корак у будућност јер ће појачати сарадњу Херцег Новог и Вишеграда на свим нивоима.

За вечерас, поводом овог свечаног догађаја, предвиђена је промоција књиге "Андрић у Новом" др Владимира Рогановића.

Финалисте је одабрала селекторка Соња Миловановић, новинарка и књижевна критичарка.

У најужем избору за овогодишњу "Тимочку лиру" су Небојша Јанковић из Новог Сада, Жељка Алексић из Књажевца, Ђорђе Рабреновић из Ужица, Марија Радић из Београда, Александар Станић Шкодрић из Ужица, Изабел Чеперковић Диас из Краљева, Алекса Ћелап из Београда, Милош Марков из Суботице, Милош Марковић из Бора и Лука Баровић из Београда.

Финалисти ће своје стихове читати на финалној вечери у четвртак, 26. јула, од 20 часова, на Платоу испред Дома културе у Књажевцу, када ће, по оцени стручног жирија, најбољем од њих бити додељена награда "Тимочка лира".

Радио Београд 2 од 1994. године покровитељ је вечери фестивалске поезије у Књажевцу, као круне анонимног књижевног конкурса, а најбољег младог песника сваке године награђује објављивањем прве збирке његове поезије.

У среду, 25. јула од 20 часова у оквиру званичног програма овогодишњег Фестивала културе младих, у Књажевцу ће бити представљена књига "Последњи траг Хипербореје" Шимона Цуботе, прошлогодишњег добитника награде "Тимочка лира".

Радио Београд 2 ће реализовати уживо из Књажевца емисију "Културни кругови" у среду, 26. јула од 15 часова и "Гутенбергов одговор" у петак, 27. јула од 16 часова, када ће гости бити чланови жирија и добитник овогодишње награде "Тимочка лира".

Снимак финалне вечери овогодишњег избора за награду "Тимочка лира" биће емитован у емисији "Римовање" у суботу, 4. августа у 19 часова.

Уз патријарха Иринеја и министра Вукосављевића здања су обишли и владика нишки Арсеније, председник Општине Куршумлија Родољуб Видић, представници Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, Републичког завода за заштиту споменика културе и Завода за заштиту споменика културе Ниш.

Том приликом је договорено да ће све надлежне службе дати свој допринос како би се што пре приступило процесу обнове манастира.

"С обзиром на то да је реч о првим задужбинама Стефана Немање, обнова две светиње биће међу приоритетима Министарства културе", рекао је Вукосављевић и оценио да је улога тих задужбина и почетак стварања српске државе један од стожера културног идентитета.

Сви присутни констатовали су да у најскорије време треба приступити изради пројеката који ће дефинисати све фазе обнове како би се што пре почело реализација.

Вукосављевић је рекао да се ради о два најстарија манастирска комплекса из Немањиног доба на којима је могуће проучавати не само развојни пут манастирског градитељства већ и развој материјалне и духовне културе српског средњег века.

Министарка културе Грчке Лидија Кониорду каже да је спремна за наставак сарадње две земље.

"Имамо бројне планове. Са вашим министром се договарамо о конкретним активностима: размени изложби, фестивалским копродукцијама и бројним другим разменама", додаје грчка министарка.

Министар културе Србије Владан Вукосављевић каже да је нашој земљи стало да у свим областима Србија и Грчка, као две пријатељске земље и као два пријатељска народа, имају не само на речима него и фактички изузетно садржајну и обимну сарадњу у области културе.

"Управо смо имали разговоре о довођењу две врло интересантне изложбе у наш реновирани Народни музеј, једну можда из Музеја Акропоља, и другу из музеја у Солуну, веома интересантна изложба фигура од теракоте", додаје Вукосављевић.

"Он је почео да заводи ред, да се зна шта је мелодија, шта је хармонија, пратња и да се зна ко шта у оркестру свира", објашњава председник уметничког савета Никола Рацков. 

Властимир Павловић није само писао и снимао музику, већ је био и велики педагог.

"Створио је Даницу Обренић, Анђелију Милић, Радмилу Дишић, Вукашина Јевтића, Љубивоја Атанасова. Комплетна вокална школа народне музике деценијама је расла под окриљем Царевца", истиче Рацков.

У Царевцу код Великог Градишта, његовом родном селу, још увек се живо сећају Царевчевих свирки уз пратњу локалне циганске музике.

"Кад је кренуо да свира, оркестар је стао. Он их пита шта је било, а басиста каже: 'О бре госн' Власто, не могу да те уватим нигде'", каже Царевчев комшија Таса Панић. 

Царевац би им се тада прилагодио. Кажу да је највише волео музику са југа Србије и радо је записивао.

"Већи део те збирке је чуван у просторијама Капетан Мишиниг здања, један део у просторијама Техничког музеја, приликом бомбардовања један део је страдао али су многе слике сачуване тако што су биле сакривене, закопане. И укупно после рата 229 дела је нађено, од тога је пет било уништено, односно није могло да се рестаурира", каже Живан Лазовић, проректор Универзитета у Београду.

На чување су слике потом стигле у Народни музеј 1949. године.

"Одабир који је инкорпориран у оквиру сталне поставке Народног музеја чини интегрални део ове поставке која се односи на уметност српску 18. и 19. века. Поред Миле Поповић, односно Девојке у плавом Ђуре Јакшића у простору где се налазимо су и платна Јована Поповића, Димитрија Аврамовића као и Константина Данила", каже Лидија Хам, виши кустос Народног музеја у Београду.

У формирању колекција националног музеја, објашњавају кустоси, осим великог државног ангажовања, важну улогу имају и појединци.

"Народни музеј чува још три значајне, веома драгоцене три нумизматичке збирке. Једна је породице Вајферт, друга профеосра Ковачевића, и трећа је збирка Ферари", каже Лазовић.

Универзитет у Београду није одустао од идеје да под својим окриљем има и музеј, како би се на једном месту нашло све оно што су му задужбинари даривали. Али за то је потребна помоћ министартсва и друштва уопше.

Истиче се да је реч о роману који нема намеру да забави, већ да помогне у трагању за најдубљим одговорима на питања о комплексности човекове душе и карактера.

Та дела су била тема радионица у читалачким клубовима у основним школама широм Србије, а ученици су за најбоље дело прогласили роман "Ја, Алексија" ауторке Бранке Трифуновић. Укуси ђака и њихових наставника су се подударили у прва два наслова.

"Алексија је потпуно аутентична, сва је од тих анегдотских осврта на моју свакодневицу, свакодневицу мојих ђака, моје детињство", сматра ауторка романа "Ја, Алексија" Бранка Трифуновић.

Анђела Дробњак каже да је ова књига била најбоља зато што је намењена тинејџерском узрасту.

"Помаже нам да се из неких догађаја извучемо и да знамо како да реагујемо на те ситуације", објашњава Анђела Дробњак. 

Ученица ОШ "Књегиња Милица" са Новог Београда Ема Сремчевић истиче да јој се роман "Ја, Алексија" свидео јер је језик на којем је написан, језик данашње деце.

"Веома сам је лако прочитала, за два, три дана", каже Сремчевићева. 

Рукописи су стизали под шифром, а по броју и квалитету превазишли су очекивања жирија. 

"То је показало не само да је Читалачки маратон успешан, него је и срушило два доминантна друштвена стереотипа, један је да деца не читају и други је да се условно речено писменост не исплати", објашњава председник стручног жирија Петар Арбутина.

Победнички роман поклоњен је сваком члану клуба. Победнику конкурса припала је награда од 500.000 динара. 

"Мислим да смо урадили праву ствар, добили смо стварно нове писце, свеже писце и пружили шансу да их чита толико деце", напомиње директорка издавачке куће "Клет" Гордана Кнежевић Орлић.

На Конкурс за необјављени роман, за друго коло едиције Читалачки маратон, стигло је више од 400 рукописа и жири их већ чита.

На отварању изложбе говорили су мр Гордана Брун, председница Удружења "Школа за опстанак" , Илија Церовић, в. д. директора Телевизије Србије, песникиња Мирјана Булатовић, а своје песме посвећене лицима са фотографија прочитао је "Љубивоје Ршумовић".

Љубивоје Ршумовић наводи да је његово бављење фотографијом само примењена документарна поетика, којом се бави и у писању.

"Желим да поетизујем и оно што видим али и оно што могу да претпоставим да ти људи размишљају, о чему размишљају, како размишљају", рекао је Ршумовић.

То је, истиче, и једна врста школе коју је завршио.

"Ова изложба је, у ствари, дипломски рад у тој мојој школи, документарне поетике", закључио је Ршумовић.

Протић је говорио да су простор његовог детињства обележили непоновљива природна, социјална и културна иконографија Врњачке Бање, што се одразило и на његово сликарство.

Данашњу слику куће у којој је рођен Протић забележила је Културно-уметничка редакција РТС-а у специјалној емисији "Знаменити гости Бање", емитованој на Другом програму поводом 150 година Врњачке Бање.

У емисији су оживљени записи хроничара о песницима, писцима, архитектама, композиторима и сликарима који су у Врњачку Бању долазили, али и везивали своје стваралаштво за њу.

Обилазећи пансионе и виле у којима су боравили и стварали Душан Матић, Десанка Максимовић, Миодраг Булатовић, Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Богдан Богдановић и други, екипа Културно-уметничког програма снимила је и родну кућу Протића, који се Врањачкој Бањи увек враћао и учествовао у креирању њене културне сцене.

Средином 60-их година 20. века покренуо је у Врњачкој Бањи најзначајније културне манифестације, пре свега Симпозијум скулптуре и керамике – Парк скулптура. Захваљујући тим манифестацијама парк Врњачке Бање данас представља јединствен спој природе и уметности, јер садржи велики број вредних скулптура. Бања се, између осталог, по њему и препознаје.

Седамдесетих година Протић је радио на откупу и рестаурацији виле Белимарковића, која је данас позната као Замак културе, који је 1983. године и отворен његовом изложбом.

Брнабићева је истакла да Србија има дугогодишњу позоришну традицију којом се поносимо, а организовање престижног Конгреса пружа прилику да прикажемо наше уметнике и њихове креативне радове глобалној публици и укључимо се у разговоре са представницима разних култура са различитим гледиштима.

"Уверена сам да су наука, уметност и култура кључни покретачи друштвеног и економског развоја, а ми, као влада, предано смо радили да створимо окружење у којем се култура, креативност и критично мишљење негују и цене", навела је Брнабићева у обраћању на отварању скупа у Народном позоришту.

Посебно је истакла БИТЕФ, као један од водећих европских фестивала класичног и експерименталног позоришта, који се већ више од 50 година одржава у септембру сваке године. 

БИТЕФ је сјајан пример како су позориште и перформанс цветали у Србији током последњих пола века, назначила је премијерка и препоручила свима, који су заинтересовани, да се врате у Београд после Конгреса, на 52. издање тог фестивала.

Изразила је наду да ће Конгрес свим учесницима омогућити да виде Београд и Србију онако како је ми увек видимо - као живу, мултикултурну земљу на раскрсници Истока и Запада, као ризницу културног богатства и баштине. 

"Верујем да ова врста културне размене, ова културна дипломатија, не само што нам омогућава да учимо једни од других и да се развијамо као појединци, већ и да ценимо наше разлике и идентитете и развијемо међусобно поштовање и боље начине сарадње. Надам се, када будете одлазили из наше земље, да ће вас истински инспирисати наша култура, уметност и наш народ", поручила је Ана Брнабић. 

Подсетила је и да је у протеклих годину дана завршено реновирање два највећа музеја у Србији - Музеја савремене уметности и Народног музеја.

Позвала је све да посете те културне установе, јер ће, како је рекла, уживати у најбољој српској, чак и европској уметности и културној баштини од неолитског и римског доба, кроз средњи век, до уметности 19. и 20. века.

Додала је да је Музеј савремене уметности, на ушћу Саве у Дунав, прелепо модерно здање југословенске и српске уметности које ће од септембра 2019. године бити домаћин највеће ретроспективне изложбе светски познате концептуалне уметнице из Србије Марине Абрамовић.

"Можда бисте желели да останете у Србији на најбољем европском музичком фестивалу 'Егзит', који се одржава крајем ове недеље, од 12. јула у Новом Саду, на тврђави на Дунаву, на само сат времена од Београда. На њему наступају најбоље музичке групе из целог света и региона и окупљају се посетиоци из целог света", рекла је председница владе.

Декан ФДУ: Данас је образовање у уметности и култури изазовно

Председница ИФТР-а Џин Грејем-Џоунс на српском је пожелела добродошлицу учесницима и додала да је почаствована што је поделила сцену са премијерком Брнабић, нагласивши да је неверовтано имати такву подршку за организацију конгреса.

Џоунс је рекла да конгрес организују сваке четврте године и да се после 26 година враћају у Централну и Источну Европу.

Она је истакла да је федерација од свог оснивања 1957. развијала и расла да би прошле године достигла 1.000 чланова из 44 земље, а следеће године ће први пут организовати конференцију у Кини.

Декан ФДУ Милош Павловић захвалио је на подршци председници владе Ане Брнабић, министаствима културе и образовања и Граду Београду, истичући значај и неопходност везе између уметничког стваралаштва и научног истраживања.

Додао је да је данас образовање у уметности и култури изазовно, а да ФДУ улаже напоре не само када је реч о едукацији, већ и на креирању и охрабривању отворене дебате различитих актера о савременим условима за креативност и трајање културе и уметности.

Павловић је указао и на значај саме теме скупа, "Позориште и миграције", која је, каже, од великог значаја, посебно у доба глобализма и новог таласа миграције подстакнутог ратом и другим патњама, а посебно, имајући у виду да је миграција на различите начине обележила савремено српско друштво.

Председавајућа Организационог одбора Светског конгреса Ивана Вујић рекла је да је њихов велики сан постао реалност, пожелела добродошлицу свим учесницима, нагласивши да позориште истражује анатомију људског бића и мења људско биће.

Конгрес ИФТР-а траје до 13. јула, а окупља више од 1.000 теоретичара и практичара позоришта и извођачких уметности из 54 земље.

У оквиру 980 предавања учесници ће се бавити темом "Позориште и миграције - позориште, нација, идентитет између миграција и некретања" и разматрати како су позориште, извођачке уметности и перформанс одговорили на питања егзила, расељавања и другости кроз историју и данас, како се процес миграције обликовао и преобликовао у политичким, друштвеним, културним и уметничким делима.

На отварању је балетски уметник Дејан Коларов извео перформанс Иване Вујић из композицију "Лесковачки звиждук".

На конгресу ће учествовати најпознатији светски теоретичари и практичари: Марвин Карлсон и др Џин Грејем Џонс (САД), Бишнуприја Дат, (Индија), Џанел Рајнелт (Велика Британија) Мивон Ли (Јужна Кореја), Хана Корсберг (Финска), Пол Ре (Аустралија), Милена Грас (Чиле), Хајато Косуге (Јапан), Халид Амин (Мароко), Елејн Естон (Шведска), Вики Ан Кремона (Малта), Кристофер Балме (Немачка), Стивен Вилмер (Ирска), Борис Дауса Пастор (Шпанија). 

Током петодневног конгреса, у Београду ће бити одржан и низ перформанса, радионица и представа учесника.

Неколико година касније, 1903., немачки социолог Георг Зимел приметио је нешто слично у свом класичном есеју "Метрополе и духовни живот". Било шта што је мање од "најегзактније прецизности у обећањима и остварењима" читав систем гура у хаос. Шта би се десило када би сви сатови у Берлину одједном почели да касне? Била би то катастрофа за све оне који праве паре, продавце, трговце и добављаче. А шта би се десило кад би ваш сат почео да касни? Настао би ужас да нешто пропуштате, а посебно да вам се то дешава због тога што касните.

Ово осећање сталне хитности један је од "разузданих" ефеката града, од времена Шекспира до наших дана. Модерни градови су настајали око 1600. године, када су сатови постали суштинска помоћ да би људи одржали обећања у љубави или у новцу, били на тачним местима и у прецизним тренуцима. Бити на погрешном месту у погрешно време, наћи погрешну особу која тамо чека, може да одведе у лудило.

Али, како можете бити сигурни да сте баш ви та права или погрешна особа? У томе и леже слатки снови или ноћне море које порађа град. За разлику од села или вароши, град је скуп странаца – не само неколицине већ мноштва – читав океан у коме је појединац само једна кап.

Да бисте знали ко сте, требало би да вас препознају други. Помислили бисте да је, због тога, једна од добрих ствари коју имате ваша породица. Али, град разбија породице, он баца странце на улице и тргове, као што их затвара у њихове собе, удаљавајући их од пријатеља и родбине, остављајући их у очајничкој потреби за новим љубавима.

"Разуздан" је једна од речи коју употребљавамо за људе који нису само мало чудни, већ су отишли "изван пута". Они су прешли границе нормалности, здравља, разума, укратко –разликују се од особа попут нас. Ову реч радије дајемо другима, али понекад је задржавамо за себе, као нешто чиме се поносимо, на пример кад признајемо да смо "луди од љубави".

"Лудило" даје нијансе и другим речима које су јој блиске. Ми волимо да кажемо да смо ван себе од радости, као што смо и ван себе од беса. Када Шекспиров Тезеј у "Сну летње ноћи" повезује песнике, љубавнике и лудаке, он им даје ненамеран комплимент. Град је место у коме се све то изузетно појачава и шири - обичаји, стилови, искуства – место максималне стимулације, место где се у карневалско време колектив разузда. А може да пређе и у насилну побуну.

Није чудо да град инспирише такве страхове и жеље. Они су често утеловљени на фестивалима где је нормалност потпуно изокренута. У античком Риму су то биле Сатурналије и Баханалије, пре тога, у Атини, дионизијске свечаности.

Једна од највећих грчких трагедија истражује двоструки аспект дионизијских ослобађања. Еурипид нам показује Дионизија који се појављује у граду Теби да би казнио њене становнике зато што га не поштују. Овај путујући бог долази са магичног Истока кући доносећи благослов и казну, снагу плодности и насиље за своју породицу и град. Тело Пентеја, градског владара, дословно черече на комаде. Бог је његов рођак, његова крв, али Пентеј није препознао узајамно сродство.

Ако град не може да затвори облике лудила напољу, он покушава да то учини унутра, као што је то чинио Пентеј који је затворио бога Диониса у затвор. Мишел Фуко нас у "Историји лудила у доба класицизма" упућује на обичај да се у 18. веку наплаћивао приступ азилима у којима су држани ментално оболели. Гледаоци би се смејали несрећницима који су чувани у овим установама. Ово је облик забаве коју су савремене телевизије ингениозно пригрлиле и реплицирале у формату "Велики брат" и ријалити програмима.

Са одређене безбедне дистанце, на крају крајева, и срамота може бити "забава". Али, како се носити са таквом срамотом у свету у коме лудило не може бити ограничено и чувано, у свету експлозије нових градова? То је постало предмет великих романа Балзака, Дикенса и Достојевског.

Истовремено, то је и било златно доба "двојника", као у великој причи истог назива Ф. М. Достојевког (поднаслов "Поема о Петрограду") , у Едгар Алан Поовом "Вилијаму Вилсону", у Стивенсоновом "Џекилу и Хајду". Гољаткин, лик из романа Достојевског, види град који је испуњен стотинама његових реплика.

Личност из кратке приче Натанијела Хоторна "Вејкфилд", чини нешто супротно. Он без видљивог разлога, једног дана напушта своју жену и одлази да тајно живи у суседној улици. Десет година пролази и он на улици набаса на своју жену, али га она не препознаје. Пролази двадесет година и једне ветровите јесење ноћи Вејкфилд стоји покисао пред својом старом кућом и одлучује да се врати. Али чему? Излазећи изван система за тренутак, човек покреће ризик да изгуби своје место заувек и открије, као Вејкфилд, да је постао изгнаник Свемира.

Црњански је наслућивао да велики градови не служи за побољшање квалитета живота већине становника, већ само мањина. Тачност и прецизност коју захтевају метрополе за њега, као и за Хардија, ђаволски је посао, довољан да човека гура у лудило са потребом за љубављу која једина може да пружи оздрављење.

"Овом наградом крунисали смо сезону иза нас. После дугих припрема и премијерног извођења опере 'Поп Ћира и поп Спира' 28. марта ове године, опера Српског народног позоришта била је амбасадор уметничких домета наше замље и показали смо оно што је најбоље.

Пронели смо славу Стевана Сремца као и нашег великог композитора Дејана Деспића. Висок уметнички ниво нашег ансамбла такође је био нарочито запажен. Нови Сад и Србија имају бисер који треба чувати, а то је опера СНП-а", изјавио је директор опере Александар Станков.

Снимак опере "Поп Ћира и поп Спира" моћи ће да се погледа у наредних шест месеци, до 1. децембра 2018. на Арте вебсајту.

Изложбу под називом "Настављамо да правимо добре вести" организовало је Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, отворила је 2. јула потпредседница Владе и ресорна министарка Зорана Михајловић.

Посетиоци ће моћи да виде Јеванђеље још седам дана ове године, а који ће то дани бити одлучиће се касније.

Народни музеј ће бити и даље, изузев понедељком, отворен шест дана у седмици – уторком, средом, петком и недељом од 10 до 18 часова, и четвртком и суботом од 12 до 20 сати.

Улаз за посетиоце остаје из Васине улице, а излаз на Тргу републике.

"Некад је било сјајних изложби, никада није било лоших, а понекад су збиља прављене изложбе које се и данас памте", рекао је Оташевић у изјави медијима.

Најавио је да ће део изложбе 57. Октобарског салона први пут бити у Галерији САНУ.

"Врло је лепо што у овој години имамо изложбу дела Уроша Предића, па Недељка Гвозденовића, биће Марко Челебоновић, а стицајем околности први пут у овој галерији, која није авангардна, Октобарски салон ће имати сегмент своје поставке. То је мали искорак и драго ми је да у овој години имамо све од Уроша Предића до Октобарског салона", рекао је Оташевић.

Уз посебно ангажовање чланова Одељења ликовне и музичке уметности САНУ, према пројекту Григорија Самојлова, који је од 1949. до 1952. реконструисао ентеријер читаве палате Академије, 1967. су предузети обимни послови реконструкције локала у приземљу, на углу Кнез Михаилове и Улице Вука Караџића, и преуређења простора у изложбену галерију.

Маја 1968. године отворена је прва изложба – "Српски уметници 19. века" коју је приредио академик Лазар Трифуновић, члан Савета Галерије.

До данас је приказано више од 240 поставки, а Галерија САНУ води бригу и о Уметничкој збирци САНУ, која је формирана и пописивана од 1969. године.

Од 1979. до 1982. године, под руководством дописног члана САНУ Ивана Антића, Галерија је проширена по пројекту Браниславе Миловић припајањем низа локала дуж Улице Вука Караџића.

Тако данас на површини од преко 500 квадрата делују Изложбени салон и простор првенствено намењен излагању Уметничке збирке и одржавању концерата. Уређен је и депо за смештај Уметничке збирке САНУ.

Под руководством Одељења ликовне и музичке уметности и академика Станојла Рајичића, у Галерији се од 1982. године редовно одржавају концерти класичне музике.

Галеријом су од њеног оснивања до данас руководили др Станислав Живковић и академици Драгослав Срејовић, Гојко Суботић, Динко Давидов и Душан Оташевић.

Поводом пола века од оснивања сутра ће у Галерији САНУ бити отворена изложба дела Недељка Гвозденовића што ће бити прва његова ретроспективна изложба у том простору у години у којој се навршава 30 година од његове смрти.

Њихове представе видели су најмлађи позоришни поклоници Индије, Малезије, Сингапура, Белгије, Холандије.

"Изводимо Шекспира широм света. Да бисмо га приближили деци, трудимо се да представу учинимо што забавнијом и смешнијом, тако да су и трагедије као што је 'Ромео и Јулија', на сцени смешне. Представа се базира на физичкој комедији, ослоњена на Чаплина и увек су реакције одличне", рекао је продуцент Пол Мос.

Позоришна трупа из Солуна маштовито је са нашим малишанима одсањала "Сан летње ноћи". Одушевљени су, кажу, срдачним пријемом и негованом публиком.

"Нас пет глумаца је увек на сцени, тумачимо све ликове. Жива музика, наше тело, пантомима и Шекспир. Ликови нису ни добри ни лоши, они су између, као и људи у животу које срећемо, и деца са тим одлично комуницирају", истакла је глумица Трифонија Ангелиду.

Шекспирова "Бура" позоришту Душко Радовић дала је прилику да буде део Шекспир фестивала и угости уметнике из Енглеске и Грчке.

Бројни панели и радионице пратили су Фестивал.

"Нови предлог, проистекао након састанка министра Вукосављевића са замеником градоначелника Гораном Весићем и градским урбанистом Милутином Фолићем, је галеријски простор зграде Прогреса у Кнез Михаиловој улици која је у стечају, али Град и Република желе да оба нивоа галеријског простора задрже за културне садржаје. У том простору Графички колектив би могао да настави своју галеријску делатност, рекла је Ћинкулова Танјугу.

Пошто је зграда на Обилићевом венцу, у чијем приземљу је Галерија Графичког колектива, реституцијом враћена првобитним власницима, а они су је продали угоститељском предузећу, Графички колектив је остао без свог простора.

Средином јуна, представници Графичког колектива су на предлог Министарства културе, обишли простор у Бетон хали и том приликом је констатовано да је "простор атрактиван, али да захтева озбиљну грађевинску адаптацију да би се привео намени".

Министар Вукосављевић је на данашњем састанку подсетио да Министарство не располаже кључевима пословних простора у Београду и да су та решења у надлежности градског Секретаријата за имовинске и правне послове и Републичке дирекције за имовину.

Ћинкулова каже да су се чланови Управног одбора Графичког колектива, у коме су, поред ње и Бранимир Карановић, Биљана Вуковић, Владимир Вељашевић и Јелена Јоцић, сложили са "том новом и извеснијом опцијом галеријског простора зграде Прогреса".

"Комад је заснован на истинитој причи политичарке, сенаторке Еве Квон Дајк која је рођена у малом месту педесетих година прошлог века. Отац јој је био Кинез мајка Кри Индијанка. Због тога је морала од детињства да се бори да би успела. Дирнула ме њена судбина и потрудили смо се да пренесемо на сцену њен пут до успеха и повратка коренима", каже редитељ Верн Тисен.

Презриви поглед на људе друге боје, вере и нације осиромашује, показује то сјајно овај комад. Подстицаји културној размени, представе, изложбе, попут ове, канадских позоришних плаката преводи књига, обогаћују.

"Културне везе су јако важне јер показују, рецимо с наше стране, елементе мултуикултуралности Канаде кјоје су занимљиве вама, јачају сарадњу у другим областима, а не заборавимо у Канади је и велика дијаспора из Србије", каже Кати Чаба, амбасадорка Канаде у Београду.

"Укључени смо и у промоцију српског позоришта у Канади. Створили смо мостове и надамо се наставку сарадње", поручује продуцент Барбара Толевски.

На потезу су наши уметници.

"Наравно, ту постоје и интересовања која су везана за склоности, више ка археологији или ка уметности, ка старим мајсторима или нечему новом, али оно шо смо им омогућили то је да се задржавају у складу са својим слободним временом и афинитетима", наводи Лидија Хам Миловановић, пи ар Народног музеја.

Они који су поставку видели препуни су утисака, а они који чекају - стрпљиви и спремни.

"Најзад имамо где да дођемо и коме шта да покажемо кад дођу код нас гости", каже један грађанин.

Већ трећи дан сведоци смо лепих призора и у музеју и испред њега. Сада би било добро да редови не буду оно пословично чудо за три дана, већ да Народни музеј буде исто тако посећен и током редовног радног времена.

Безвременски лепе и одмерене, као и хаљина по којој се комад и зове, са заносом, пуне полета, љубави али и горчине, сумње и страхова, баш онако како је Коко живела, две врсне глумице плету причу која се протеже кроз време и пре и после два светска рата.

Смењују се љубави, свака без срећног краја, мењају се времена, друштвене норме, баш као и мода, ствара се пословна империја, плету се интриге, а све те слике ствара само њихова глума помогнута екслузивношћу амбијента у коме се игра.

Публика у том редитељском решењу Наташе Радуловић, део је сцене, па и сама тако учесник времена у коме је, баш као и сада, била висока цена различитости и слободе, па макар она значила само право да се скрати сукња.

Оно што је тада била модна и културолошка револуција, сада је абецеда доброг укуса – једноставност, удобност, црно и бело, сукња до колена, бисери око врата, костим коме време не пролази, панталоне у женској гардероби...толико тога носи назив и одредницу Шанел.

А у време потрошачког терора и ријалити трендова као мелем звуче њене речи: "Био је најелегантнији човек на свету – никад на себи није имао ништа ново!"

Колико су њена модна правила непролазна, толико је и њен живот уметничка инспирација. Подсетити се и једног и другог, окружени експонатима и сликама у Кући Јеврема Грујића, и музиком Радета Радивојевћа, доживљај је који се не пропушта.

Гости ће ту привлегију имати и вечерас а публика може свој ред да зазме и од септембра и осети се повашћеним учесником путовања кроз историју стила. Кап Шанела 5 неће да шкоди!

Век којим се изложба бави обележила су два светска рата, током којих су владали јаки савезнички односи Србије и САД, али и два различита друштвена уређења.

"Односи две земље су били обогаћени и због људске везе између Американаца и Срба, да не говримо о вашим великанима који су обогатили моју земљу, као што су (Никола) Тесла или (Михајло) Пупин, као и Американцима који су радили све што су могли да помогну Србији", рекао је Скот.

Срећан сам што можемо тога да се сећамо, али и да опет изградимо најбоље односе између наших земаља, додао је амерички амбасадор.

"Изложба је сјајна ствар и надам се да ће се и вама свидети као што се мени свиђа", рекао је амерички амбасадор отварајући изложбу.

Отварању изложбе је присуствовао и министар за рад Зоран Ђорђевић.

Изложба "САД-Србија 1918-2018, дипломатски и културни односи" представља покушај да се, узимајући у обзир сва ограничења, прикажу најзначајнији моменти вишедеценијске сарадње: пријатељство и несугласице, културне размене и економска сарадња, као и феномен глобалног америчког утицаја на цео свет током 20. века, кога поједини аутори називају веком американизације.

На 24 паноа налазе се копије оригиналних докумената, фотографија и новинских написа који говоре о сусретима државника, помоћи коју је америчка страна пружала још од 1917, али и неспоразумима у одређеним историјским периодима.

Од прве српске делегације, која је на тло Америке крочила 1917. многе значајне личности са обе стране, било из сфере политике или уметности, такође остављају траг у документима која често врло експлицитно говоре о времену у ком су настала и околностима које су преовлађивале у америчко-југословенским односима. 

Период 1945-1980, односно време владавине Јосипа Броза Тита, заузима значајно место на изложби као време бурних дешавања на светској политичкој позорници.

Тито је са председницима Сједињених Америчких Држава разменио близу стотину порука - писама, имао шест сусрета и разговора, примио многе државне званичнике, научнике и личности из јавног живота. Са амбасадорима САД акредитованим у Југославији имао је више од 50 разговора.

Културна сарадња две земље приказана је на мањем броју паноа, сходно месту које је заузимала у односима двају земаља.

На изложби није било могуће направити осврт на време од 1987. до 2018. јер су документа из тог периода, свакако најкомпликованијег од 1882. када су успостављени односи, још увек недоступна за научна истраживања.

Цео пројекат изложбе подржала је Амбасада САД у Београду и она ће обићи 15 градова у Србији до краја ове године.

Изложба у Историјском архиву Београда трајаће до 6. јула.

Према речима Лидије Хам, у музеј су улазили људи различите старосне доби који нису крили усхићење због могућности да уживају у врхунској уметности.

"Највише младих људи било је у музеју у периоду од један после поноћи па све до четири изјутра. Неки старији посетиоци музеја су имали сузе у очима, док су млађим члановима породице појашњавали детаље настанка неких уметнина које садржи наша стална поставка", навела је Хамова.

Интересовање не јењава и учинићемо све да убрзамо процедуру прегледа посетилаца пре него што уђу да виде нашу сталну поставку, казала је Танјугу извршна директорка Народног музеја Гордана Грабеж.

Народни музеј је синоћ отворен мултимедијалним спектаклом након 15 година и у току ноћи га је посетило близу 1.000 људи. 

Испред улаза у Народни музеј стрпљиво на киши стоји стотинак људи. 

Процедура уласка у музеј подразумева скенирање торбе или било ког пртљага који посетилац има. 

Због тога на улазак се чека од 15 минута до пола сата. 

"Покушавамо да се уходамо у систем и како бисмо на што ефикаснији начин омогућили свима да уђу у музеј. Надам се да ће већ у наредних неколико сати процедура провере пртљага на улазу у музеј ићи брже. Драго ми је да људи врло стрпљиво чекају на улазак у музеј и да нико није нервозан. Знамо сви да је непојмљиво за данашње време да људи чекају у реду и да нису нервозни због тога", казала је директорка Грабеж. 

Према њеним речима, по гужви коју среће на галеријама највише пажње публике привлачи српско сликарство 18. и 19. века. 

"Археологија такође привлачи много пажње посетилаца, али сигурна сам да ће сваки сегмент наше сталне поставке пронаћи своју публику", казала је директорка Грабеж. 

Међу посетиоцима музеја се нашла и Љиљана Поповић, која верује да је прекинута велика срамота за наше друштво отварањем Народног музеја у Београду. 

"Моја генерација је стигла да га обиђе пре затварања, али моје дете није имало прилику да крочи овамо. Љубитељ сам експресионизма и импресионизма европске и наше уметности 19. века и прво сам то обишла. Срећна сам", казала је Поповићева. 

Она примећује да доста деце и старијих особа борави у музеју и да је потребно више клупа разместити испред артефаката. 

"Морамо да имамо места где да данемо душом када уђемо у музеј. Неко би можда дуже седео и гледао у артефакте", казала је Поповићева. 

"Много је лепо да се музеј отворио. Последњи пут сам била овде када сам била у основној школи и трудићу се да пратим неки штампани водич који ће ми олакшати избор артефаката", казала је илустраторка Мања Лекић.

Народни музеј у Београду отворен је синоћ и публика ће имати прилике да види између три и четири хиљаде експоната од 400.000 артефаката, колико поседује Народни музеј.

Изложени артефакти припадају периоду између 7. века пре нове ере до половине 20. века.

У свом обраћању пред председницом Народне скупштине Мајом Гојковић, члановима Владе, представницима дипломатског кора, културног живота и великог броја медија, рекла да је Народни музеј срж наше културне традиције и баштини ремек дела врхунских српских и светских уметника.

"Драго ми је што ће се посетиоци из целог света упознати са богатом културом и историјом наше земље. Посебно је важно што ће млади људи из Србије сада имати прилику да виде и доживе наше највеће уметничко благо и дела светских познатих уметника. Култура инспирише, оплемењује и чини од нас боље људе, истовремено подстиче друштвени развој", нагласила је Брнабићева.

Подсетила је да је на данашњи дан, пре годину дана у Скупштини, обећала да ће отворити две назначајније установе културе - Музеј савремене уметности и Народни музеј, које су била затворене и запуштене и на много начина симболи времена у којем је култура била потпуно маргинализована, времена политичара који су их затварали и запостављали културу.

"Овим правимо важан корак ка будућности у којој ценимо стваралаштво и креативност, а културу стављамо на место које јој припада", рекла је Брнабићева.

Истакла је да је данашњи догађај уједно и доказ потпуног континуитета рада владе и сарадње са председником Србије Александром Вучићем.

"То је снага Србије, непоколебљивост и борба да сваког дана отварањем фабрике по фабрику, музеј по музеј, града по град, подижемо Срибју и јачамо је даље. Срећна сам и поносна што су ова два пројекта од непроцењивог значаја завршена у првих годину дана ове владе", рекла је премијерка.

"Да бисмо градили друштво у којем је тим важан, битно је да имамо континуитет, схватање да не креће све од нас и да се не завршава све све са нама, већ да се преузима штафета, која се предаје даље. Ми смо привели крају посао који је после толико година погрешних потеза довела у ред влада Александра Вучић", нагласила је председница Владе..

Обећава још једном да због наше прошлости и будућности ово није крај бављења културом.

"Отварање Народног музеја треба да нам свима буде огроман ветар у леђа. Музеји су веома важни за сваки народ јер спајају прошлост и садашњост, а младима пружају поглед у оно што је било и дају им инспирацију за оно што може бити. Завршетак радова и отварање Народног музеја је круна и тимског рада институција и уметника. То је сарадња упркос разликама. Морамо једни друге да пдоржимо и заједно кроачамо напред, показујемо свету да смо мислећа и креативна нација", рекла је Брнабићева.

"Народни музеј – срж културне традиције"

Према њеним речима, Народни музеј је срж културне традиције и изузетан споменик културе не само за нашу земљу, већ и Европу.

Указала је да влада придаје велики значај култури и да је само на данашњој седници донела одлуку о проглашењу четири нова споменика културе - Српска школа у Батајници, дворац "Нојхаузен" у Српској Црњи, зграда са сликарским атељеима и галеријом салона Музеја савремене уметности и Дом Савеза набављачких задруга државних службеника у Београду.

У октобру, како је најавила, у Новом Саду биће отворен први креативни центар у простору прве Свиларе, којим почиње реализација низа активности програма Нови Сад европска престоница културе 2021.

Најавила је и да ће Србија, по први пут, идуће године бити домаћин два најпрестижнија скупа – " Digital life design" и "World minds", који ће у Србију довести водеће европске  –научнике, уметнике, привреднике да упознају наше најбоље ствараоце у науци и креативној индустији.

Са највећом рестроспективном изложбом Марине Абрамовић у Музеју савремене уметности, како је рекла, Србија ће следеће године поново постати центар уметничког света и пажње светске јавности.

"Све ово представља буђење културе Србије и стварање племенитијег бољег окружења за све нас", рекла је премијерка.

Поручила је да у култури бидемо храбри, спајамо са иновативношћу, јер без традиције уметност и култура су без идентитета, а без иновативности су без живота.

Церемонија отварања почела је видео-спотом у коме балетски играч Сергеј Полуњин, који иначе има српско држављантсво, игра у Атријуму Народног музеја, изведен је и мултимедијални програм, а хор Колибри извео је химну "Боже правде".

Неколико хиљада Београђана, упркос киши, посматрало је отварање Музеја, дигитална видео-инсталација развила се предњом фасадом здања, а грађани су могли да виде ауторе и њихова дела која су изложена, а ово је био први видео спектакл те врсте код нас. 

Свечаности су присуствовали премијерка Брнабић, председница Скупштине Маја Гојковић, министар културе Владан Вукосављевић, изасланик председника Републике Алекандра Вучића, градоначелник Београда Зоран Радојичић, чланови САНУ и краљевске породице, угледне личности из сфере уметности, културе и науке.

Брнабићева је на отварању Музеја рекла да то треба да буде огроман ветар у леђа, и то не само за културу.

"Коначно Народни музеј враћамо свим нашим грађанима", истакла је Брнабићева и додала да је то круна тимског рада институција и уметника.

Бескрајно је, каже, срећна и поносна што су и Музеј савремене уметности и Народни музеј завршени у првој години рада Владе.

"Културу стављамо на место којој припада", рекла је Брнабићева.

Борић Брешковић: Народни музеј је сведок историје

Директорка Народног музеја Бојана Борић Брешковић рекла је на свечаности да је Музеј од свог оснивања сведок историје, који је делио судбину народа.

Данашњом свечаношћу, како је додала, обележава се свеукупан замах подухвата, који се дешава "једном у нашим животима".

Обновљена је, како је истакла, најстарија и најзначајнија музејска институција у Србији.

Захвалила је председнику Републике, Влади Србије и Министарству културе, јер, како је истакла, не би било свечаног отварања без заједничког напора и тимског рада.

Министар културе Владан Вукосављевић је рекао да је завршен кључни догађај српске културе у последње две деценије.

Додао је да Народни музеј треба да буде светионик и путоказ у бурама овог и будућих времена.

Полуњин: Врхунска културна установа отвара врата

Светски балетски суперстар Сергеј Полуњин, главни протагониста промотивног спота поводом отварања Народног музеја, рекао је вечерас да је ово велики тренутак за српску културу.

"Почаствован сам што сам учествовао у пројекту који се заснивао на музици који је компоновала Исидора Жебељан. Волим да дођем у Београд и срећан сам што је једна врхунска културна установа поново отворила врата за публику", истакао је Полуњин.

Додао је да је и сам знатижељан да погледа детаљније сталну поставку Народног музеја.

"Значајан моменат за младе генерације"

Ово је велики тренутак за српску културу и значајан моменат за младе генерације, који ће имати прилику да се сусретну са врхунском уметношћу, сагласили су се вечерас саговорници Танјуга, сликар Владимир Величковић, Тијана Чолак Антић из Етнографског музеја, као и Коља Божовић из Музеја савремене уметности.

Коља Божовић из Музеја савремене уметности је нагласио да ће младе генерације имати велику шансу да науче много о уметности у Народном музеју.

Познати српски сликар Владимир Величковић рекао је да се једна авантура завршила и да је пред Београђанима и свим гостима Народног музеја шанса да се упознају са врхунским остварењима из различитих периода уметности.

Тијана Чолак Антић из Етнографског музеја каже да је отварању Народног музеја претходила изузетна маркетиншка кампања која је била дозирана на прави начин.

На новој сталној поставци су највреднији експонати, њих око 4.000.

Музеј ће бити отворен целе ноћи, све до 22 часа 29. јуна.

Наредна два дана, 30. јуна и 1. јула, улаз ће бити бесплатан, а Музеј ће радити од 10 до 22 сата, док 3. јула почиње уобичајено радно време.

На нултом спрату посетиоци ће моћи да виде археолошке артефакте, нумизматику, а ту је и мала галерија, библиотека, медијатека и читаоница. На првом спрату је поставка из раног средњег века, српска уметност 18. и 19. века као и графички кабинет.

Други спрат предвиђен је за југословенску уметност 20 века, европску уметност између 14. и 20. века, а ту је и велика галерија предвиђена за изложбе, као и кафе где посетиоци могу да се освеже и одморе.

У Музеју се налази и продавница са репликама уметничких дела, сувенирима... али и разгледницама и другим предметима које показују и садржај музеја, али и знаменитости Београда и Србије.

У Музеј се, како је још раније најављивано, улази из Васине улице, где ће посетиоци прво угледати каријатиде Ивана Мештровића, а излази се на Трг републике.

У просторима ове културне ризнице, чува се више од 400.000 предмета, насталих у широком временском распону - од палеолита до почетка 21. века.

Свечано отварање је у знаку плаве боје, фасада Музеја биће платно за неке визуелне виртуелне сензације.

Највреднији експонати, њих око 4.000, јесу на новој сталној поставци.

Оперативна директорка Народног музеја Гордана Грабеж рекла је за РТС да ће бити много тога новог, поготово за младе људе, а за оне који су раније посећивали Музеј новина су, између истолог, и предмети из палеолитског периода.

"Надамо се да ћемо брзо и хитро реаговати на захтеве наших посетилаца. Пажљиво ћемо ослушкивати шта им се допада. Трудићемо се да реализујемо више пратећих програма како би све ове дивне предмете које чувамо и излажемо представили на најбољи начин", каже она.

Изложени артефакти припадају периоду између 7. века пре нове ере до половине 20. века. 

Колико је отварање музеја за публику велики културни, па и друштвени догађај, сведочи чињеница да ће, на пример, људи који су ишли у основну школу када је Народни музеј затворен сада имати прилику да своју децу упознају са изузетном ризницом уметнина коју музеј поседује. 

За само отварање, вечерас припрема се мултимедијални спектакл на Тргу Републике, а очекује се неколико стотина гостију.

Музеј ће бити отворен целе ноћи, све до 22 сата 29. јуна.

Наредна два дана, 30. јуна и 1. јула, улаз ће бити бесплатан, а Музеј ће радити од 10 до 22 сата, док 3. јула почиње уобичајено радно време.

Оперативна директорка Народног музеја Гордана Грабеж рекла је за РТС да је последња изложба у овом здању била 2015. године и да није било сталне поставке, али је могао добар део културних добара да се види на тематским изложбама које је Народни музеј организовао током претходних година.

"Захваљујући ангажовању како кустоса тако и колега из одељења за рад на едукацији са публиком имаће прилику да уђу у причу", рекла је директорка Грабеж.

Према њеним речима, око 450.000 експоната се чува у збиркама Народног музеја, али неће сви наћи места на сталној поставци. Посетиоци ће моћи да виде велики проценат тога. 

"Кићење невесте" Паје Јовановића, део вилице хоменина стара 400.000 година, мозаици из манастира Светих Архангела код Призрена... само су део уметничких дела из ризнице Народног музеја, који ће, после 15 година, колико је музеј био затворен за посетиоце, поново бити доступни публици. 

Изложени артефакти припадају периоду између 7. века пре нове ере до половине 20. века.  

Музеј ће бити отворен целе ноћи, све до 22 часа 29. јуна.

Наредна два дана, 30. јуна и 1. јула, улаз ће бити бесплатан, а Музеј ће радити од 10 до 22 сата, док 3. јула почиње уобичајено радно време. 

У Музеј ће се, како је још раније најављивано, улазити из Васине улице, где ће посетиоци прво угледати каријатиде Ивана Мештровића, а излазиће се на Трг републике.

Вукосављевић: Исправљамо вишегодишњу неправду

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић истакао је да се вечерашњим отварањем Народног музеја у Београду исправља културолошка и историјска направда којој су многи допринели запрепашћујућим нехатом и неодговорношћу, а чија је последица чињеница да читава једна генерација није имала прилику да види огромно благо које та установа чува.

"Народни музеј ће заблистати пуним сјајем, отвориће своја врата и почети нови живот, што ће представљати обогаћење културне понуде Београђанима, свим грађанима Србије и бројним туристима који све више посећују српску престоницу", рекао је министар Танјугу.

Подсетио је да је читава једна генерација стасала, а да није имала прилику да се упозна са благом које чува Народни музеј и додао да је тиме је наше друштво показало у тих 15 година колико је кадро да се недомаћински односи према својим виталним потребама у области културе.

Вукосављевић је подсетио да је прошле године отворен и реконструисан Музеј савремене уметности, који је читаву деценију био затворен, али Народни музеј, према његовим речима, представља круну српске музеологије.

Напоменуо је и да су у току преговори о гостовању врло репрезентативне изложбе артефаката из Народног музеја Кине у српском националном музеју, као и да је већ уговорен богат програм међународне сарадње.

На вечерашњој свечаности у Дому културе у Грачаници, поред концерта, одржано је "Видовданско песничко бденије" и уручене награде истакнутим књижевним ствараоцима.

У склопу Видовдана, сутра пре подне у порти манастира Грачаница биће одржана архијерејска литургија, а у 13 часова на Газиместану, служен парастос палим српским јунацима у Косовској бици 1389. године.

Борић Брешковићева захвалила је председнику Србије Александру Вучићу, Влади Србије и Министарству културе и информисања који су препознали значај обнове те институције, њене унутрашњости, фасаде, али и поставке Народног музеја.

Подсећајући да је стална поставка музеја затворена 2003. године, Борић Брешковићева је рекла да обновљени Народни музеј очекује велико интересовање јавности.

Дизајнер Славимир Стојановић рекао је да му је велика част и круна његове дизајнерске каријере што је могао да уради нови знак Народног музеја.

Стојановић је рекао да је нови визуелни идентитет музеја везан за две рајске птице из Мирослављевог јеванђеља.

"Птице су окренуте једна ка другој кљуновима, чувају музеј и дух наше нације", рекао је Стојановић.

Народни музеј биће отворен за посетиоце сутра од 23 сата и радиће непрекидно 24 сата.

Мултимедијални програм на Тргу републике, који почиње у 21 сат, означиће тренутак прекретнице и почетак новог поглавља Народног музеја.

Током викенда, 30. јуна и 1. јула, Народни музеј биће отворен од 10 до 22 сата, уз бесплатан улаз за све посетиоце.

Од 3. јула почиње уобичајено радно време, уторак, среда, петак и недеља од 10 до 18 сати, четвртак и субота од 12 до 20 сати, а цена појединачне указнице коштаће 300 динара, док је недељом улаз бесплатан.

Стална поставка обухвата обиман хронолошки опсег од далеког палеолита све до уметности 20. века. 

Министар културе и нформисања Владан Вукосављевић посетио је Народни музеј у Београду, где га је директорка музеја Бојана Борић Брешковић обавестила да се све завршне припреме за сутрашњу свечаност отварања реконструисане зграде одвијају без проблема.

Како је саопштено из Министарства културе, министар је обавештен и да је све спремно за један од кључних догађаја у српској култури у последњој деценији.

Вукосављевић се директорки музеја захвалио на труду који су она и њен тим уложили у свим осетљивим фазама реконструкције музеја.  

Након 15 година музеј је данас отворио своја врата најбољим ђацима, али и за 200 новинара, сниматеља и фоторепортера који су добили прилику да завире у сталну поставку коју музеј није имао од 2003. године.
 

"Уметност Владана Радовановића је настала у осећају слободе, без тежње да улепша свет, она све доводи у питање и истовремено потврђује", рекао је поред осталог Ђорђе Кадијевић.

Радовановићев рад је врста интегралне уметности, синтезе у свим аспектима и за циљ има да нас увуче у бесконачан простор уметности. Изложба пред посетиоцима Галерије РТС мора да се промишља а не само да се у њој ужива.

Радовановић већ деценијама ствара на подручју музике, сликарства, књижевности, нових медија и вишемедијске синтезе.

Независно од авангардних збивања у свету, истраживао је у сличним смеровима: записи снова, воковизуел и пројектизам, па тактилна уметност, полимедиј и радови с телом, музика за траку, електронска музика, компјутерска музика и компјутерска графика.

Централно место у његовој поетици заузима синтезијска уметност.

Написао је преко 250 теоријских текстова о музици и новијим тенденцијама у уметности. Један је од оснивача Електронског студија Радио Београда.

Радовановић је добитник бројних награда, члан је Удружења композитора Србије и Удружења ликовних уметника Србије. Године 2005. постао је почасни доктор музике Универзитета у Колумбусу, Охајо, а 2007 - почасни доктор вишемедијске уметности Универзитета уметности у Београду.

Дело Радовановића у средини у којој ствара безмало деценијама није довољно препознато у широј јавности иако његова сложена и разуђена визуелна поетика доприноси разумевању авангардне уметности у нашој средини а необичност његовог стваралаштва и данас представља сложен проблем за истраживаче и тумаче уметности.

Радовановић је поставио и продубио бројне феномене неоавангарде које су теоретичари и критичари одредили много година касније. Његовом пионирском раду припада и истраживање области коју је сам уметник прво именовао реч-лик-звук, а на крају воковизуел.

На овом пољу Владан Радовановић је постигао најоригиналније творевине, јединствене не само код нас већ и у свету и представљају апсолутне преседане у савременој уметности.

Своја воковизуелна истраживања Радовановић је започео 1954. године када настаје спајање речи, звука и лика, да би седамдесеттих ову област проширио на синтезу речи, пластичног, гестуалног и кинетичког.

Даље развијену индивидулану поетику претвара у концепт вербо-воко-визуела као вишемедијског рода уметности и овом концепту даје име воковизуел.

Изложба ће бити отворена до 19. августа.

"Драматургија овогодишње селекције са ових десет представа може да се дефинише слоганом фестивала ‘Свет без људи'. Тај слоган је и програмско-тематска линија селекције. Неопходно је да Битеф оствари две мисије које има од оснивања. Једна је да препознаје радикално, превратничко, субверзивно у погледу позоришног израза , али све оно што је провокативно у свету у којем живимо", рекао је Меденица.

Наглашава да је слоган фестивала треба читати заправо као "Свет без правих људи", јер је проблемски фокус овог фестивала о неким феноменима који обележавају савремену Европу и цео свет.

"На предстојећем Битефу главна тема биће заокретање друштва ка десници. Десни популизам, ксенофобија, расизам...биће у фокусу представа фестивала", наводи уметнички директор Битефа.

Додаје да ће 13. септембра на програму бити представа "Одило. Затамњење. Ораторијум" у режији словеначког авангардног уметника Драгана Живадинова.

"Представа је настала у копродукцији Словенког младинског гледалишча и Центра за урбану културу кино Шишка. Ова преедстава је у дану пролога фестивала. Дакле биће играна 24 сата пре отварања фестивала. Представа говори о вођи нацистичког покрета у Словенији који је могао Хитлера да окрене телефоном у свако доба", рекао је Меденица.

Према његовим речима, на свечаном отварању фестивала у Југословенском драмском позоришту 14. септембра биће изведена представа Жирома лакоста "Свита бр. 3 Европа"

"У програм Битефа се после две године се враћа један од најпопуларнијих редитеља публике фестивала. Кројач једним ударцем убије три муве, а француски редитељ је својом представом убио читавих 28 мува, које представљају земље чланице Европске Уније. Представа се састоји из 28 нумера, које певају два оперска певача уз клавирску пратњу. Свака нумера се заснива на документарном матерјалу о некој од земаља Европске Уније. Сваки од тих документарних матерјала процесуира један од феномена којима се бави фестивал", рекао је уметнички директор Битефа.

Најављује долазак две представе.

"Наш драги гост Оливер Фрљић на Битефу се представља са комадом "Шест лица траже писца" Луиђија Пирандела у извођењу Сатиричког казалишта "Керемпух" из Загреба и представом "Горки, алтернатива за Немачку" коју ће пред београдском публиком играти глумци Театра "Максим Горки" из Берлина. Обе представе се баве феноменом екстремне деснице у Хрватској и Немачкој. заправо Алтернатива за Немачку је назив ултра десничарске партије која је ушла у немачки парламент. То је прва радикално десна партија у Бундестагу од тридесетих година 20 века", рекао је Меденица.

Српску позоришну сцену у програму Битефа заступа представа "Боливуд" Маје Пелевић у продукцији Народног позоришта у Београду.

Меденица напомиње да се управо та представа издвојила као најрадикалнији моменат у позоришту.

"Комад у наизглед треш и комичној естетици проблематизује све сфере посртања друштва у транзицији", рекао је уметнички директор Битефа.

За њега нема дилеме да је представа "Но 43 прљавштина" највеће откриће овогодишњег Битефа.

"Први пут нам у госте долазе глумци тетра НО99 из естонског града Талина. представу су режирали Ене Лис Семпер и Тит Ојасо. Реч је о трупи која је међународно призната и овенчана наградом "Позоришна реалност". Плесачи се два сата ваљају у блату. Публика ће бити заштићена високлим стакленим зидом", рекао је Меденица.

Три представе ће испратити дословно слоган фестивала "Свет без људи" јер у њима неће бити глумаца.

Напомиње да ће три позоришне инсталације бити део Битефа.

"Биће то позоришни свет без људи. Без глумаца. Представе ‘Вечна Русија' у режији Марине Давидове и Вере Мартинов у извођењу Хау Хебелам Уфер позоришта из Берлина, затим ‘Паам' у режији Надава Барнеа у извођењу његове трупе из Тел Авива и швајцарски комад ‘Заоставштина, Комади без људи' чувеног Римини протокола представљају уметничке инсталације без глумаца на сцени", рекао је уметнички директор Битефа.

Фестивал, према његовим речима затвара представа "Реквијем за Л" у режији белгијанаца Фабрициа Касола и Алена Платела, 22. септембра у Сава центру.

Захваљујући се на овогодишњој подршци фестивалским покровитељима, спонзорима и партнерима фестивала Милош Латиновић, генерални директор Битефа је истакао да је ове године Кабинет председнице Владе, Ане Брнабић у оквиру стратегије развоја културе и креативне индустрије у Србији препознао Битеф као један од најзначајњих културних брендова.

"Премијеркин тим заједно са Саветом за креативне индустрије, већ ради на предлогу системског решења које ће омогућити стабилно, дигорочно и рационално финансирање Битефа", рекао је Латиновић.

Министар Вукосављевић је нагласио да филмска грађа, радио и телевизијски садржаји, представљају део културног наслеђа и треба да буду третирани са истом пажњом и професионалношћу као и сва остала културна добра.

Подвукао је да Министарство културе и информисања, у сарадњи са установама културе, јавним медијским установама и образовним установама, ради на јачању капацитета, како материјалних, тако и људских.

"Циљ потписивања овог споразума је да се направи шири фронт установа и институција које ће бити оспособљене да се дугорочно и одрживо баве дигитализацијом, дигиталном рестаурацијом и поновном употребом дигиталног филмског, радијског и телевизијског материјала", рекао је министар.

Напоменуо је да су те активности Министарства уврштене у неколико стратешких докумената и да следи израда правног оквира који ће регулисати заштиту и дигитализацију филмског, радијског и телевизијског материјала.

"Сматрам да је ово само почетак системског и стручног уређења ове области", додао је Вукосављевић.

Симпозијум је отворио помоћник министра за развој дигиталне истраживачке инфраструктуре у области културе и уметности Дејан Масликовић, који је рекао да је суштина потписаног споразума да се заједничким радом ојачају капацитети установа културе и телевизије, да се поделе ресурси како би се процес дигитализације радио и телевизијских садржаја и филмске грађе брзо одвијао и та грађа што пре постала доступна најширој јавности.

Програмом симпозијума предвиђено је да данас Дејвид Флугер са швајцарског Националног института за заштиту аудио-визуелне архиве "Мемориав" одржи предавање "Тело медија: управљање материјалним добрима", док ће на тему "Физичке карактеристике дигитализације филма у боји" говорити Ђорђо Трампи са Универзитета у Цириху, Одсек за студије филма.

Предавање "Процедуре дигитализације филмске и телевизијске архивске грађе – од конзервације до поновне употребе: искуства ИНЕ" сутра ће одржати Ален Хери, руководилац техничког сектора Националног аудиовизуелног института (ИНА) из Француске, а о дигиталној рестаурацији и избору софтвера и опреме за дигитализацију филмске и телевизијске архивске грађе говориће Дубравко Бадалић, руководилац Одељења за дигитализацију и дигиталну рестаурацију из Архива Југословенске кинотеке.

Експонати ће бити изложени на три нивоа , а приземље, атријум са бочним просторијама, резервисан је за археолошку збирку, у којој најстарији предмет датира од пре 400.000 година, док ће у некадашњим трезорима банке бити представљена богата нумизматичка збирка - од првог кованог новца на овом тлу с краја 6. века пре нове ере, до данас.

Кустос Народног музеја, археолог Адам Црнобрња наглашава да су при селекцији предмета, које ће ући у поставку, водили рачуна, не само да то буду најстарији, најређи, најлепши артефакти, оно што публика жели да види и оно што мора да се представи, већ да сви предмети заједно испричају једну причу.

"Водило се рачуна да не стоје сами за себе и не презентују одређени сегмент прошлости већ да кореспондирају једни са другима, да сви заједно могу да испричају интересантну причу тла на коме живимо, не само нашег народа, већ и народа који су живели хиљадама година пре нас на овом тлу", објаснио је Црнобрања Танјугу.

Он скреће пажњу да Народни музеј чува артефакте много старије од Лепенског вира, те ће тако први пут бити изложен део вилице хоменина старе око 400.000 година, која је откривена у истраживањима које је Народни музеј водио или у њима учествовао у протеклих 15 година.

"Вилица хоменина доноси нову причу о насељавању хоменина, а касније и хоминида, наших директних предака, не само на Балканском полуострву него и у Европи. Скулптуре с Лепенског вира су међу најстаријим монументалним скулптурама, не само код нас него и свету. Ту је и винчанска култура, јер је Народни музеј и започео ископавања у цувеној Винчи. У приземељу ће бити и нумизматичка поставка, која прати период од појаве првога новца на нашем тлу и најстаријег кованог новца с краја 6. века п.н.е па малтене до данашњег", рекао је Црнобрања.

На првом спрату биће представљена средњовековна материјална култура и уметност, са археолошким благом до касног средњег века, као и богата колекција икона.

"Биће изложено оно што је прикупљено у археолошким истраживањима протеклих деценија, видеће се и мозаици из манастира Светих Арханглеа код Призрена, пуно предмета са Новог Брда, нашег важног средњевековног града", рекао је Црнобрања. 

На другом спрату ће бити југословенско и српско сликарство до средине 20. века и избор из збирке стране уметности.

"Ми се дичимо делима стране уметности која је атрактивна због великих имена, али је много важнија национална са најрепрезентативнијим делима наших аутора до средине 20. века", наглашава Црнобрања.

Он је појаснио да се поставка Народног музеја завршава делима насталим до 1950. годином, због поделе рада између музеја, па захваљујући Музеју савремене уметности, који је прошле године отворен, "грађани неће остати ускраћени ни за један период уметности на нашем тлу". 

"Онде где ми завршавамо, наставља Музеј савремене уметности", додао је један од 30 кустоса који су заједно са конзерваторима и сарадницима из педагошке службе радили на поставци.

Црнобрања каже да већи део предмета, који ће бити изложени у оквиру сталне поставке морао да прође кроз већи или мањи конзерваторски третман.

Он напомиње да ће поставка бити прилагођена и новим медијима.

"Пре 15 година није било тачскрин екрана, сада нам то доноси могућност иновирања поставке у првом тренутку, без промене предмета, а педагошке службе су испланирале програме за различите циљне групе посетилаца", рекао је Црнобрња, који сматра да сталне поставке не треба да трају по 20-30 година, јер се долази до нових сазнања која воде до реинтерпретације тумачења предмета и пружају могућности њиховог другачијег излагања.

"Предмети који нису изложени такође представљају велико благо које ће нам помагати да поставку освежавамо, иновирамо и учинимо је интересантнијом", додао је он.

Слоган програма отварања Народног музеја јесте "Да ли се (пре)познајемо?", а Црнобрања скреће пажњу да су поједине анкете показале да неки чак ни зграду Народног музеја не препознају.

Он истиче да је простор Народни музеј мали за збирку коју та институција чува и за поставку какву Србија заслужује, али каже да је изузетно важно да је после много деценија музеј темељно реконструисан.

"Све инсталације су промењене, уграђени су најсавременији безбедносни системи, уведена климатизација, те су коначно створени услови за адекватно чување непроцењивог блага и безбеднији рад свих запослених",каже он.

Више од 30.000 људи присуствовало је извођењу аудио-визуелног спектакла "ХД Одисеја".

У скоро сат и 40 минута филхармоничари су свирали композицију Џона Адамса "Кратка вожња у брзој машини" у сегменту "Земља".

Сегмент "Земља" чинила је Штраусова епска поема "Тако је говорио Заратустра", а уз снимке НАСА из космоса, који су емитовани на великом видео биму, публика је слушила славну Дворжакову "Симфонију из новог света".

Продуцент визуелног дела концерта био је Американац Данкан Коп, који је специјално монтирао снимке Земље и космоса, и прилагодио их музичкој подлози.

Филхармоничаре је овацијама испратила публика, у којој су били и премијерка Србије Ана Брнабић, амбасадори САД и Немачке, Кајл Скот и Аксел Дитман, градоначелник Београда Зоран Радојичић и други.

Филхармонија ће бити ваш спејс-шатл, који ће вас повести у свемир, рекао је на почетку публици диригент Београдске филхармоније Габријел Фелц, који је на крају концерта заказао сусрет и за следећу годину.

Појаснио је да су за реконструкцију одвојена средства, расписан је тендер, изабран извођач и верује да је септембар реалан рок да се окончају сви радови и да српски културни центар у Кини почне да ради.

Реч је простору од 300 квадрата у самом језгру ексклузивне уметничке зоне "798", у којој се налази више од 400 галерија, изложбених простора и културних центара из читавог света.

Културни центар Србије налазиће се прекопута Гете института и биће отворен изложбом "Путовање кроз српску савремену уметност", са делима Михаела Милуновића, Николе Коље Божовића, Ивана Грубанова, Иване Башић, Ђорђа Станојевића, Оливере Парлић, Бранкице Жиловић, Бранислава Николића и Вука Ћука, која је надавно приказана у Шангају. 

Вукосављевић наглашава да Пекинг све више постаје глобални културни центар и да је отварање Културног центра Србије најзначајнији догађај у међународној културној сарадњи наше земље.

"Кина је врло отворена за културну размену и многе државе имају снажне активности тамо, међу њима су многе моћне земље Европске уније, али и друге из различитих делова света. Српска култура по својој снази и значају превазилази величину наше држеве и бројност нашег народа, а културни центар ће бити место за афирмацију свега онога чиме се српска култура поноси – од богатог наслеђа до савременог стваралаштва", истакао је министар.

Жеља је, каже он, да српски културни центар буде веома живо место, где ће наши савремени ствараоци често одлазити, где ће се потписивати уговори о превођењу српске књижевности на кинески и непрестано одржавати изложбе, концерти и сусрети писаца и филмских стваралаца.

"У току израда сценарија за велику копродукцију Србије и Кине"

Вукосављевић је поменуо да је тренутно у току израда сценарија за велику копродукцију између Србије и Кине, о чему за сада не може детаљније да говори и истиче да Кина преузима лидерство у свету у привреди, војној индустрији, савременим технологијама, па и у култури.

Сматра да Кина може да послужи као узор у погледу улагања и посвећености култури као једном од темељних алата за успешност државе и опстанак народа.

"Читалачка публика у Кини расте експоненцијалном брзином и ми имамо шта да понудимо кинеским читаоцима. Неки од највећих филмских студија се налазе у Пекингу и околини и препознали су нашу добру традицију у тој области и заинтересовани су за сарадњу", рекао је Вукосављевић.

Према његовим речима, у току су преговори да следеће године врло репрезентативна изложба са експонатима из Народног музеја Кине буде представљена у Народном музеју у Београду, који ће бити отворен за неколико дана, 28. јуна.

Вукосављевић подсећа да је Културно-информациони центар у Паризу једини културни центар који Србија има у иностранству.

"Поређења ради, неки наши суседи, као што су Бугарска и Мађарска, које су нам сличне по величини и броју становника, имају више од 20 културних центара у свету", каже он.

Истовремено, министар скреће пажњу да су ти центри у савременом свету, када културна дипломатија добија на значају, постали нека врста амбасада, и да зато "Србија мора озбиљно да приступи политици отварања већег броја културних центара у свету".

Марина Абрамовић екслузивно за Културни дневник РТС-а дала је изјаву поводом свог повратка у Београд и припреме ретроспективне изложбе "Чистач", која ће се, након седам градова у Европи (Стокхолма, Копенхагена, Осла, Бона, Фиренце и пољског града Торуна), завршити 2019. године у Музеју савремене уметности у Београду.

"После смрти мога оца и мајке, нисам редовно долазила у Београд, тако да је много времена прошло. Све то време Музеј савремене уметности био је затворен. Сада доћи у нови Музеј који изгледа стварно изврсно и не само доћи, него имати позив да направим своју ретроспективу у њему и да се вратим најзад кући, врло је емотивно за мене. Београд је пун младог света, тако да публика коју бих ја желела да имам у овом музеју су млади. Ја бих волела да они виде шта сам ја радила последњих педесет година мог живота", рекла је Марина Абрамовић за Културни дневник РТС-а.

Славну светску уметницу Марину Абрамовић гледаћемо на јесен у другој сезони документарног наратива "Пут у будућност" Бориса Миљковића.

Разлога за такву одлуку било је много, већ у самој најави догађаја. Како одолети, на тренутке сумњичавој знатижељи, да се види како ће Фасбиндерове покретне слике изгледати на београдској позорници?

Велики је задатак себи задао хрватски редитељ Бобо Јеличић.

Храбрости за тако нешто могла је дати само непогрешива екипа београдских глумаца.

Дисали су као једно и створили позоришни каламбур који нас је терао на смех ономе због чега треба плакати, да с неверицом препознајемо своју садашњост, страхове, отуђености и неуслишене вапаје у комаду написаном да разобличи западно немачке 60-те.

Да ли још једно сазнање да се ништа не мења или да све постаје још горе, теши или тера у лудило?

Све амбиције, жеља за напредовањем, да л своја или туђа... Женини планови, дечје оцене, родитељске искључивости, друштвени клишеи, каријерна потчињавања... Код Фасбиндера исходиште налазе у – амоку, убилачком лудилу!

Преображај стаменог, породичног, у себе сигурног господина Р, у амоком обузетог човека, бриљантно је извео Борис Исаковић, остављајући по ко зна који пут без даха сведоке његове глумачке бравурозности.

Његова трансфомација готово да је документарна јер је исувише често препознајемо у новинским насловима.

Да ли ћемо немоћно слегнути раменима или застати да чујемо шта нам заправо говори онај поред нас? Шта чујемо када слушамо, шта видимо када гледамо?

То нас пита Господин Р, то нас из својих прометејских дубина тера да мислимо свих ових година Фасбиндер, то нас подсећа Бобо Јеличић...

У ЈДП-у вечерас прва реприза. Вреди утрошеног времена!

"Дошли смо на идеју да многе познате чланове за које је наша публика сигурно чула, а то су Драгиња и Димитрије Ружић, Пера Добриновић, Зорка Тодосић, да их објединимо у оквиру једне теме и да покажемо да су они део једне позоришне династије, а то су Поповићи", каже виши кустос Музеја позоришне уметности у Београду Александра Милошевић.

Прича о позоришној династији почела је 1860. године у румунском делу Баната у Иванди.

"Они су имали свест да исписују историју свога народа и историју српског позоришта управо у време Аустроугарске када је било битно да се српски језик што даље чује и имали су прилику да га пошаљу са позоришне сцене", напомиње Милошевићева. 

Поставка садржи и ретке фотографије, старе позоришне плакате, глумачке награде.

За сто година, колико је трајала историја позоришне династије Поповић, њени чланови били су управници, композитори, редитељи, глумци, а радили су у позориштима од Новог Сада, Београда, Ниша, Загреба. Један од чланова, Лука Поповић, је основао српско народно позориште у Њујорку.

Династија се угасила пре 80 година. Причу о необичним животима и каријерама Поповића и потомака можете чути у Музеју позоришне уметности до половине новембра.

До сада је реализовао 18 самосталних изложби у престижним галеријским просторима, од Смитсониан асоцијације у Вашингтону (САД, 2016), Српског културног центра у Пули, 2017 и др. 

Радови галеријског формата са његовим потписом налазе се у приватним збиркама у Србији, САД, Канади, Швајцарској, Италији, Француској, Аустралији, Немачкој, Аустрији, Мађарској, Македонији, Словенији и Републици Српској.

Укупно стваралаштво Алексадра М. Лукића могло би да се сврста у десетак циклуса према намени и форми, али витраж уметничког карактера остаје његов интуитивни простор за грађење нових идеја.

На отварању изложбе "Магија стакла" присутнима су се обратили Зорица Шујица, члан Управног одбора РТС-а и Небојша Савовић, академски вајар. Изложба траје до 7. јула 2018.

"Српско перо" је постала веома популарна књижевна манифестација и угледна не само међу маладим писцима из Србије и дијаспоре, који пишу на српском језику, већ и међу "сениорима" тако да се већ годинама сматра једном од најпрестижнијих у Србији, истакао је Џаковић.

Годишње за ову награду конкурише од 150 до 200 писаца са по 300 до 400 радова, додао је Џаковић.

Уз доделу награде "Српско перо", која се састоји од уникатне повеље и новчаног износа, фестивал прате песничка посела, књижевни портрети, промоције нових књига, округли столови, изложбе, штампају се зборници са 30 најбољих радова пристиглих те године на конкурс по оцени жирија, објаснио је Џаковић.

Добитник "Срспког пера" за ову годину је књижевница из Београда Наталија Трнавац, за причу "Наслов место шешира" која је на конкурс стигла под шифром "Лепа Ката".

На фестивалу, од 2000. године се додељује и награда "Златни орфеј" – за савремени печат и трајно присуство у српској културној баштини, а међу онима који су је добили су Матија Бецковић, Љубивоје Ршумовић, Слободан Ракитић, Петар Пајић, Слобода Жикић, Мирослав Димитријевић, Миљурко Вукадиновић.

Добитник "Златног орфеја" за ову годину је Љубиша Бата Ђидић.

Фестивал ће почети уручењем награде "Златни орфеј", уз наступ чланова Љубостињског књижевног круга.

Ванредна признања фестивалу биће уручена писцима Ђорђу Петковићу из Параћина и Борисаву Бори Благојевићу из Ћуприје и др Влади Спироском из Јагодине.

"Златне плакете" фестивала биће уручене новинару и публицисти Душану Аничићу, писцу Синиши Цветковићу и музичару Душку Димитријевићу Енџију.

Као добар пример повезивања институција и размене добрих пракси пре свега у конзервацији културних добара, што представља и један од приоритета сарадње у области културе, навели су и сарадњу Галерије Матице српске и Института за конзервацију и рестаурацију из Фиренце.

Постављање лектора српског језика на чувеном Универзитету Ла Сапиенца у Риму је изузетно важно за ширење српске културе, како каже Вукосављевић, а у плану је отварање кулурног центра у Трсту, наводи се у саопштењу Министарства културе.

Вукосављевић је рекао да ће као резултат његове прошлогодишње посете Напуљу у јулу бити организовани "Дани српске културе у Напуљу", док је амбасадор Ло Кашо најавио на пролеће гостовање изложбе "Римски барок" поводом 140 година успостављања дипломатских односа и 10 година од потписивања стратешког паратнерства између две земље.

Сви су они сведочили о позитивним утицајима које ове програмске области доносе у телевизијско окружење.

"Имајући на уму искуства српског серијског и филмског програма, организатори су нас позвали да активно учествујемо на панелу Кинеске серије у међународној арени", рекао је главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма РТС-а.

За Кину и њену културну политику је веома важно да представи кинеске серије на глобалној сцени како би свету показала живу и савремену Кину са узбудљивом културном историјом.

Неке од савремених кинеских серија су већ дистрибуиране у иностранству и дале су позитивне ефекте у продаји (Нирвана у пожару, Перје лети у небеса).

Оно што кинеску ТВ индустрију највише занима је како да постигне задовољавајући стандард квалитета који прати светске трендове. Кинески професионалци су овладали занатима и вештинама, тако да изузетно брзо користе развој нових медија који публици омогућавају разноликост садржаја и богату понуду.

Због тога су организатори Форума позвали доносиоце одлука који су успели да направе пробој на тржиштима у иностранству као и ветеране из иностраних продукција и платформи за пренос, да заједно представе и истраже путеве за боље представљање кинеских серија и драма у свету.

"Поред фестивалске промоције ТВ филма Слепи путник на броду лудака, која је укључивала и пројекцију у Мерцедес Бенц Арени после које је следио динамичан разговор са кинеском публиком и професионалцима, на Магнолија Форуму смо представили искуства драмског и серијског програма РТС и разговарали са бројним професионалима из Кине, Мађарске, Немачке, Аустрије и Енглеске", каже Брадић.

Штанд РТС је био посећен на Маркету фестивала.

"Уз чињеницу да је филм Слепи путник на броду лудака номинован за престижну награду Магнолија, у међународној конкуренцији у којој су биле и серије Твин Пикс и Берлин Вавилон, верујем да ће у будућим временима бити позитивних ефеката за пројекте РТС у Кини", рекао је Брадић.

Оркестар ће свирати ремек дела класичне музике уз спектакуларне снимке Земље и космоса америчке свемирске агенције НАСА.

"Атмосфера у Београдској филхармонији је последњих дана буквално као у НАСИ", наводи Тасовац.

Додаје да ће у наредних недељу дана до концерта радити пројекат "Диригентски форум", где ће најталентованији диригенти из Немачке и Србије радити са оркестром и диригентом.

"И све је то заправо припрема да би 24. јуна одржали наш други други велики "пикник" под звездама и омогућили десетинама хиљада људи из целе Србије да чују своју Филхармонију", наводи Тасовац.

"Више од 5.000 наших суграђана видело је изложбу о Дијани Будисављевић, свему што је урадила и како је спасавала српску децу од усташког ножа. Ђаци више од 30 основних и средњих школа први пут су видели како је изгледао Други светски рат, колико су језиви били усташки злочини и могли су сами да се увере колико смо заборавили. Нажалост, ми Срби заборављамо", каже Вулин.

Истакао је да се у нашим уџбеницима о Дијани Будисављевић није говорило. Па, чак и о Јасеновачком геноциду говорило се узгред, као да Срби имају разлога да се стиде, нагласио је министар одбране.

Како је саопштило Министарство, Вулин је рекао да је та изложба начин да Министарство да свој допринос враћању истини и враћању ономе што морамо да знамо.

"Ово је начин и прилика да кажемо хвала свим оним људима, без обзира које су вере или нације били, који су у тим временима нељуди били људи, који су били ту да ризикујући сопствени живот спасу српско дете. Ово је наш начин да кажемо колико смо захвални и да кажемо које су то вредности које Војска Србије, али и српски народ, бескрајно цени и због којих постоји и живи", рекао је министар Вулин.

Министар каже да ће изложба о Дијани и њеној деци, о усташким злочинима, о злочинима који често нису били кажњени и о врлини Дијане Будисављевић која није била награђена, обићи целу Србију, укључујући Ниш и Нови Сад, те да ће сви објекти Војске Србије бити отворени за ову изложбу.

Премијер Покрајинске владе Игор Мировић рекао је да ће Фондација "Нови Сад 2021 - Европска престоница културе" помоћи Влади Војводине да развије и унапреди културне тачке на Фрушкој гори.

"Има много посла, а важна културна чворишта и културна упоришта која овде трају вековима и сви они који су обелезили нашу културу толико деценија и векова уназад, а стварали су на Фрушкој гори почевши од Бранка Радичевића и многих других, заслужују да насу заједничку будућност и будућност Фрушке горе темељимо на оним вредностима које су нам оставили", рекао је Мировић.

Због тога смо се, казао је, припремили и на томе морамо радити заједно и због тога смо вас позвали јер нам за тај посао треба ваше ангажовање и ваша критика.

"Због тога смо започели читав низ активности да би Фрушку гору приближили свима нама, да би јој вратили стари сјај, да бисмо једног дана могли да кажемо да смо за њу учинили макар део онога због чега смо се данас овде и окупили. Пре свега, Фондација 2021. ће нам помоћи да развијемо и унапредимо културне тачке на Фрушкој гори", указао је.

Он је најавио да ће влада издвојити значајна средства за овај пројекат.

"Издвојићемо значајна средства за обнову завичајног музеја. Наставићемо да помажемо сјајне театарске манифестације. Сремски Карловци ће убудуће са новим пристаништем постати значајније чвориште за развој туризма и повезаност са тачкама о којима говорим", рекао је Мировић.

Директор Фондације "Нови Сад 2021 - Европска престоница културе" Немања Миленковић нагласио је да је пројекат за Европску престоницу културе идеална прилика за покретање друштвеног потенцијала и прилика да се приближе и споје јавни и приватни сектор, невладине организације и верске заједнице.

Циљ пројекта "Буђење Фрушке горе" јесте да Фрушка гора постане доступнија, видљивија и привлацнија, а пројекат ће се спроводити кроз капиталне и културне инфраструктурне пројекте које реализује АП Војводина и кроз културне пројекте које реализује Фондација "Нови Сад 2021 - Европска престоница културе".

"Ту су подаци о свим српским академицима у 177 година бираних, 10.000 њихових фотографија, центар за библиографке послове, 40 легата с Вуковом библиотеком, велики број реткости на више језика, електронски каталог, мноштво електронских страних часописа и књига, читаонице које раде цео дан", рекао је Вуксановић.

Он је истакао да се данас обележава један Дан и више јубилеја - 225 година од рођења Димитрија Тирола који је 14. јуна 1842. поклонио прве књиге Друштву српске словесности (њих 14), 150 година од рођења "осамљеног славуја са Неретве" Алексе Шантића и 125 година од рођења Милоша Црњанског који је пре стотинак година био у Мостару и видео Шантића.

Вуксановић је подсетио како је Црњански видео "предсмртног Шантића".

"Долазио је са дугом сенком, увек у црнини, носио је стара одела, мало похабана. Седео је, над Неретвом, уз кафу, са једном болесном измученошћу, која је волела још само свеће и месечину...У животу не видех човека тако стидљиве чистоте и жуди. Ниједна прљава реч, ниједан меснати осмех, недељама...Волео је земљу, а неку дубоку и страсну стидљивост имао је и у тој најдужој љубави", запазио је Црњански.

Председник САНУ академик Владимир Костић рекао је да је Шантић припадао књижевном кругу око мостарског листа Зора који је покренуо са Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем, "уклето и трагично сапет неумољивим патријархалним назорима за родни Мостар, који је ретко напуштао, а и тада само да би му се убрзо вратио, писац песама које су му се некако отргле, јер им стихове због нечега зна више људи, него што је оних који знају да их је он испевао".

Костић сматра и да је мишљење Миљенка Јерговића веома значајно: "Његово (Шантићево) српство је било потпуно инклузивно. Укључивало је друкчије и различите, што из данашње перспективе делује готово па невероватно и непостојеће у овим данашњим световима и световима ових наших данашњих расправних патриота".

"У мом детињству, тик изнад данашње Треће београдске гимназије, једна уз другу налазиле су се две основне школе: "Алекса Шантић" и "Слободан Принцип-Сељо", по имену рођака једног далеко чувенијег Принципа. Данас тих школа више нема. Колико знам, постоји школа са Шантићевим именом у Калуђерици, али изгледа да је Црњански предосећао да ћемо, попут њега и ми продавати родитељске куће и добро је што нас на свој Дан Библиотека САНУ од тог наума одговара", истакао је Костић.

Беседу о Шантићу одржао је професор Јован Делић, а Шантићеве песме казивао је драмски уметник Небојша Кундачина.

У Библиотеци САНУ постављена је изложба посвећена Алекси Шантићу.

О награђеним делима су говорили дописни члан САНУ Горан Петровић и академик Матија Бећковић, а награђени су узвратили, беседама.

Петровић је, говорећи о садржају Милашиновићеве књиге о првом нуклеарном удесу у Винчи где је био постављен први нуклеарни реактор у СФРЈ оценио је да је "сам акцидент, узрочник; приказан тако као да се догађа близу нас, сад, или се догодио пре минут-два. "

Уметничка критика је жанр писања који је израстао из полемика на пјацетама ренесансне Италије које су међу собом водили супростављених уметници. Књига Ђорђа Вазарија "Животи славних италијанских архитеката", сликара и вајара, која је штампана у Фиренци 1550. године, зачињена је злобним детаљима и напоменама које су велики уметници упућивали једни другима. Вазари прича како су Микеланђело и он посетили Тицијана у његовом студију у Риму, где је овај сликао своју Данају. Микеланђело је рекао дивне ствари Тицијану у лице, сведочи Вазари, али је, док су одлазили, прокоментарисао да би ти Венецијанци заиста могли да буду велики сликари, кад би само научили да цртају.

Ова врста критике се још увек одвија између студената уметничких факултета који се такмиче са својим "класићима", али и међу осамдесетогодишњим мајсторима који гњаве један другог. Критика је неопходна како би онемогућила да се уметничка сцена претвори у незанимљиву забаву медиокритета. Тешке речи критике држе сваког будним и креативним.

Међутим, критике често падају на терен повредљивости и сујета уметника или уметничких организација. Очигледно је да нико не жели да добије лоше критике, али без излива сурових критичарских мишљења - какво значење имају њихове похвале. Окрутне критике су често израз критичаревог укуса, предрасуда и ега. Сигурно је да постоје и лични анимозитети, али уколико критичар не воли одређеног редитеља, на овом другом је да једноставно игнорише његово писање.

Ја не волим лошу уметност. Разбесни ме кад видим слаб, неталентован, претенциозан, ружан или глуп рад који је прецењен или прехваљен, или кад је сјајно дело потцењено или прихваћено као нормална појава. Ниједна критика се не пише у вакууму. Критичарски задатак је да укаже на лаж, превару, позу и шарлатанство, а да уздигне стварну изврсност.

Када су се поводом програма 63. Стеријиног позорја појавиле лоше критике, истовремено су се јавили и они који су бранили фестивал, сматрајући да би циљ критике требало да буде да опише, анализира и информише на начин који ће охрабрити гледаоце да иду у позоришта, како би се сами уверили у квалитет представа, а не да оспорава селекцију представа. А публика ће сама најбоље знати.

Зашто би било ко мислио да је добра идеја да уметност поштедимо критике? Сукоби између модерниста и традиционалиста деценијама су одржавали виталност наше културне сцене. Људи који су седамдесетих година објашњавали и славили уметничке покрете у београдском СКЦ-у видели су себе као герилске ратнике у културном рату. Критичари који су се подсмевали иновацијама били су њихови непријатељи.

Сама критика је дошла на лош глас, зато што је велики број критичара без промишљања одбацио оригиналне појаве. Судбина "Часа анатомије" Данила Киша недвосмислено потвђује црне странице у нашој културној историји. Уосталом, и историја самог Позорја је сведочи један од таквих ратова, када је вољом Јосипа Видмара са фестивала прогнан цео покрет око Љубише Ристића.

То је било давно, а данас је проблем томе што је сурова критика веома ретка. Јован Христић је управо такву написао у књизи Позориште, позориште: "Представа има паузу. Искористите је." Међутим, шта у случају када представа нема паузу? Сведочити о дебаклу није пријатно, поготову када су на сцени људи које волимо. Међутим, ништа горе од тога да прећуткујемо оно што смо видели.

Саме уметничке и културне организације ангажују у своје тимове људе да би писали о њиховим делима, као што ангажују и уметничке стручњаке да пишу за њихове каталоге. Постоји опасност да читаву дискусију на тему уметности обликују директори и уметнички сарадници, који сервирају готова мишљења и похвале о свом "производу", као да је у питању икона којој се ваља клањати.

Селебрити култура је увела и додатну предност за уметнике који су добри на телевизијама и у штампаним медијима па на тај начин дефинишу и одржавају сопствени статус. "Онлајн" заједница је преузела део задатака критике и свакодневним гомилањем судова "производи" дело много пре него што га било ко прочита, чује или види. С друге стране, електронски и штампани медији су почели да смањују и изостављају рубрике културе и уместо њих уводе рубрике посвећене забави, што додатно отежава положај официјелне медијске критике.

И сами критичари су постали исувише пажљиви у томе шта сами говоре и пишу, понекад парализовани страхом да ће деловати конзервативно или да ће се заглавити у блату непринципијелних полемика. Много је данашње "цењене" уметности праћено комплексним или делимично комплексним теоријама које могу уплашити или утишати опоненте. Да ли се усуђујете да кажете да вас је оставио хладним перформанс, инсталација или концерт који је покупио све награде на значајном фестивалу - чак оне о којима извођачи нису ни сањали.

Критичарев посао је да то каже, чак и када сви гугучу о царевом новом руху.

Аутор је главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма РТС-а

У конкуренцији за Награду била су глумачка остварења премијерно изведена на територији Србије у периоду од 30. јуна 2016. до 30. јуна 2017. године.

За награду је предложено 17 глумачких остварења, а жири у саставу: глумци Нада Шаргин (председница жирија), Исидора Минић, Анђелика Симић, Радослав Миленковић и драматург Бошко Милин, одлуку је донео већином гласова.

Награда "Милош Жутић", установљена 1994. године, састоји се од плакете са ликом Милоша Жутића, рад академског вајара Звонка Новаковића, од уникатне дипломе на пергаменту чији је аутор академски сликар и сценограф Герослав Зарић и од новчаног износа. 

Доделу Награде Милош Жутић помажу Министарство културе и информисања Србије и Секретаријат за културу града Београда.

Комад, наручен да буде комедија, на сцени постаје забаван и застрашујући, поетичан и сиров. Ово је трећа представа редитељке српско-енглеског порекла, овенчане наградом "Љубомир Муци Драшкић", у Атељеу 212.

"Ова представа носи све, о политици, породици, љубав, све, све одједном. Нешто сврби, нешто је непријатно, то је гротеска и за то служи гротеска, да мало боцне, да види какав је свет", каже редитељка Александра Милавић Дејвис.

На сцени, најмлађи у ансамблу Атељеа 212, Дејан, две Јоване, Урош, Иван и Тамара, и још Ана и Младен, сви на добром путу да постану нове звезде ("must have") српског позоришта. Уз младе глумце и редитељку, такав је и драматург.

"Све је политичка представа у смислу, јесте у јавном простору, јавни говор, постоји друштвени значај тога, али ја не бих волео да се учитава из тог оквира, то обухвата пет епоха једног народа. Да је Милена рођена у Зимбабвеу, писала би текст о пет епоха Зимбабвеа. У том смислу се она поиграва са архетиповима и у карикатурама које можемо да пратимо кроз општа места историјских наратива", рекао је Димитрије Коканов, драматург Атељеа 212.

Представа "Пет живота претужног Милутина", премијерно, биће изведена у недељу у Атељеу 212.

"Говори о једном од кључних питања нашег времена, о драматичним неједнакостима, о томе како људи као живе алатке, робови, раде за мале наднице а жена из Хуареза је од многих жена које прелазе незамисливо велике раздаљине и раде по сваку цену не би ли спасиле какву такву егзистенцију", каже издавач Гојко Божовић.

Уметнички узвишено и етички одговорно, Шајтинац даје кључне друштвене теме савременог света, кажу чланови жирија истичући обавезујући однос према наслеђу Исидоре Секулић.

А, постоји, осим литерарне и географска нит која повезује књижевницу чије име награда носи и актуелног добитника.

"Рођени смо у местима која дели само тридесетак километара. Има нечега у томе. Само што је она вечна а ја сам тренутан", каже Шејтинац.

Он пише књижевни документ о нашем "данас" драматично, узбудљиво, с најмање раздаљине, у првом лицу, дарујући људски лик онима који су само вест у медијима широм планете.

Вукосављевић је истакао да је овај догађај је само један у низу којима се унапређује и подспешује одлична сарадња у области културе између Кине и Србије.

"Имамо одличну сарадњу у области привреде, а нама из Министарства културе и информисања је посебно значајна веома наглашена сарадња у области културе. Кина је својом концепцијом "Пут свиле" направила значајан искорак у овом историјском тренутку. "Пут свиле" је постојао много векова уназад и на тај начин је Кина била повезана са светом. У историји, али и сада, дешава се иста ствар: Кина еликсире своје културе излива директно у крвоток човечанства. Ти драгоцени еликсири утицали су на развој свих зона кроз које је "Пут свиле" пролазио. Данас на радост свих нас у Србији Кина заузима једно од најдоминантнијих места у области културе у свету" казао је Вукосављевић.

Министар је истакао да се све више кинеских писаца преводи на српски. 

"Пријем тих дела је веома наглашен код читалачке пубике у Србији. На самом смо почетку рада на једној филммској копродукцији. Верујемо да ће тај пројекат бити занимљив српској и кинеској публици. Србија ће током лета отворити свој културни центар у Пекингу. То је за нас најзначајнији догађај у међународној културној сарадњи у послеђој деценији. Кроз активности Српског културног центра у пекингу кинеска публика ће имати прилике да се упозна са делима наших аутора из области књижевности, сликарства, филма, музике.", казао је Вукосављевић.

Он је додао да ће за годину дана бити завршени радови на великом Кинеском културном центру у Београду који ће се простирати на 6 хиљада квадратних метара.

"То ће бити докази суштинског квалитета у односима између култура две земље" казао је Вукосављевић.

Према његовим речима Србија мисли да има шта да понуди Кини у области културе.

"Многе наше установе културе остварују тесну сарадњу са установама културе у Кину. Недавно је у Шангају одржана веома занимљива изложба српских уметника и та ће се изложба наћи на отварању Српског културног центра у Пекингу", рекао је Вукосављевић.

Наводи да су процеси у култури сложени, дубински, тектонски...

"То су процеси који се не могу процењивати на краткорочној основи, али су у сваком случају темељи дриштва у којем живимо. Друштво у целини, баш као и појединачна друштва се мењају што због технологије или различитих бројних фактора који самим тим захватају и поље културе. Ово је прилика да видимо како се на те промене гледа из различитих културних зона и шта данасњи интелектуалци у свету мисле о тим сложеним процесима", рекао је Вукосављевић.

Додао је да глобално посматрано култура мора бити сачињена у мозаичком смислу од очуваних националних култура са свим својим особеностима, различитостима, специфичностима и значајним карактеристикима.

" Тек тако форматиране и очуване културе могу да се увезују у један културни мозаик где ће међусобно да се прожимају. У изузетно општим процесима глобализације може доћи до топљења ивица културних формата. Тада свет може да крене у правцу стварања хибридне културе која практично јесте на први поглед заједничка, али је истовремено веома банализована", рекао је министар културе и информисања.

"Глобализација важно питање које неће нестати"

Писац Владимир Пиштало је Танјугу рекао да је глобализација веома важно питање јер никуда неће нестати.

"Глобализација нас заправо све одређује и верујем да је живимо у времену које се попут клатна креће између глобализма и трибализма. То клатно се креће толико брзо да је нека врста енцефалограма", рекао је Пиштало.

Истакао је да је за све нас најважнији однос према култури.

"Израз култура многих народа била је поезија. Поезија показује како се нешто најлепше и најдубље може изразити са најмањим бројем речи. Однос према поезији у једној култури показује бригу или небригу друштва према сопственој култури. Оптимиста сам јер верујем да идентитет није кликер да се изгуби, али треба неговати сопствену поезију и културу у непрестаном дијалогу између глобализма и трибализма", навео је Пиштало.

Учесници округлог стола у Југословенској кинотеци су – Књижевник Владимир Пиштало, историчар уметности Гунар Кваран из Норешке, писац Јуриј Пољанков из Русије, као и Дејвид Хомел из Канаде, Џанг Кангканг из Кине и Франциско Лопез Сача са Кубе.

Стеријину награду за глумачко остварење добили су Бојан Жировић и Бојана Зечевић. Стеријина награда за нарочите заслуге биће уручена Ренати Улмански и Предрагу Ејдусу.

"Млади људи који учествују у овој манифестацији, као и они који их подучавају су чувари етномузиколошке баштине нашег народа, али и свих оних чији дом се овде налази", рекао је Вукосављевић и додао да то представља реванш у одржању и очувању националне нематеријалне културне баштине.

"Ми чувамо манастире, цркве, историјска места, али са друге стране ако не чувамо обичаје, ДНК своје културе, за 50 или 100 година нећемо знати ко смо и шта смо. Они који нас наследе били би људи без лица и без идентитета", рекао је Вукосављевић.

Он је приметио да су "Хомољски мотиви" били инспирација за многе сличне манифестације и ако се повежу са нематеријалним културним наслеђем која се чува у Драгачеву, Гучи, Ужицу и Златибору, Тари, Косову и Метохији и осталим деловима Србије "онда ћемо ми драгуље српске културе имати повезане у једном великом, бесконачном и за нас веома важном ђердану".

"Чувајмо 'Хомољске мотиве', чувајмо своју културу, јер тако ћемо сачувати себе", поручио је Вукосављевић.

Оснивач "Хомољских мотива" је општина Кучево, а организатор Центар за културу "Вељко Дугошевић".

"Снимали смо јуче плес за 'Буђење'. То је одлична тема за овај музеј који започиње нову фазу живаота, каже Полуњин".

Истиче дасу музеји важна места за освешћење, нове емоције, нова искуства. "Мислим да је за публику потпуно невероватно да се народни музеј отвара", сматра Полуњин.

Пореклом Украјинац, овај ванвременски плесач, власник је српског пасоша. Нада се да ће утицати да се људи широм света заинтересују за богату културну баштину Србије.

"Моја мисија је да плес приближим људима, није важно на који начин да ли комбинацијом балета и индустрије игрица, филма и балета", сматра Полуњин.

Каже да би желео би да га комбинује са другим жанровима да би људи схватили шта све балет може да буде, какве све различите облике може да има балетска игра.

По многима најбољи играч данашњице, има много идеја. Желео да споји балет и електронску музику. Са деветнаест година постао је најмлађи првак лондонског Краљевског балета у историји те институције, а каже најбоље га је описала бака да, "плеше срцем, претварајући себе у музику".

Очигледно је интересовање за проблем зла у вашим делима. Да ли је та тема велики изазов за писца?

Мислим да је увек занимљиво за књижевност, не само за мене. Занимљиво је истраживање људске природе и проницање у људску психу, у све што се тиче људскости. Опис среће је мање занимљив од описа зла. Када нам је лоше, више се бавимо собом и људима око нас.

Љубав је једина снага која може да донесе препород вашим јунацима. Верујете да је толико јака?

Идеја о препороду је увек атрактивна, као и Ботичелијева хероина која се изнова рађа. У ствари, најважније је промишљање о томе ко си, шта си започео и шта остављаш за собом...

Натурализам и психологизам у вашим делима осетљивијем читаоцу били су на почетку шокантни. Ипак сте успели да освојите широку публику у читавом свету?

Кад сам био млад, писањем сам само желео да шокирам, да кажем: Хеј, ја постојим! Али касније сам се више заинтересовао за теме љубави, науке, музике...

Порука нашим читаоцима:

Хвала што ме читате и уживајте у мом писању.

Подсетивши да је Министарство у последње две године подржало заједнички пројекат водећих српских јавних библиотека: београдске, новосадске и шабачке за унапређење овог библиотечко-информационог система, министар Вукосављевић је подвукао да је занимање показало и педесетак других јавних библиотека широм Србије.

"Министарство културе и информисања је здушно подржало иницијативу библиотечких установа да се унапреди и усагласи са актуелним потребама домаћи софтвер. Тиме се, осим подршке домаћем знању информатичког домена, показује и одговорност према домаћим буџетским изворима којима треба целисходно располагати", нагласио је министар.

Вукосављевић је рекао да овог резултата не би било без научне базе Универзитета у Новом Саду, односно стручњака Факултета техничких наука, где је и развијена прва верзија "Бисис 5".

"Повезивање око заједничког циља и јавног интереса овде је уродило добрим плодом", истакао је министар.

Вукосављевић је рекао да је ово први корак који је Министарство предложило, а наведен је и у Стратегији развоја културе, у процесу унапређења размене научних и технолошких информација и да се библиотечка мрежа успостави као целовит систем, подржан домаћим и повољнијим софтверским решењима, који ће се даље развијати.

"У овој области, заиста нема разлога да се не ослонимо на своје знање, које иначе увелико извозимо", подвукао је министар и поручио да ће овакве подухвате Министарство културе и информисања наставити да помаже.

Директор Стеријиног позорја Мирослав Радоњић каже да, када на фестивалима попут овог нема скандала, онда до краја неки мора да буде, како истиче, "изрежиран, да би било занимљивије".

Наглашава да се руководство фестивала побринулио да се више не понови да не буде доделе награда на Стеријином позорју, чак и у том формалном смислу. "Били смо присиљени да променимо правилник о раду жирија", додаје Радоњић.

У конкуренцији за награде, седам представа из Србије. По једна из Српске и Русије. Руси играју Нушића.

"Ја сам ту 30 година и први пут видим Шабац, видим Ужице, видим Врање, то мене одушевљава", наглашава Новак Билбија, глумац и члан жирија.

У позориштима је било мање Нушића, Стерије, Ковачевића, више младих и непознатих драмских писаца. У шабачком, писац и редитељка – двадесетшестогодишњаци.

"Мислим да је то сјајна ствар која се догодила, не само због мене и других учесника, младих колега сличних генерација, већ је то подстрек за све друге младе", истиче редитељка Наташа Радуловић.

Према речима драмског писца Огњена Обрадовића, увек је ризик када се изаберу млади и када нешто треба да раде, "али у уметности не може увек да се игра на сигурно".

Храбра, паметна, дрска, једина могућа – тако је коментарисана селекција овогодишњег Позорја.

Каква ће бити одлука жирија, сазнаће се у недељу, 3. јуна, када се доделом награда затвара 63. Стеријино позорје.

"У центру села је стари Задружни дом, школа, мање-више напуштена. Ту су сад и сеоски сокаци, сеоска дворишта са лепим баштама у којима увек има божура, јоргована, винове лозе. И то су заправо те три биљке –  здравац, винова лоза и шимшир. Кад последњи укућанин остави кућу, остану годинама за њим", прича Зоран Цветковић.

Обишао је села Баната, источне и западне Србије. Архитектура напуштених кућа је сасвим различита а приче преосталих мештана скоро сасвим исте.

"Приче се преплићу па почну на једном месту на истоку Србије, заврше се на западу Србије. Приче су сличне. Те чесме које виђамо и ти сеоски споменици на којима је велики број имена, неколико плоча страдалих мештана, без обзира на то када и како, то не може а да не изазове врло јаке утиске", каже Цветковић.

Од 4.700, обишао их је 350. План му је да обиђе све.

"Где се селимо, то још не знамо, али знамо да се селимо за месец дана. Као што видите, свеједно, ми радимо, понашамо се као да је све у реду, јер једино тако живот има смисла, па и ова наша кућа", објашњава уредник и кустос Графичког колектива Љиљана Ћинкул. 

У Графичком колективу је излагало више од 1.500 уметника из целог света. Ту је одржан први перформанс у Србији и настала уметничка група "Медијала", а прву изложбу је имао академик Владимир Величковић. Колекција коју чини око 5.000 радова, највећа је збирка савремене графике код нас. Традиционалне изложбе – Мајска, Мала графика и Грифон афирмисале су генерације уметника.

"Људи када ходају овим градом осећају нека култна места а да се не преслишавају о томе, пролазе поред важних жила куцавица и осећају пулс града. Овог пута то неће осетити кад прођу овуда, купиће можда неко палачинке и то је све", каже редитељ Горан Марковић. 

Редитељ Слободан Шијан истиче да је Графички колектив уметничко срце града. 

"Ово је једно место окупљања било, у центру града, са том занимљивом физиономијом, као да уђете у љуску ораха, као неко срце, уметничко срце града", сматра Шијан. 

Сам простор је уметничко дело, ентеријер је радио архитекта Пеђа Ристић. Са надлежнима се тражи решење и достојна замена галерије на Обилићевом венцу, а петицију за опстанак Графичког колектива је потписало више од 2.000 људи. 

Суђић наглашава да је турнеја "Траговима Мокрањца" у земљама западне Европе је од изузетног значаја за промоцију тог реномираног ансамбла, који је од стране европске критике, осамдесетих година 20. века, сматран једним од најбољих професионалних хорова Европе. 

"Ово је прилика да поред професионалних интерпретативних капацитета представимо и репрезентативна дела српске хорске литературе, чиме на најбољи начин, у културолошком смислу, представљамо и нашу земљу", подвукао је Суђић. 

Турнеја је, према његовим речима, осмишљена са идејом да се публици представи специфичан начин интерпретације духовне и световне музике, који је карактеристичан за хорску традицију православних земаља. 

"Програм смо обогатили и делима руских композитора, желећи да представимо широку палету вокалних хорских могућности ансамбла, изражену кроз духовни и световни програм", рекао је извршни и уметнички директор Музичке продукције Радио телевизије Србије и шеф-диригент Симфонијског оркестра и Хора РТС-а.

На концертима ће бити изведени одабрани напеви из "Осмогласника" Корнелија Станковића, хармонизовани за четворогласни хор, потом "Свјати Боже" из "Опела у б-молу" Стевана Христића, а први део концерта биће завршен једним од најатрактивнијих ставова "Воспојте" из "Четири духовна стиха" Марка Тајчевића. 

У другом делу публика ће имати прилику да чује два најпознатија става из опуса духовне музике Стевана Мокрањца - "Њест свјат" из "Опела" и "Херувимску песму" из "Литургије", као и бисере руске музике "Богородице ђево" и "Благословен јеси Господи" из "Свеноћног бденија" Сергеја Рахмањинова. 

На крају концерта Хор РТС-A извешће Трећу и Пету руковет Стевана Мокрањца, заокружујући програм и значајним делима српске световне хорске литературе. 

"Они су заиста чаробни многи од њих су у уџбеницима археологије, они су део живота археолога, видети их изблиза је врло узбудљиво. Пренели смо те емоције на публику, а то је важно. Имали смо стручна вођења и публика је умела да цени вредност експоната", објашњава археолог, директор Фондације "Аквилеја" Кристијано Тиуси.

Од 61. предмета, 30 је из фонда Народног музеја у Београду. Ту су и експонати из Музеја Војводине, Народних музеја у Нишу и Зајечару, Музеја града Београда.  

"Овај интеркултурални дијалог разменом изложби је изузетна прилика да се Србија представи у Италији и истовремено потврђује да је управо разноврсност тог културног наслеђа који ми баштинимо и део Европског културног круга", каже помоћник министра културе Данијела Ванушић. 

На моћ римских императора, првенствено Константина Великог подсећају разни предмети, најдрагоценији су позлаћени војни, парадни шлемови. Изложба осигурана на 50 милиона евра изавала је велико интересовање публике, чак и најмлађих.

Изложба "Благо и цареви - раскош римске Србије" отворена је у палати "Меизлик" до 3. јуна. 

"Учествовали смо у организацији 40 година њихове школе, организовали турнеју по Монаку где су свирали пред принцом Албертом итд. Ускоро следује једна мала мини турнеја њиховог квартета у Вашингтону", наводи професор на ФМУ Милош Павловић који је један оснивача Фондације "Добар глас".

Школа у Ћуприји, у којој деца уче и станују, основана је пре 45 година по угледу на британску Јехуди Мењухин. Слична школа постоји још и у Москви. Школа је некада била једина те врсте у Југославији.

Директорка школе Данијела Јовић наводи да су пресрећни што постоји таква Фондација јер се од музике не може живети.

"Заиста је драгоцено да оно што не можемо од Министарства да добијемо, јер они покривају наше редовне да трошкове, а то су пре свега турнеје по иностранству, учешће на такмичењима по иностранству, добијемо од Фондације 'Добар глас'. Имамо децу из више од 30 градова. Међутим, имамо једну ученицу из Хрватске, а сада нам се за пријемни испит најавио дечачић из Босне", истиче Јовићева.

На концерту у Коларчевој задужбини наступио је концертмајстор Лондонског симфонијског оркестра, виолинста Роман Симовић, виолончелиста Драган Ђорђевић и пијанисткиња Ивана Дамјанов. Највећи аплауз ипак су побројали млади уметници, ученици школе за музичке таленте у Ћуприји.

Све то чува Кулића кућа, коју је 1900. подигао Јеврем, прадеда данашњих власника. Трговци Кулићи стизали су до Солуна и Беча, имали су хан и први хотел у вароши, с клавиром и билијаром. И саму кућу правили су по својој мери – с магазама у приземљу и собама на спрату.

"Специфичност градње ове куће је у томе што је од камена доњи спрат комплет рађен са дебелим зидовима негде преко 80 сантиметара, где је лети пријатно, зими је топло, а горњи спрат ове куће је рађен такозваном стамбол чатмом. Та чатма се састоји од дрвета с набојем од камена, песка и живог креча", каже Јевремов праунук Предраг Коруновић.

Врата дома отворили су знатижељницима, посебно младим суграђанима, с добрим разлозима, у нади да ће их и други следити.

"Да се старине не забораве, да се не заборави наслеђе, да се не заборави традиција, да се не заборави, поготову што је овај крај мешовит, однос муслимана и Срба, и да се отворе и муслиманске и српске куће", објашњава Јевремова праунука Мила Коруновић Делић.

У старој вароши под Златаром остало је тек неколико сличних кућа, сведока времена. Неке су напуштене, изложене зубу времена, али и даље имају своје приче.

"Њиховим очувањем, пре свега богатог етнографског наслеђа које поседују у виду предмета за свакодневну употребу, као што су намештај, ћилими, посуђе, омогућили би рекапитулацију стила и начина живота у Новој Вароши на почетку 20. века", каже Индира Генџић из Завичајног музеја Нова Варош.

Идеја је да буду и део туристичке понуде. Потврда да су некадашњи градитељи имали смисла не само за лепо и удобно стиже са севера Европе. Тамо се еколошке савремене куће граде на сличан начин и од истих, природних материјала и данас.

Од 1956. године траје континуитет Стеријиног позорја које сваке године окупља представе рађене по текстовима наших писаца, јер домаћи драмски текст је у основи овог фестивала који је увек био мера вредности наше позоришне уметности. 

"Стеријино позорје није само тек један од такмичарских позоришних фестивала, то је најважнији такмичарски позоришни фестивал, али изузетно важан и као друштвени догађај. Не треба заборавити да се у ових шест деценија кроз Стеријино позорје преламало штошта што се дешавало у нашем друштву", каже директор Стеријиног позорја Мирослав Радоњић.

Након неочекиване прошлогодишње одлуке жирија о недодељивању награда, селекција овогодишњег Стеријиног позорја је такође неочекивана. Чини је девет представа у избору театролога Бошка Милина чији су су аутори углавном млади, неафирмисани уметници. Међу њима само неколико за позоришну уметност значајних имена - Лоренци, Кокан Младеновић и Милан Нешковић. 

Позорје је изузетна прилика да се на једном месту сагледа где је наша позоришна уметност данас, какви су њени домети и какву улогу има у савременом друштву.

"Позориште је увек било огледало стања у култури. Стеријино позорје, као позорница изнад позоришта је још веће огледало. Утолико оно може да констатује одређене слабости нашег позоришта које се огледа у депрофесионализацији, у систему финансирања, у програмацији. Али , наравно и да сведочи о виталности позоришне уметности у Србији", истиче редитељ 
Небојша Брадић.

Осим главног, у програму "Кругови", Позорје ће пружити увид и у продукцију у региону, са представама које стижу из Љубљане и Загреба.

Ако је судити према овогодишњој селекцији Стеријиног позорја, има наде за домаћи драмски текст. Утиске о овом фестивал сумираћемо након 3. јуна до када ће на новосадским сценама бити изведено девет представа у главном програму. 

Дисова награда додељена је Ђорђу Нешићу српском песнику који живи и ради у Хрватској. Вишедеценијски песнички пут започео је збирком "Црв сумње у јабуци раздора" 1985. године а до данас је објавио девет књига поезије а за стваралаштво је добио бројна признања.

Једногласну одлуку о Дисовој награди жири је образложио тврдњом да је "Ђорђе Нешић можда једини успео да у песничкој форми изрази основне друштвено-историјске околности у којима се нашао српски народ, изван своје матичне државе".

"За све који се бавимо поезијом Дис је један од основних камена темељаца те поезије. Како сам рекао у својој беседи Дис ће остати заувек зато што је он тајанствен песник. Ми га одгонетамо али га нећемо моћи одгонетнути", каже добитник Дисове награде Ђорђе Нешић.

Награду "Млади Дис" за прву необјављену збирку поезије добио је Далибор Томасовић, млади песник из Новог Сада.

"Ово је је четврта година успешног писања поезије. Награда ми значи наравно много зато што је то први корак за сваког ко жели да се бави књижевношћу код нас", рекао је добитник награде "Млади Дис" Далибор Томасовић.

55. Дисово пролеће одржано је у песниковом родном Заблаћу, Чачку и Београду .

"Заиста Дисово пролеће на свој особен и посебан начин осликава културну сцену Чачка и позиционира га на правом месту не само у култури Србије него и много шире", наглашава директор "Дисовог пролећа" Богдан Трифуновић.

У част овогодишњег добитника Дисове награде у чачанској библиотеци уприличена је изложба "Дим и прашина" ауторке Марине Матовић.

Такође у едицији "Токови" ускоро ће бити објављен награђени рукопис Далибора Томасовића.

Књига осведочене познаватељке младих душа, списатељице Јасминке Петровић, добила је своју позоришну форму и то захваљујући драматургу Мили Машовић Николић и младој редитељки Исидори Гонцић.

"Поента ‘Бонтона‘ је као два бодљикава прасета, они воле да живе заједно, да су заједно, али те бодље су правила понашања, дати простор некоме да дише и не малтретирати људе", каже редитељска Исидора Гонцић.

Гласна музика, узнемиравање комшија, снимање мобилним телефоном, шта је у реду, а шта није?

"Моји најбољи су другари Цака и Рака и они заједно уче кроз разне ситуације, шта је лепо понашање, да не угрожавамо друге, да будемо што толерантнији и да имамо поштовање за друге, па ће они имати за нас", истиче глумица Ивана Аџић.

"Променили су се можда клинци у том технолошком смислу, сада имају друге апарате и уређаје којима посвећују, можда, превелики део у току дана. Ми се трудимо да их вратимо на овај колосек. Мислим да успевамо. Наше представе се играју 30, 40, 50 пута", напомиње Алек Родић, директор Малог позоришта "Душко Радовић".

"Бонтон" у Радовићу за децу старију од 11 година. А и одрасли би могли да обнове знање.

Јунг је нагласила да је заједно са својим сарадницима 2004. године започела авантуру која се данас зове Београдски фестивал игре. 

"Наш фестивал је врло брзо постао бренд и невероватно важна манифестација за град. Осетила се потреба да наизглед велико предузеће има свој одсек друштвене одговорности, па је тако настала Национална фондација за игру са идејом да нешто од тих великих продукција, кореографа, балетских играча остане за наше младе играче и за нашу децу", казала је Јунгова. 

Она је напоменула да је 2011. године у септембру отпочела рад на балетској школи пре севега због протоклола који је направљен са театром миланске "Скале". 

"Све се то догодило захваљујући гостовању Театра миланске Скале на нашем Београдском фестивалу игре. Крајем 2012. године отпочели смо процес акредитације наше школе по плану и програму Академије за балет из Рима. Након само три одласка у Рим и размене неопходне документације већ 2013. године нас је обрадовала вест да је наша школа призната од италијанског Министарства просвете", каже Јунгова.

Каже да су од тог тренутка све папире превели Министарству културе и информисања, додали тону још непотребних папира и ево прошло је пет година и пре само пар недеља добили су акредитацију. 

Амбасадор Италије у Београду изразио је срећу јер присуствује тако важном догађају. 

"Причао сам недавно са премијерком Брнабић о културној сарадњи. Ова школа је најбољи доказ изузетне сарадње на пољу културе између Србије и Италије" казао је Карло Ло Кашо.

Ове тврђаве су међу најважнијим у Србији и говоре о историји ових простора, ратним дејствима, некадашњем животу, навикама, начину градње, развоју војне архитектуре. Иако се тврђаве често помињу у домаћој историографији и популарним публикацијама, о њима је детаљније ретко писано. Подаци о њима су често противуречни, а многи делови тврђава су и даље непознаница.

У књизи је представљено дванаест тврђава – Диана, Понтес, Бач, Сланкамен, Фетислам, Голубац, Смедерево, Рам, Кулич, Земунска, Београдска и Петроварадинска тврђава.

Бач, иако није на самој обали, близина реке је својевремено условила његову градњу због чега је и ова тврђава уврштена у књигу. У овој публикацији се кратко говори и о тврђави Кулич, о којој нема пуно података.

На представљању књиге говорили су др Валентина Вуковић, историчар уметности и носећи аутор овог издавачког подухвата, Слађан Марковић, заменик председника општине Велико Градиште, у име једног од издавача Небојша Брадић, главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма РТС-а и Зоран Колунџија, директор ИК "Прометеј", куће из које је потекла идеја за реализацију ове репрезентативне монографије. 

У књизи су коришћени археолошки, историјски и други публиковани извори, истраживачки радови стручњака Републичког, Покрајинског, Београдског и регионалних завода за заштиту споменика. Такође, коришћени су записи путописаца, народна предања и легенде, новински чланци.

Павиљон Србије на овој манифестацији представља, како је навео министар, искорак у простор у коме се кроз архитектонску симболику води дијалог између унутрашњег личног простора аутора са простором објекта старе сеоске школе у Малом Поповићу.

"Уметнички концепт у средиште рада ставља појам простора, психолошког, метафизичког, надреалног и стварног, а редефинисани појмови слобода и школа указују на вишезначност овог односа који је уткан у уметнички наратив. Простор је слобода, а слобода је процес", нагласио је Вукосављевић.

Од Прве интернационалне изложбе у Венецији 1895. године, а потом и првог међународног Архитектонског бијенала 1980. године, освајање простора, одвија се паралелно са освајањем слободе, јер ови процеси неминовно иду упоредо, било да је реч о култури, уметности, политици или личном простору аутора, рекао је Вукосављевић.

Појам простора и слободе говори, како наглашава, и о границама и њиховом превазилажењу, као што у својој бити чини основ сваке уметности, те и архитектуре.

"Архитектура пружа визију слободног простора и већ освојене слободе. Она је стога, истовремено, критички поглед на прошло, али и на време које је тек долази", рекао је Вукосављевић.

И сама Венеција, нагласио је министар, као град мостова, урбана целина на 117 острва, носи са собом ту вишезначност.

"Њена јединствена архитектура чува дуго и богато историјско сећање, али провоцира и нови доживљај слободног простора данашње културе, о чему сведочи и ово Бијенале архитектуре на коме су 63 национална представљања, од тога је 30 у националним павиљонима", рекао је Вукосављевић.

Министар је подсетио да Србија, као самостална држава, редовно наступа на Бијеналу архитектуре од 2006. године.

"Од тада је у Павиљону Србија представљено око 60 уметника, како из домена архитектуре тако и савремене ликовне сцене, умногоме, захваљујући и визији кнеза Павла Карађорђевића који је, тачно пре 80 година, далеке 1938. године, донео одлуку о изградњи павиљона у Венецији, имајући за циљ јачање културног статуса земље на међународној сцени", рекао је Вукосављевић.

Нагласио је да је визионарски потез Павла Карађорђевића био мудар потез за деценије унапред, за афирмацију српске културе и стваралаштва и да је Србија на једном важном месту уметничког пресека као што је Венеција била у прилици да представи најбоље, те је превазишла своје физичке оквире.

Вукосављевић је подвукао да у наредним годинама морају да поведу рачуна о реконструкцији Павиљона Србије и да су већ покренути разговори о томе.

Министар је позвао све посетиоце да пођу у откривање нашег слободног простора у Павиљону Србија, који делом припада прошлости, али и будућости, с обзиром на то да је идеја аутора да напуштена сеоска школа добије нови живот, као културно добро.

Тодоровић: Павиљон претворен у школу за учење о хуманијој архитектури

Комесар изложбе Дејан Тодоровић рекао је да у потрази за новим информацијама, Станојевић представља омнибус са 30 прича о архитектури кроз нарацију Богдана Богдановића и његову књигу "Градословар", док је Павиљон претворен у школу за учење о хуманијој архитектури за коју су нам више од паметних зграда потребне паметне архитекте.

Тодоровић је истакао да је у питању вишеслојна изложба са више нивоа читања.

"Школа Богдана Богдановића нам отвара путеве, да би преко његових појмова, и фотографија и пројеката Бранка Станојевића, ми отворили многа питања око архитектуре, урбанизма, проблема живота у градовима", рекао је Тодоровић задовољан посетом и чињеницом да су се посетиоци задржавали у Павиљону уз коментар да морају да се врате и подробније проуче изложбу због њене садржајности.

Његов утисак је да су поставке у националним павиљонима у Ђардинима квалитетније него на прошлом Бијеналу и сврстао изложбу у српском павиљону у пет најбољих.

Станојевић: Изложба је врста слободне игре са књигом "Градословар"

Аутор пројекта "Слободна школа је слободан простор", Бранко Станојевић, рекао је да се пред посетиоцима налази изложба коју чине Богдановићева књига "Градословар", цртеж (репродукција мурала пронађеног у подруму Богдановићеве школе) и 30 радова.

"Тај цртеж је познат, та школа је позната, али однос према тој школи, кући слободног простора није. Заборављен је. Изложба почиње чишћењем тог подрума,чишћењем мог менталног простора, слободног простора. Зато вас позивам све да своје личне просторе ослободите и да се играте са нама", поручио је Станојевић.

Аутор је прецизирао да је изложба врста слободне "игре" са Богдановићевом књигом "Градословар".

"Од 400 есеја изабрао сам 30 са којима остварујем дијалог кроз стварање слободних простора на граници, димњаку, затвору, војном отпаду, пијаци, у базену, на депонији, паркингу, тргу…. Ја сам Богдановићеве текстове доводио у раван са својим радовима, лично се играо и пуштам посетиоце да се играју у свом тумачењу", појаснио је Станојевић.

На пројекту "Слободна школа је слободан простор" Станојевић је радио са својим сарадницима Миленом Страхиновић, Николом Ђекићем, Милутином Комановићем, Андрејом Јосифовским и Николом Илићем, а дизајнер је Ненад Дицков.

Бијенале архитектуре званично се отвара 26. маја и трајаће до 25. новембра.

Како каже, филм носи поуку, а то је чувено питање – "да ли у тешким и трагичним временима можемо да урадимо нешто више, да ли можемо да урадимо нешто добро".

"Мислим да је Дијана Будисављевић показала и успела да буде оно што је некада и најтеже, а то је да буде човек", додаје Зарићева.

Дијана Обексер Будисављевић, Аустријанка удата за Србина, организовала је највећу акцију спасавања деце током Другог светског рата.

Она је, са групом сарадника, из логора Јасеновац у Независној Држави Хрватској, од сигурне смрти спасла на хиљаде малишана.

Под притиском Немаца, којима нису одговарали хрватски злочини над српским становништвом, усташе су невољно пристале да дају дозволу да српску децу Дијана изведе из логора Јасеновац.

У систему логора Јасеновац убијена су 19.433 српска, јеврејска и ромска детета.

О храбрости и упорности Дијане Будисављевић у документарном филму сведоче они чије животе је Дијана спасла – деца логораши из Јасеновца.

"Родитељи су му предодредили другу каријеру – каријеру пословног човека, да наследи трговачку империју његовог оца. Међутим то очито није кренуло тим путем и Пал Абрахам одлази из Апатина и уписује Конзерваторијум у Будимпешти", објашњава историчар Борис машић.

У Апатину не постоји ни улица са његовим именом, а породична кућа у самом центру града, скромно је обележена спомен-таблом. Ни самим Апатинцима ово име није познато.

Његов клавир чува се у Музичкој школи. "Најбољи музички инструмент који пијаниста може да има је инструмент који је код нас и који је, нажалост, у неупотребљивом стању", каже Машић.

Приоритет је да се направи музеј посвећен овом композитору.

"Да се обнови синагога и да се направи концертна дворана у којој ће се одржавати концерти и где би се ставио и клавир Пала Абрахама", каже директорка општинског Културног центра у Апатину Данијела Обрадовић.

О Паловом животу мало је сачуваних података, а неке навике учиниле су га другачијим од осталих.

Абрахам Пал први је увео џез у оперете. Оркестром је дириговао искључиво у белим рукавицама, по којима је и био препознатљив. Наступао је широм целог света, али никада у својој родној земљи – тадашњој Краљевини Југославији.

Нацизам прогони Јевреје са уметничке сцене, што је била и судбина Абрахама Пала. За време Другог светског рата одлази у Америку. Затим се враћа у Хамбург где је и сахрањен. Оно највредније што је имао остало је у Апатину – породична гробница, која је, изгледа, такође заборављена.

Наводи да је у Јасеновцу страдало више од 20.000 српске и јеврејске деце и да би тај број био већи да није било Дијане Будисављевић и њених сарадника који су спасили више од 7.000 дечака и девојчица.

Слађана Зарић истиче да филм шаље поруку о "људима у времену нељуди" и поставља питање да ли у тешким временима можемо да учинимо нешто добро.

Како истиче, Дијана Будисављевић је показала да може да буде оно што је некада најтеже, а то је човек.

Напомиње да су филм и изложба резултат истраживања РТС-а у Бањалуци, Београду, Загребу и Инзбруку, родном граду Дијане Будисављевић.

На пројекцији су била присутна и "Дијанина деца", она која су остала у животу захваљујући њој.

За филм који је у Кинотеци приказан на енглеском језику, Слађана Зарић каже да је реч о невероватној акцији за коју би требало да знају и људи који нису са ових простора.

Сутра увече филм ће бити приказан на Првом програму РТС-а од 21 сат.

Изложбу је отворио историчар уметности Небојша Јевтић, истакавши да она представља симболично враћање српских уметника у тај град из кога су прогнани пре 19 година.

"Иако кратко, тродневно ликовно дружење посебно је значајно, јер метафорично најављује могући повратак српских уметника у Приштину после скоро две деценије изгнанства. Учесници су имали обавезу да оживе стару Приштину, чији су трагови нестали, нарочито после 1999. године, ону Приштину коју Срби могу да виде само у сећањима, на старим фотографијама и причама старих Приштеваца", рекао је Јевтић.

Академска уметница, Маја Тодић је једна од оних који су учествовали на колонији, приметила је да је за изложбу изабран леп дан уочи црквене славе.

"Ово је леп тренутак да славимо и уметност и сматрам да је свако од учесника колоније успео да утисне своју емоцију у слику и пренесе своја сећања старе Приштине", додала је Тодићева.

Своје слике изложили су – Саша Илић, Даница Максимовић, Никола Илић, Радица Инић, Маја Тодић, Ðорђе Миланковић и Станка Поповић.

Настале слике чиниће сталну поставку Српског културног центра у Приштини, који је отворен у фебруару ове године, у Дому митрополије при цркви Светог Николе у Приштини.

"Тих пет деценија просто бих могао да сабијем у једну од ових кутија, од ових форми, толико је то испало на неки начин кратак сабијен процес и поред проблема застајкивања која су се јављала чак и посртања. То је било пет деценија цртања и сликања", истиче Ракиџић.

Динамичност композиције, комбинација правих линија претежно хоризонталних и бојена површина која доминира простором чине слику Ракиџића.

Специфична нерватура која се ствара на почетку процеса несликарским материјалима, мешавином уљаних боја и лакова дају слици рељефност и она поприма трећу димензију. Поставку чине и скулптуре, сасвим нови медиј у стваралаштву овог уметника.

"Ово је изабрано зато што је то везано за ту Сезанову дефиницију да се све у природи да свести на геометријска тела попут коцке, ваљка, купе. Ја мислим да је то једноставно један нови почетак. Ово сада мене заиста окупира у смислу да ћу још на томе радити", поручује Ракиџић.

Јован Ракиџић излагао је на више од педесет самосталних и неколико стотина групних изложби у земљи и иностранству.

"Ту ће бити претежно нови радови, једним делом из наше историје. Ту ће бити наши витезови, наш Милош Обилић, Косанчић Иван, Топлица Милан у мом, наравно, стилу урађени, по мом виђењу, на мој аутентичан начин – снажни, јаки непобедиви", каже Басара.

Ради и на почетку десете деценије. Каже, ако је дан кратак, година је дуга, па има времена да уради све што је осмислио.

"Ја радим сваког дана, целог дана. То је тако. Не урадим онолико колико бих хтео да урадим, има много започетих радова. Јер кад човек ствара, то је као кад открије златни рудник, па што иде даље, све су лепши примерци", упоредио је Басара.

Вајарство је, објашњава, сложена област за рад, нарочито модерно вајарство, а за шта је потребан и велики новац.

"Користити модеран алат значи много брже савладати материјал. Шта би Микеланђело дао да је имао компресор, на пример, или моторну тестеру? Колико би тек онда урадио? То модеран вајар има", истакао је Басара.

И данас обожава да вози аутомобиле. Јер она су му, каже инспирација, а и јачају дух.

Захвалила се свима са којима је поделила и најмањи глумачки тренутак на сцени и испред камере и иза ње.

Истакла је да је велика глумица Мира Ступица, својом иницијативом да се установи награда "Жанка Стокић" извукла из заборава велику глумачку диву.

"Омогућила је нама које смо стале у ред Жанкиних добитница да сањамо наше снове и скривене жеље, а мени, која држим ову нагрду у руци, дала је осећај да ипак има смисла оно што радимо и на томе јој бескрајно хвала", рекла је Нинковићева.

Она је нагласила да глума није њена обавеза и нужност што професија обично подразумева.

"То је моја потреба, моја страст, мој простор спотицања, спознаје, слободе и моја велика љубав", подвукла је првакиња Драме Народног позоришта.

Одлуку да се награда "Жанка Стокић" за 2017. годину додели Наташи Нинковић донео је жири у коме су били драмска уметница Милена Дравић (председник), управник Народног позоришта Дејан Савић, главни уредник и генерални директор "Новости" Милорад Вучелић, прошлогодишња добитница Олга Одановић и драмски писац и редитељ Братислав Петковић.

"Свака глумица тежи да достигне високе стандарде" 

У образложењу је наглашено да је од чувене дипломске представе "Укроћена горопад", која је најавила неколико изузетних глумаца и глумица данашње средње генерације, до последње две улоге у Народном позоришту, изузетно различитих жанрова, Маргарете у представи "Ричард Трећи" Вилијама Шекспира у режији Снежане Тришић, и царице Милице у "Царству небеском" Јернеја Лоренција, Нинковићева смело и креативно корача својим уметничким путем и очаравајући сценском енергијом, маштовитошћу, духовитошћу и студиозношћу, из улоге у улогу.

Милена Дравић је уручивши Плакету (рад академског сликара и сценографа Герослава Зарића), коју дарује национални театар, истакла да у Народном позоришту, у које је уткана душа Жанке Стокић, свака глумица тежи да достигне високе стандарде, високу етику и естетику, што је Нинковић својим радом већ успела.

Статуету Жанке Стокић (дар града Пожаревца, рад академског уметника Драгише Милошевића) уручио је председник Управног одбора Центра за културу Пожаревца Слободан Степић, а новчани износ испред компаније "Вечерње новости" новинар Вукица Стругар.

"Ову награду одредиле су две велике глумице - Жанка Стокић и Мира Ступица, глумице различитих уметничких боја, судбина и личности, али обе пођеднако јаких индивидуалности баш као и Наташа Нинковић", подвукла је Стругар.

Претходне добитнице су Светлана Бојковић, Милена Дравић, Радмила Живковић, Ђурђија Цветић, Ружица Сокић, Јелисавета Саблић, Гордана Ђурђевић Димић, Дара Џокић, Мирјана Карановић, Љиљана Благојевић, Љиљана Стјепановић, Мира Бањац, Анита Манчић, Јасна Ђуричић и Олга Одановић.

Дравићева, Бојковићева, Џокићева и Одановићева данас су се придружиле Нинковић на Великој сцени Народног позоришта.

"У овом простору смо желели да реконструишемо услове у којим је он живео. Стицајем околности ово је архитектура као и у Терезину", наводи Брадић.

Једна од најпосећенијих локација био је уметнички павиљон "Цвијета Зузорић" којим су продефиловале одважне и моћне владарке и супруге из династија Обреновић и Карађорђевић.

"Имамо две варијанте где људи могу да се сликају испред фотографија краљице Марије и краљице Наталије, са својим лицима, то је јако популарно и баш нам је драго да се људима допада", наводи Ангелина Бановић, кустос. 

Галерија УЛУС-а привукла је изузетну пажњу љубитеља савремене уметности интригантном изложбом о мушком акту о којој ће се још дуго причати, док је "Пароброд" био резервисан за храбре жене које путују кроз време – изложбу инспирисану Српкињама које су неустрашиво исписивале нове странице српске историје.

Историјски архив Ниш, славећи својих седамдесет година постојања изложио је најстарију и највреднију грађу коју поседује.

Велико интересовање изазвале су изложене старе и ретке књиге – од најстарије "Басне Езопове и других баснописаца", које је приредио и у Лајпцигу објавио Доситеј Обрадовић 1788. године и Српског буквара из 1836. године.

Дом војске Србије успешно је представио посетиоцима несвакидашњи албум сећања на наше претке из првог светског рата.

Најпосећеније локације које су привукле највећу пажњу у Новом Саду биле су Градска библиотека и НИС-ова поставка у којима је био припремљен садржај са дечјим програмом.

У више установа културе у Лесковцу организовани су различити програми у оквиру "Ноћи музеја".

Лесковачки Народни музеј је организовао образовне радионице за децу "Моја књига-музејска прича", као и "Кад порастем бићу кустос".

Приређен је и концерт ученика Музичке школе "Станислав Бинички", а сви заинтересовани су могли да виде музејске поставке уз стручно вођење кустоса.

Градска кућа је у ову манифестацију ушла дечијом представа "Љубав у Лесковац", а затим су уследили концерти вокалне групе "Либеро" и Градског хора "Рузмарин".

Историјски архив је организовао мултимедијални приказ "Путовање кроз време".

Око хиљаду посетилаца Народног музеја Ваљево уживало је уз звуке трубадура, посебно осмишљене радионице за различите узрасте и изложбу "Јермени у Ваљеву – Оставштина за будућност" која је била централни догађај Ноћи музеја у овом граду.

У Бачкој Паланци највеће одушевљење је изазвао маскембал инспирисан слоганом "Сви смо победници" у коме је учествовало неколико стотина посетилаца.

У Ноћи музеја у Народни музеј у Великом Градишту стигли су најпознатији сликар на свету Пабло Пикасо и најнепознатији сликар из Великог Градишта Душан Богић.

Ноћ музеја представља јединствен културни спектакл у више од 120 градова широм света, међу којима је од 2005. године и Београд.

Прва Ноћ музеја, одржана у  пет београдских музеја и галерија, успела је да анимира више од 4.000 посетилаца, док је за 14 година тај број нарастао на 500.000 улазака у музеје на скоро 200 локација у више од 60 градова и места широм Србије.

У Европској Ноћи музеја прошле године, учествовало је више од 3.000 музеја у 30 држава.

У Ноћи музеја 70 година "Застава филма" и "Дијанина деца"  

Установе културе Министарства одбране као и претходних година, и ове "15. Ноћи музеја", прикључиле су се овој великој европској манифестацији.

Традиционално, Војни музеј на Калемегдану је отворио своје галерије и поставке за хиљаде посетиоца, док се на платоу музеја прикључио Војно филмски центар "Застава филм" који ове године прославља 70. година постојања.

Посетиоци су испред Војног музеја могли видети неке од најнаграђиванијих "Заставиних" филмова попут – "Сузе на лицу", "Тишине", "Топлички устанак", "Шантић 93", "Подводни диверзанти", који су били номиновани за Оскара. 

"Застава" је изложила и фотографије из својих дела, као и старе камере, објективе, целулоидне траке, клапе. 

Тако су се посетиоци Ноћи музеја могли упознати како су се некада израђивали филмови када су кинематографи заиста морали познавати технику, а лабораторије каква је она коју је до 2005. године имала и "Застава", биле веома важан део процеса стварања седме уметности.

"Ово није први пут да Војнофилмски центар учествује у овој манифестацији, али је наше овогодишње учествовање од посебног значаја, јер је део обележавања седам деценија рада", наводи организаторка снимања Александра Лоренцин Живковић.

Додаје да се техника коју је "Застава филм" приказала више не користи у изради филмова и представља прави раритет.

У београдском Дому војске велики број посетиоца имао је прилику да погледа изложбу ауторке Слађане Зарић и аутора архитектуре Иван Мангова, која је посвећена највећој акцији спасавања деце из концентрационих логора током Другог светског рата. 

Захваљујући Дијани Будисављевић, од сигурне смрти спасено је више од 7.500 српских дечака и девојчица из концентрационог логора Јасеновац у НДХ.

Ово потресно сведочанство великог подвига изузетно храбре жене, биће и наредних дана изложено у Великој галерији Дома Војске.

Са посебном пажњом осмишљена је и Дечја тура за најмлађе посетиоце да на занимљив начин ушетају у свет културе и уметности. 

Локације су груписане у седам градских зона и осам различитих тематских тура, како би сви посетиоци могли на што једноставнији начин да се снађу кроз овогодишњу Ноћ музеја и да у зависности од својих афинитета уживају у богатом програму.

Посебно је осмишљен и сервис Моја стаза који посетиоцима омогућава осмишљавање јединствених тура са одабраним садржајима.

У години у којој Телевизија Србије и Радио Београд 2 обележавају 60 година постојања посредством телевизијске слике и радијске речи, РТС у Ноћи музеја посетиоцима нуди разноврстан и занимљив програм.

У Танјугу бројни посетиоци имају прилику да погледају изложбу фотографија "На крилима победе - Ново доба нова дела", на којој је приказан део богате фото архиве од око 3,5 милиона негатива. 

"Ноћ музеја" и разноврстан програм напунили су музеје у Јагодини и Ћуприји, а добру посету имају и музеј у Параћину и Природњачки центар Србије у Свилајнцу. 

Манифестација се одржава под покровитељством Делегације Европске уније у Србији и представља јединствен културни спектакл у више од 120 градова широм света, међу којима је од 2005. године и Београд.

Програм у телевизији и радију је следећи:

Галерија РТС-а, Таковска 10

18.00 – Разговор са уметником: Микан Аничић

Води: Маја Живановић

Српски и француски сликар Микан Анчић својим јединственим уметничким изразом освојио је како домаћу сцену, тако и уметничку сцену француске престонице, у којој живи и ствара.

Његово ремек-дело "Отмица Европе" награђено је престижним признањем у париском Гран палеу, Салону француских уметника

На београдској изложби у Галерији РТС-а, која носи назив "Дворски портрети без краља", Микан Аничић представља 28 уља на платну, махом портрета, а током Ноћи музеја посетиоци ће моћи да се упознају са уметником и његовим стваралаштвом у којем се на оригиналан начин преплићу фантастика и метафизика.

Хол РТС-а, Таковска 10

19.00 и 21.00 – Стручно вођење кроз изложбу "Иван Антић: Архитектонично"

Воде: аутор Дијана Марић Милашиновић//Катарина Страднер//БИНА волонтери – студенти архитектуре и историје уметности.

Студијска изложба архитекте Ивана Антића (1923–2005) у Галерији РТС-а до 31. маја аутора Дијане Милашиновић Марић и Игора Марића представља најзначајнија дела стваралаштва српске архитектуре XX века.

Иван Антић је архитекта чија је недвосмислена архитектоника јединствена и упечатљива. У репрезентативном амбијенту хола зграде Радио-телевизије Србије у Таковској 10, простора који припада архитектонском пројекту Ивана Антића – комплекс пословних објеката РТС-а, Дечјег културног центра и Позоришта "Душко Радовић" – посетиоци изложбе могу да погледају реализације Антићевих дела од раних радова до конкурсних решења.

Међу њима су решења објеката по којима је Антић познат широј јавности: Музеј савремених уметности, СЦ "25 мај", Спомен-музеј у Крагујевцу и др.

Радио Београд, Хиландарска 2, Камена сала и Хол Хиландарска 2

18.00, 20.00 и 22.00 – Поводом 60 година РБГ 2, мултимедијална изложба "Бити други"

Стручно вођење кроз зграду Радио Београда и изложбу.

Аутор изложбе: "Бити други" је Владимир Анђелковић, стручна вођења кроз РБ: Ранко Стоиловић

Поводом 60 година од оснивања, Радио Београд 2, програм културе и уметности, представиће у јубиларној Ноћи музеја, у суботу, 19. маја, део своје богате историје на мултимедијалној изложби "Бити други".

Заинтересовани посетиоци ће у Каменој сали и холу зграде Радио Београда моћи да погледају фотографије легендарних аутора овог програма, да чују звучне идентификације, одломке из незаборавних емисија и да погледају архивске снимке са реализације овог програма.

Посебну атракцију за посетиоце Ноћи музеја представљаће вођење кроз шестоспратну зграду Радио Београда, саграђену у модернистичком стилу према пројекту архитекте Богдана Несторовића.

Та зграда представља културни и историјски споменик који већ деценијама изазива дивљење свих поштовалаца архитектуре. Током стручног вођења предвиђен је обилазак редакције Радио Београда 2, Камене сале, фонотеке, документације и студија, у којима су снимљене неке од најважнијих грамофонских плоча у историји српске музике.

Студио 6, Хиландарска 2

21.00–23.00 – Београд 202 и Техника РБ – Гала вече музичког и филмског путовања кроз време под називом "60, 70, 80. године са неограниченим роком трајања"

Музички програм у Студију 6 (отворени студио)

Током вечери подсетићемо посетиоце Ноћи музеја на незаборавне музичке нумере и филмове, које ћемо представити кроз двочасовни програм из Студија 6 Радио Београда и тематску изложбу техничких уређаја и опреме из тог времена.

Музику тих деценија прошлог века изводиће: Нада Павловић и пијаниста Душан Јовановић, Срђан Марјановић, Љуба Нинковић, Бети Ђорђевић и Душан Свилар.

На незаборавне филмске хитове из шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година подсетиће нас: глумац Ненад Ненадовић, који је играо у филму "Бошко Буха", редитељ Дарко Бајић, чији је филм "Заборављени" снимљен пре три деценије, глумац Небојша Миловановић, један од ликова у омиљеном "Лајању на звезде", кроз разговор са Франом Ласићем сетићемо се и филма "Окупација у 26 слика", као и култног "Балкан експреса" и остварења "Кажи зашто ме остави", снимљеног пре 25 година.

Присутни посетиоци ће и ове године у Ноћи музеја моћи да сниме своју гласовну поруку у студију Радио Београда коју ће забележити Техника Радио Београда и сачувати у Фонотеци Радио Београда. Истовремено, сви који буду дошли моћи ће да се упознају и са новом, дигиталном техником за снимање и испробају чари снимања звука.

Аутори програма: Снежана Грујић, Зорана Бојичић, Дениза Петровић и Јелена Кнежевић.

Редитељ преноса на РТС Планети: Наташа Мићевић