Вукова награда за 2011. годину уручена је представницима Задужбине "Доситеј Обрадовић", драмском писцу и сценаристи Синиши Ковачевићу, уредници РТС-а и редитељки Негосави Нени Кунијевић, ликовном уметнику и књижевнику Предрагу Бају Луковићу и књижевнику Радовану Белом Марковићу.

Награду су добили и драматург и књижевник Милисав Миленковић, историчар уметности Душан Миловановић, историчар књижевности Гојко Тешић и сликар Милош Шобајић, а књижевник Петар Сарић због временских прилика није успео да дође у Београд, па је награду у његово име примио његов брат Никола Сарић.

Изузетна Вукова награда за 2011. годину додељена је Уметничкој ливници "Јеремић" из Београда.

Вукова награда, које је ове године додељена 48. пут, састоји се од дипломе - рада сликара Радомира Стевића Раса, плакете с ликом Вука Стефановића Караџића, рада вајара Небојше Митрића, и акварела сликара Момчила Антоновића.

Према речима председника жирија, композитора Светислава Божића, одлука о наградама донета је "после креативне дискусије, у којој су вагане нијансе".

"Добитници су могли бити и добитници ордена Светог Саве и добитници ове награде. Било је таквих духовних капацитета у овом простору, они се препознају који су", рекао је Божић.

У име добитника награде Културно-просветној заједници Србије захвалио је сликар Милош Шобајић.

"У српској култури већ дуго постоји чврсто изграђено схватање значаја Вука Караџића и његовог дела, и ту не постоји потреба за редифинисањем или преиспитивањем. Сви ми већ дуго говоримо Вуковим језиком", рекао је Шобајић.

Одлуку о добитницима довео је жири у саставу: сликар Момчило Антоновић, композитор Светислав Божић, књижевник Милован Витезовић, историчар Жарко Димић, музички уметник Бора Дугић, драмска уметница Рада Ђуричин, књижевник и књижевни преводилац Драган Мраовић, књижевник Љубивоје Ршумовић и професор Универзитета у Београду Дарко Танасковић.

Светска награда за хуманизам уручена је Види Огњеновић на свечаној церемонији која је одржана у Охриду, у кући "Уранија" која припада Македонској академији наука и уметности.

Током боравка Огњеновићеве у Македонији представљено је и македонско издање њеног романа "Прељубници", објављеног у издавачкој кући "Слово" из Скопља и у преводу познатог македонског писца Димитра Башевског.

Награда је установљена 2007. у Охриду у спомен на Светог Климента Охридског, оснивача прве средњовековне школе за хуманизам у Европи и додељује се значајним личностима савремене светске културе и уметности.

Пре Огњеновић, Светску награду за хуманизам добили су јапански будистички филозоф Даисаку Икеда (2007), португалски филмски редитељ Мануел де Оливеира (2008), руски писац и нобеловац Александар Солжењицин (2009), индијски композитор, хуманист и филозоф Рави Шанкар (2010) и британски позоришни теоретичар и редитељ Питер Брук.

До сада је објављено осам монографија, а из штампе је управо изашла девета, о манастиру Хиландару. Све заједно чине својеврсну библиотеку српске културне и духовне баштине.

Историја хришћанства на Светој Гори сеже до апостолских времена. По предању, почиње још у дане земаљског живота Пресвете Богородице.

И сада је ту, на Светој Гори, смештена лавра Пресвете Богородице - манастир Хиландар, најзначајније духовно средиште српског народа.

"Сама књига ће вам помоћи и преко слике, и преко текстова и преко цртежа да се приближите, кроз један пресек свему ономе што је био Хиландар, што јесте и што би требало поново да буде", рекао је Његово преосвештенство Амфилохије, митрополит црногорско-приморски.

У овој монографији, на само 63 странице, забележена је историја дуга осам векова.

И све је ту: оснивање, обнове, одбрана, градитељство, фрескописање, иконописање, благо хиландарских ризница.

У малој монографији налази се велико сведочанство о Хиландару - чувару и утемељивачу наше писмености, духовности, културе.

Звезда Париза и светске сцене, Немања Радуловић није крио одушевљење због наступа у знаменитој концертној дворани.

"И са музичке и са акустичке стране ово ми је једна од најлепших сала и волим у њој да свирам. Нарочито задовољство причињава ми то што препознајем људе стално долазе на моје концерте", каже Радуловић.

Концерти овог младог виртуоза увек су узбудљиви и емотивни, али овог пута, са париским и београдским пријатељима у оркестру "Дабл Сенс", Немања је музицирао за своју мајку и сестру које су недавно преминуле, а у публици и међу музичарима изазвао сузе и тајац.

"Сваки пут када свирам, знам да су оне ту и да ме слушају", каже Радуловић.

Изводећи Вивалдијева Четири годишња доба измамио је од публике четири биса, без обзира на то које се годишње доба у стварности показује у пуном светлу.

У знаку јубилеја Задужбине, одржаће се још један концерт виолинског виртуоза Робија Лакатоша.

Министар је поздравио госте и учеснике "Викенда јубилеја" у Музичкој галерији Коларчеве задужбине, честитао празник, 80 година рада Коларчеве задужбине уз опаску да 80 година није много, али "да 80 година у Београду нешто опстаје тако што је симбол квалитета и исте концепције у односу на прву годину, јесте више од чуда".

"Коларчева задужбина је препознатљива, јер је сачувала један концепт, а као установа која се финансира са три четвртине из сопствених извора спремна је да се укрсти са искуством нових простора, као и оних с традицијом", рекао је Марковић.

Директорка Коларчеве Задужбине Јасна Димитријевић рекла је да су музичка, предавачка и галеријска делатност, као и школа страних језика најважније делатности те установе.

Димитријевићева је подсетила да је предавачка делатност у Коларчевој задужбини почела око седам, осам месеци после оснивања Велике дворане, а годину дана касније и почела је да ради и школа страних језика.

Марковић је заједно с гостима и учесницима присуствовао и концерту младог виолинисте Немање Радуловића поводом јубилеја те установе.

Коларчева задужбина, поводом јубилеја, данас организује панел дискусију под називом "Да ли су концертне дворане само концертни простори".

Представници музичких центара и концертних дворана Будимпеште, Љубљане, Подгорице, Загреба, Новог Сада, Брисела и Београда разговараће о могућностима сарадње, као и улози тих простора у ширем културном окружењу.

Панел дискусији присуствују оснивач Европске куће културе у Бриселу Хуго де Греф и директори Цанкарјевог дома из Љубљане, Палате уметности из Будимпеште, Музичког центра из Подгорице, дворане Ватрослав Лисински из Загреба, Музичке омладине у Новом Саду и Коларчеве задужбине.

На главном концерту поводом јубилеја Коларчеве задужбине Радуловић вечерас ће наступити у пратњи оркестара Ђавољи трилер и Дабл Сенс и пијанисткиње Сузан Манхоф, а на програму су дела Лудвига ван Бетовена, Пабла Сарасатеа, Александра Богојева Седлара и Антонија Вивалдија.

Коларчев "Викенд јубилеја" наставља се сутра променадним концертом у 11 часова, на коме ће наступити виолинисткиња Милица Зулус и флаутисткиња Маријана Бусленер, у пратњи пијанисткиње Наташе Вељковић и Алисе Бешевић.

Викенд јубилеја завршава се концертом виолинисте Робија Лакатоша и његовог ансамбла који изводи оригиналну мађарску, ромску музику у комбинацији с класиком, романсама, шлагерима, музичким темама Балкана и џез стандардима.

У преуређеном простору бивше фабрике "Беко" постављено је око 100 предмета, међу којима су три медаљона од злата, три тањира од сребра, око 20 плаката и Пиксасови радови рађени у керамици.

Међу изложеним предметима налази се и плакат који је Пикасо радио за југословенски филм Вељка Булајића Битка на Неретви. 

Министар културе, информисања и информационог друштва Предраг Марковић рекао је отварајући изложбу да је она организована захваљујући приватној иницијативи.

"Државе које сјајно сарађују као Шпанија и Србија не стижу довољно да размене искуства, али је зато ту приватна иницијатива", истакао је Марковић.

Амбасадор Шпаније Артуро Лаклаустра Белтран рекао је да изложба има посебан значај због великог броја изложених експоната који представљају мање познату страну Пикасовог стваралаштва.

"Иако изложени предмети нису правог ликовног карактера, они носе обележја по којима је Пикасо познат у свету, а то је његова усредсређеност на човека", навео је амбасадор.

Белтран је рекао да се Пикасо, без обзира на технику коју је користио, доказао као значајна личност и универзални уметник у целом свету. 

Директор Института "Сервантес" Антонио Лазаро Гозало рекао је да је Пикасо почео да се бави керамиком када је дошао у Валори на Азурној обали, градић који је у Римско доба био познат по керамици.

Гозало је рекао да је Пикасо у том периоду живота израдио више од 4.000 предмета у керамици, као и значајан број радова у бронзи и две фреске под називом "Рат и мир".

Гозало је додао да је истовремено када и у Београду, у Шпанији, у Мадриду отворена изложба 66 графика Пабла Пикаса.

Изложба "На Азурној обали" у Београду гостује захваљујући словеначкој галерији "Дева Пури" која је организовала и поставку "Божанствени светови" Салвадора Далија 2010. године у Музеју историје Југославије.

Изложена су дела која су прикупљена из три приватне колекције у Француској. Ти експонати су прво били изложени на Бледу, прошле године, а после Београда биће пресељени у Дубровник.

Изложба ће бити отворена до 15. априла, сваког радног дана осим понедељка.

На свечаности на Великој сцени позоришта Атеље 212, 27. лауреату "Добричиног прстена" признање је уручила прошлогодишња добитиница Јелисавета Сека Саблић.

Ружица Сокић рекла је да је узбуђена и веома срећна због признања и да је због велике треме вечерас хтела да каже да је болесна и остане у кревету.

"Сада знам да могу и морам још боље и још више", рекла је глумица и захвалила својим пријатељима и колегама који су дошли и усрећили је.

"Нисам знала да ме толико волите, нисам веровала да ћете доћи по оваквом времену", рекла је глумица.

Добитница "Добричиног прстена" свој глумачки живот описала је као велику борбу.

"Цео живот сам причала туђе приче, изговарала туђе речи и сад стојим срећна ту пред вама", поручила је Ружица Сокић.

О глумици су на свечаности говориле њене колеге, редитељи, драматурзи, а међу њима Јован Ћирилов, Мира Бањац и Бора Тодоровић.

Они су Ружицу Сокић описали као "ружу у реверу позоришне уметности", као вансеријску глумицу и ванвременског уметника.

Глумица Јелисавета Сека Саблић, уручујући награду, поручила је Ружици Сокић да су ту сви који је воле и поштују.

Како је образложио жири за доделу награде, Ружица Сокић је ликовима жена из свакодневице или са велеградске периферије, умела да подари светлост унутарње наде и да их преведе у метафору о животном оптимизму.

Ружица Сокић глумила је у драмама Бергмана, О'Нила, Чехова, Синише Ковачевића, а у најновијој представи Атељеа 212 "Плеј Поповић" поново се вратила Александру Поповићу.

Награда "Добричин прстен" додељује се од 1980. године и састоји се од златне копије прстена Добрице Милутиновића и уникатне дипломе на пергаменту, рад сликара Герослава Зарића.

Саставни део награде је монографија о лауреату која ће бити представљена за годину дана, најавио је Атеље 212.

Портпарол музеја рекао је да је копију урадио један од Да Винчијевих ученика, преноси АП.

Постоји десетак преживелих копија Мона Лизе из 16. и 17. века, а мадридска верзија има исту женску фигуру, али се пре недавне рестаурације није знало да је сликар - ученик насликао и пејзаж у позадини.

Оригинална Мона Лиза чува се у Лувру у Паризу.

Председник САНУ Никола Хајдин је, рекао да је "српска енциклопедија општа енциклопедија српског народа и његових земаља у прошлости и садашњости и представља нашу личну карту и наш идентитет".

"Главни циљ Енциклопедије је сакупљање, систематизовање и енциклопедијско тумачење свеукупног историјског развоја и савременог положаја српског народа. Ова публикација на систематизован начин обрађује културно-историјску баштину српског народа и описује његов допринос европској и светској култури и цивилизацији", рекао је Хајдин.

Потпредседник Матице српске Славко Гордић подсетио је на историјат и издавачку делатност МС и кроз шалу приметио да се у већини капиталних подухвата ове куће налази префикс "српски" - Српски речник, Српска енциклопеција, "10 векова српске књижевности".

Недавним објављивањем друге књиге Првог тома Српске енциклопедије заокружен је Први том (слова А и Б) националне енциклопедије. Замишљена у 10 томова, Српска енциклопедија је национална енциклопедија општег типа, заснована на савременим научним и лексикографским знањима.

Енциклопедију су окупљенима су представили академик Ђорђе Злоковић, Дарко Танасковић и Драган Станић.

Злоковић је навео да је уложено много труда да се подаци у енциклопедији свестрано провере и да текстови буду прецизни, сажети и занимљиви, а у току је припрема Другог тома Енциклопеције која, како је рекао, тече уз стечено искуство и елан који од почетка прожима овај подухват.

Дарко Танасковић рекао је да први том Српске енциклопедије види као камен темељац "српског Акропоља" и здање знања о себи.

Како је наведено, Енциклопедија на систематизован начин обрађује културно-историјску баштину српског народа и описује његов допринос европској и светској култури и цивилизацији.

Јасно постављеним циљевима, научним приступом и обрадом Српска енциклопедија настоји да разјасни сва најважнија питања из прошлости српског народа и да прикаже материјалне и општекултурне вредности, стваране како на српским просторима тако и на местима где Срби живе у расејању.

Уређивачки одбор планира да за следећу годину припреми други том Српске енциклопедије који ће обухватити појмове на слово В, наводи се у саопштењу САНУ.

Српска енциклопедија описује историјску и културну баштину Срба, природне одлике простора на којима српски народ живи, као и специфичности географског положаја, геолошког састава и грађе земљишта, рељеф, хидрографске особине, климу, биљни и животињски свет.

Она показује колико су природна својства утицала на привредни и демографски развитак, на егзистенцију, психосоцијалне и друге особине становништва. То се пре свега односи на простор Србије као матичне државе, али и на све друге просторе на којима су Срби живели и данас живе.

Енциклопедија обрађује економски развој и савремени положај српског народа као битне чиниоце кретања, особености и стваралачког доприноса у појединим раздобљима друштвеног развитка.

Рад на Српској енциклопедији почео је 2005. доношењем закона у Скупштини Србије којим је дефинисан подухват који се спроводи уз помоћ Министарства просвете и науке Србије. Издавач Српске енциклопедије је Завод за уџбенике.

О значајном трагу који је Христић (1933-2002) оставио у српској култури, осим министра Марковића, говорили су академик Светлана Велмар Јанковић и професор Предраг Бајчетић, а присутнима се обратио и председник општине Врачар Бранимир Кузмановић.

Марковић је рекао да је Христић писао "недовољно за оне који су желели стално још нешто од њега, али сасвим довољно, јер све што је написао до данас има исто или само појачано значење".

Министар је испричао да је Христића упознао као његов уредник и приметио да "нема лакше и лепше ствари него уређивати текстове Јована Христића".

"То значи да оловку можете да одложите на страну и само уживате у читању и онда проследите штампарији. Нема се ту шта ни додати ни одузети", истакао је Марковић, додавши да је његов стил био "сажет, тачан и прецизан".

"Сретали смо се у редакцији Књижевности. Ту су људи разговарали о политици, дневним догађајима, а Христић је умео на један невероватан начин са благим осмехом да то гледа, слуша и презире", рекао је Марковић.

Министар културе је рекао да се од Христића могло научити да прво морате много тога да прочитате, да разумете, а не да "на прву лопту" реагујете и размислите да ли нека новост завређује да уђе у корпус вашег знања.

Светлана Велмар Јанковић истакла је да се Христић прво представио као песник чији је стих одмах одјекнуо сасвим особено и старовременски и модерно у исти мах.

"То се догађало још у оно доба у којем је онај нарочити говор социјалистичке мисли и израза нама изгледао неприхватљиво надмоћан, а Јован Христић, наш Вава, огласио се песничким језиком у којем су одзвањали далеки шапати старих Хелена, чудесно оживљени продорним мисаоним блесковима модерне европске поезије, највише оне из прве половине 20. века", рекла је она.

"Та поезија натопљена ћутањем и ћутање испуњено поезијом значили су, схватили смо, за Јована Христића, прибежиште, освојену пећину самоспознаје, његову невидљиву испосницу у немилосрдном гротлу модерног света", додала је Светлана Велмар Јанковић.

Она је истакла да у овом песнику био присутан подједнако узбудљив драмски писац, који је пристао и на улогу позоришног критичара и уобличио се у врхунског есејисту и "ненадмашног мајстора једноставности казивања истина".

Бајчетић је приметио да је Христић био "мудрац, који је своје знање и искуство предао младима".

Министарство културе је прошле године, која је била проглашена Годином књиге и језика, у сарадњи са "Вечерњим новостима" и локалним самоуправама, започело акцију обележавања објеката у којима су рођени, боравили или деловали знаменити писци, а ово је 17. спомен-плоча која је постваљена.

"Кумови" су девета драма Душана Ковачевића у његовој режији, на сцени Звездара театра. Главна улога поверена је Микију Манојловићу, који игра  лик девастираног грађанина примораног на друштво животиња.

"Кад ми се укаже прилика, ето ме, ја је искористим. И то се не догађа баш тако често. У ствари, ово је за мене један леп тренутак", каже глумац Мики Манојловић.

Поред Манојловића глуме и Бранимир Брстина, Даница Максимовић, Радослав Миленковић, Милица Михаиловић.

У "Кумовима", најбољој српској драми ових година, мотив човек-пас иде од познатих нежности до комичких и трагичких обрта. Представа кулминира појавом Вучка, који је одрастао у азилу за псе и усавршио је "вау" језик јер, лајање ће можда прећи у службену употребу.

Даница Максимовић и Душан Ковачевић имају и заједничку страст према љубимцима.

"Свако јутро кад дођем на пробу он пита. Дано како сте спавали, ја кажем никако - кад је пун месец и кад они имају оно своје рано буђење у четири, онда вам нема спавања, уопште", каже глумица Даница Максимовић.

Као и све од истог аутора, представа гађа и тамо где је опасно. Али је вансеријско позориште и зато што отвара поље језика и карактера могуће само у драмском појмовнику Душана Ковачевића.

У оквиру концертног циклуса "Ход по жици" Мајски је извео једно од најзахтевнијих дела написаних за виолончело, концерт број један од Шостаковича.

Изводио је једно од најзахтевнијих дела написаних за виолончело, концерт број један, Шостаковича.

Овације су биле адекватна реакција публике на "Ход по жици" Мише Мајског, на његов јединствени плес са оркестром, разоружавајућу енергију и виртуозитет.

"Ја не свирам само ноте и не свирам само мој део, покушавам да будем заједно са оркестром чак и кад не свирам", рекао је познати виолончелиста уочи концерта.

Мајски не крије да му је ово дело посебно блиско, с обзиром на то да је писано за Ростроповича чији је он био ученик.

А за Шостаковича га везује и то што су оба уметника била у немилости совјетских власти.

"Свака велика музика је пуна људских емоција и о томе се заправо ради. Иситна је да сам прошао кроз нека тешка времена у мом првом животу у Совјетском Савезу", рекао је Миша Мајски.

Мајски прати и спортска збивања, зна да је свирао за време утакмице због које су улице Београда биле пусте, али никоме није било необично што је ова дворана била крцата.

Изложба је део међународног пројекта Intersect и Прашког квадријенала, а кустос је гошћа из Прага Сођа Лоткер, уметничка директорка Прашког квадријенала, водећег уметничког догађаја у области сценског дизајна и позоришне архитектуре, који се прошлог лета одржао под називом "Раскршће: Између интимности и спектакла".

Три уметника на различите начине баве се сценским дизајном, док кустоскиња изложбе истражује која је улога и значај сценографије у потпуно различитим концепцијама и уметничким формама тих радова.

"Сценографија су приче које причамо, архитектура у којој живимо и умиремо, али и људи са којима живимо, као у раду фон Бранденбург, нешто што је скучено, што морамо да савладамо као у видео-инсталацији Калуђеровића. Сценографија је и место битке лечења, у видео-раду Фароцког, у исто време стварно, лажно и виртуелно", каже Лоткер.

Фароцки у видео инсталацији Serious Games III: Immersion документује процес терапије која користи свет виртуелне реалности, а коју примењује америчка војска у лечењу посттрауматских синдрома војника који су учествовали у рату у Ираку.

За свој видео рад Калуђеровић користи симулацију различитих хероја и дечијих идола западне културе, у серијалу Can I Change My Career for a Little Fun? (Могу ли да променим каријеру зарад мало забаве?) користи слике преузете из савремених модних часописа и анимације из насилног интернет цртаћа Happy Tree Friends.

Разоткрива двосмисленост у којој се очекивања одраслих суочавају са насилним светом фантазије, чији простор све више заузимају дечије телевизијске и медија игрице, детету је право да буде детињасто одузето, а то прерано одрасло дете, умеће се у пејзаж цртаћа.

Изложба у Галерији Културног центра Београда биће отворена до 20. фебруара.

"Понуђеном изложбом слика Дејан Трајковић се представља као уметник особеног сензибилитета који ствара асоцијативна и сасвим апстрактна дела", рекла је историчар уметности Јелена Ничић.

"Он ствара циклус слика са темом апстрактног пејзажа исказујући ликовним елементима, првенствено бојом, личан, интиман доживљај природе у којој влада оно маштовито, сањарско, бајковито. То нису представе реалних предела већ сећања на личну импресију и емоционални доживљај виђеног", истакла је Ничићева.

Дејан Трајковић Деx рођен је 1966. у Приштини, живи у Врању. Факултет уметности одсек сликарства завршио је у класи проф. Хилмије Ћатовића. Члан је УЛУС-а, самостално је излагао у Приштини, Пожаревцу, Врању, Крагујевцу.

Изложба траје до 4.фебруара.

У представи играју Предраг Ејдус, Никола Ракочевић, Борис Пинговић, Борис Комненић, Бојан Димитријевић, Наташа Нинковић и Нада Шаргин. Доајен Ејдус, који игра пољског краља Базилија, задовољан је због инспиративног, трагалачког рада на представи.

"Допуњавали смо се у идејама. Редитељ је отклонио све политичке импликације, а у фокусу су сновиђење и танка линија између реалног живота и сна. Представа је вишеслојна и маштовито урађена", рекао је Ејдус.

Млада звезда српског глумишта Никола Ракочевић игра принца Сигисмунда, кога краљ, да би сачувао престо, шаље у подземље заједно са свитом која га убеђује да је то његов прави живот и да је двор само сањао. Када због промењених околности бива враћен на двор, принц више не зна шта је стварност.

Ракочевић је изјавио да је имао велики задатак и велику одговорност.

"Није ми било лако, али ми пуно значи што се бавимо овим. То су теме које се понављају кроз историју, препознао сам питања која су ми важна и која и сам себи постављам као што је - да ли све ово вреди", изјавио је Ракочевиић.

"Комад 'Живот је сан' један је од најзначајнијих у светској драмској литератури. Радио сам га већ 1993. године у Скопљу, али нова поставка је другачија. То је текст којем човек може да се враћа, узбудљив је, зове на размишљање, има више слојева", рекао је редитељ Унковски.

Сценограф Мета Хочевар задовољна је што први пут ради у Народном позоришту у Београду, као и што поново сарађује са Унковским, јер су, како каже, "на истој таласној дужини".

Костиме су представу креирале Јелена и Светлана Проковић, а музику је компоновала Ирена Поповић. Драму је превео Никола Милићевић.

Тишми је плакету уручио главни и одговорни уредник НИН-а Небојша Спаић, док му је новчани део награде у вредности од милион динара уручила Милица Марковић, директорка сектора за односе са јавношћу "Телекома" Србије, који је покровитељ доделе ових престижних награда.

Тишма, који се захвалио на награди, прочитао је своју беседу коју је назвао ''Радост за ствараоца патња за створеног''.

Он је себе назвао "полуписцем" зато што је његова љубав ипак музика, рекавши да ту мисли и на класичну музику и да је он само слушалац и конзумент, јер у музици "нема шта да се створи" и да је то "дивно савршен свет".

"Књижевност је протетичка дисциплина зато што нема свој аутентични простор, универзалнија је, али је мање савршена. Помало је груба као и свака протеза", приметио је Тишма.

Он је уметност и политику назвао "браћом" рекавши да су оне "подручје воље за моћ".

"Када узимам ову Ничеову дефиницију узимам њено изворно значење, а то је воља за стварањем, међутим то је само једна страна славе, а она друга мрачнија је - надвладавање, поништавање. Стварање је радост за ствараоца, а патња за створеног", оценио је књижевник.

"Политичари креирају наше животе, као што ја креирам ликове у некој мојој причи, играм се са њима. Како им је, сам Бог зна, но воља за моћ, воља за стварањем је повезана са субјектом, а кажу да више нема субјекта, нема аутора, па самим тим нема ни воље за моћ - постоји само текст који се самоорганизује, који ме вози и ствара, који ме упросечњава", закључио је Тишма.

Чланица жирија Владислава Гордић Петковић прочитала је одлуку жирија у којој се између осталог наводи да се Тишмин роман издвојио особеном перспективом људске изолације и уметничке самодовољности, која изузетно уверљиво комуницира са читаоцем.

Нова година, 4.710. по кинеском лунарном календару, почиње у понедељак, 23. јануара, у владавини је змаја, знака који се у кинеској митологији сматра најсрећнијим, симбол је цара, мушке енергије и моћи и требало би да је обележе велика дела, идеје и пројекти.

Домаћин концерта био је амбасадор Кине у Београду Џанг Ваншуе.

Београдска филхармонија већ неко време везана за свог шефа диригента Мухаја Танга посебним разумевањем, одлично је реаговала на младог диригента, његовог асистента у Шангају који са непуних тридесет година остварио успешну међународну каријеру.

Концерт је почео композицијом светски познатог кинеског композитора Минксинг Дуа, руског ђака који је дипломирао композицију на Московском конзерваторијуму а потом се посветио компоновању и педагошком раду на Конзерваторијуму у Пекингу.

Његова композиција "Игра божурске виле", топла и пријемчива музика раскошне оркестрације са лакоћом је публику пренела у празнично расположење, ишчекивање оног тајанственог што доноси Нова година, овај пут кинеска.

Особена класична музика најмнгољудније земље на свету имала је сјајног, аутентичног тумача, младог виолинисту Хуана, најмлађег педагога Шангајског конзерваторијума који је уписао са осам година а постао предавач 2006.године када је дипломирао.

Са Београдском филхармонијом Хуана је извео једну од најпопуларнијих кинеских композиција "Концерт лептира љубавника" за виолину и оркестар два кинеска композитора Хе Жанхао и Чен Ганга који су ово дело компоновали као студенти према древној легенди "Лептири љубавници" познатој и као кинески Ромео и Јулија.

Снажна музичка прича о неоствареној љубави двоје младих људи у којој неостварену љубавну причу женског лика прича виолина, потресно је извео млади виолиниста Хуана а за сваку похвалу је и виолончелиста Београдске филхармоније Александар Латковић који је изванредно изнео соло део као мушки протагониста.

Победник Паганини такмичења 2002. године, виолиниста који је наступао са многим светским оркестрима у великим концертним салама широм света одушевио је београдску публику али нажалост није свирао на бис као ни у другом делу концерта у коме је изведено сложено оркестарско дело "Симфонија пекиншке опере" коју је компоновао кинески композитор и педагог Јанкаи Бао.

Један од најпознатијих кинеских савремених композитора Бао у свом делу спојио је традиционалну пекиншку оперу са западном музичком традицијом.

Петим концертом из циклуса Нове године Београдска филхармонија завршила је ову сезону, а од наредне сезоне циклус за који је добила подршку Европске уније уврстиће у редовну концертну сезону.

Значај Политикиног Забавника од немерљиве је важности за нашу културу, посебно за књижевност за децу, рекао је Коларов Танјугу и додао да га признање тог недељника обавезује не само према читаоцима, већ и према самој институцији каква је Забавник.

Лауреат коме је Забавник доделио исто признање пре једне деценије за роман "Аги и Ема", а сада за "Кућу хиљаду маски" (двојезично на српском и норвешком), у издању "Чекића", објаснио је да се определио да рукопис уступи баш овом младом издавачу јер је "прошле године одлучио да своју, иначе квалитетну продукцију, обогати књигама за децу".

"Основана је библиотека 'Мали чекић' и веома ми је драго да су прве две књиге у тој библиотеци ушле у најужи избор за награду Забавника", рекао је Коларов.

Како је истакао, поред његовог романа то је била књига песама Бранка Стевановић "Авантуре Краљевића Марка", која је добила два гласа према три, колико је жирио дао његовом делу.

На питање како се догодило да прво издање штампано у Србији буде двојезично, аутор је одговорио да је један од ликова из романа (Елена Д) одлази у Норвешку и оданде главној јунакињи шаље разгледнице.

"Пожелео сам и кроз превод на норвешки да дочарамо њено ново окружење, тако да се може рећи да је норвешки текст, у овој књизи, у функцији текстуалне илустрације", објаснио је аутор.

Богат опус

На питање како се определио да се бави искључиво писањем за децу и младе, Коларов је одговорио да тај жанр у самој својој бити и даље одражава сам потенцијал књижевности у свом најлепшем виду.

Њиме се бавим у широком спектру - од ауторских књига, преко приређивачког рада и креирања антологија, до прављења лектира за основну школу", нагласио је Коларовљев .

Рођени Београђанин, Коларов са као писац огласио 2000. године књигом "Хионијине приче" и од тада је створио импресивну библиографију међу којима се посебно издваја трећа књига "Аги и Ема" која је после освајања награде "Забавника" доживела четири издања.

По том делу снимљен је филм у режији Милутина Петровића, са Миленом Дравић и Стефаном Лазаревићем у главним улогама, као и радио-драма у режији Мелине Пота Кољевић.

Поред две награде Забавника Коларов је овенчан "Доситејевим Пером "(роман "Дванаесто море,2004,2007) наградом "Невене" бијељинског Сајма књига "Чика Јова Змај", а збирка прича "Русвај" добила је награду "Дечја књига године" на 56. Међународном београдском сајму књига.

Награда Забавника биће му уручена 25. јануара на дан куће Политика у Скупштини града Београда.

"Рекао сам му исто што и вама данас - да немају. Јер, реч Балкан потиче од имена планине Балкан, коју су стари писци називали још и Хемус, а која се налази у Бугарској", појаснио је Танасковић.

Српски театролог, књижевник и познавалац српског позоришта и српске културе Јован Ћирилов каже да око појма Балкан има низ предрасуда, како језичких тако и геополитичких, а да чак постоји уверење да сама реч Балкан има негативно значење.

Према Ћирилову, реч "Балкан" просто потиче од старе турске речи "балкан", која значи планински гребен.

Танасковић је говорећи о Балкану и његовој симболици, упутио на бугарску ауторку књиге Имагинарни Балкан Марију Тодорову, дела које је признато за најбоље објављено на ту тему на крају 20. века.

Тодорова је Балкан прво повезала са планином, а затим и са презименом које постоји у Бугарској и Турској.

Питање значења речи Балкан актуелизовано је након што је холивудска глумица Анђелина Џоли снимила свој први филм У земљи крви и меда, који је премијерно приказан у децембру прошле године, а премијеру у Босни и Херцеговини имаће средином фебруара.

Филм Анђелине Џоли је љубавна прича Србина и Муслиманке која се дешава пре и током рата у Босни 1992-95.

За Зорана Николића Ташмајдан је престоница Београда, скривена душа града. У његовој утроби су пећине из којих су још Римљани вадили камен.

Ту су Турци имали свој мајдан, Карађорђе штаб, а немачки командант Александер фон Лер адаптирао их је у подземно склониште. На шеталишту је некад било гробље.

У роману, београдски новинар, стручњак за тајну историју, постаје члан екипе која креће у потрагу за гробом хунског војсковође Атиле.

У тој авантури пред читаоцима искрсавају и готово фантастичне приче попут оне о тајној масонској просторији испод Споменика незнаном јунаку, или оне о тајном пролазу испод Саве.

Николић је убеђен да је много тога што је представљено као фикција у ствари пренео из стварног живота који нама није познат.

"Ово је игра у којој сам покушао да напишем једну љубавну и неке приче о истинама, а оно што сам научио јесте да се љубавне приче најлакше хватају у лету, а приче о истинама у паду", описује Николић.

Популарна глумица Ружица Сокић обележила је улогом Зоре Шишарке у тој представи велики јубилеј, 50 година рада, током којих је често играла управо Поповићеве комаде на сцени свог матичног позоришта Атељеа.

"Увек је волео да нас онако мало грди и грдуцка, сада нас, богами, добро грди, сигурна сам. Ово што ми сада радимо је актуелно невероватно а било је пре 30 година када је он то писао", каже Ружица Сокић.

У осталим улогама глуме Даница Ристовски, Мирко Бабић, Иван Томић, Маша Дакић, Никола Ракочевић, Емица Дачић Брауновић и Коста Бунушевац.

При крају представе "укључио" се и писац, путем старог видео снимка пројектованог на зиду иза глумаца.

"Плеј Поповић" је породична драма и фарса која почиње 1941. године и прати ликове кроз ратна збивања, политичке и друге промене и поделе, свађе и мирења до наших дана на овом увек турбулентном простору.

Представа са доста горког хумора покреће питања, како је објаснила редитељка, "шта је игра у Србији данас, чега се играмо, како и куда то води".

Вујићева и Миловановићева направиле су сплет од више драма Поповића (1929-1996), чији су почеци као писца везани управо за Атеље 212.

Сценограф је Мина Илић, костимограф Маја Мирковић, видео потписује Светлана Волић, сценски покрет Јелена Ћирица.

Представа је копродукција Атељеа, Културног центра Панчево и "Књажевско-српског театра Јоаким Вујић" из Крагујевца.

"Честитам вам НИН-ову награду и желим пуно успеха у даљем књижевном раду", поручио је Тадић.

Тишма је награду добио за роман Бернардијева соба. Награда ће добитнику бити уручена у понедељак, 23. јануара, на свечаности у Скупштини града Београда.

У образложењу жирија наводи се да се дело Бернардијева соба издвојило "особеном перспективом људске изолације и уметничке самодовољности и изузетно уверљиво комуницира са читаоцима".

Слободан Тишма je изјавио да је велика част добити НИН-ову награду и да сви знају њену величину и важност.

"Доста сам уложио у писање које је трајало око две године. Труд се исплатио", рекао је Тишма новинарима.

Лауреат је рекао да је поезија пре свега његова уметничка инспирација, а прозом је почео да се бави касније, око своје 50. године.

"Пишем сваку књигу као да је последња, као да је крај, и неизвесно је да ли ћу икада више ишта написати", рекао је Тишма и додао да он никад ништа не планира, те настанак његових романа зависи од инспирације.

Награда ће добитнику бити уручена у понедељак, 23. јануара на свечаности у Скупштини града Београда.

Од 106 дела која су била у конкуренцији, у најужи избор ушло је шест романа. Осим Тишмине "Бернардијеве собе" то су Мајн кампф Светислава Басаре, Алмашки кружоци лечених месечара Фрање Петриновића, Ода мањем злу Воје Чолановића, Сасвим скромни дарови Угљеше Шајтинца и Контролни пункт Давида Албахарија.

Председник жирија за доделу награде је књижевни критичар Васа Павковић. Чланови жирија су Љиљана Шоп и Милета Аћимовић Ивков, који су,такође, били у жирију за 2010. годину, док су проф. др Владислава Гордић-Петковић и Мића Вујичић именовани у жири у мају 2011.

Тројица кандидата, Албахари, Чолановић и Басара, већ једном су добили ово признање које се додељује од 1954. године.

Биографија Слободана Тишме

Слободан Тишма, рођен 1946. године у Старој Пазови, писац је и музичар, оснивач култних новоталасних бендова "Луна" и "Ла страда".

Објавио је књиге поезије Маринизми (Ружа лутања, 1995) и Врт као то (Ружа лутања, 1997) и Урвидек (2005), за коју је добио Награду "Стеван Сремац".

У књижевним часописима повремено је објављивао дневничке записе под називом Блуз дајари. Године 2009, за издавачку кућу "Лагуна" објављује роман Кватро стађони, за који 2010. добија Награду "Биљана Јовановић".

Награђени роман Бернардијева соба објављен је прошле године у издању Културног центра Новог Сада.

У режији Јанеза Бургера и под диригентском палицом Уроша Лајовица главну улогу у опери ће певати баритон Јоже Видиц. 

Опера "Црне маске" представља животно дело приморског композитора Марија Когоја чији либрето проистиче из истоимене драме руског писца Леонида Андрејева у преводу Јосипа Видмара, и приказује унутрашњу борбу човека.

Опера ће постати део репертоара мариборске и љубљанске опере.

Уз Марибор европска престоница културе за 2012. годину је и португалски град Гимараиш. Главни град Србије, Београд најавио је своју кантидатуру за 2020. годину.

Степанову је награда додељена за студију у монографији о стваралаштву Бранка Филиповића Фила, у издању Народног музеја Црне Горе.

Признање "Друштва историчара уметности Србије" Чупићевој је додељено за изложбу и пратећу публикацију "Грађански модернизам и популарна култура у Србији (1818-1941)", која је одржана од 27. септембра до 20. октобра у Галерији Матице српске у Новом Саду.

Жири је критичарски учинак Степанова оценио као "нешто више" од обичне ликовне критике.

Примајући награду која носи име омиљеног и харизматичног професора кога се сви сећају са уважавањем, Степанов је рекао да му је Трифуновић узор и да је био човек препун знања који је имао невероватну страст према уметничким делима.

"Радимо у временима кризе која предуго траје, потребни су нам ослонци као што су Трифуновић и Фила. Мени је награда припала за текст о Филиповићу кога изузетно ценим, чије сликарство је једна од најлепших тема којима сам се бавио. После педесет година поново се актуелизује ситуација када су Трифуновић и Фило градили херојско време наше уметности", казао је Степанов.

Добитница признања "Друштва историчара уметности Србије" за најбољу ауторску изложбу у 2011. години Симона Чупић захвалила је Галерији Матице српске што су јој пружили шансу да проговори о Београду кроз ауторску изложбу.

"Поента изложбе, за коју је Нови Сад имао слуха мада она говори о Београду, и коју смо назвали грађански модернизам, јесте да покаже како је то изгледало између два рата, како је било пратити спорт, бити одевен, како је Жозефина Бејкер прошла кроз Београд", каже Симона Чупић.

Изложба обухвата педесетак радова - слика и цртежа, портрета тадашњих филмских дива, аутопортрета уметника, грађанских ентеријера и јавних простора намењених забави, репрезентативне радове српске историје уметности те епохе.

Каталог изложбе, монографска студија, драгоцена је анализа грађанске модерности у српској уметности овог периода и узбудљиво и стручно и продубљено тумачење односа грађанског модернизма и популарне културе у Србији.

Изложене предмете, који су прикупљени у складу са личним укусом чланова краљевске династије Карађорђевић или добијени на поклон, сви заинтересовани моћи ће да виде до 25. јануара.

Реч је о трећој изложби под заједничким називом "Благо дворског комплекса", током којих је јавност упозната са ретким и вредним културним наслеђем краљевских дворова.

На изложби су представљени предмети употребне и декоративне намене од порцелана и керамике у комбинацији са различитим украсима од племенитих метала, са позлатом, осликани руком неког од старих кинеских мајстора из 18. века или настали у престижним западноевропским радионицама 18, 19. и 20. века.

Изложени предмети: вазе, декоративни тањири, ћупови, фигурине, сервиси, сетови за чај, бирани су превасходно према уметничкој вредности и квалитету израде.

Отварајући изложбу, принц Александар Карађорђевић уверен је да ће посетиоци у њој уживати и да ће их она подстаћи да размишљају о традицији и уметности, као и о томе да лепо у свакодневном животу може бити и корисно.

Већ на улазу у библиотеку стоји одговор на питање шта смо читали протекле године. Најтраженија књига страног аутора била је Авантуре неваљале девојчице Марија Варгаса Љосе.

Број нових чланова и издатих књига даје одговор на важније питање - колико смо читали.

"Око 160.000 чланова, 25 милиона издатих књига, милион двеста посета, за 250.000 људи 325.000 референтних услуга", похвалила се Јасмина Нинков, директорка Библиотеке града Београда.

Прва управница Библиотеке града била је Марија Илић Агапова. Њено име данас носи награда која је припала најбољем библиотекару Дејану Вукићевићу.

Вукићевић је подсетио на текст прве библиотекарке у коме она наводи да "без библиотеке није могуће замислити културни напредак, јер су оне главно помоћно средство сваког научног рада".

Признање "Глигорије Возаровић" понео је најбољи издавач, "Чигоја штампа".

Реалан темељ за остварење рођенданске жеље, још више читалаца, остварен је током протекле године када је било 90.000 откупљених књига из свих области за читаву мрежу библиотека широм Србије.

Једини власник Плавог чуперка говорио је: "Песма је први корак преко рубова самоће. Уметност и живот заједно, у једној књизи, међу бојама, линијама, фотографијама, стихови и прозни одломци. Први пут и песма Пехар".

Вук Антић, син Мирослава Антића, испричао је како је његов отац написао песму о Новом Саду.

"Када се пријављивао годишњи порез на обрасцу је исписао песму о Новом Саду. То је он шеретски рекао онако: "Уместо пореза поклањам вам песму." На тај начин је оживела и представљена јавности. Наравно, он је платио порез. То је тако симпатично урађено, на његов начин, како је само он умео", говори нам Вук Антић. 

А посебно је умео да воли Војводину. Други песников син, Југ Антић, каже да је Мика изузетно био везан за равницу. 

"Равница је свима нама углавном равна. Њему је била изузетно висока и широка. Углавном је то било представљено на његовим сликама. То су сунцокрети у модернијој фази његовог стваралаштва", каже Југ Антић.

Осликани су и глечери, лична комета и сва Антићева сунца. У стиховима радост детињства, младалачки занос, љубав, лепота, али и горчина и иронија зрелости.

"То је она књига која се мирише. То је књига где има рукописних одломака. Мене задивљује дистихована парафраза свемирске стварности. Каже Антић: Болестан сам од пуног месеца, а пуно сунце болује од мене. То је тај класик српске поезије 20. века, који у поезији велича и свој завичај и осећа звезде, ветрове и птице", са одушевљењем говори писац Раша Попов.

За све оне који су уз Антића одрастали, који га радо и даље ослушкују, читају, па и откривају, књига Ту где почиње небо сведочи о широком пространству његове душе, о човеку који је живот исписивао, исцртавао, бојио и стварајући живео своју уметност.

Изложба је постављена у Музеју римске цивилизације, у оквиру Месеца српске културе у Риму, који се одржава од 27. децембра до 27. јануара.

Пред бројном италијанском публиком нашле су се копије фреске "Белог Анђела", "Мирослављевог јеванђеља", слика "Косовка девојка", реплике артефаката из Виминацијума, Сирмијума, Лепенског вира и Винче, српска народња ношња, везови и друго.

Амбасадорка Србије у Риму Ана Хрустановић рекла је да посебно задовољство причињава чињеница да српска култура и наслеђе наилазе на велико интересовање италијансаке јавности.

Српска култура италијанској публици представљена је и кроз изложбу Чирилица, која је такође отворена данас, а којом су уметнице Драгана Николић и Јелена Хаџи-Николић, представиле своје културно порекло ћириличним везом на папирним убрусима.

У оквиру Месеца спрске културе у Риму, који је отворен 27. децембра изложбама пет савремених српских уметника који живе и раде у Риму, до краја месеца биће одржани концерти гитаристе Тибора Тепића, ансамбла ТАЈ из Новог Сада, промовисана књига "Игра анђела" Љиљане Ђуровић Хабјановић, одржан јавни час српског језика.

Заинтересовани ће моћи да присуствују и промоцији "Андерграунд театрале" Душана Ковачевића, а манифестација која је српску културу довела у срце Рима, завршиће се 27. јануара светосавским концертом изворне музичке групе ВЕД из Врања.

Под диригентском управом шефа диригента и уметничког директора Бојана Суђића, Хор и Симфонијски оркестар РТС одржаће традиционални Београдски новогодишњи концерт.

Један од најоригиналнијих диригентских имена у српској музици Суђић, подједнако успешан као симфонијски, хорски и оперски диригент, познат по атрактивним концертним пројектима који су обележавали музичку сезону у Србији, за Београдски новогодишњи концерт одабрао је ведар, празнични програм сачињен од традиционалне српске музике у савременим аранжманима и атрактивним композицијама руских аутора.

Српску нову годину, по јулијанском календару, београдска публика прославиће уз "Руско српски марш" Петра Иљича Чајковског, традиционалну композицију "Што се боре мисли моје" у аранжману Зорана Христића са солистом Иваном Милинковићем, "Великим бачким колом" у аранжману Стјепка Гута и композицијом "Јесење лишће" у аранжману Ангела Шурева са солисткињом Екстра Неном.

На програму је и "Румунска рапсодија" Жоржа Енеска, "Српска свита", "Где си душо" и "Низамски растанак" у аранжману Христића, "Вилинско коло" са солистом Бором Дугићем, валцер из свите "Маскерада" Арама Хачатуријана, "Бумбарев лет" из свите Римског Корсакова, "Игра сабљама" Хачатуријана и увертира "1812" Чајковског.

Богата историја

Једна од најзначајнијих музичких институција у земљи од оснивања 1937. године, када су први диригенти и оснивачи др Војислав Вучковић и Михајло Вукдраговић поставили темеље оркестра са брижљиво одабраним репертоаром, Симфонијски оркестар Радио-телевизије Србије деценијама континуирано представља капитална дела светске музичке литературе, најзначајнија дела домаће музичке баштине, као и дела савремених српских композитора.

У успешној деценијској историји са Симфонијским оркестром РТС, поред шефова диригената Младена Јагушта, Ванча Чавдарског и Суђића, као гости дириговали су највећи светски диригенти: Игор Маркевич, Зубин Мехта, Елеазар Карвајо, Ефрем Курц, Шарл Дитуа, Фридрих Цаун, Лорин Мазел, Мстислав Ростропович, Владимир Федосејев, Оскар Данон, Мики Теодоракис, Александар Аполин, Милен Начев.

У биографији Симфонијски оркестар РТС забележио је наступе са солистима, великим светским уметницима као што су Зинка Кунц, Галина Вишњевска, Монсерат Кабаље, Најџел Кенеди, Кири Те Канава, Хосе Карерас, Хенрик Шеринг, Андре Навара, Алдо Чиколини, Иво Погорелић.

Поред редовног учешћа на домаћој музичкој сцени за 75 година постојања, Симфонијски оркестар Радио-телевизије Србије остварио је бројне успешне концертне турнеје у Италији, Француској, Немачкој, Швајцарској, Шпанији, Грчкој, Румунији, Мароку и другим земљама.

Од 9. јануара врата за публику отварају Атеље 212 и Југословенско драмско позориште, а 11. јануара и Битеф театар. Београдско драмско позориште имаће прву представу у овој години 14. јанаура, а дан касније и Звездара театар.

Позориште "Славија" диже завесу 8. јануара, а Опера и театар "Мадленианум" 19. јануара. Прва премијера у овој години биће одржана на сцени "Раша Плаовић" Народног позоришта 14. јануара. Комад Оскара Вајлда "Важно је звати се Ернест" режира Никола Завишић.

Национални театар најавио је за 23. јанаур на великој сцени премијеру "Живот је сан" Педра Калдерона де ла Барке у режији Слободана Унковског.

Атеље 212 такође ће имати две премијере: драму младе ауторке Тање Шљивар "Пошто паштета" у режији Снежане Тришић 15. јануара у Театру у подруму и представу "Плеј Поповић", по делима Александра Поповића у режији Иване Вујић 17. јануара на великој сцени.

Својеврсна премијера биће извођење представе "Матица", почев од 30. јанура у Театру у подруму. У тој драми бриљирао је Петар Краљ, који је јесенас преминуо. Глумци и аутори одлучили су да као посвету њему наставе са представом, а улогу заставника Гавровића играће Михајло Јанкетић.

Звездара театар припрема комад "Кумови", по тексту и у режији Душана Ковачевића, а премијера је у плану за 21. јануар на сцени "Бата Стојковић".

"Мало је оних који су ту част више заслужили, а још мање оних који би овај чин дубље доживели и умели више да цене. Неуморни шетач, Стеван Раичковић прошао je безброј пута и овом стазом и верујем, да је сам бирао место за себе, ово би изабрао", рекао је Бећковић том приликом.

Према његовим речима, оно место које Раичковић заузима у српској поезији добио је и на Калемегдану у "српском песничком пантеону".

Глумац Милан-Цаци Михаиловић изрецитовао је окупљеним грађанима и члановима породице стихове Раичковићевих песама Песма и смрт, Нити и Камена успаванка.

Биста Стевана Раичковића била је код песника до његове смрти 2007. године, а од тада у поседу његовог сина Милоша Раичковића.

Оригинална биста била је позајмљена Граду Београду, Секретаријату за културу, да би се излила бронзана копија која је постављена на Калемегдану.

Среедњовековна црква је тешко оштећена током турске инвазије у 17. веку. Њене елегантне фасаде полако су пропале, а на месту куполе налази се велика рупа и стручњаци страхују да би катедрала могла да се уруши.

"Споменик пропада и распашће се без хитне интервенције", каже историчар уметности Димитри Туманишвили. Али, уместо конзервације, влада је почела реконструкцију која би могла да промени оригинални изглед цркве, што је изазвало жестоко противљење Унеска, али и локалних стручњака.

"Реконструкција Багратија довешће до губитка аутентичности споменика", сматра конзерватор Давид Коштарија. "Овде се пре ради о изградњи нове зграде, него о реконструкцији историјског споменика", наводи Коштарија.

У Кутаиси, другом по величини граду у Грузији, где Баграти доминира градом, задовољни су реконструкцијом цркве. "Баграти је свето место и главно обележје Кутаисија. Мора бити обновљен и поново функционалан", сматра један од локалних званичника.

Изграђена у 11. веку током владавине Баграта трећег, првог краља уједињене Грузије, ова древна црква је симбол јединства грузијске државе. Администрација председника Михаила Сакашвилија вољна је и да обнови Баграти.

"Позваћемо најбоље стручњаке из иностранства како би све било урађено како треба", обећао је 2009. Сакашвили, када је покретао амбициозан пројекат реновирања Кутаисија.

Конзервација уместо реконструкције

Пројекат реконструкције Багратија је разбеснео Унесков комитет за светску баштину који нагледа конзервацију споменика који се налазе на Листи светског наслеђа.

Комитет је 2010. године Баграти сместио на листу "угроженог светског наслеђа". Комитет је навео да је катедрала угрожена реконструкцијом која ће утицати на свеукупну вредност, интегритет и аутентичност цркве.

Радови који се изводе на Багратију - изградња нових стубова и лукова у унутрашњости - нису рађени у складу са правилима, сматра Јука Јокилето, стручњак Међународног центра за студију, пресервацију и рестаурацију културних споменика.

"Ситуација је озбиљна", навео је Јокилето који сада ради са грузијском владом на прихватљивијем плану рехабилитације катедрале. Унеско је "притиснуо" владу да стане са реконструкцијом док стручњаци не пронађу задовољавајући начин решавања проблема.

"Шта год да се уради у Багратију, грузијске власти гарантују да ће аутентичност цркве бити очувана", поручено је из министарства културе.

Јокилето је навео и да су грузијски званичници разумели озбиљност ситуације и изразио "стидљиви оптимизам" да ће прихватљиво решење бити пронађено.

Међутим, како наводи архитекта Коштарија "политичари често игноришу мишљење стручњака".

Уколико Унеско прихвати нову грузијску стратегију, Баграти ће бити скинут са листе угроженог наслеђа, али будућност ове цркве, са које и даље опадају малтер и фасада, остаје неизвесна.

Марковић се нада да ће Србија у наредном периоду, с обзиром на чланство у комитету Унеска, интензивно наставити обнављање Смедеревске тврђаве, манастира Манасија и Студенице, рад на Хиландару и на десетинама пројеката.

Ти пројекти су од кључне важности и директно утичу на отварање радних места, стварају одрживи развој и презентују Србију у области у којој је цењена, а то је културни туризам - једина област која уредно из године у годину доноси све више прихода, рекао је министар.

Марковић је најавио да ће већ за Ускрс бити отворен манастир Кувеждин на Фрушкој гори, први женски манастир у коме се некада налазила црква Светог Саве, у којој је и испевана химна Светом Сави.

Манастир је 1944. године, приликом одласка усташа, миниран и девастиран, а сада ће, после више година рада на пројекту, бити отворен. Министар је за пролеће најавио и отварање Архива Српске православне цркве.

Предраг Марковић је указао да је архив СПЦ "огромно богатство за проучавање наше прошлости и изузетно је важно да се ова грађа прво адекватно смести, а потом обезбеди и њено истраживање уз помоћ Архива за који ће закон бити донет крајем јануара".

"Година пред нама ће сигурно бити подељена у два дела. Први је реализација започетих планова на основу буџетских средстава која ће бити већа него 2010", рекао је Марковић.

Како је оценио "битно је да се новац правовремено пребаци установама културе, јер нас очекују избори и тај други постизборни део у коме је важно да избори не утичу на културу, јер је она једна континуирана делатност".

Све озбиљне земље знају да када је криза и када долази до растакања и уништења система вредности, а он се не замењује новим што код нас траје годинама, онда нестају системи вредности, начин живота, породице, културе, рекао је Марковић.

"Када се то не замењује детаљним систематским, новоприхваћеним вредностима, онда је важно додатно улагати у културу. Криза у овом обиму ће проћи и ако тада немате очуван систем вредности и институција које о томе брину, нећете имати на основу чега да подигнете друштво када се створе услови за економски опоравак", рекао је министар културе.

Марковић је објаснио да буџети озбиљних земаља поштују ово правило повећања буџета за културу, јер је "то једина гаранција да ћете изаћи из кризе мање оштећени и да ћете имати већу шансу за будућност".

"Тога се и ми држимо и надам се да ће нам то помоћи и да ћемо ову годину дочекати у породичном миру и спокоју, а да ћемо на крају следеће године са много више наде дочекати наредну годину", поручио је Марковић.

Британски лист  Уметност недавно је објавио да је други најпосећенији музеј на свету био Британски музеј са 5,8 милиона посетилаца, а потом њујоршки Метрополитен са 5,2 милиона.

Лувр је лане забележио скок посета за пет процената, наводи се у саопштењу музеја.

Из Лувра наводе да амерички и посетиоци из других земаља чине око 66 одсто укупног броја посетилаца. Осим из Сједињених Америчких Држава, највише посетилаца било је из Бразила, Италије, Аустралије и Кине.

Француски званичници саопштили су прошле године да је број посета француским музејима генерално порастао за пет процената – на око 27 милиона посетилаца.

Историјски музеј Србије је на корак до отварања врата посетиоцима. После пола века добио је своју кућу на Тргу Николе Пашића. За сада се ту у депоу, у 25 збирки, чува 35 хиљада предмета. Драгоцени музејски експонати – слике, скулптуре, оружје, накит и још много тога – спремно чекају да се обезбеди новац, окончају радови, па да заблистају у сталној поставци.

"Први пут од оснивања, Историјски музеј ушао је у свој простор, после више од 50 година", каже Ана Столић, директорка Историјског музеја Србије.

Музеј историје Југославије има своју кућу, али у њој нема сталну поставку, већ има само повремених изложби. У Кући цвећа део Титових штафета је стално изложен - одабран је мањи број, а чува се више од 22 хиљаде савезних и локалних.

На отварање Музеја града Београда чекаће се још дуго, јер зграда која им је додељена у Ресавској улици није наменски грађена за музеј, па је адаптација захтевна, а и скупа.

Даница Јововић Продановић, директорка Музеја града Београда, каже да је најкраћи могући рок за завршетак радова, и то не свих фаза, пет година.

Током једне године Гимараиш, који називају колевком португалске државности, промовисаће културну разноликост Европе бројним музичким, филмским, књижевним, позоришним и уметничким програмима и пројектима.

Програм Гимараиша заснован је на три циља: развоју локалне заједнице новим људским ресурсима и професионалном експертизом, трансформацијом економије града у међународно конкурентску креативну економију и трансформацијом града као места које пасивно чува успомене у константно ново и отворено културно и креативно искуство.

Како су навели градски оци, циљ једногодишњег програма је да кроз друштвену ангажованост створе креативну енергију у Гимараису, допринесу друштвеном, урбаном и економском опоравку града, консолидују његову понуду културе и створе нови динамичан културни пејзаж.

Са друге стране, Марибор ће 2012. године радити под слоганом "Чиста енергија", који је заснован на идеји да је култура креативна енергија и генератор развоја и друштвеног ангажовања.

Марибор и околни партнерски градови у Словенији планирају да користе отворене просторе као главне тачке креативности и успостављања веза.

Цео мариборски програм "Европске престонице културе" заснован је на развоју и учењу и укључивању свих друштвених и етничких група са посебним нагласком на деци, старима и најугроженијој популацији.

Акценат ће бити стављен на савремено стваралаштво, али и његово поређење са историјским уметничким покретима попут авангарде, соцреализма или модернизма.

Циљ је размотрити питање идентитета у савременом свету високих технологија, а тема виртуелног насупрот реалног биће основа за расправу о везама уметности, културе, науке, енергије и економије.

Европска престоница културе је град који Европска унија одреди да током једне године организује серију културних догађаја са снажном европском димензијом.

Припреме за титулу европске престонице културе често послуже као значајна културна, друштвена и економска прилика граду и помажу у његовој урбаној регенерацији, измени имиџа и побољшању профила на међународном нивоу.

Идеја о европској престоници културе заживела је 1985. године са циљем да се Европљани окупе и покажу богатство и разноликост европске културе, али и њихову заједничку историју и вредности.

Атина је била прва европска престоница културе. Београд жели да титулу престонице културе добије 2020. године. Важећи концепт ЕУ траје до 2019. године, али је Београд понудио 10-годишњи концепт који, према речима запослених на пројекту, показује шта после 2019. године.

На крају изложбе, коју су подржали Национална агенција за регионални развој и Град Београд, 18. јануара биће уручене награде ауторкама најбољих минијатура, а биће награђена и најбоља млада ауторка.

Идеја за овај пројекат потекла је од координатора Етно мреже Софије Арсић, а ове године изложба је део пројекта који има за циљ оснаживање удружења жена произвођача рукотворина у партнерским општинама источне Србије, као и тима који ће координирати рад Етно мреже.

Изложба "100 жена - 100 минијатура" посвећена је женама које су носиоци домаће радиности од праисторије, од када датирају и стари занати, а традиционалне технике опстале су упркос савременом начину производње.

Етно мрежа кроз своје пројекте организује едукацију за жене у техникама старих заната.

Празничном расположењу филхармонија се придружила у најбољем издању, програмом састављеним од најатрактивнијих композиција Штрауса, Росинија и Офенбаха.

Публици су се представили и млади оперски уметници Драгана Поповић, Бранислава Подрумац и Ипча Рамановић. Дириговао је Росен Миланов.

За ове уметнике, и јануар ће протећи радно, али у духу празничног расположења. Наиме, 13. јануара обележиће Нову годину по јулијанском, а 20. јануара по кинеском календару.

У најужем избору су Албахаријев роман "Контролни пункт", Басарин "Мајн кампф", Петриновићев "Алмашки кружоци лечених месечара", Тишмина "Бернардијева соба", "Ода мањем злу" Воје Чолановића и "Сасвим скромни дарови" Угљеше Шајтинца.

На једанаест састанака разматрана је целокупна продукција пристиглих романа, а 26. децембра жири у саставу, Љиљана Шоп, Владислава Гордић Петковић, Милета Аћимовић Ивков, Мића Вујчић и Васа Павковић, изабрао је шест романа за најужи избор.

На истом састанку жири је добио још неколико романа, које ће прочитати и уколико заслужују, уврстити их у избор.

Жири напомиње да у избор романа за награду критике у 2011. години није уврстио есеје о стрипу Дејана Стојиљковића и аутобиографски спис Жарка Лаушевића.

Одлуку о награди Жири ће донети на закључној седници 16. јануара 2012. године.

Председник жирија Никола Вуколић рекао је да је жири, у којем су били и Миљенко Јерговић и Младен Весковић, једногласно донео одлуку да се награде Задужбине Петра Кочића доделе Види Огњеновић за "ново, храбро и необично" написано дело.

"Посматрач птица" је једно од најбољих дела ауторке која, аналитична и критична, није имала "белих мрља" у својој  стваралачкој биографији, рекао је Вуколић.

Књига се чита у једном даху, она је занимљива, психолошки и композиционо избалансирана, додао је Вуколић.

Јерговић, који није присуствовао додели признања у седишту Културно просветне заједнице, у писму је упоредио Виду Огњеновић са Исидором Секулић које су покушале да упристоје и уреде оно што би сви остали "унередили".

Вида Огњеновић се захвалила на наградама и истакла да воли признања које носе име писаца.

"То одржава континуитет у литератури и ствара магичну линију сродности. Кочићу се не може порећи политички занос и ангажованост,  али то не сме засенити његов литерарни рад", рекла је Вида Огњеновић.

Током ове године, Суботичко народно позориште имало је највише премијера, крагујевачка библиотека највише корисника, а музеј у Ваљеву највише поставки. Посећеност је оборила све рекорде.

Управник Музеја у Ваљеву Владимир Кривошејев каже да је кроз централну поставку прошло 27.000 посетилаца, кроз конак 23.000 посетилаца, а кроз Бранковину преко 30.000 посетилаца. Вредни и активни су, ипак, у мањини, тврде стручњаци.

Недостатак новца само је један од разлога. Локалне самоуправе, у просекуо, издвајају ко шест одсто буџета за културу. Од тога, на плате запослених одлази више од половине (57,8 одсто), на материјалне трошкове око петина (22 одсто), док за програме не остане ни толико (19 одсто).

Бојана Субашић из Завода за проучавање културног развитка каже да су људи запослени у установама културе у већини недовољно образована лица, неких 48 одсто.

"Оно што се, такође, намеће као проблем је стратешко планирање као основни недостатак. Нема континуираног напретка ни у планирању ни у управљању, тако да често визије једних директора смењују визије других", каже Субашићева.

Стручњаци упозоравају да се директори често смењују по политичкој линији, због чега култура трпи. Културолог Милена Драгићевић Шешић истиче да се не вреднују резултати већ припадност некој странци и да је то погубан резултат по српску културу.

"Готово да нема хоризонталних интерсекторских веза. Музичке школе, културни центри и туристичке организације не праве заједно пројекте, а да не говоримо о томе да више суседних музеја и културних центара праве yједно изложбу која ће да кружи", каже Милена Драгићевић Шешић.

Истраживање Завода за проучавање културног развитка показује и да се публика не пита довољно шта жели. У надлежном министарству очекују да ће тај проблем, као и све остале проблеме, ублажити стратегија културе, која ће бити представљена у јануару.

Решења нуде светски стручњаци за предводништво и лични успех, међуљудске односе, духовни учитељи, професори метафизике, психолози. У нашим књижарама најпопуларније су књиге које стижу са Запада.

Књижар Синиша Љуштина каже да су најпопуларније књига Робина Шарме Калуђер који је продао свој ферари, Љубав, медицина и чуда Барнија Зигела. Међу популарним насловима су и Тајне магнета срца Ридгеа Шахеа и Седам велова истине, Тајна Ронде Бирн, као и сви наслови Екарта Тола, наводи Љуштина.

Читаоци су подељени. Док једни кажу да су такве књиге, у сваком случају, корисне, други не верују да универзални рецепти могу да се примене на све и свакога.

"Интересантно је прочитати и чути шта други мисле. Нешто прихватиш, нешто не прихватиш. Тако је то у животу", каже један читалац.

Књиге самопомоћи појавиле су се најпре у психотерапији. Брзо су дале резултате, па су почеле да се пишу и за популацију која жели да унапреди своје функционисање у различитим животним областима.

Психолог Тања Шешум каже да су у западним англосаксонским друштвима велики акценат ставља на прагматичност. "То је нешто што се мени допада и волела бих да се више промовише у нашој култури – лични раст и развој целог живота, учење нових знања и вештина".

Најпопуларнији наслови често нису и најквалитетнији. Највећи проблем јесте тај што већина књига није писана за човека у Србији.

Тања Шешум наводи да је реч о преводима који не узимају у обзир ни културолошке ни многе друге разлоге и разлике које постоје између тих држава и земаља и наше земље и наше културе.

На листама најтраженијих књига популарне психологије све чешће се појављују и дела домаћих аутора – аутентични српски водичи за бољи живот, по угледу на колеге из света.

Печат је величине дугмета, а на њему су исписане речи на арамејском "Daka Lе Yа", што у преводу значи "чисто за Бога", како су објаснили.

Они верују да је тај печат из доба пред крај другог јеврејског храма, сличан ономе који се описује светим јеврејским књигама.

Тим археолога такође верује да је тај мали печат стављан на предмете који су одређени да се користе у храму и зато морају бити чисти, преносе израелски медији.

Печат је нађен крај јеврејског светог места Зида плача. Мало је предмета до сада откривено који се могу повезати са храмом.

Место на коме су храмови стајали Јевреји зову Брдо храма, а муслимани Харам ал Шариф, Узвишено уточиште и оно није доступно археолозима због верске и политичке осетљивости.

Археолози кажу да је печат вероватно коришћен да се одобри употреба уља или неке животиње намењене жртвовању.

Сви материјали које су користили свештеници у храму морали су испуњавати строге прописе чистоће наведене у јеврејским правним текстовима, који такође помињу употребу таквог печата, наводи АП.

Печат је заправо нађен на главној улици која пролази кроз древни Јерусалим у близини Брда храма. Нашли су га археолози из Израелске управе за антиквитете.

Ископавање се врши у оквиру ширег истраживања налазишта Давидов град, где археолози проучавају најстарији део Јерусалима.

То археолошко налазиште лоцирано је у палестинском кварту Силван и финансира га јеврејска група која подржава насељавање Јевреја на окупираној палестинској територији. То је уједно најконтроверзније ископавање у Израелу.

На њеним зидовима је мали број слика, иако имају богату ликовну колекцију, која је сада у мраку депоа. Директор Народне библиотеке Србије Сретен Угричић каже да ће у наредном периоду у сарадњи са Музејем савремене уметности, проценити ту збирку.

"Када тај цео посао процене збирке буде завршен, ми ћемо приступити излагању онога што је највредније из те колекције", каже Угричић.

Комисија Музеја савремене уметности прегледала је збирку и закључила да ту има не само значајних дела, већ и оних којима припада статус културног добра.

"Закључили смо да је веома озбиљно прикупљена та збирка и заиста представља оне битне тенденције на ликовној сцени Београда и Србије последњих година 20. века", каже Жана Гвозденовић, саветник Музеја савремене уметности.

Према њеним речима, било би изузетно значајно да се формира стална поставка.

Међу малобројним изложеним сликама, готово почасно место добио је концепт непримерен библиотеци. Рециклирано је 20 томова српске библиографије од 1868. до 1944. године.

Директор Библиотеке Угричић објашњава да је искоришћен један број примерака библиографије са грешком у штампи. Међутим, уништавање књига има трагичан призвук и није добра поруку. У овој библиотеци поготово.

Уместо овог концептуалног дела, било би много боље одабрати слику из богатог фундуса Народне библиотеке Србије.

Изложено је 41 дело 29 знаменитих сликара и 15 скулптура. Представљени су радови Павела Ђурковића, Николе Алексића, Јована Поповића, Уроша Кнежевића, Павела Симића, Новака Радонића, Стевана Тодоровића, Уроша Предића, Паје Јовановића, Милана Миловановића, Косте Милићевића, Милана Коњовића, Васе Поморишца, Боже Илића, Влаха Буковца, Николе Мартиноског и других.

Посебна драгоценост је портрет краља Милана, рад Ђорђа Крстића, а ту су и портрети кнеза Милоша и кнеза Михаила, кнегиње Зорке, Павла Карађорђевића, портрет гувернера Народне банке Србије Ђорђа Вајферта, аутопортрет Боривоја Стевановића, првог академског сликара из Ниша.

Народни музеј из Ниша представио се и репрезентативним примерцима своје богате збирке портрета, у избору кустоса музеја Маре Макарић. Београдска публика изложбу ће моћи да погледа до 28. јануара.

На концерту је представљена културно-уметничка сцена Срба из Румуније и Мађарске, а организована је и изложба Срба уметника из те две земље.

Министар вера и дијаспоре Срђан Срећковић је на отварању концерта поручио да су културна и уметничка окупљања, као и политички сусрети, велики допринос Србије унапређењу регионалне сарадње.

"Срећковић је истакао да ће Србија и у будуће, као што је и данас, бити конструктиван партнер у проналажењу одговарајућих решења у постизању стабилности одрживог решења у целом региону.

"Нема места за сукобе и насиље, само за демократски дијалог између легитимних представника наших држава и народа", напоменуо је Срећковић додајући да Србија таквом политиком шаље поруку међународној заједници да је снажан фактор стабилности у региону.

Патријарх Иринеј поручио је Србима у региону да негују српску културу, веру и језик, да не забораве своју матицу и да буду мост између Србије и земаља у којима живе.

"Желимо да буду добри грађани својих земаља, да буду мостови сарадње између тих земаља и Србије и да доприносе њиховом приближавању. Посебно желимо да не забораве матерњи језик и не само да га уче већ и да се њиме служе", истакао је патријарх.

Ивана Јордан, Мина Лазаревић, Јелена Јововић, Нина Радојичић, Сања Марковић, Марија Благојевић, Јелена Ковачевић, Александра Бјелић Алексијевић и Кристина Савић, певале су класичне џез стандарде и песме које захтевају право вокално умеће.

Свака од њих специфична, а опет свака сигурна у својој интерпретацијји.

Тај документ под називом "Тајна информација о снази и стању кинеске државе", био је намењен руском цару односно царици Катарини Великој и кругу највиших државних великодостојника упућених у тајне дипломатије ондашње Русије.

"Ово капитално дело, које за нашу културу представља исто што и 'Милион' Марка Пола за италијанску, објављено је као седма књига едиције 'Рара' Радио-телевизије Србије у којој се публикују старе и ретке књиге", рекао је преводилац и приређивач књиге Владимир Давидовић на данашњој промоцији у Народном позоришту на Сцени "Раша Плаовић".

Према његовим речима, наши историчари делом Владиславића бавили су се кроз призму Јована Дучића и његове монографске студије коју је објавио 1942. године у САД, код нас позната тек 70-тих година када су објављена сабрана дела Дучића.

"Владисављевић је оставио дубок траг у српској и руској историји, био је широких видика и великих знања за оно време, целокупним делом као руски дипломата и богати трговац, један од најбогатијих људи у Русији тог времена, несебично је помагао своје земљаке, поставио је темеље руско српске сарадње", навео је Давидовић.

Шеф катедре за кинески језик Филолошког факултета проф.др Радослава Пушића оценио је да је, запис из 1731. године на руском, који је настао у време када је Рагузински боравио као тајни дипломатски представник руског цара у Кини, најлепши путопис 18.века и како је рекао, драгоцена књига како за нас, тако и за Русију и Кину.

"Текст није велике садржине али по слојевитости и богатству грађе драгоцен То је синтеза његових знања о Кини, један од најлепших путописа о тој земљи икада написан", оценио је Пушић.

Рођен 1668. године у Јасенику код Гацког, Рагузински је оставио изузетан траг у Русији, један је од оснивача руске дипломатије.

Владиславић се, 1703. године у тек основаном Петербургу, сусрео са Петром Првим који му је поверио деликатне мисије.

"Био је у Венецији, Кини, потписивао важне државне споразуме. Умро је 1738. године и сахрањен је у Благовештанској цркви лавре Александра Невског у Петрограду", навео је историчар Славенко Терзић.

У српској историји књижевности, али и општој историји 18. века осим Дучићеве монографске студије нема свеобухватнијих истраживања о једном од најзначајнијих Срба свога времена.

О његовим делима посредно сазнајемо од Дучића који је у монографији навео неколико Владиславићевих радова, писама и превода, од којих је свакако најзначајнији превод Краљевства Словена Мавра Орбина из 1601. године, објављен на руском 1722. године, намењен цару Петру Великом ради информисања о историји српског народа.

Његов најважнији спис "Тајна информација о снази и стању кинеске државе" објављен је 110 година после настанка у руском државном часопису "Руски весник" 1842.године.

Упоредо са преводом на српски, у књизи је објављен репринт списа из тог руског часописа.

Изложбу под називом "Слика у огледалу - Катарина Ивановић", којом Народни музеј обележава 200. годишњицу од рођења сликарке, отворио је министар културе, информисања и информационог друштва Предраг Марковић.

Mинистар је рекао да је јубилеј - 200 година од рођења Катарине Ивановић "добар оквир да нас натера да се још једном суочимо са делом сликарке, која је била по много чему прва, што није типично на овом простору".

Прва жена која је урадила портрет друге жене са ових простора, прва жена која је урадила мртву природу, прва која је током живота била адекватно вреднована, још је за живота определила своју заоставштину, даровала Народном музеју и знајући свој народ опредила и новац за чување те заоставштине, истакао је Марковић.

Аутор изложбе Петар Петровић, кустос Збирке српског сликарства 18. и 19. века, рекао је да је за богату збирку дела Катарине Ивановић, међу којима су и ремек дела "Аутопортерет", "Уметница у атељеу", "Освајање Београда", "Италијански виноградар", која се чувају у Народном музеју, заслужна сама уметница која је своја дела завештала за живота.

Талентована сликарка, чији опус има значајно место у анализи сликарства и уметничких праваца 19. века, предано и стрпљиво је учила, несебично је радила. Прве сликарске поуке добила је у Будимпешти, потом се уписује на тек отворено женско одељење Бечке уметничке академије где се упознаје са интелектуалним круговима Србије и Аустро-Угарске, а њен рад и таленат добијају друштвено признање.

Вешт портретиста, заљубљеник у мртву природу, понајвише блиставе гроздове, сведок времена у портретима Симе Милутиновића Сарајлије, кнегиње Персиде Карађорђевић, слика свог атељеа која сведочи о тек започетом путу ка еманципацији жена у Србији, одећа и раскошни детаљи, интригантни су за нова сагледавања и савремена тумачења српског сликарства 19. века.

Изложбена поставка укључује и дела савремених стваралаца инспирисаних њоме, радове уметника Иване Кличковић, Јелене Марковић, Мирона Мутаовића и Наташе Теофиловић, писаца Ота Олтвањија и Срђана Тешина, драматурга Бобана Јефтића и Олге Димитријевић, пијантисткиње Соње Лончар, модног креатора Бате Спасојевића, историчара уметности Јоване Стокић, Саше Јањића, Татјане Орбовић и новинарке Милице Лапчевић.

У музичком програму на отварању изложбе програм су извели чембалисткиња Смиљка Исаковић и Андрија Сагић на багламу, аутентичном жичаном инструменту за рану музику.

Гошће концерта биће првакиња београдске опере Сузана Шуваковић Савић, солиста оперских кућа у Мајнцу и Грацу Сања Анастасија и Хор Радио-телевизије Србије, а оркестром "Станислав Бинички" дириговаће Дејан Савић.

Жељко Лучић, који важи за једног од најбољих баритона света, и Зоран Тодоровић, водећи тенор европских оперских сцена, наступиће први пут на заједничком концерту пред београдском публиком.

На програму су арије и дуети Вердија, Леонкавала, Чилее, Бизеа, Пучинија и популарне наполитанске мелодије.

Филмски радници једногласно тврде да им је тај закон неопходан, најпре, јер обезбеђује сигурно финасирање. Али, како је буџет за културу увек скроман, а у годинама кризе још скромнији, издашност државе према филму изазвала је противљење медија.

Најпре због члана 18, који предвиђа да 20 одсто прихода Републичке радиодифузне агенције и 10 одсто прихода Републичке агенције за телекомуникације одлазе у фонд за подстицање кинематографије.

Члан Савета РРА Живојин Ракочевић оцењује да ниједна јавна професија у време кризе није толико угрожена као медијска и да је овај законски предлог додатно угрожава.

Гостујући у емисји Око, Ракочевић је рекао да би било корисније приходе средства из буџета РРА преусмерити и помоћи медијима.

Председник Управног одбора Филмског центра Србије Дарко Бајић каже да је и уметност, а посебно филмска, погођена кризом.

"Кинематографија је уништена", каже Бајић. Објашњава да и телевизије, које емитују филмски програм, треба да учествују у финансирању пројеката.

Чланица Одбора за културу Скупштине Србије Горица Мојовић каже да издвајање средстава у фонд за филмску продукцију неће представљати додатни трошак за медије и регулаторна тела.

"Ако је проблем процедуралне природе и то што Закон о кинематографији није усаглашен са Законом о радиодифузији, то се може променити и закони се могу усагласити", објашњава Мојовићева.

То престижно признање које се додељује у више категорија установио је Фонд "Радоје Домановић" у сарадњи са Удружењем књижевника Србије.

Истоимена награда за допринос сатири у области позоришта, филма и телевизије додељена је драмском уметнику и књижевнику Зорану Ранкићу.

Награду за најбољу сатиричну књигу објављену 2010. године равноправно су поделили Радивоје Рале Дамјановић из Смедерева за књигу афоризама "Јахање на тигру" и Веселин Мишнић Лари из Београда за књигу афоризама "Уредно сложени јауци".

Лауреати награде "Екселенција сатире" постали су словеначки књижевник Жарко Петан и сатиричар из Црне Горе Вељко Рајковић.

О добитницима признања је одлучивао жири у саставу: председник Срба Игњатовић, Драгутин Минић Карло, Миљурко Вукадиновић, Радослав Тилгер и Александар Чотрић.

Свечаност доделе награде "Радоје Домановић" биће одржана у четвртак, 22. децембра, од 13 часова, у Министарству вера и дијаспоре.

У истој сали биће представљен и зборник афоризама "Извајане мисли 4" у издању Центра за културу Алексинац, који су приредили Славомир Васић и Иван Матејевић. У зборнику се налазе афоризми више од 130 аутора са подручја бивше Југославије.

И даље се најчешће играју Шекспир, Нушић, Стерија или исти савременик више пута. Чак и са највећим наградама српски писац тешко улази у позориште.

У Позоришту "Бошко Буха" играју се дела српских писаца, а све више и "комерцијална" дела, Београдско драмско има конкурс за домаћег аутора, Народно позориште не жуди за домаћим текстом, док Атеље 212 у трци да освоји гледаоце, нађе места и за понеког дебитанта. Међутим, све је то мало.

"Прилично је тешко, нарочито у почецима, заинтересовати челне људе позоришта да прочитају текстове писаца који нису познати", каже Милена Деполо, писац и драматург.

Драмски писац Душан Спасојевић сматра да су "репертоари непрофилисани, па домаћи писац не зна куд ће, а управници и директори драма обично не говоре".

Директор Атељеа 212 Кокан Младеновић тврди да генереације писаца стасавају кад је у Србији позоришна продукција драстично смањена и додаје да је однос државе према култури срамотан.

"Позоришта су принуђена да одиграју на сигурно, простор за слободу ризика је драстично смањен", каже Младеновић.

Небојша Ромчевић, професор ФДУ, каже да је најисплативије не играти а сасвим банално, вулгарно гледано, писац је још један трошак више у таквом јадном буџету.

Драмски писац Душан Спасојевић објашњава да је за "један добар позоришни текст потребно две године рада и труда, а да се за то не добија довољно новца тако да су писци принуђени да пишу за ријалити шоу серије или раде као копирајтери".

Тешко је данас рећи да спремате неког да буде уметник него да буде учесник у једној индустрији, сматра Небојша Ромчевић, професор на ФДУ.

Милена Деполо моли људе из позоришта да бар прочитају домаће писце.

Да ли је заиста данас немогућа сцена кад Мира Траиловић среће младог Душана Ковачевића и каже: Играмо те!

Небојша Ромчевић, професор ФДУ, подсећа да за то постоји више отежавајућих околности. "Једна је Мира Траиловић и један је Душан Ковачевић", каже Ромчевић.

Ако сте ове године отишли на бар један концерт страних извођача спадате у тек седам одсто оних који су то себи могли да приуште. Истраживање показује да за годину дана 65 одсто грађана ниједном није било у биоскопу или позоришту, око 63 одсто није отворило врата галерије, а 60 процената није ушло у библиотеку.

Редовно – што значи једном месечно – у позориште, галерију и музеј иде тек сваки педесети грађанин.

"У слободно време, грађани Србије највише воле да гледају телевизију, потом да се друже са пријатељима, да иду на прославе породичне као што су славе, крштења, венчања, иду у шетњу и баве се спортом, тако да видимо да културне активности нису на листи омиљених активности у доколици, већ спадају у мање популарне активности", каже Маријана Миланков из Завода за проучавање културног развитка.

Чињеница да је најбољи пријатељ доколице даљински управљач и да све чешће књигу замењујемо новинама, чине медије још одговорнијим, кажу струцњаци.

Културолог Милена Драгићевић Шешић каже да је из књиге о Мири Траиловић Феликса Пашића сазнала да је она била међу десет најпопуларнијих личности југословенске културе по избору новина. 

"Да ли би данас једна личност елитне културе могла да се нађе у десет најполуларнијих. Па, не би сигурно, јер смо потпуно затрпани масмедијским популистичким продуктима", каже Шешићева.

У поплави јефтине забаве не чуди што је истраживање открило слабо познавање уметности. Већина нема омиљеног редитеља, композитора, ликовног уметника.

Анкете показују да наши грађани не знају ко је Марина Абрамовић, једва могу да се сете ко је био Данило Киш и, наравно, не знају ко је Биљана Србљановић.

Стручњаци немају дилему – одговорни су, кажу, родитељи и школа, али и установе културе које би морале да буду активније. Популарна култура не може да се победи, али може да се препозна оно што је у њој добро и да се промовише.

Истакнути енглески слависта Џефри Лок саставио је збирку од 25 српских епских народних песама, које је сам одабрао и превео. Антологија почиње стиховима песме "Женидба Душанова".

Миодраг Матицки, из Вукове задужбине, каже да ово дело подсећа на то како је Вук Караџић, преко народних песама, у свет и Европу увео српску књижевност.

"Џефри Лок је изабрао песме отпора, од првог јунаштва до песме о смрти Марка Краљевића. Осетио је оно што ће енглеску публику да интересује. То ослушкивање је начин како да наше великане представимо свету", сматра Матицки.

Лок је делио мишљење стручњака да српска епска поезија богатством тема, стилом и изражајношћу заузима светски врх у тој врсти стваралаштва.

Када читалац пожели да сазна више о јунацима песама, владарима и описаним местима, у другом делу књиге наћи ће објашњења илустрована репродукцијама слика Ђуре Јакшића, Паје Јовановића, Уроша Предића и других уметника.

Ова антологија, тиме, поред књижевне вредности, представља и значајан приручник о дугом периоду наше историје који се, мерен епском позијом, протеже од "Женидбе Душанове" до "Почетка буне против дахија".

На изложби су коришћени делови емисија из Програмскиг архива Телевизије Београд, а поред експоната из збирки Музеја историје Југославије изложен је и материјал из приватних колекција.

Приказана је култура названа "нови талас", а фокус је на времену пре него што су музичке групе које представљају тај покрет потписале уговоре са великим издавачким кућама.

Изложба приказује последњи талас иновација у интегралном југословенском културном простору, који је спајао елитну и популарну културу и утицао на генерације позних година социјализма.

Како су аутори навели, део изложбе из практичних разлога посвећен је само Београду, јер је количина необрађене релевантне грађе толика да ни београдска сцена није могла бити представљена на одговарајући начин.

Изложба је организована уз подршку Министарства културе, информисања и информационог друштва Србије, а биће отворена до 15. јануара.

Френетични аплаузи са једне стране и узбуђени уметници Драган Ђорђевић и Клеменс Шулт, са друге. А када су се повици браво и аплауз утишали, одмах је формиран дугачак ред да би одушевљени слушаоци честитали сјајн наступ. И сасвим заслужено, јер Драган Ђорђевић је остварио прави подвиг тумачећи захтевну соло деоницу Симфоније-концерта Сергеја Прокофјева.

Драган Ђорђевић виолончелиста, каже да препознаје себе у тој музици и додаје да му прија кад је свира.

Према његовим речима, та музика јесте технички јако захтевна, али, како каже,  толико је добра да једноставно то ипак није у првом плану - него музика.

И беше то права мајсторија у динамичким сенчењима и блиставим емоцијама удруженим са одличном сарадњом Симфонијског оркестра РТС-а који је водила сигурна рука младог диригента Клеменса Шулта, који је своје умеће потврдио и током извођења увертире Хебриди Феликса Менделсона и Треће симфоније Роберта Шумана.

Чланови Дечје филхармоније извели су композиције Чајковског, Сарасатеа, Бетовена, Вивалдија, Брамса и Баха као солисти, али су наступили и у оркестарском саставу.

Свирали су композиције Брамса, Бетовена и Моцарта, као и познате мелодије у аранжману младог виолинисте Кристијана Петровића, члана Дечје филхармоније.

Специјални гост концерта био је познати виолиниста Јован Колунџија, који је извео Фугу у ге-молу из Сонате број 1 Јохана Себастијана Баха.

Новогодишњи гала концерт је организовао Фонд "Деца деци", који је покренут 2007. године уз подршку Скупштине града Београда.

Чланови фонда су деца узраста од осам до 17 година, која су ученици основних и средњих музичких школа, са великим музичким талентом, бројним признањима и наградама на домаћим и иностраним такмичењима.

Својим јавним наступима и концертима у организацији Фонда, доприносе прикупљању средстава за стипендије, школовања и куповину инструмената за талентовану децу.

Поред Ружице Сокић, кандидати за награду били су и Радмила Андрић, Милија Вуковић, Милена Дравић, Мирјана Карановић, Марко Николић, Миодраг Мргуд Радовановић, Љиљана Стјепановић и Весна Чипчић.

Жири у саставу Ксенија Јовановић, Јелисавета Саблић, Горица Поповић, Тихомир Станић, драматург Славко Милановић и редитељка Ђурђа Тешић-Поповић донео је једногласну одлуку.

Наградом за животно дело, истакнута драмска уметница је 27. лауреат значајног уметничког признања.

Одлука о термину и месту одржавања свечаности уручења златне копије прстена Добрице Милутиновића глумици Ружици Сокић биће накнадно донета.

"Део средстава које смо уштедели пребацили смо Краљеву, одужили смо се овом граду за све оно што чини за културу - од Жиче, изванредног рада музеја, до џез фестивала", рекао је Марковић који је поднео редовни извештај о раду министарства за период од 14. септембра до 14. децембра.

На време су завршени сви конкурси у области јавног информисања, конкурс за откуп књига за библиотеке, настављено је оспособљавање институција културе, а сутра је пред Народном скупштином Закон о кинематографији, истакао је министар.

"Била је част представљати Србију на Данима српске културе у Русији, на 'Недељи Србије' у Паризу или недавно на отварању сталне поставке копија српских фресака у базилици Санта Кроче у Фиренци", рекао је Марковић.

Министарство је у оквиру обележавања јубилеја у целини покрило реализацију опере "Милева Ајнштајн" и драме "Сеобе" поводом 150 година Српског народног позоришта у Новом Саду и читав низ манифестација, програма и активности поводом проглашене године јубилеја Иве Андрића.

Почиње реконструкција Народног музеја

Према Марковићевим речима настављен је рад на потпуном оспособљавању институција културе, завршена је реконструкција Народног позоришта, а Народном музеју уплаћена су средства за прву и другу фазу радова на реконструкцији ове установе.

На овој институцији прво ће се радити фасада, скела која ће бити постављена за рад на фасади коштала је 23.000 евра, али према министровој оцени, то је исплативо јер ће скела бити искоришћена и за друге установе.

Настављени су вишегодишњи пројекти, обнова манастира Хиландар за коју је ове године издвојено 75 милиона динара, радови на Константиновој вили на Медијани, на Смедеревској тврђави, Царичином граду код Лебана, конзервација и рестаурација у манастирима Студеница и Манасија.

Из веома живе међународне сарадње Марковић је издвојио сусрете са министрима културе Анголе, Немачке, Француске и Русије.

"Када су у питању међународне организације Србија је постала члан Комитета за заштиту светске културне баштине, изабрана је у Акредитивни комитет ИЧРОМ-а као једина чланица из Европе и постала пуноправни члан Радне групе за медјународну сарадњу у области образовања, сећања и истраживања Холокауста", истакао је Марковић.

Нов извештај министар ће поднети 14. марта.

Харизматични виолиниста више од четири деценије опстаје у самом извођачком врху.

Познат по великим концертним пројектима "Волите ли Бетовена", "Брависимо, Маестро Моцарт!" и "У част великом Брамсу", Колунџија је свирао дела која воли уз клавирску сарадњу своје сестре, угледне пијанисткиње и педагога Наде Колунџија.

Дуо Колунџија на Коларцу наступа преко четири деценије. Јован каже да не зна колико је пута наступао, али процењује да је то било око 300.

Последњих година, неки наступи били су баш у децембру када је Јован Колунџија постављао нове програмске подвиге изводећи током једне вечери све сонате Брамса, Моцарта или Бетовена.

Синоћни концерт почео је класичном Сонатом Леклера, а наставио Баховом Сонатом и делима Крајслера.

Чланови хора "Београдски мадригалисти" су синоћ концертом у Коларчевој задужбини обележили 60 година постојања.

Кажу да је на пробама пред концерт атмосфера опуштена, присна, да се листају албуми са многобројних наступа и препричавају згоде са концерата.

Радомир Абадић, "мадригалиста" са 40-годишњим стажом, каже да су га у почетку привукли певање и избор композиција које је хор изводио. "Осећате пријатност са тим људима", описује Абадић.

Милош Павловић био je корепетитор, певач, диригент и председник хора. Истиче да су увек радили са много љубави и са жељом да се виде и сутра, са неким новим генерацијама певача.

"Ако је то тачно да је осмех почетак радости, онда је радост да смо уоште били заједно и да смо и сада заједно", каже Павловић.

"Београдски мадригалисти" постоје од 1951. године, када је диригент Милан Бајшански формирао ансамбл, како би неговао музику кроз мадригале, ренесансне световне композиције.

"Са мадригалима су почели, а циљ овог програма је да се покаже шта се све певало у последњих 60 година", каже Александар Брујић, диригент Београдских мадригалиста.

Концерт на Коларцу отпочео је мадригалом О, слатки мој животе, као искрени рефлекс живота ових заљубљеника у музику и другарство.

Гости из Словеније су, у оквиру пројекта сарадње три водећа оркестра у региону - Београдске, Загребачке и Словеначке филхармоније, наступили предвођени диригентом и уметничким директором Емануелом Вијомом.

Прва Словеначка филхармонија основана је 1908. године и деловала је до 1913. године, а обновљена је након Другог светског рата. Водили су је реномирани диригенти Само Хубад, Ловро фон Матачић, Оскар Данон, Урош Лајовиц и многи други истакнути уметници.

Шездесет и три музичара из Словеније представили су се београдској публици класичним програмом, музиком Волфганга Амадеуса Моцарта и Лудвига ван Бетовена.

Концерт је почео Моцартовом "Масонском погребном музиком", делом које је премијерно изведено 9. децембра 1795.године, а једно је од најпознатијих дела које је Моцарт написао као припадник бечке масонске ложе.

Словеначка филхармонија и солиста млади амерички пијаниста Ендру вон Ојен извели су Бетовенов Концерт за клавир и оркестар бр. 4. уз бурне аплаузе публике.

У другом делу концерта оркестар је извео незаобилазно дело на репертоару свих великих оркестара, Седму Бетовенову симфонију.

Пре тачно пола века Андрић је примио Нобелову награду за књижевност, уз образложење да му се она додељује "за епску снагу" којом је "обликовао мотиве и судбине из историје своје земље". Била је то велика част за Србију и Југославију и велико признање за српску културу.

Вест да се његово име нашло на листи нобеловаца облетела је свет 26. октобра 1961. године у 13,05 часова. Андрић се тог јесењег дана, као и обично, затекао у шетњи у Београду. Када се вратио кући на ручак, дочекали су га новинари и пријатељи.

"Најискреније вам кажем, нисам ово очекивао. Веома сам узбуђен и изненађен. У првом тренутку нисам поверовао да сам заиста добио ово високо признање, високо за мене и за југословенску литературу уопште", изјавио је тада Андрић.

Нешто касније, после званичне доделе награде у Стоколму велики писац је испричао да се од толиког публицитета "посве био пропао".

"А како и не бих од онолике трке и новинара. Да је било по моме, радије бих отишао у Кину и сачекао да прође сав тај тутањ. Али, нисам у питању био само ја, него и дуг према земљи и мом народу. Видевши како сам убледео, пријатељи су ми говорили: ти као да идеш у апс, а не по Нобелову награду", рекао је тада Андрић.

И данас, пет деценија од доделе награде, и више од три и по деценије од његове смрти, дело Иве Андрића је живо и актуелно и изазива пажњу читалачке јавности и код нас и у свету, сматрају у Задужбини Иве Андрића.

Како се у овој години навршавају два јубилеја Иве Андрића - 100 година од објављивања његовог првог књижевног рада у часопису "Босанска вила" и 50 година од доделе Нобелове награде за књижевност, а у октобру 2012. и 120 година од његовог рођења, период од октобра 2011. до октобра 2012. утврђен је за обележавање ових јубилеја.

Обележавање јубилеја

У новој згради Југословенске кинотеке у присуству бројних званица из културног и јавног живота и представника дипломатског кора, свечано је обележено 50 година од уручења Нобелове награде за књижевност Иви Андрићу.

Свечаност "Лауреату у част" увеличао је хор "Колегиум музикум" који је под диригентским вођством Даринке Матић Маровић извео омиљене песме српског нобеловца - "О јесење дуге ноћи", "Кад ја пођох на Бембашу", "Ти'о ноћи моје злато спава" и "Што се боре мисли моје".

Приказан је и филм из Архиве Телевизије Београд који прати Андрића од тренутка када је обавештен да је добио Нобелову награду, 26. октобра 1961. па до уручења у Стокхолму, 10. децембра исте године - интервјуе, конференцију за новинаре, реакције јавности, честитања на улици, долазак у Шведску, церемонију уручења.

Након филма, који се завршава у тренутку када се Андрић припрема да се обрати присутнима у Концертној дворани у центру Стокхолма, драмски уметник Тихомир Станић, тумачећи лик нобеловца, прочитао је његову беседу у Југословенској кинотеци.

Претходно је министар културе, информисања и информационог друштва Предраг Марковић отворио на Андрићевом венцу три изложбе посвећене српском нобеловцу, указавши на "трајну обавезу свих нас" да поново читамо великог писца.

"Захваљући изложбама, Андрић ће 'дочекати' три милиона људи на аеродрому 'Никола Тесла', неколико хиљада дипломата 'дочекује' у седишту Уједињених нација у Женеви, а десетине хиљада нових књига, изложби, позоришних представа, ТВ емисија има за циљ једино да укаже на неопходност поновног читања његових дела", приметио је министар.

У галеријама "Нова" и "Озон" и у Музеју Иве Андрића отворене су изложбе: "Иво Андрић писац и/или дипломата" ауторке и музејског саветника Музеја града Београд Татјане Корићанац, "Мој прозор у књигу" самосталног уметника Жељке Мићановић Миљковић и "Задржани погледи - Андрић, свет слике и пријатељи" кустоса Музеја града Београда Наде Сеферовић.

Поставка у галерији "Нова" приказује Андрића у светлу писца и дипломате и обухвата 20 паноа на којима је представљено његово стваралштво, панораме градова у којима је био, употпуњене сликама из приватног живота, документима и личним предметима.

У галерији "Озон" публика може да погледа ликовна дела која је Андрић имао у свом дому, а која се данас чувају у његовом Спомен-музеју, док је изложба Жељке Мићановић Миљковић "лична посвета" уметнице великом писцу.

Поводом 50 година од доделе Нобелове награде и 100 година од првог објављеног рада српског нобеловца, Задужбина Иве Андрића објавила је до сада најкомплетнија, по хронолошком принципу, организована Сабрана дела Иве Андрића у 20 књига. У њима су штампани још и неки непознати или мало познати Андрићеви рукописи, преписка, дневници и интервјуи.

Један од најаутентичнијих уметника старије генерације, Оташевић је изложио 13 објеката насталих у периоду између 1995. и 2011. године. Реч је о 12 слова од којих је сачињено уметниково име и презиме и о раду "Аутопортрет" који је премијерно представљен.

Изложбу је отворио историчар уметности Ђорђе Кадијевић који је и аутор изложбе и текста у каталогу.

Кадијевић је, обраћајући се окупљенима – пријатељима и колегама Оташевића, рекао да би случајни посетилац који очекује аутопортрете уметника био изненађен, јер ниједно дело се не бави физичком сличношћу са уметником, већ карактеристикама његовог стваралачког идентитета, што у суштини и јесте аутопортрет.

Поред остварења која се налазе у власништву уметника, на изложби, која ће трајати до 31. јануара, налазе се и радови који се чувају у београдском Музеју савремене уметности и Музеју "Цептер" и у приватним колекцијама.

Оташевић (71) је рођен у Београду, где је 1966. дипломирао на Академији ликовних уметности, у класи проф. Љубице Сокић.

Приредио је 30 самосталних изложби и учествовао на бројним изложбама код нас и у иностранству. Добитник је бројних значајних награда - "Политикине" награде, награде за сликарство на Октобарском салону, награда "Мића Поповић", "Сава Шумановић" и "Милан Коњовић".

Оташевић је и редовни члан САНУ од 2009, а ове године именован је за управника Галерије САНУ.

Поред сликарства, Оташевић ствара и у области примењених уметности и израђује јединствене уметничке објекате сечењем, фарбањем, лакирањем обликованих дасака или лимова и њиховим склапањем у смислене, препознатљиве мотивске склопове, у сажете визуелне поруке о свету и времену у коме живи и ствара.

"Полиција је била у Палати Векио, извршила је провере на Вазаријевој слици, и разговарала са рестаураторима", рекао је агенцији Франс прес портпарол фирентинске општине Марко Ањолети.

Професор историје уметности са Универзитета у Сан Дијегу Маурицио Серачини је руководилац тог пројекта чији је циљ да се нађе нестала фреска чувеног сликара, вајара и архитекте Леонарда да Винчија.

Како си објавили медији, амерички часопис Национална географија уложио је у пројекат 250.000 долара.

Полиција је почела истрагу због сумње да су научници направили рупе у Вазаријевој слици како би у њу ставили микрокамере и утврдили да ли је исправна теорија професора Серачинија.

Серачини верује да је Вазари своју слику "Битка код Марчана" насликао преко фреске Леонарда да Винчија "Битка код Ангијарија" којој се траг губи крајем 16. века.

Професор из Сан Дијега је убеђен да је Вазари сликао преко Леонардове фреске, између осталог и зато што се на слици налази натпис "тражи и нађи".

Одлука да се покрене полицијска истрага донета је након што је 400 научника и историчара уметности из целог света потписало петицију против истраживања Вазаријеве слике.

Добродошлицу из Метрополитен опере ће до 5. маја слушаоци Другог и Трећег програма Радио Београда моћи да чују сваке суботе, тачно у 19.30.

Нова сезона директних преноса из Метрополитена отпочела је Хендловом опером Роделинда, делом које никада није извођено у Београду. И већ та чињеница довољно сведочи у прилог ексклузивности тих преноса.

Ксенија Стевановић, уредник Трећег програма Радио Београда каже да се размена унутар Европске радиодифузне уније често користи и да је Радио купио пакет "Еуроопера – Мет сезона".

"Ми смо имали ту срећу да купимо тај пакет и у оквиру тог пакета налазила се и Метрополитен сезона. И онда смо одлучили да смогнемо снаге и кренемо у што више преноса из Метрополитена", истиче Ксенија Стевановић.

Уз чињеницу да ће слушаоци ове сезоне моћи да чују највеће звезде оперске сцене попут Ане Нетребко, Натали Десе, Андреаса Шола, Дмитрија Хворостовског, на програму су поред италијанских и две Вагнерове опере као и дела руских и чешких композитора.

Уз савршену тонску продукцију, интервјуе са певачима, објашњења сижеа опера и описе сценографије и костима, биће то као неки нови прозор у свет опере – у свет опера које се ретко изводе или никад не изводе у Београду.

То је један од одабраних пројеката које, у оквиру програма "Подршка цивилном друштву", финансира Европска унија.

Радња представе догађа се у Босни – а могла би да се догоди и у салонском стану у Београду. Представа се бави темом породичног раскола, да ли продати једини иметак, а у овом случају је то бунар и здрава вода, или одбити понуду светских трговаца срећом.

Главна страхота је тортура доминантне мајке над снахом друге вере и добрим сином.

Радионица "Интеграције" и Фонд "Круг" су у потрази за сензибилнијим гледаоцем. Глумац Мики Манојловић, у име Радионице "Интеграције", рекао је да траже гледаоца који ће да препозна проблем који има у својој кући, а који, свакако, постоји у нашем друштву, односно све врсте проблема који могу бити сакривени иза породичних односа.

Ауторка комада рођена је у Бихаћу, школу је завршила у Босанском Петровцу, глуму и драматургију у Новом Саду и Београду.

Писац Радмила Смиљанић каже да је нешто из овог комада и сама проживела, али да је и један део домаштала.

Бунар је режирао Егон Савин који је, баш на сцени "Култа" остварио неке од својих најрадикалнијих режија. Савин је рекао да из сваке реплике и сваке сцене зрачи нека врста истине и непосредног животног искуства.

У беспрекорној подели са Радмилом Живковић у улози мајке, Јово Максић, као син, дао је више него што је написано.

Милена Дравић добитница је три Ћурана, 1987. за улогу у представи Птиц и птица у извођењу београдског Звездара театра, 1998. године за улогу у представи Ћелава певачица Крушевачког позоришта и 2011. за представу Београдског драмског позоришта Харолд и Мод.

Према речима Добрице Милићевића, Милена Дравић је "заштитни знак глумачке професије у нашој земљи, примадона играног филма, најомиљенија глумица у великој Југославији, велики телевизијски шоумен, а иза ње су остале и антологијске позоришне улоге".

Награда за животно дело на "Данима комедије" додељује се од 2001. године. Први добитник био је Миодраг Петровић Чкаља, док је на овогодишњим "Данима комедије" Златни ћуран уручен Душану Ковачевићу.

Идеја да се одржи целовечерњи концерт музике из серије привукла је многобројну публику, наравно, и угледне званице. Заинтригирани су били и сви сарадници композитора Сање Илића који су учествовали у припреми концерта.

Аранжер и диригент Александар Седлар каже да му је задатак да препева демо снимке за синфонијски оркестар био веома интересантан.

Најлепше теме из серије изводили су Ансамбл војске Србије "Станислав Бинички", Хор певачког друштва "Станковић" и многи занимљиви солисти.

Пратећи радњу серије, музика је дошла и до самосталног живота, а захваљујући свим музичарима, на најлепши начин је оживела и у уху сваког посетиоца.

Фоаје Центра "Сава", као и велика дворана тог здања били су испуњени до последњег места. Окупили су се љубитељи балета, они који не пропуштају долазак великих имена, али и професионалци - балетски уметници. И много девојчица, међу којима се можда крије нека нова Светлана Захарова.

Циљ оргназитора, Министарства културе Србије и Центра "Сава", да подрже балетску уметност у потпуности је остварен.

"Да први корак смо већ учинили. Ја сам позвала на свој гала концерт балетски ансамбл Народног позоришта, и тако, то је један почетак", каже Светлана Захарова.

А почетак је подразумевао заједнички наступ у другом чину балета "Лабудово језеро" Петра Илича Чајковског. На сцени су били Захарова и њен партнер Јевгениј Иванченко и читаво јато београдских лабудица.

И већ овај заједнички наступ потпуно је очарао публику која је потом имала прилику да види и наступе Светланиних пријатеља као и њене познате дуете и соло тачке, Смрт лабуда или ватрену Кармен. Била је то перфекција, лакоћа и елеганција у освајању простора - једноставно Светлана Захарова!

Музеј града Београда добио је зграду 2006. године, која сада чека на адаптацију. Музеј историје Југославије има зграду и ради, али нема сталну поставку. Поставља се питање када ће Београд, уместо затворених, постати град отворених музеја.

Када је у Народном музеју 1995. године украдена Реноарова слика "Купачица", скинута је поставка стране уметности и публика је од тада није видела. Четири године касније, због бомбардовања, склоњена је цела археолошка збирка и никад више није враћена.

А онда је Народни музеј и званично затворио врата 2003. године. После вишегодишњег рада и инсистирања на нереалном пројекту реновирања Музеја, урађен је нови план адаптације, па је 2010. године обећано релативно брзо отварање музеја.

Бивши министар културе Небојша Брадић раније је рекао да би радови требало да трају 20 месеци и да очекује  да Народни музеј буде отворен 2012. године. Ипак, на прагу 2012, реновирање музеја још није ни почело.

Председник Управног Одбора Народног музеја Бранислав Митровић подсећа да динамика реконструкције Народног музеја није настављена, али да су планови још увек амбициозни.

Када је затваран Музеј савремене уметности, речено је да ће његова адаптација бити релативно брза.

Секретар Музеја савремене уметности Снежана Марјановић рекла је 2007. године да би уз обезбеђена средства реконструкција трајала осам месеци, евентуално годину дана. Од тада су прошле више од четири година.

Да ли је било новца, када, колико и где је утрошен, ствар је Министарства културе. Извесно је једино да је музеј и даље затворен.

Душан Оташевић, председник Управног Одбора Музеја савремене уметности, каже да "сви чекају боља времена".

После много година, више планова и министарстава, није једноставно размрсити чија је ово одговорност.

Министар културе Предраг Марковић не жели да улази у испитавање ко је крив што Народни музеј не ради већ десет година јер, како каже, "читав низ фабрика не ради".

Музеји, дакле, остају и даље затворени - на неодређено време.

Захарова се пре девет месеци остварила и у улози мајке, а публику додатно одушевљава што се тако брзо након порођаја вратила на сцену.

"Нисам имала намеру да се вратим након шест месеци или годину дана, али пошто сам се ужелела сцене, одлучила сам да вежбам. Кад сам већ била у доброј форми, а то је било после три месеца, играла сам на гала концерту у Лондону који је био посвећен Галини Улановој", рекла је Захарова.

Осим као примабалерина асолута, што је највише знање које интерпретаторка класичног балета може достићи, Захарова је била позната и као депутат у руској Думи. Међутим, у недељу, када се одржавају избори за нову Думу, њено име неће бити на листи кандидата.

"Овог пута сам одлучила да се не кандидујем за посланика Думе, због тога што сам постала мајка и што сам пожелела да се више бавим игром и стваралаштвом. Схватила сам да су балет и парламент две врло сложене професије, а ја сада само желим да играм и што чешће виђам своју ћерку", додала је Захарова.

Право са аеродрома дошла је у Министарство културе Србије, које је у циљу подстицања балетске уметности код нас, подржало долазак велике уметнице. Самим тим је успостављена и сарадња са Балетом Народног позоришта.

"Желели смо да пружимо прилику београдској публици да присуствује једној јединственој представи и види највећу балетску уметницу нашег времена, али и да подстакнемо сарадњу у области уметности између руских уметника и нашег Народног позоришта", рекла је Снежана Стојановић Плавшић, државна секретарка у Министарству културе и информационог друштва.

Ово је прилика за наше балетске професионалце да изблиза виде креације ове уметнице, али пре свега за публику, која има прилику да ужива у овом вансеријском таленту.

Читав пројекат биће реализован заједно са Заводом за уџбенике. Директор Службеног гласника Слободан Гавриловић каже да је обавеза Гласника да сакупи и објави Винаверов опус подсетивши да је мото те куће "чувар прошлости и весник будућности".

Гавриловић је захвалио уреднику проф. др Гојку Тешићу што се више од три деценије бавио Винавером показавши велику посвећеност чувању успомене на тог великана српске културе.

Директор Завода за уџбенике Милољуб Албијанић подсетио је да је Завод до сада објавио већи број изабраних или сабраних дела српских великана на свим пољима науке и уметности, од Николе Тесле и Милутин Миланковића, до Николе Рота и Милоша Ђурића, којима ће се сада прикључити и Винавер.

Представница породице Винавер, снаха Нада, испричала је читав низ занимљивих и драгоцених анегдота из живота есејисте, критичара (књижевни, музички, позоришни, ликовни), полемичара, пародичара, песника, преводиоца с немачког, енглеског, руског, шпанског, пољског, италијанског, приповедача и путописца, новинара и репортера, књижевног историчара, уредника о коме се истовремено зна пуно, али о неким његовим активностима се на зна ништа.

Нада Винавер је захвалила Тешићу што је стрпљиво и са великом оданошћу одржавао у животу сећање на Винавера. Тешић је изјавио да се овим остварује његов животни сан да прикаже у пуном сјају најевропскијег интелектуалца модерне српске књижевности и културе XX века.

"Винавер је блиставо име српске модерности, магична стваралачка појава српске авангарде, језички маг и чудотворац, преносилац вредности које су светској и европској поетској модернистичкој традицији најсветије, најплодотворније, најживље у матици највреднијега", констатовао је Тешић.

"Његов повратак у матицу српске културе у новом веку је исправљање велике, неопростиве неправде", закључио је Тешић.

Музику најзначајнијег српског композитора Стевана Мокрањца извешће Биг Бенд РТС-а, Мешовити хор РТС-а и Народни оркестар РТС-а, са диригентима Иваном Илићем и Станком Јовановићем.

Сваког радног дана Александра Паладин, уредница емисије "Сусретања" поздравља слушаоце Првог програма Радио Београда и информише их о свим музичким збивањима у Београду и шире. Током протеклих 30 година ову емисију уређивале су и водиле наше еминентне медијске личности.

Емисија је постепено еволуирала и с обзиром на то да се емитује у оквиру Информативног програма Радио Београда прерасла у својеврстан дневник класичне музике.

"То што Радио обавља је једна од функције јавног сервиса. Дакле, да обавести, али и да образује оне који не знају пуно о класичној музици, а затекли су се на нашим таласима", каже Ђорђе Влајић, главни и одговорни уредник Првог програма Радио Београда.

Скоро да нема уметника чији наступ није забележен и коментарисан у овој емисији, и скоро да нема младог уметника коме на старту "Сусретања" нису пружили подршку.

"Сусретање" је емисија која се труди да представи уметничку музику онако како захтевају савремени медији, да будемо актуелни и да наше слушалиште буде од најмлађих до најстаријих", каже Александра Паладин, уредник емисије "Сусретања".

Посетиоци ће имати прилику да чују познате композиције "Тихо ноћи", " 'Ајде, Като, "На студенцу", "Кроз поноћ нему", "Салаш у Малом риту", "Плава птица", "Заборављени" и многе друге, док ће концерт завршити песмом "Молитва" коју ће чланови хора извести на руском, италијанском, мађарском, немачком, енглеском, ромском, српском и знаковном језику.

Дечији хор "Исон" основан је 21. новембра 2004. за школске светосавске приредбе, а први званичан наступ имао је 27. јануара 2005. године, на Дан Светог Саве, током свечане академије Школе за основно и средње образовање "Милан Петровић".

"Исон" окупља децу са инвалидитетом и сметњама у развоју из школе "Милан Петровић", наставнике и професоре ове школе, као и ученике и професоре других школа.

Хор данас чини 98 чланова, од тога 50 сталних, а нови певачи се констатно придружују.

Волф (1929-2011) је у младости живела и радила у некадашњој Источној Немачкој, а њена дела бавила су се животом и идеалима у социјалистичкој држави.

Временом је постала је жестоки критичар Источне Немачке и придружила се масовним демонстрацијама које су 1989. године довеле до пада Берлинског зида.

Награђена је 2010. године престижном немачком наградом Томас Ман за документовање "борби, надања и грешака њеног доба".

Позната је по књигама приповедака "Московске приповетке" и "Размишљања о Кристи Т", као и романима "Подељено небо", "Без места. Нигде", "Шта остаје", "Медеја, Гласови", "Од крви и меса".

Њена дела преведена су на све важније светске језике, а по неким романима су снимљени и филмови.

Свечано уручење награде уприличено је у организацији Европске комисије у хотелу "Плаза" у Бриселу, наводи у саопштењу издавачка кућа "Архипелаг".

Јелени Ленголд је награду уручила европска комесарка за културу и образовање Андрула Василиу.

"Највише сам захвална јунацима својих књига, јер су ме све ове године водили тим мојим путем. Иако неки тврде да они не постоје, ја их вечерас осећам крај себе. И осећам да су срећни и поносни на мене, иако сам неке од њих чак и убила", рекла је Јелена Ленголд у говору на свечаности.

Српска књижевица је Европску награду за књижевност добила за књигу прича Вашарски мађионичар.

Свечаности је присуствовало више од 300 званица из Европе, међу којима су били холандска принцеза Лорентин, посланица Европског парламента Дорис Пак, потпредседник Владе Србије Божидар Ђелић и пољски министар културе Богдан Здројевски.

Европска награда за књижевност установљена је 2009. као подршка представљању, превођењу и објављивању савремене европске књижевности. Добитницима припада и по 5.000 евра новчане награде.

Поред Јелене Ленголд, овогодишњи добитници Европске награде за књижевност су црногорски писац Андреј Николаидис, Калин Терзијски (Бугарска), Томас Змескал (Чешка), Костас Хацијантонију (Грчка), Офејгур Сигурдсон (Исланд), Инга Золуде (Летонија), Ирен Ниг (Лихтенштајн), Имануел Мифсуд (Малта), Родан ал Галиди (Холандија), Цилер Илхан (Турска) и Адам Фулдс (Велика Британија).

После вишедневних расправа, учесници конференције додали су престижном попису 19 нових традиција, укључујући јужнокорејску технику ткања рамије, турски месни специјалитет кескек и француски стил јахања.

Ту су још и кипарски импровизовани песнички дуел Сиатиста, нијемо коло из далматинске Загоре и славонски бећарац.

Унескова листа нематеријалне културне баштине сада броји више од 200 традиција.

Листа, која се од 2009. сваке године проширује, треба да подстакне веће поштовање за културну разноликост, истиче се у саопштењу Унеска.

Земље чије традиције доспеју на ову репрезентативну листу добара која нису угрожена и не прети им нестанак стичу извесни престиж који им помаже у подстицању домаћег туризма.

Постоји, међутим, и категорија која је резервисана за традиције којима прети нестанак и којима је неопходна посебна пажња како би биле очуване.

Овој категорији, у коју је од 2009. стављено свега 16 културних добара, придодато је 11 нових традиција међу којима су монголске фолклорне песме, уметност приповедања кинеске етничке мањине Нанајаца, традиционални индонежански плес саман (плес хиљаду руку), маварске епске песме из Мауританије, бразилске додоле Јаоква и вијетнамско Ксоан певање.

Уврштено је и тајно друштво Коредугав у Малију, ирански древни облик драмског приповедања Накали и изградња и пловидба традиционалним бродовима који су били коришћени у Заливу.

Више од двеста квадратних метара поставке, за коју су коришћени материјали из Легата Иве Андрића, распоређено је у згради београдског аеродрома, кроз који годишње прође око три милиона људи.

Путници ће моћи да се упознају са Андрићевим радом у дипломатији пре Другог светског рата кроз фотографије, документа и рукописе о градовима у којима је живео и о којима је писао.

Андрић је више од 20 година био у дипломатској служби Краљевине Југославије и боравио у Риму, Паризу, Букурешту, Мадриду, Бриселу, Марсеју, Женеви.

Министар културе, информисања и информациног друштва Предраг Марковић рекао је да изложба представља део обележавања јубилеја живота и рада Иве Андрића, које је у сарадњи са истарством споводи Музеј града Београда.

"При доласку на аеродром, кад пролазите поред гејтова и кад чекате свој пртљаг, имате довољно времена да се упознате са оним чиме вас ова земља дочекује", рекао је Марковић.

Марковић је подсетио да се ове године обележава 50 година од доделе Нобелове награде Андрићу.

"Захваљујем се аеродрому што смо добили могућност да три милиона људи у важним тренуцима свог живота, када негде путују или од некуд долазе, могу да се упознају са делом и да тиме почне оно до чега нам је стало, а то је поновно читање Иве Андрића", рекао је Марковић.

Аутор изложбе је кустос "Музеја Иво Андрић" Татјана Корићанац, а дизајнер изложбе Драгана Лацмановић. 

У 2011. години се навршавају два јубилеја Иве Андрића, сто година од објављивања његовог првог књижевног рада у часопису "Босанска вила" и 50 година од доделе Нобелове награде за књижевност.

Више од 100 новинара пратило је манифестацију, "Дани српског филма" постали су главни културни догађај у Москви уз присуство Емира Кустурице на свечаном отварању и изненадног доласка Никите Михалкова.

У "Художественом кинотеатру" у самом центру града резервисаном за уметничке филмове до 27. новембра приказује се осам филмова.

Кустурица каже да док је студирао филмску школу добијао је задатак да направи филмску причу. Најлакше му је било да се снађе тако што би узимао Чеховљеву књигу прича и формирао филм на основу ње.

Док је Кустуричина најава да ће нови филм ''Како нисам снимио Злочин и казну'' снимати у руско-српској продукцији отворила разговоре о сарадњи филмаџија, у Москви је договорено ангажовање археографа Народне библиотеке Србије, библиотека у Москви и Петрограду и Историјског музеја Москве.

Руски министар културе Александар Авдејев каже да желе што бољи увид у српско стваралаштво и планирају за следећу годину боље финансирање и више културне размене.

Министар културе Србије Предраг Марковић каже да у оквиру српских културних манифестација кулминирају дани филма где је фантастичан одзив публике на имена наших редитеља и глумаца.

"Данима српског филма" се завршава представљање културе Србије у Русији, које је почело 15. септембра у Санкт Петербургу концертом Слободана Тркуље и "Балканополиса", а настављено изложбама "Светско наслеђе - Србија" и "Толстој и Достојевски у српској култури".

Селектор фестивала, театролог Владимир Путник, од пријављене 31 представе, одабрао је седам које ће учествовати на Фестивалу.

Белопаланачка публика имаће прилику да 26. новембра види представу "Мулен руж" Аматерског позоришта "Бранислав Нушић" из Шида. Наредне вечери наступиће Културни центар "Радоје Домановић" из Раче са представом "Љубинко и Десанка".

Затим ће наступити и Омладинско аматерско позориште "Крушка" из Крушевца са представом "Тамна је ноћ", позориште "Театрум арт лигнум" из Београда са представом "Секунд и 35 стотинки" и Аматерско позориште младих из Ивањице са "Госпођом министарком".

Последња такмичарска представа "Буба у уху" Театра 5 из Београда биће изведена 1. децембра.

У ревијалном делу ФОС-а биће приказане две позоришне представе 2. децемнра "Док чекамо Годоа у извођењу Копродукција Биљане Раденковић и Академског позоришта СКЦ-Ниш и 3. децембра представа "Растибуђилизоване клејбезабле" Театра "Лево" из Београда.

"Велико ми је задовољство што ће Бела Паланка по трећи пут бити домаћин омладинског фестивала. Предходне две године су доказале да избор добрих сарадника и добра организација доносе позитиван резултат. За ралику од прва два фестивала када смо се бавили проблемима младих, ове године публици ће бити понуђене веселије теме, тако да очекујем да Трећи фестивал обележи хумор и оптимизам", рекао је Драган Јоцић, менаџер Фестивала.

Чланови жирија су Биљана Раденковић, глумица и редитељка из Ниша и Слободан Крстић, позоришни критичар из Ниша, док ће председник жирија бити глумац и пантомимичар Марко Стојановић, који ће се са младим глумацима из Србије и младима из Беле Паланке дружити и на радионицама које су ове године новина на овом фестивалу.

Покровитељи фестивала су: Министарство културе Србије, Министарство омладине и спорта и Општина Бела Паланка, а организатори су Канцеларија за младе Бела Паланка, Средња школа "Никета Ремесијански" и Центар за културу Бела Паланка.

Управник СНП-а Александар Милосављевић рекао је да је представа својеврсни спектакл који траје четири сата, јер је у њеној реализацији учествовао ансамбл од 60 људи.

"Чињеница је да СНП, као субвенционисано позориште, треба да поставља овако велике представе, јер у тешким финансијским временима за културу једино ми можемо да изнесемо овако велике пројекте", рекао је Милосављевић.

Режисерка Вида Огњеновић рекла је да током драматизације није актуелизовала текст и није га пребацила у садашње време, али да се представа одиграва у моменту када се у Србији дешавају "неке нове сеобе".

"Представа је направљена у моменту када је 24.000 Срба са Косова затражило од Русије држављанство и тако се тема сама уписала у нашу садашњост", рекла је Огњеновићева. 

Глумац Бранислав Лечић, који тумачи улогу Вука Исаковича, рекао је да су сеобе симбол овог времена у којем сваких десет година Срби доживљавају да се селе или из бивших земаља СФРЈ или у иностранство, што доноси тешке емоције и ломове.

"Дубоко ме дирнуло то што је тема тако актуелна. То је данас наш живот и скоро свака породица ће моћи да каже да баш о томе размишља и да изговара баш те реченице које ће чути на сцени", додао је Лечић.

Глумац Небојша Дугалић рекао је да је у лику Павла Исаковича садржана целокупна судбина једног народа, пошто он осликава и меланхолију и тугу, те његов лик заправо одзвања у свим осталим ликовима.

Радња романа "Сеобе" догађа се средином 18. века, у време када су предели на којима су живели Срби били под утицајем четири велике силе - Отоманске империје, Аустрије, Русије и донекле Пруске.

У то време Срби немају своју државу и растрзани су између верности Аустрији, од које могу имати конкретне добити, и Русије на коју се ослањају емотивно и за њу их везују верске и културне сличности.

На концерту ће бити изведене јуначке епске песме које се традиционално певају уз гусле. Модерни гусларски перформанс на једноструном гудачком инструменту извешће Вељко Ђурановић.

Лирску песму из села Милатовца у Хомољу (источна Србија), певаће Светлана Стевић-Вукосављевић, жетелачку песму из Шумадије певачка група "Моба".

Чобанску и рабаџинску свирку и Левачко коло на двојницама извешће Милован Матић, лирске песме са Косова и Метохије певаће Срђан Асановић, а љубавне песме из Шумадије ученице Музичке школе Мокрањац.

Лирске песме градске провенијенције из Војводине и родољубиву песму шаљивог садржаја из Бачке уз велике трогласне војвођанске гајде извешће Максим Мудринић, шаљиву сеоску песму из источне Србије извешће певачка група "Видовдан", а старинску рабаџијску (путничку) песму из околине Ужица певаће Бранко Тадић, солиста групе "Видовдан".

Банијски дрмеш, свирка уз игру, на тамбури трожици свираће Сава Путник, а на на новијем типу двојне свирале, фрулници, свираће Милован Матић.

У Галерији "Кловићеви двори" изложено је четрдесетак слика на платну и дрвету, насталих између 1450. и 1590. године, а међу њима се истичу ремек-дела најзначајнијих италијанских сликара 15. и 16. века, Тицијана, Тинторета, Белинија, Веронезеа и других.

Та дела била су насликана за наручиоце из Хрватске, бискупе и опате, племиће, поморске трговце и хуманистички образоване појединце, у време док уметници нису били познати.

Међу делима из црквених ризница су и слике позајмљене од галерија, музеја и приватних збирки широм Хрватске, као и из Штросмајерове галерије Хрватске академије наука и уметности.

На изложби су приказана изузетна уметничка дела од сребра. Дамски тоалетни прибор, рад париске куће "Окак", из друге половине 19. века један је од најдрагоценијих сетова у оквиру збирке.

"То је први пут да се у Краљевском двору представља део дворске збирке сребра, која се чува у дворском комплексу. То је негде око седемдесет премета из колекције, која до сада није виђена у јавности", каже ауторка изложбе Биљана Црвенковић.

Раскошни сребрни предмети са позлатом у комбинацији са драгим и полудрагим камењем, слоновачом, кристалом, поред високог квалитета јувелирске израде и уметничке вредности, на себи носе и историјске трагове – промене симбола власти.

Нажалост, део колекције сребра нестао је током Другог светског рата, када је краљевска ризница опљачкана. Како није била пописана нити је имала фотодокументацију, не зна се ни број ни изглед несталих предмета.

Изложено краљевско сребрно посуђе не користи се, већ се чува у депоу и представља вредан део српског културног наслеђа.

Музичке теме за ову серију компоновао је Сања Илић, а изводиће их велики ансамбл, док ће цео програм имати карактер позоришне представе, најављено је на конференцији за новинаре.

РТС ће снимити концерт и у плану је да се емитује у току новогодишњих празника.

Најлепше музичке теме које су пратиле радњу серије изводиће Уметнички ансамбл Војске Србије "Станислав Бинички", хор певачког друштва "Станковић" и многобројни солисти.

Посетиоци ће чути и ретко коришћене инструменете попут цимбала и панове фруле и, наравно, изузетне гласове Сузане Шуваковић Савић и Невене Париповић.

Дириговаће Александар Седлар, а редитељ програма је Ирфан Менсур. Према речима Радоша Бајића, концерт ће бити испуњење још једног сна екипе која је реализовала серију и својеврсно спуштање завесе на представу која траје од октобра 2006, када је почело снимање.

"Најважније ми је да публика ужива, да покушамо да им живот учинимо лепшим, макар на један дан. Времена су лоша, али су права за хумане ствари", каже композитор Сања Илић.

У складу са хуманом мисијом ове серије у подизању свести људи у борби против рака, сав приход од продаје улазница намењен је Институту за онкологију и радиологију Србије.

На концерту су наступили виртуоз на виолини Синиша Златић, примадона Сузана Шуваковић Савић и трубачки оркестар Дејана Петровића.

"Ово је први пут да се српска труба коначно чује у Европском парламенту. Сада је дошло време за пријатније тонове са Балкана", рекао је Дачић.

Концерт на коме су трубачи свирали мешавину традиционалних српских, руских, али и поп мелодија изазвао је велико интересовање европских посланика.

Дачић је рекао да Србија треба да постане чланица Европске уније, а да је по својој култури она то већ одавно.

"У Европску унију улазите само ако сте поносни на своју културу и на свој народ", рекао је Дачић.

У уводу на представљању монографије, прочитане су две Андрићеве песме "У сумрак" и "Блага месечина", објављене у листу "Босанска вила" пре тачно 100 година.

Академик Матија Бећковић рекао је на промоцији да је Андрић изабрао на ком ће језику писати, као и да је све подредио једином циљу, писању.

Бећковић је рекао да је Андрић уздржано примио вест да је добитник Нобелове награде, како је додао, вероватно у страху због онога што је могао да изазове коначни тријумф његовог дела.

Према његовим речима, Андрић се клонио и уздржавао од тумачења својих књига и препуштао је другима да објашњавају његове радове. Истичући да Андрић никада није говорио ни о сопственом пореклу,  Бећковић је подсетио да су објављивани различити датуми и  године,  као и место његовог рођења, које тај писац није покушавао да исправи.

"Не бих се изненадио ако би се испоставило да у монографији има свих Андрићевих фотографија и докумената, осим његових оца и мајке", констатовао је Бећковић. 

Аутор Јован Делић рекао је да је техничком грешком са корица монографије у штампи изостало његово име и презиме, али да је то потпуно у складу са Андрићевим примером.

Делић је рекао да је Андрић "часно проживео искушења историје", а да је поред осталог написао најбоље есеје у српској књижевности и изговорио једну од најбољих беседа на додели Нобелове награде.

Књигу о Андрићу и његовом делу у луксузној опреми и богато илустровану фотографијама, објавили су "Православна реч" и Музеј града Београда.  Нобелова награда за књижевност Иви Андрићу уручена је у Стокхолму 10. децембра 1961. године.

Манифестица је отворена изложбом радова нашег прослављеног сликара из Сомбора Саве Стојкова, који се убраја међу 100 најзначајнијих сликара данашњице.

Посетиоци парламента моћи ће да виде 25 слика на којима су осликани предели Бачке.

Изложбу под називом "Хоризонти равнице", посетио је велики број посланика Европског парламента.

Иначе, мали број уметника имао је могућност да представи себе и своју земљу у концертној сали у Бриселу.

У току данашњег дана музичар и првак трубе Дејан Петровић представиће изворно музицирње,а наступ ће имати и првакиња београдске опере Сузана Шуваковић Савић.

Тиме је завршен дводневни програм обележавања Дана Народног позоришта (22. новембра), основаног пре 143 године.

У фоајеу реконструисане сцене драмска првакиња Ксенија Јовановић открила је плочу са именима свих досадашњих добитника награде "Раша Плаовић".

Признање са именом тог великана српског глумишта додељује се од 1988. године, а први га је понео Петар Банићевић.

Публици, у којој су биле угледне личности јавног и културног живота, обратили су се министар културе Предраг Марковић, управник Народног позоришта Божидар Ђуровић и директорка драме Молина Удовички Фотез.

Изложба "Србија, земља фресака", коју чине 32 експоната, током читаве године боравила је у Италији. Најпре у Фиренци, па онда у Риму, а тренутно се налази у Витербу.

Током двомесечног боравка у Цркви Санта Кроче у Фиренци, изложбу је видело више од 30.000 посетилаца, чиме је оборен рекорд посећености гостујућих изложби у тој цркви. Управо зато, њен старешина затражио је да део изложбе остане у њиховом трајном власништву.

"Заиста смо поносни, јер је наш посао прављење спона између култура, презентација наслеђа које се налази у нашим збиркама и наслеђе које Србија баштини", рекла је Татјана Цвјетичанин, директорка Народног музеја у Београду. 

Фиренца је град који врви од туриста током читаве године. Само у Цркву Санта Кроче у којој се налазе фреске чувеног Ђота и у којој су сахрањени Микеланђело, Галилеј, Макијавели и Росини, годишње обиђе више од милион посетилаца.

"Турузам и култура су веома повезани. И сама чињеница да је део изложбе уврштен у сталну поставку значи да су то изузетно вредни предмети које ће, када неко види на изложби, сигурно пожелети да види и у оригиналу", рекла је Љиљана Черовић из Туристичке организације Србије.

Фреске из православних манастира Русије и Србије све више побуђују пажњу стручне јавности широм света.

Изложба која ће крајем новембра бити отворена у Фиренци, на најбољи начин проносиће славу српског фреско-сликарства.

Доајен српске кинематографије пратио је рад Јиржија Менцла на припреми опере Заљубљен у три наранџе, коју је, почетком ове године, славни чешки редитељ поставио у корежији са управником Народног позоришта Божидаром Ђуровићем. Филм траје 55 минута, а пројекцији ће, како је најављено, присуствовати оскаровац Менцл.

Вечарас ће, на Великој сцени бити представљена и фото-монографија Скривена лепота ауторке Дине Јонсен, у којој су, на више од сто страница, објављене фотографије чланова Драме, Опере и Балета, ентеријери зграде, дешавања иза кулиса.

Одабране фотографије из књиге биће изложене у фоајеима позоришта.

Сам Дан Народног позоришта, 22. новембар, биће обележен традиционалном академијом и доделом годишњих награда. На свечаној академији биће сумирани резултати остварени у претходној години и додељене награде за уметничке и радне резултате. Како је објављено, овогодишња добитница награде "Раша Плаовић" је глумица Наташа Нинковић.

У уторак увече отвара се адаптирана сцена "Раша Плаовић", у чијем ће холу ће бити откривена плоча са именима свих добитника награде која носи име великог српског глумца. Као прва премијера на адаптираној сцени биће изведена представа Зли дуси Фјодара Михајловича Достојевског, у драматизацији и режији Тање Мандић Ригонат.

Отварањем изложба "Стеван Сремац, академик и академац" биће прослављена и прва годишњица рада Музеја Народног позоришта.

Народно позориште у Београду основано је 1868. године. Прва представа Ђурађ Бранковић изведена је 22. новембра те године у гостионици "Код енглеске краљице", која је била привремени дом националног театра до подизања зграде на данашњем Тргу Републике.

Председник САНУ Никола Хајдин оценио је, у поздравној речи, да је сваки проблем који заокупља друштво истовремено и проблем САНУ и да она тим проблемима треба да прилази полазећи од научних чињеница без икаквих других примеса.

Хајдин је нагласио да је "основни задатак Академије да анализира и изучава просветне проблеме на научној основи и да у том правцу јавно делује".

"Само укључивањем научног расуђивања можемо помоћи укупним напорима у том правцу. То је заправо наш задатак који у последње време према нашим могућностима и извршавамо", рекао је Хајдин и подсетио на други и много важнији задатак, који се састоји у схватању да је сваки проблем који заокупља друштво и народ у исто време и проблем Академије.

Присутнима се обратио и председник Србије Борис Тадић који је рекао да мисија те институције није да буде у служби дневне политике, нити да буде арбитар у сукобу интереса изван њеног домена, већ да остане оно што је и до сада била - стожерна национална научна и културна институција.

Тадић је истакао да јачање капацитета за укључивање Србије у међународне научне пројекте и заустављање одлива мозгова морају бити један од државних приоритета и задатака Српске академије наука и уметности.

"Не желимо да школујемо младе истраживаче за друге, од нас богатије, већ да овде створимо радне и животне услове, перспективу за њих, да првенствено овде остварују своје професионалне циљеве и потврђујући себе развијају и унапређују привреду, друштвени и културни живот у својој земљи", рекао је Тадић.

САНУ ће, како је рекао, наставити да доприноси изградњи богатијег, социјално уравнотеженог и солидарног друштва, тако што ће на научним принципима дефинисати проблеме и креирати атмосферу која ће довести до нових, дугорочних решења базираних на чињеницама и научном методу.

Министар просвете и науке Жарко Обрадовић рекао је да научно-истраживачка делатност, заједно са високим образовањем, мора имати улогу покретача свеукупних економских и друштвених промена и реформи у процесу у стварању друштва заснованог на знању.

Србија данас у изузетно комплексном цивилизацијском и друштвеном тренутку од своје научне елите и стваралаца очекује праве одговоре, рекао је Обрадовић и нагласио да САНУ мора бити један од носилаца привредног и друштвеног развоја Србије.

Министар културе, информисања и информационог друштва Предраг Марковић честитао је Академији рођендан и оценио да ће у будућности Академија остати конзервативна каква и треба да буде, али и да ће наћи начин да повезује младе људе и институције на пројектима и пословима који се морају завршавати.

Академици чине Академију и никада не смемо заборавити људе који су установили темеље наше државе, науке и уметности, рекао је Марковић и навео да је 170 година толика традиција да морамо бити свесни да је већа наша обавеза према Академији него њена према нама.

Централној прослави на Дан Академије присуствовали су и председница Скупштине Славица Ђукић Дејановић, потпредседници владе Божидар Ђелић и Јован Кркобабић, патријарх Иринеј, као и представници верских заједница, културних и научних институција и дипломатског кора.

У уметничком програму изведено је "Чудо у Шаргану" најмлађег академика Исидоре Жебељан.

Текстове првих чланова Друштва српске словесности - Јована Стерије Поповића, Симе Милутиновића Сарајлије, Вука Стефановића Караџића и Петра II Петровића Његоша, које је приредио академик Љубомир Симовић, читали су драмски уметници Наташа Нинковић, Гојко Шантић и Нeбојша Дугалић.

Годишњица је обележена и откривањем бисте Лазе Костића и отварањем изложбе "Академици - ликовни уметници, из уметничке збирке САНУ" а биће завршена сутра концертом камерне музике композитора-чланова САНУ у Коларчевој задужбини.

Манифестација ће се вечерас одржати у Београду, Суботици, Сомбору, Кикинди, Бечеју, Новом Саду, Бачкој Паланци, Инђији, Сремској Митровици, Руми, Панчеву, Смедереву, Зајечару, Лазаревцу, Ваљеву, Шапцу, Врању, Чачку, Јагодини, Лесковцу, Ужицу, Нишу, Новом Пазару, Зрењанину, Вршцу, Крагујевцу и Крушевцу.

Национална, професионална и аматерска позоришта, позоришта националних мањина, алтернативна позоришна сцена, културни центри, укључили су се у пројекат "Ноћ позоришта", који је део пројекта "Европска позоришна ноћ" (European theatre night), који подстиче позоришно стваралаштво широм Европе и приближава културне вредности широкој јавности.

Улазнице се продају по симболичној цени од 300 динара.

Овогодишња манифестација ће се, на националном нивоу, одржати и у Словачкој, Словенији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Чешкој и Хрватској, где је покренута пре три године.

Откривањем бисте, дела академика Николе Коке Јанковића, Лаза Костић "дошао на своје место, на коме га дочекује низ знаменитих песника - Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Војислав Илић, Алекса Шантић, Јован Дучић, Милан Ракић и све њих и све нас са горњег града гледа Деспот Стефан Лазаревић песник 'Слова љубве'", истакао је Симовић.

"'Слово љубве' Лазе Костића зове се зове 'Santa Maria della Salute'", рекао је Симовић, напомињући да се откривањем бисте наглашава једна од "магистралних линија нашег песништва почевши од Деспота Стефана Лазаревића до Лазе Костића" која повезује 19. и 20. век.

Својим схватањем поезије, језика и света Лаза Костић је толико отишао испред свог времена и толико је и данас жив и актуелан, толико подстицајан, чак и провокативан, истакао је Симовић, додавши да је Костић међу нама живо присутан да га читамо и доживаљавамо и као песника 21. века.

Глумац Гојко Шантић прочитао је, потом, песму Лазе Костића "Међу јавом и мед сном".

Лаза Костић је рођен 1841. године у Ковиљу у Бачкој. Након што је докторирао права, бавио се адвокатуром и био бележник и председник суда. Потом се одлучио је да се до краја свог живота бави књижевношћу, новинарством и политиком.

Костић је своје књижевно стварање почео у јеку романтизма поред Јована Јовановића Змаја и Ђуре Јакшића. Написао је око 150 лирских и 20-так епских песама, балада и романси, као и три драме, естетичку расправу, филозофски трактат и велику монографију о Јовану Јовановићу Змају.

Једна од његових најпознатијих дела су "Међу јавом и мед сном" и "Santa Maria della Salute".

Живојин Павловић је био један од аутора који није имао потребе да једном делатношћу допуњује или правда другу своју делатност, свака од њих је била потпуно савршена.

Имао је лакоћу да прихвати читав низ сивог и разложи на црно и бело, рекао је Марковић на откривању спомен обележја.

Живео је у добу, које је било толико сиво да је у својим књигама и филмовима морао да га разлаже на боје, до те мере да се они који су свему давали сиви тон уплаше и то назову 'црним таласом', рекао је Марковић.

Знао је да са истим разумевањем прикаже јунаке и на једној и другој страни, не осуђујући, већ само сликајући, схватавши да ћемо ми данас, навијати час за једне, час за друге јунаке, закључио је он.

Одломке из дневника Павловића читао је глумац Радош Бајић. Он је истакао да је дело Живојина Павловића толико велико, да ће се из њега тек учити.

"Мали је милион разлога да се овог изузетног уметника, ствараоца и човека сећамо, али је још више разлога да његова дела, даље и изнова, истражујемо и тумачимо", изјавио је књижевни критичар Драгољуб Стојадиновић.

Спомен плоча Павловићу је 15. коју Министарство културе Србије поставља истакнутим књижевницима на местима где су живели.

У Улици Мајке Јевросиме испред броја 39 свечаном откривању присуствовали су чланови породице, колеге, глумци и грађани, поштоваоци дела Павловића.

у Галерији САНУ је одржан је концерт на коме су изведене минијатуре свих композитора, академика САНУ.

На Калемегдану ће сутра бити откривена биста Лази Костићу, а у галерији САНУ биће отворена изложба Академици ликовни уметници на којој ће бити изложена дела из Уметничке збирке САНУ.

Дан Академије биће обележен програмом у Свечаној сали САНУ 19. новембра, беседом председника САНУ академика Николе Хајдина, поздравним говорима председника Бориса Тадића, министра просвете и науке Жарка Обрадовића и министра културе, информисања информационог друштва Предрага Марковића.

У уметничком програму биће изведена композиција најмлађег академика, дописног члана САНУ Исидоре Жебељан: Чудо у Шаргану, песма за обоу и виолину, академика Дејана Деспића Пер дуе, за обоу и виолину. Музику ће извести Јулија Хартинг, виолина и Борислав Чичовачки, обоа.

Академик Предраг Палавестра подсетиће на почетке САНУ, а академик Љубомир Симовић приредио је текстове првих чланова Друштва српске словесности Јована Стерије Поповића, Симе Милутиновића Сарајлије, Вука Стефановића Караџића и Петра Петровића Његоша које ће говорити драмски уметници Наташа Нинковић, Гојко Шантић и Небојша Дугалић.

Обележавање 170 година постојања САНУ завршиће се концертом камерне музике композитора чланова САНУ 20. новембра у Великој сали Коларчеве задужбине.

Нинковић је награђена за улогу Хеде Тесман у представи "Хеда Габлер", по тексту Хенрика Ибзена и у режији Снежане Тришић.

Жири у саставу: Ивана Димић, Небојша Ромчевић, Радослав Миленковић, Светлана Бојковић и Борис Комненић већином гласова донео је одлуку о лауреату за сезону 2010/2011.

Поред Нинковићеве, кандидати за награду били су Драган Мићановић, Игор Ђорђевић, Небојша Дугалић, Никола Ристановски и Хана Селимовић.

Награда ће бити уручена у уторак, 22. новембра, на свечаности која ће се одржати на Великој сцени поводом 143 године рада Народног позоришта.