"Можда баш зато што је историја нашег народа тако древна и тако препуна догађаја који наш народ чине поносним, а понекад и тужним, можда баш зато су ратови за ослобођење Србије, српско-турски ратови, ратови без којих не би било Берлинског конгреса, ратови без којих не би било ни самосталне српске државе, 140 година након њиховог војевања, сасвим неправедно скоро заборављени. О њима знамо мало", рекао је Вулин, отварајући изложбу у присуству начелника Генералштаба ВС генерал Љубиша Диковића.

Према његовим речима, прошло је само 140 година "у историји нашег древног и стрпљивог народа, а ми смо дозволили себи да о српско-турским ратовима с краја 19. века не знамо скоро ништа", наводи се у саопштењу објављеном на сајту Министарства одбране.

"Заправо знамо, али у времену које је окренуто само себи, окренуто само времену које траје, у времену у којем су праве вредности често заборављене, допустили смо себи да не учимо своју децу како је Србија постала независна, како је извојевала своју слободу", рекао је Вулин.

Министар је нагласио да је реч слобода она која одређује српски народ, његово сећање, прошлост, али и будућност.

"Напустимо ли сан о слободи, заборавимо ли његову вредност, престанемо ли да будемо спремни да платимо сваку цену да бисмо били слободни, онда не можемо да се надамо будућности у којој вреди живети и у којој вреди трајати", рекао је Вулин.

Он је додао да је, управо због тога, важна ова изложба и Војни музеј који, као је рекао, има сврху чак и у времену брзих информација, друштвених мрежа и екрана осетљивих на додир.

"Треба да доведемо своју децу, да им покажемо како су се ти, драги давни, скоро заборављени преци борили за њихово право да овде говоре својим језиком, да своју земљу зову по свом имену и да сами одлучују како ће у њој живети. Народ жељан слободе, народ је који не можете победити", истакао је Вулин.

У сваком сукобу који је уследио, рекао је он, српски народ показао је да је у стању да се избори за једину вредност коју нису могли да поделе ни са ким другим - за слободу.

Подсећајући на историју српско-турских ратова начелник Војног музеја потпуковник Градимир Матић истакао је да изложба има за циљ да посетиоцима приближи важне догадаје новије српске историје у оквиру шест композиција које сведоче о почетку решавања велике источне кризе и устанку српског народа.

"Више од сто репродукција фотографија и литографија са мотивима ратних попришта, портрети команданата српске војске, министара и дипломата Кнежевине Србије, као и савезника и турских војсковођа сведоче о прохујалим временима и бурним историјским приликама. Фотографије су снимали ратни дописници, фотографи и сликари аматери, који су махом стизали са добровољцима и слали вести са српско-турског ратишта", рекао је Матић.

Према његовим речима, приказани су и ретки примерци униформи, оружја, војне опреме, одликовања и повеља зараћених држава и савезника, као и неколико ретких сачуваних застава из тог периода.

Аутор изложбе је музејски саветник Војног музеја Анђелија Радовић, а поставка ће за све посетиоце у галерији Војног музеја бити отворена до 31. маја, додаје се у саопштењу министарства.

Жељко Лучић је једна од највећих оперских звезда данашњице и један од најузбудљивијих извођача великих романтичарских рола чија се тумачења, посебно Вердијевих ликова, сматрају неприкосновеним.

На програму концерта у Коларцу наћи ће се Вагнерова, Вердијева, Ђорданова, Респигијева музика али и дело "Зујте струне" које је компоновала Исидора Жебељан.

Концерт ће почети извођењем композиције "Шпица увертира" Александра Седлара која је писана специјално за јубилеј Радија Београда 2.

На конференцији за медије Скупштини града Београда, Лучић је данас напоменуо да ће својим наступом подржати прославу јубилеја Радио Београда 2.

"Чуо сам да се на таласима ове радио станице емитују оперске представе и много ми је драго због тога. У Београду сам после много времена и сваки долазак овде је веома емотиван за мене. Отишао сам из Србије пре 20 година и увек сам веома срећан када треба да се вратим у своју земљу. Ти први моменти непосредно по преласку границе су увек посебни за мене, али ме обухвати сета када треба да поново одем ван Србије. Такав је живот, шта ћу", казао је Лучић.

Врхунски уметник је напоменуо да је у Београд стигао преко родбинске везе.

"Моја супруга је сестра Радомана Кањевца који је сада главни уредник Радија Београд 2. Ми смо практично род, па сам овде преко везе. Радоман ме је позвао, пронашли смо термин и ето ме у Београду. Лепо ми је овде", казао је Лучић.

Светски признати баритон напомиње да је репертоар концерта у којем он учесвује захтеван али изузетно атрактиван за публику и протагонисте.

"Певаћу одломак из Вердијеве опере "Бал под маскама" као и арије из опере "Пајаци" Руђера Леонкавела и "Андреа Шеније" Умберта Ђордана", казао је Лучић.

Он је напоменуо да је за његов успех у свету најзаслужнија професорка Бисерка Цвејић.

"Школовање код професорке Цвејић је направило разлику у односу на моје колеге у иностранству. Када од такве величине као што је професорка Цвејић успете да узмете оно што је најбитније и најважније онда имате простор за велики рад како би досегли успех. Без великог рада једноставно нема успеха. Истина је да успех зависи од 10 процената талента и 90 процената рада", казао је Лучић.

Према његовим речима свака сцена на којој је наступао за њега је удобна.

"Свој посао много волим и свака за сцена је за мене место где могу да дам све од себе", казао је Лучић.

Врсном уметнику у свету из Србије највише недостају неки домаћи производи.

"То су аутентични производи са аутентичним рецептима. Нико то по свету не прави као што то раде домаћини у Србији.

Посетиоци ће моћи да виде заветни шлем у бронзи из 7. или 6. века пре н. е, фигуру жене у теракоти из 4. века пре н. е, реплике златних пехара (15. век пре н. е), сликане керамичке вазе (6-5. век пре н. е), статуету "Ерос и Психа" (2. век пре н. е).

У Атини, 2. јуна 1954. године, на ручку који су грчки краљ Павле и краљица Федерика приредили у част Јосипа Броза Тита, као главни поклон уручен је бронзани шлем. 

Заузврат, Тито је краљевском пару поклонио пар коња, липицанера, са целокупном опремом. 

Првобитна намена овог шлема, тзв. коринтског типа, била је да то буде поклон, јер иако је шлем израђен у пуној ратничкој форми, због својих малих дименизија (висина 20 центиметара) није могао служити правој намени и зато се претпоставља да је израђен као заветни дар неком од античких светилишта.

Председник грчке владе, маршал Александар Папагос, поклонио је Титу 1954. античку фигурину од теракоте под називом "Играчица из Танагре", а заузврат је добио скулптуру "Дечак са рибом" Антуна Аугустинчића. 

Грчки краљ поклонио је Титу 1955. године верне реплике у злату чувених пехара из Вафија у Лаконији. 

Тито је свом госту даривао мапу са копијама фресака из српских манастира, као и гарнитуру за пушење, израђену у сребру и злату, украшену коралима. 

Аутентични пехари, чија се израда приписује критским уметницима, откривени су 1889. године, а чувају се у Националном археолошком музеју у Атини. 

Свих пет античких ваза поклони су грчких државника и дипломата. 

Вазу типа пелике је на броду "Галеб" Титу поклонио Константин Караманлис, председник грчке владе 1959., а он је уједно и дародавац лекита (сликана ваза мањих димензија) са представом Атене у борби са гигантом и младића у палестри. 

Дародавци киликса (плитка посуда за пиће) приликом посете Београду 1952. године били су чланови грчке парламентарне делегације, док је скифос (дубока посуда за вино) поклон који је Тито за 80. рођендан добио од грчког регента Папандопулоса 1972. године.

Статуета "Ерос и Психа" једна је од 68 античких теракота, које је Јосипу Брозу поклонио Извршни комитет Савеза комуниста Хрватске, 25. маја 1955. године. 

Аутори поставке су кустоскиња Катарина Живановић и музејски саветник Момо Цвијовић.

Фестивал организује Музичка омладина Новог Сада а Миа Дорошки из те организације је рекла за РТС да је то место сусрета уметника из више од 20 земаља.

Амбасадор је истакао да је претстојећа посета Вукосављевића Техерану веома значајна за природу односа две земље и да ће се на овај начин сарадња учврстити подвукавши да је остварен напредак у свим областима када је реч о билатералној сарадњи. 

Абдолахи је прецизирао да је посета иранских држављана Србији значајно порасла од када је уведена директна авионска линија између Београда и Техерана и да сви који су је посетили имају веома позитивну слику о њој. 

Српски министар је изразио задовољство због напретка у односима Србије и Ирана и напоменуо да треба непрестано да се учвршћују као и да је област културе главни алат за то. 

Нагласивши да је Србија чврсто опредељена да настави са Ираном у том правцу, Вукосављевић је констатовао да су Међународни сајам књига и Недеља српског филма у Техерану одлична прилика за продубљивање односа.

Српски министар је изразио иницијативу за покретањем међурелигијског дијалога са цил?ем да се јавност упозна са религијама које су веома блиске што је наишло на велико одобравање код амбасадора Ирана. 

Саговорници су се сагласили да су међусобне посете кључ за упознавање и разумевање два народа, саопштило је Министарство за културу.

"Сваки град, свака варош у Србији морају бити проткани духом културе у горњим границама наших капацитета и максималним распонима наших финансијских могућности", рекао је он.

Оценивши да је Ниш веома агилна локална самоуправа која квалитетно ради у области културе, сматра да то не би било могуће да овај град нема своју културну атмосферу, богату традицију и бројне талентована људе у области културе.

"Култура подразумева памћење и плаћање дугова, као по оној народној: Памти, па врати. Тако и Ниш памти и данас одужује давни дуг двојици књижевних аутора који су овом древном граду снажили славу имена", рекао је Вукосављевић.

Он је додао да ове уметнике, иако раздвојене у времену земног живота, спаја жива величина јер, један је велики приповедач 19. века,  а други велики песник 20. века.

Министар је подсетио да је Ниш Стевану Сремцу један од важних књижевних завичаја, а Бранку Миљковићу место рођења. 

"Одавно је заоставштина ова два писца у поседу нишких установа културе, откупљена или дарована, проглашена за културна добра од великог значаја", додао је приметивши да су сада ова добра доступнија Нишлијама и свима који дођу у Ниш. 

Овим је, поручио је, један део дуга одужен а остаје други - да се њихова дела поново штампају, читају и проучавају, да буду још живља и присутнија у нашем активном књижевном памћењу.

"Ова књижевно-меморијална поставка утврђује наше памћење, као и обавезе према значајним фигурама по којима се овај лепи град препознаје", рекао је Вукосављевић.

У 2016. и 2017. години, иначе, Министарство културе и информисања издвојило је за културне потребе и медије у Нишу око 64 милиона динара, док је за 2018. годину овај град добио значајну помоћ на конкурсу "Градови у фокусу", а министар каже да је то мало, да више није могло, али да су средства искоришћена на паметан начин.

Уметничке категорије су сликарство, графика, цртеж, скулптура, дигитал арт.

За све госте организован је и обилазак града Мајданпек и презентација лековитог биља и плодова природе, као и народне кухиње општине Мајданпек.

Говорни израз Душице Мијатовић карактеришу правилна дикција и труд да се у говору негује и одржи оно што је најбоље и најлепше у савременом српском језику, стоји у образложењу жирија.

Мијатовићева је изјавила да знање несебично пружа младима. "Схватила сам радећи са њима да лепота говора није само добра дикција, већ и љубав према речима – када волите, поштујете и осећате речи", рекла је Душица Мијатовић. 

Посебно признање "Радмила Видак" за дугогодишњи допринос неговању лепоте говорног израза додељено је Светиславу Вуковићу, водитељу емисија Радио Београда "Време спорта и разоноде", "Новости дана", "Сунце, море, бит и хит", водитељу бројних приредби, фестивала и телевизијских емисија.

На отварању изложбе говорили су отправник послова Чешке амбасаде Павел Коближка, редитељ и професор емеритус Горан Марковић, историчар уметности Никола Кусовац, академски сликар који живи у Прагу Пеђа Ђаковић.

Присутне је у име Савета за ликовно стваралаштво РТС на почетку поздравио Никола Мирков.

Павел Коближка је говорио о традиционално јаким културним везама између Чешке и Србије

"Србија и Чешка се могу похвалити традиционално богатим везама у разним областима, укључујући културу, науку и просвету. Показатељ традиције, поред контаката уметника и научника је и соколски покрет који води порекло из Чешке а у Србији траје и данас. Захваљујући Ненаду Огњеновићу откривено нам је ново поглавље у међусобним односима Чешке и Србије на које можемо бити поносни", истакао је Коближка.

Серију "Праг и српски сликари" гледаци РТС-а имаће могућност да поново погледају од 27. априла на РТС 3 у термину од 20 часова.

Уочи премијере, Небојша Брадић је рекао за РТС да за режисера то значи један леп и инспиративан рад у првом реду, а 55 година од настанка ове драме, текст се враћа у наше време и долази неоштећен.

Представа успоставља дијалог са класичним текстом, оживљава га и на свој начин поставља питања која су битна, сукоб човека појединца и система, трагична поента коју овај комад носи, али и нешто што је друштвена актуелизација – биће карактеристика ове представе, која почиње сценски живот, рекао је режисер.

"Верујем да ће представа после премијерног приказивања обићи српске театре и прећи границе, и верујем у ансамбл који носи представу и мислим да смо направили један веома значајан позоришни резултат у једном театру који ради у специфичним условима", истакао је Брадић.

"У свету постоји више од 100 фотографских фестивала, а од априла 2016. године захваљујући Београђанину из Барселоне Давиду Пужаду, покренут је фестивал који отвара нове могућности и указује на уметничко богатство и стваралачку разноврсност фотографије", каже фотограф Голуб.

"Наша идеја је да окупимо професионалце и љубитеље фотографије, како би она добила заслужено место као грана уметности. Желимо да у Београд доведемо фотографе из Европе и света и представимо њихов рад, а један од главних циљева је да се повежемо са сличним фестивалима и пружимо прилику фотографима из Србије да излажу у иностранству", објашњава директор Београдског месеца фотографије Давид Пужадо. 

Изложбе се могу посетити у француском, италијанском институту и институту Сервантес, Руском дому, бројним установама културе, галеријама и алтернативним уметничким просторима.

У холу Културног центра Панчево постављена је изложба фотографија из представа и филмова у којима је играо Небојша Глоговац. 

Изложбу је приредила Маја Медић која је оценила да је дуго бирала у "мору" фотографија, јер је Небојша Глоговац играо у много позоришних представа и филмских остварења. 

"Поставку чини 30 одштампаних фотографија и још 60 које се налазе у слајд шоу постављеном код билетарнице. Претраживала сам по архивама позоришта и дистрибутерских филмских кућа. Мени су најдраже три фотографије на којима је Глоговац још увек мали без обзира што сам фотографисала снимање филмова 'Кригови' и 'Клопка' Срдана Голубовића", рекла је Медићева.

Срђан Голубовић је рекао да је Небојша Глоговац за њега најбољи глумац на свету. 

"Ми смо заједно одрастали, знамо се још са факултета... као и са свим великим глумцима са Небојшом је било јако лако радити, јер је он играјући различите улоге од Шекспировог Хамлета, преко тинејџерских генерацијских филмова као што су 'Муње' па све до остварења 'Устав Републике Хрватске' увек у себи имао истину. Красиле су га аутентичност, веродостојност, снага и харизма која нас тера да му сваког секунда у кадру или на сцени верујемо", истакао је Голубовић.

Балша Ђого је својим говором расплакао публику у Дворани културног центра Панчево.

Он је кроз сузе рекао да пријатељи Небојше Глоговца никако нису били спремни за растанак са њим.

"Када смо сазнали да је безизлазно, мерили смо време и надали се у године, па смо почели са годишњим добима, до јесени, до лета, само пролеће, па онда у месецима, најзад у недељама и на крају смо шапутали да ће бити боље ако изгура данас и на крају није...Не замерите што не причам о представама, филмовима, улогама... Други су о томе причали и писали и још ће", рекао је Ђого.

Напоменуо је да је Глоговац као глумац могао све.

"Од 'Вучијег дола', до 'Хадерсфилда'... Од 'Равне Горе' до 'Устава Републике Хрватске'... Људски моћно без калкулација, без трунке слабости... Одлучан и самоуверен. Увек неочекиван. Отишао је као витез. Последње дане провео је поред жене коју је волео и отишао као јунак, скоро на ногама... Свестан и храбар", рекао је Ђого.

Бард нашег глумишта Воја Брајовић захвалио је Глоговцу што је постао мера вредности и што је високо поставио лествицу уметничког квалитета као глумац и као човек.

"Борио се за своје људе, а за њихову радост се дао. Био је глумац Шекспира. Једногласно смо у Удружењу драмских уметника Србије донели одлуку да постхумно добије награду Добричин Прстен", рекао је Брајовић.

Директорка Југословенског драмског позоришта Тамара Вучковић навела је да је изненадни одлазак Небојше Глоговца ненадокнадив губитак за његову породицу, пројатеље, ЈДП, за читав културни и јавни живот ове земље.

"Није прихватљиво да га нема... Неверица, шок, ћутање и даље трају...Овде смо поводом предлога Скупштине града Панчева да Културни центар понесе име Небојша Глоговац. Надам се да ће таква одлука бити донета, навела је Вучковићева.

Прашка ликовна академија за већину наших уметника крајем 19. и почетком 20. века била је престижна уметничка школа, на којој је професор био и чувени Влахо Буковац.

"Углавном су наши сликари са простора бивше Југославије долазили због Влахе Буковца, јер их је он радо примао како код куће, тако и у атељеу", истиче Огњеновић.

Поставку у Галерији РТС-а чине дела Косте Милићевића, Тодора Швракића, Милоша Голубовића, али и Бијелића, Аралице, Коњовића, Хакмана.

У аури Златног града, по аутору изложбе, који је и сам прашки ђак, развијао се код српских сликара посебан сензибилитет.

"Лако је сад отићи и студирати у Прагу, тада није било лако отићи са брдовитог Балкана. Било је потребно пуно енергије и воље да би се дошло до Прага. Праг је ипак тада био центар европске културе, говорило се да све што се у понедељак деси у Паризу, на ликовном плану, све се то у петак видело и у Прагу", каже аутор изложбе Ненад Огњеновић.

"Праг и српски сликари" – у Галерији Радио-телевизије Србије до 13. маја.

Вукосављевић је пренео Лутеротију забринутост за стање српског културног наслеђа на Косову и Метохији, уз констатацију да би сви актери требало да дају максимум у очувању наше баштине на тој територији.

Једина из нашег региона, на листи је и београдска "Геопоетика". Награђена је за изузетну иницијативу у књижевном преводилаштву и то у конкуренцији са престижним Удружењем америчких књижевних преводилаца. Очекивано?

"Иако ово није оптимистичка изјава, мислим да сам искрен када одговарам – не, али то не значи да то умањује задовољство", каже Владислав Бајец из "Геопоетике". 

Награђена едиција "Српска проза у преводу" представља дела савремених српских писаца свих наших издавача у избору "Геопоетике" светској публици. 

"Важно за њу је одјек који је стигао до Лондона као места које одређује неке критеријуме у овом послу, а то је да су едиције ове наше литературе изашле, објављене, основане у САД, Кини, у арапским земљама и ево, овога часа, завршавамо књиге и за Иран", напомиње Бајец. 

Својим успехом на лондонском сајму књига, "Геопоетика" је успела да заставу Србије чврсто постави на светску издавачку мапу.

Редитељ Небојша Брадић каже да је представа "прича о појединцу који допушта историји да се одвија онако како је записано у уџбеницима, али не допушта да политички разлог превлада његово лично морално уверење".

"У свету у коме доминирају чврста рука и безобзирна воља, и у којем тријумфује популизам, чује се реченица 'Учини као Страхињић!' и она још увек има снажно етичко упориште", рекао Брадић о мотивима због којих се одлучио да у Грачаници постави, по његовој оцени, најбољу Михизову драму.

Назив предстојеће сезоне "Битије људско" је порука која стиже у времену у коме је све теже бити човек, сматра Тасовац

"Ми живимо у времену у коме нове технологије у тој мери мењају нашу стварност да имамо утисак да све почиње од нас заборављајући на неке елементарне људске особине као што су осећања,  потреба за усавршавањем, потреба за слободама, откривањем филозофије а све је то оно чиме ће се бавити сезона "Битије људско", каже Тасовац.

Издвојити само један концерт или циклус веома је тешко, сматра Тасовац, јер се показало да је Филхармонија сама себи највећа конкуренција.

"Ако се погледа репертоар ове сезоне тога се не би постиделе ни Берлинска ни Њујоршка филхармонија. Настављамо и са концертима за децу а уводе се и концерти за бебе. Такође, ту су и разговори са диригентом Габријелом Фелцом средом у Филхармонији а настављамо и са диригентским форумом, камерним концертима, новогодишњим и концертима на отвореном", рекао је за РТС Иван Тасовац.

"Лично мисли да је боље да не буду тако једна за другом, просто, да људи који долазе, мислим на критичаре и новинаре, да имају мало луфта, да одзвони нека представа", каже глумица Светлана Бојковић.

Играјући у новој представи Народног позоришта ''Дом Бернарде Албе'', први пут је радила Лорку. Њена Понсиа, једина је спона између стварног живота и оног који, чувајући част после смрти мужа, намеће Бернарда Алба својим ћеркама, живот затворен и у емоцијама пригушен.

"Она покушава да на известан начин уразуми и помогне тим девојкама, међутим, она је немоћна у односу на врхунску власт, а то је Бернарда Алба", каже Бојковићева.

Дара Џокић као Бернарда Алба, први пут у националном театру. Премијерно као редитељка у драми Народног позоришта и Ана Григоровић.

"Од споља то је савршена фасада, ћерке су дивне, чедне, невине, а изнутра заправо се дешава оно што се свих нас тиче данас, а то је распад породице", каже Ана Григоровић.

У Звездара театру, представа ''Осама - касаба у Њујорку'', по роману Владимира Кецмановића, публику враћа у мирну Босну а затим у време њеног бруталног распада. Прича прати јунаке у покушају да бољи живот пронађу у њујоршком кафеу или вери.

"Ово је прича о нама и има једну универзалну поруку, да усамљеност и осаме нису ствар само нас већ и многих других људи који живе тамо. Зашто људи беже?", рекао је редитељ Дарко Бајић.

"Небитно је које си вероисповести, националности, боје коже, за мене су то лично глупости, једино шта можемо и морамо да будемо, то је да будемо људи", истакао је глумац Андрија Кузмановић.

Звездара театар, позориште глумачких великана, овом представом је отворило сцену за будуће звезде. Једна је већ рођена. Андрија Кузмановић више није само голман Јакша, а ни инспектор Плетикосић. После ове улоге, спреман је и за друге главне јунаке.  

"То су завршни занатски радови, грађевински, инсталације, вода и канализација, електроинсталација комплетна, противпожарна заштита", каже извођач радова Дејан Рангелов.

Крајем 2015. године позлило је радницима "Водовода", ангажованим у подрумским просторијама Позоришта. Зграду су деконтаминирали стручњаци института "Винча".

"С обзиром да има доста контраверзи и бојазни код наших грађана да смо заиста добили извештај од стране института "Винча" да је позориште деконтаминирано, да више нема оплатола, канцегорених материја и да је потпуно безбедно за употребу", објашњава градоначелник Врања Слободан Миленковић.

Ван своје сцене, у Дому војске и Омладинском центру, приказивао је врањски ансамбл представе. Иза њих је, по наградама на домаћој и страној сцени, једна од најуспешнијих година.

"Што се нас тиче, што се уметничког дела тиче, ми смо спремни сутра да уђемо у зграду са нашим представама без да се обрукамо, напротив, да чак покажемо још боље представе него што смо имали у тренутку када је изгорела зграда Позоришта", тврди уметнички директор позоришта Бојан Јовановић.

Након друге фазе реконструкције, која ће трајати до краја године, следи и трећа. Она подразумева опремање зграде, а то ће коштати још 30 милиона динара.

До прошле године, када је антиквар Норберт Донхофер пронашао књигу и понудио је на продају преко Амбасаде Републике Србије у Бечу, сматрало се да је једини сачувани примерак књиге песама Орфелина неповратно изгубљен у нацистичком бомбардовању Београда.

Шестог априла 1941. до темеља је изгорело здање Библиотеке на Косанчићевом венцу, уништено је више од 500.000 књига и рукописа насталих од 12. до 20. века и причињена ненадокнадива штета српској култури.

Председништво Удружења драмских уметника Србије осим Брајовића чине, Тања Мандић Ригонат, Јелена Кајго, Весна Станковић, Анета Томашевић, Сунчица Милосављевић, Саша Торлаковић, Горан Јевтић и Небојша Илић. 

На свечаности у ЈДП-у додељене су Годишње награде и Награда "Бранка и Млађа Веселиновић".

Директорка ЈДП-а Тамара Вучковић Манојловић подсетила је да је Југословенско драмско почело са радом 3. априла 1948. године премијерним извођењем представе "Краљ Бетајнове", према делу Ивана Цанкара, у режији Бојана Ступице и да је већ тада тај театар почео да окупља највеће и назначајније глумце из целе земље, поставивши за свој основ ансамбл и високе уметничке критеријуме.

Од 1954. и гостовања у Паризу, Југословенско драмско наставило је са гостовањима обишавши преко 46 градова у више од 30 земаља, али исто тако угостило је ансамбле многих позоришта из других држава.

Вучковић Манојловићева нагласила је да је ЈДП увек одолевао свим кризама, да су представе забрањиване, прекидане, затим га је 1997. задесио пожар.

"Захваљујући свима који су градили ову кућу, Југословенско драмско постоји и постојаће као велико позориште, упркос томе што ни дух новог времена ни нови проблеми га нису заобишли и што и даље функционише уз велике напоре, са недовљним бројем људи и изузетно малим бројем глумаца", рекла је Вучковић Манојловићева.

Каже да су понекад принуђени да функционишу по тржишном принципу и да је тада тешко одржати висок квалитет представа.

Директорка ЈДП-а подсетила је да је 2015. затворена сцена "Театар Бојан Ступица" из безбедносних разлога и она очекује да ће она поново бити отворена 2020. године.

Годишњу награду за режију Југословенско драмско позориште доделило је Јагошу Марковићу за представу "Тако је (ако вам се тако чини)" Луиђија Пирандела, а Марковић је захвалио свим великим уметницима који су градили то позориште које за њега представља "храм културе и уметности и симбол високог духа српског народа".

Јелисавети Секи Саблић припала је Годишња награда за улогу госпође Фроле у представи "Тако је (ако вам се тако чини)", као и награда "Бранка и Млађа Веселиновић" Фондације ЈДП-а за најбоље глумачко остварење на сцени тог позоришта у 2017. године.

Драган Мићановић је награђен за више улога у представи "Ајнштајнови снови" Алена Лајтмена у режији Слободана Унковског, а Мирјана Карановић за улогу Наталије Петровне у представи "Месец дана на селу" Тургењева у режији Иве Милошевић.

За улогу Александровича Ракитина у истом комаду Тургењева Годишња награда је уручена Светозару Цветковићу, док је Радован Вујовић примио награду за лепоту говора "Др Бранивој Ђорђевић" за неколико улога у представи "Ајнштајнови снови".

Годишње награде за изузетан допринос високим стандардима пословања ЈДП-а добили су правница Драгана Пантелић, инспицијент Раде Стојиљковић, шеф Службе расвете Дејан Драганов и шеф Службе гардеробе Јова Михајловић.

Југословенско драмско позориште доделило је Захвалницу за дуги низ година сарадње "Рајфајзен банци", као и РТС-у за пола века успешне сарадње.

На крају програма присутне је стиховима поздравила Бранка Веселиновић, која ће у септембру напунити 100 година и у Југословенском драмском позоришту је од његовог оснивања.
Вечерас ће на сцени "Љуба Тадић" бити премијерно изведен "Краљ Бетајнове" у режији Милана Нешковића.

Деца кажу да су им приче занимљиве, сазнају оно што нису знали а ту је, каки кажу, и људско памћење. Родитеље, одрасле и целокупно друштво треба да се тиче како живе дечје приче.

"Да их изведемо на прави пут, да им одаберемо и укажемо које су то вредне и квалитетне дечје књиге из којих ће научити много о ономе што их окружује, али и ономе што није у њиховом окружењу и упутити их на многе ствари које им могу бити од велике користи у животу", објашњава Данијела Скоковић из Народне библиотеке у Пожеги.

Поводом Међународног дана дечје књиге у шабачкој Библиотеци отворена је изложба "Био једном један лаф" посвећена Душку Радовићу.

Његовим распеваним словима са градског трга у Пожеги одувани су кишни облаци, што је још једном показало магију књига посвећених најмлађим читаоцима.

"Први пут после недопустиво дуге и скоро могу да кажем за културни живот у Србији трагичне приче, данас је дан у којем можемо свечано да обавестимо све наше посленике културе и све грађане Србије да су грађевински радови на реконструкцији Народног музеја у Београду окончани. Све оно што је био суштински проблем свих ових година, данас је после великог прегнућа и напора свих ангажованих у том послу, завршено" рекао је Вукосављевић.

Вукосављевић је честитао директорки Бојани Борић Брешковић и тиму њених сарадника, као и конзорцијуму извођача који су педантно и у роковима на импресиван начин урадили посао за који су били задужени.

"На тај начин ми смо послали неку лепшу поруку од оне која је била слата ранијих година, а то је да Влада Републике Србије, Министарство културе и информисања, Народни Музеј у Београду и извођачи радова и надзорни орган који су били ангажовани за овај посао, могу када желе и када се напори уложе на прави начин да направе велике резултате" истакао је Вукосављевић.

Министар очекује да ће сви који су данас били присутни у Народном музеју у Београду бити ту и када импресивна поставка музеја буде доступна јавности на велики српски, народни празник - Видовдан, 28. јуна када ће наша значајна институција културе отворити своја врата за посетиоце.

"На данашњи дан, 2. априла рођен је Ханс Кристијан Андерсен. Помињем Андерсена јер се коначно једна бајка, која је причана годинама, окончана. Ми више нећемо слушати бајке о разлозима због којих Народни музеј не ради, већ ћемо за три месеца имати прилике да га вратимо у живот на радост и задовољство свих грађана Србије." рекао је Вукосављевић.

Туристичка понуда Београда богатија за 400 хиљада артефакта

Према његовим речима, Народни музеј ће драстично обагатити и туристичку понуду Београда.

"Имаћемо прилике да све бројнијим страним туристима покажемо и археолошко и уметничко благо Србије које је многобројно. Око 400 хиљада артефаката из различитих области постоји у збиркама Народног музеја у Београду", истакао је Вукосављевић.

Бојана Борић Брешковић подсетила је да је Народни музеј у претходном периоду завршио обимне послове на рестаурацији фасаде и фасадне столарије.

"Од 2016. године до 31. марта ове године завршили смо обимне, заметне и одговорне радове на рестаурацији, адаптацији и санацији Народног музеја у Београду. Наравно да ту није крај. Крај ће бити када 28. јуна будемо у прилици да представимо нашу сталну поставку која последњих 16 година није могла да буде виђена." рекла је Борић Брешковићева.

Према њеним речима, ускоро се очекује наставак обимних реализаторских послова који нису ни мало једнастовни.

"Археолошки део сталне поставке биће представљен у атријуму музеја, на првом спрату биће представљена наша материјална култура и нуметност, као и уметност 18. и 19. века док, док ће на другом спрату музеја посетиоци имати прилике да виде уметност 20. века и колекцију иностраних артефаката која није виђена деценијама", навела је Борић Брешковићева.

Дуготрајан је пут до коначног дела, каже кинески сликар који прво кроји латице од пиринчаног папира, мозаички их лепи па посетилац стиче утисак да расцветала поља оживе на рељефном платну.

"На мојим сликама дочаравам дијалог култура истока и запада. Студирао сам у Холандији и као Кинез вечито сам био у између две културе, и то ме је инспирисало. Моје сликарство одражава контраст али и хармонију двеју култура. Супротности се привлаче али су и оригиналност различитих култура. Покушавам целокупном композицијом да постигнем склад и лепоту живљења", каже сликар Цуанг Хонгји.

Игра бојама, како каже сликар, креира и осећања па тако позитивна размишљања којима обилују његова платна обоје и квалитет живота ужурбаног појединца глобалног друштва.

Дијалог са природом али и са многобројним културама представља мост разумевања у плуралистичком свету, порука је изложбе "Зрачење" која промовише очување природе и хармонију мултиетничког друштва.

У библиотеци на отвореном одрасли свих занимања, до 14 часова, непрекидно ће читати најмлађима приче из свог детињства и приче савремених аутора за децу.

У библиотеци шабачкој гостује изложба Библиотеке града Београда "Био једном један лаф" посвећена животу и стваралаштву Душка Радовића, а у Новом Саду биће уручена награда "Плави чуперак" Весни Алексић за роман "Крокодил пева".

Поводом Међународног дана књиге за децу и реч песника Љубивоја Ршумовића.

"Ја имам једну поруку, да људи више не живе у бризи, ко нема у глави има у књизи и само сви људи знају све ствари, књига главу чува, шубара је квари. Мој мото може да гласи читајте да бисте живели, читајте књиге да бисте живели. Ја сам проживео стотине живота са јунацима књига које сам читао", рекао је Ршумовић.

"Немојте да ми кажете шта ћете да ме питате. Ваљда неће бити тешка питања", додаје Велисављевић док се припремамо за интервју поводом 70 година од прве премијере у Југословенском драмском позоришту.

Одмах почиње причу о Николи Симићу са којим је више од 40 година играо у легендарној "Буби у уху" и чија се фотографија налази у фоајеу позоришта.

"Пошто је он становао у улици поред Танјуга, посматрао је како Немци истоварују угаљ, била је то тешка зима и имали смо велики проблем са грејањем, а он је био млад дечак. Стајао је на капији и када немачки стражар крене око зграде, залети се са кофицом, напуни угљем и носи кући. Ја сам на железничкој станици скидао цепанице са вагона и носио кући. Била је то опасна зима 1941/1942. Тада се ишло нормално колима преко Саве и Дунава", прича Велисављевић. Каже, често га питају за "Бубу у уху".

"Остали смо из те прве поставе само Бранка (Петрић), Рада (Ђуричин) и ја. Ја сам једини који је играо све представе. Оне су рађале децу, путовале по иностранству, а ја сам стално био са Николом, до краја", рекао је Велисављевић, присетивши се и да им је Амбасада Француске поводом 1.500. извођења, што је тада била сензација, организовала вечеру због свог аутора, Француза Жоржа Фејдоа.

Кад год приђе Југословенском драмском, осети "неку старачку нежност" јер се сети "Роде" Гите Предић где је први пут заиграо 1938.

"Мало даље била је условно речено барака, ту је ово позориште почело, као Мањеж, филијала Народног позоришта. Ту сам и ја поцео када је Гита Предић, Нушићева ћерка, одлуцила да се мало игра позоришта, али је она то схватила озбиљно па је направила право дечије позориште "Рода", рекао је Велисављевић.

Мало је "родинаца" остало, али каже Власта, имају обичај да се сваке године окупе и евоцирају успомене на тај период.

Југословенско драмско је основано Титовим декретом и окупљени су глумци из свих делова земље.

"Овде је запаћена прва генерација позоришне академије, полагали смо пријемне испите на првом и другом спрату, у салама за пробе. Ту су се запатили први наши педагози, који су вршили избор па када изаберу, онда су били потребни добри јувелири да обликују како треба. Ја сам имао среће да сам био код Мате Милошевића, он је био врхунски јувелир. Он је направио од нас генерацију у којој су били Пепи Лаковић, Оливера (Марковић), Олгица Станисављевић, Ђуза (Стојиљковић), Деба (Поповић), Мика Виторовић. Нажалост остао сам сам из те класе", са поносом и мало туге прича Велисављевић. 

Сећа се Власта и да су од њих тражили да носе униформе па су их на улицама препознавали, да су глумци. 

"Када су нас пребацили на Црвени крст, у сале за пробе, ишли смо тролејбусима до тих њива, тамо је било кукурузиште, али је народ чекао да ми уђемо у тролејбус, јер је увек било весело. Веселили смо се на свој начин, волели су то путници, за разлику од ових данас намргођених, још када је кишно време...", испричао је Велисављевић. 

По бисеру који се данас одгаја у ЈДП-у, каже, нема никакве разлике у односу на почетке тог театра, чак мисли да ја "ова генерација била погоднија за филигрантску обраду".

Данас је ЈДП, према његовим речима, добра фирма, а њему је "најдража награда што је проглашен за доживотног почасног члана Југословенског драмаског и уз смех додаје да сада "мора да се понаша озбиљније, нема више врдања".

Лепи догађаји из живота Југословенског драмског 

Истиче да има безброј лепих догађаја из живота Југословенског драмског, са проба, представа, али и дружења након представа.

"Уобичајно је у том нашем глумачком послу да после представе мало одседимо у салону. Тако је наишло и ово време. Сви имамо аутомобиле, сви возимо и наравно деси се, случајно, да се попије неко пиво, једно-два. Многи су накупили мали капитал оних бодова који се одузимају приликом контроле саобраћаја. Има капиталиста у том смислу. Ја нисам у тој варијанти, радије не пијем ништа, идем толико далеко да ни кока-колу нећу да попијем", уз смех прича Власта.

Воли и да пеца и каже да у ансамблу ЈДП-а има доста риболоваца, али један је предводник, чак је и своју викендицу направио поред Дунава.

"Нећу да вам откријем ко је у питању, али он је ту апсолутни шампион, некада смо Никола Симић и ја били шампиони. Додуше ми смо се бавили свачим, ми смо вукли и мреже, а овај је спортиста и опасан је. Опасан је и као глумац. Најопаснији међу најопаснијима. Чак је и супругу научио да пеца, па је слика са уловљеном рибом", рекао је Велисављевић.

Весело је, додаје, кад год дођу на представу коју воле, а све их воле и тада заборављају на све евентуално ружно што им се десило тог дана.

После скидања са репертоара "Хамлета" и "Сумњивог лица" због преране смрти Небојше Глоговца, Велисављевићу је остао само још "Уображени болесник" у ЈДП-а и "Госпођа министарка" у позоришту "Бошко Буха".

"Имао сам по пет-шест наслова. Сад ме нико неће, не зову ме", констатује деведесетдвогодишњи Велисављевић, а по завршетку интервјуа понудио је екипи Танјуга да их одвезе својим колима, јер он, како подсећа, ни кока-колу не пије.

"Мени је било стало да се управо проговори нешто о обичним људима и деци и да се каже и да се волело и патило и живело, лепо и добро и лоше у том дивном граду и раније као што је то случај и данас. Много тога се променило али и многе ствари су остале исте, људи су остали исти на неки начин, наша осећања, наши карактери, све је то исто", каже Гордана Малетић.

За Гордану Малетић истраживање и прикупљање грађе било је занимљиво, јер, како каже, осим историчара мало ко данас зна о некадашњем животу обичног света.

"Било је много ствари које нисам знала, рецимо колико је коштао неки материјал у 18. веку у Београду а мене материјали занимају рецимо, уопште цена робе, дошла сам до тих цена, дошла сам до пописа становниства, рецимо каква су била имена", каже Малетићева.

Приче које је илустровао Коста Миловановић испричане су језиком који духу тог времена и одговара, те је у њима много мање познатих, готово заборављених речи.

Гордана Малетић желела је да млади читалац додирне град и на тај начин, и да читајући о прошлости Београда, почне да се односи према њему с дубљим поштовањем и из другачијег угла осмотри данашњи живот.

Хор и симфонијски оркестар РТС-а са диригентом Бојаном Суђићем, на овој свечаној вечери извешће и композицију Александра Седлара Бити други, специјално писану за ову прилику и засновану на темама шпица Радио Београда 2, Зујте струне Исидоре Жебељан, симфонијску поему Римске пиније Оторина Респигија и хор ходочасника из опере Танхојзер Рихарда Вагнера.

Карте за овај Свечани концерт, ускоро ће бити у продаји на благајни Коларчеве задужбине, а најсрећнији слушаоци Радио Београда 2 ће моћи ће да добију бесплатне улазнице јављањем на бројеве телефона током емисија овог радио програма у целини посвећеног култури и уметности.

Радио Београд 2 је једини радио програм у целини посвећен култури и уметности на широком медијском простору од Будимпеште до Атине и од Рима до Букурешта. То је програм на коме можете чути оно чега најчешће нема на другим радио програмима - озбиљан, садржајан разговор, квалитетну музику, драмски, образовни, документарни програм. Прошле године је, у анкети реномираног часописа „Музика класика" награђен као медиј који је највише допринео африрмисању квалитетне музике у Србији. Емисија „Велики камен" Драмског програма Радио Београда, који ради у оквиру Радио Београда 2, освојила је прошле године ГРАН ПРИ фестивала ПРИ ИТАЛИЈА - најважнијег фестивала радиофонске уметности у Европи. Концерт у Великој дворани Коларчеве задужбнине биће најсвечанији тренутак у години у којој овај програм, низом манифестација, обележава 60 година постојања.

Постављени су и сигурносни системи, тако ће најсавременији технолошки системи чувати огромно културно благо у најстаријем националном музеју.

Извршна директорка Народног музеја Гордана Грабеж каже за РТС да је Музеј сада у транзиционој ситуацији, на прелазу од грађевинских радова ка сталној поставци.

"Извођачи радова завршавају фазу чишћења, финих занатских радова, декорације и позлате која се изводи у улазном делу Народног музеја, затим инсталирање фине технолошке опреме. Након тога, уследиће обавезан технички пријем објекта", наводи Гордана Грабеж.

Затим, додаје Гордана Грабеж, креће рад на реализацији дуго очекиване сталне поставке, на три нивоа Музеја.

Истиче да запослене у наредна три месеца очекује много посла – израда и продукција мобилијара, завршетак радова на конзервацији и рестаурацији дела који ће бити изложен, постављање свих експоната.

Народни музеј ће за посетиоце бити отворен крајем јуна, а у Музеј ће се улазити из Васине улице.

Дејан Илић је своју беседу почео речима Меше Селимовића: "Пале су ми на ум књиге, оне нису човјек сав, већ оно што је у њему најбоље, човјек одабраних тренутака".

"Бити изабран од тако великог жирија, под окриљем Меше Селимовића, који је као читалаштво у малом, значи суочити се непосредно с рецепцијом властитог дела. Кад вас тај жири изабере, сигурни сте да се на хоризонту вашег писања указала фигура читаоца", рекао је лауреат.

Како примећује, "нема субјекта без његове другости и нема писца без читаоца", те додаје да на "на бродском ужету књижевности то два главна чвора – писац и читалац".

"Обично се не познају, али не могу један без другога и сваки читалац могао би у сваком тренутку постати писац. Таква је природа књижевности, никада се не зна када ће се покренути њен точак судбине", поручио је Илић.

Подсетио је на речи Селимовића да је "најтеже се говори о ономе што те се највише тиче", те сматра да је писање управо то: "Говорити о ономе чиме смо означени, о ономе што нам је животно важно".

О Илићевој "поезији парадоксалног минимализма" говорила је критичар Душица Потић, док је песник и критичар Марјан Чакаревић, анализирајући стваралаштво лауреата, говорио о томе шта је модеран песник.

Награду, која се састоји од плакете – рељефа са ликом Меше Селимовића (рад вајара Банета Савића), Повеље и новчаног износа, Илићу је уручио Милорад Вучелић, главни и одговорни уредник Компаније "Новости".

Одломке из награђене књиге читао је драмски уметник Небојша Кундачина.

Ову причу писац Федор Шили смешта у Београд тридесетих година прошлог века. "Ноћна стража" је тек трећа комедија у богатој каријери редитеља Бориса Лијешевића.

"То је период када Београд почиње да личи на разне друге европске градове, када разни европски утицаји налазе плодно тле, разни књижевни, музички правци, али, у исто време, то је време које хрли ка своме крају", објашњава Лијешевић.

Какву ће улогу Рембрантова "Ноћна стража" одиграти, аутори не желе да открију. Главу породице тумачи Ненад Ћирић, његовог сина Урош Јаковљевић а ћерке Јелена Петровић и Јелена Ступљанин.

"Она све то презире, она је, уствари, једна револуционарка тог времена и она се бори против свега тога", каже глумица Јелена Ступљанин.

Лијешевић додаје да је сама комедија за њега као неки неосвојени врх, који не зна да ли ће освојити овом представом.

О свету лажних маркиза, пропалих грофова, у коме се не зна шта је истина, у "Ноћној стражи" Атељеа 212.

На програму су и "Под жрвњем" Југословенског драмског позоришта, у режији Егона Савина и "Жалујоча дружина", рађена у продукцији Прешерновог гледалишча из Крања и Словенског људског гледалишча из Цеља, а у режији Игора Вука Торбице.

Последње вечери фестивала биће уручена награда Александру Берчеку, као и бијенална награда за ревитализацију драмске класике на театарским сценама у земљи и иностранству позоришном редитељу Јагошу Марковићу.

Таквом медаљом одликован је и бивши директор Музичког центра СНП-а и некадашњи управник тог театра Душан Белић за повратак Драме у конкуренцију Југословенских позоришних игара за време његовог управниковања.

Белић је заслужан и за припрему прославе 125. годишњице СНП-а, укупан допринос унапређењу оперско-балетског репертора, као и за залагање да грчки композитор Микис Теодоракис уступи права на извођење музике за балет "Грк Зорба", која се изводи у СНП-у и уцентру "Сава".

Народно позориште из Београда, такође је одликовано златном медаљом "Јован Ђорђевић" поводом обележавања века и по постојања тог театра, али и за изузетан допринос у развоју културе и континуирану сарадњу са СНП-ом. 

Са свечане академије председник Покрајинске владе Игор Мировић је поручио да се обележавајући Дан СНП-а, заправо још једном одаје почаст глумцима који су, више од века и по, чували и сачували свој театар, а чувају га и данас. 

"Почаст не одајемо само глумцима, већ и солистима, диригентима и члановима оркестра и хора Опере, члановима Балетског ансамбла и запосленима у свим другим сегментима који чине ово позориште и без којих остваривање његових програма и његове узвишене мисије не би било могуће", казао је Мировић.

Он је нагласио да се не сме заборавити ни допринос Светозара Милетића, Стевана Брановачког, Јована Јовановића Змаја и родоначелника идеје о оснивању првог српског професионалног театра и његовог првог управника Јована Ђорђевића, али ни допринос свих оних који су пре 157 година, гледајући испред свог времена, ударили темеље СНП-а. 

"Захваљујући свима њима, СНП је предано и постојано чувало углед једне од наших најзначајнијих културних институција, преузевши и улогу својеврсног генератора развоја нашег театра у много ширем смислу. Покрајинска влада на чијем сам челу потпуно је свесна своје улоге и своје одговорности да обезбеди услове за нормално функционисање и развој Српског народног позоришта, а чаролију игре у свим њеним облицима, и данас и у времену које долази, остављамо вама који га чините", рекао је председник Покрајинске владе на свечаној академији упосленицима тог театра.

Управик Српског народног позоришта др Зоран Ђерић рекао је да је позориште имало и треба и даље да има кључну позицију у националној култури, јер се кроз њега рефлектује не само садашњост, већ и наша прошлост, али да од њега зависи и наша будућност.

Главна одлика његовог стваралаштва је виталност, живот кроз уметничко стварање, стварање као есенција живота и животност материјала и форме.

"Светомир Арсић Басара није историја – он је актуелност у свој њеној комплексности, он је садашњи одговор на изазове које историја упућује. Његове скулптуре настале су од комада живота, биљака израслих на крвавом блату проклето важног географског и симболичког поља, обрађених жуљевитим рукама једног убогог тежака и упућених као загрљај и вапај човечанству и човечности", наведено је у изводу из рецензије.

"Где год да гостујем, доносим 30 година искуства, доносим свој глас, за који се надам да ће се допасти публици и доносим своје виђење улоге коју тумачим. Обично су то два сукобљена погледа на ту улогу - мој и редитељев. Волим да поштујем партитуру, док редитељи данас често имају другачији приступ. У том сукобу се најчешће и нађу најбоља решења", сматра Карло Коломбара из Италије.

Елена Мошук наводи да, сваки пут када пева улоге у другим оперским кућама, у различитим поставкама, уз друге колеге и диригенте, добија нове идеје.

"Улога сазрева и никада није иста. Публика кроз различите извођаче може да чује другачије, нове интерпретације јер је нама глас инструмент, као виолина виолинистима", додаје Мошук.

Оба ова уметника интензивно наступају у Скали, Метрополитену, Бечкој опери, Хонг Конгу. Као својеврсни номади, приближавају, за много мање хонораре него у свету, међународну сцену домаћој публици.

"Тиме показујемо колико је опера Народног позоришта део европске и светске породице оперских кућа које могу да угосте такве уметнике на највишем нивоу. С друге стране, наши уметници певају, ја верујем, 30 одсто боље са оваквим гласовима и са оваквим звездама. Уметници који долазе овде отварају врата нашим уметницима да гостују у иностранству", напомиње Дејан Савић, управник Народног позоришта и диригент.

Наши уметници, чланови Опере народног позоришта, само ове сезоне наступили су више пута у Варни, у Бугарској, али и у Русији, Италији и Румунији.

Карте за овај концерт ускоро ће бити пуштене у продају на благајни Коларчеве задужбине, а најсрећнији слушаоци Радио Београда 2 моћи ће да добију улазнице и јављањем на бројеве телефона током емисија овог радио програма, у целини посвећеног култури и уметности.

Статуете "Ћурана" за најбоља глумачка остварења добили су Горан Јевтић за улогу Нонанкура и Дејан Луткић за улогу Фадинара у "Флорентинском шеширу" као и Милан Чучиловић за улогу Душка у представи "Мој деда је аут" у извођењу Београдског драмског позоришта.

Награда за најбољи савремени комедиографски текст додељена је Мирославу Момчиловићу за представу "Смрт човека на Балкану".

Статуета "Ћурана" за најбољу режију додељена је Андрашу Урбану за представу "Сумњиво лице" Народног позоришта у Београду.Ова представа добила је и специјалну награду за ауторску музику.

Награде лауреатима биће додељене на Светски дан позоришта када се завршавају 47. Дани комедије у Јагодини.

Уследила је лондонска премијера (Kings Cross Theatre) у новембру 2016, а у фебруару ове године и у "Шаушпилхаусу" у немачком Диселдорфу. Поставка у бечком позоришту је четврта светска премијера "Лазаруса", амбициозан сценски захват чија је уметничка команда поверена београдском редитељу Милошу Лолићу.

На Лолићу је да до 9. маја, када је заказана премијера на великој сцени, координира и синхронизује рад великог тима, у коме су дванаесточлани глумачки ансамбл, живи музички бенд од осам чланова, бројни технички тим и две компликоване сценографије које се стереометријски прожимају.

"Човек који је пао на земљу" и шта је било после

Мјузикл "Лазарус" је битан не само као музички тестамент Дејвида Боувија већ и зато што на иновативан, емотивно издиференциран начин третира домете популарне уметности и интегрише их у високу културу и симболизам новозаветних наратива о ускрснућу.

Други ниво интеграције је испреплетаност медија – литературе, филма и позоришта. На позоришној сцени се прате последњи дани "Томаса Њутона", фиктивног карактера из филма "The Man Who Fell to Earth" (1976, редитељ Николас Рег); Њутон је, оригинално, фиктивни лик из истоименог романа америчког писца Волтера Тевиса из 1963. године.

Трећи слој интеграције је сам Боуви, који је у филму из 1976. играо главну улогу, и у раду на каснијем мјузиклу "Лазарус" и ЦД-у "Blackstar" практично инсценирао властиту смрт као умирање "Томаса Њутона". Прича "Лазаруса": Томас Њутон, алијас Боуви, човек који је пао на земљу" из свемира, одатле прешао у роман, из њега се преселио на филм, оданде скочио у музику, са њом директно стигао на позоришну сцену, умире као да ускрсава. 

Уметнички штоф који се нашао у Лолићевим способним рукама је, драматуршки гледано, потпуно нови културни феномен мултипликованог "аватара" са снагом стварне поп-иконе. 

Лолић и немачки говорни театар

Милош Лолић је познато име на бечкој позоришној сцени. 

За Народно позориште је до сада радио три пута, увек уз добре критике. Први пут 2012, када је на сцену поставио "Магично поподне", текст аустријског модерног писца Волфганга Бауера, те идуће године био награђен Нестројем, највећом аустријском позоришном наградом.

Две године након тога режирао је "Председнице" Вернера Шваба, а крајем 2016. "Рехниц" нобеловке Елфриде Јелинек. Боувијев "Лазарус" ће бити Лолићев четврти пројекат на великој сцени Народног позоришта.

На јучерашњој прес-конференцији, Лолић и уметнички тим су споменули како "још никад нису радили мјузикл", што није сасвим коректно, али се може схватити као део сујеверја позоришног света, да се не "урекне" велики пројекат. 

И "Председнице" и "Рехниц" су садржавали добру дозу мјузикла у себи, не оригинално као драмски текстови, већ у режијском захвату.

Исте године кад и "Рехниц" за Народно позориште, Лолић је за Бург-театар, на сцени у Казину поставио "Party Time" Харолда Пинтера, где је заједно са ансамблом створио упечатљиве слике које идиосинкретски спајају позориште и сликарство.

И на осталим сценама немачког говорног подручја, Лолић постаје домаће име. 

До сада је радио за Минхенско народно позориште (2013, "Роберто Зуко"), Шаушпилхаус Диселдорф/Салцбуршке летње игре (2014, "Хинкеман"), Горки театар Берлин (2014. "Ноћ Гаврила Принципа"; 2015. Еурипидове "Баханткиње") и Театар Базел (2017, Србљановићкини "Скакавци").

"Горан Миленковић је млади писац, чији је ово први комад, на одређен начин подсећа на Александра Поповића у духу, па и у начину писања са доста стилизације, црног хумора, витализма и једне политичке судбине која би се могла назвати трагичном", наводи редитељ Егон Савин.

"Цанкар је пре свега одличан писац и од оних старих социјалдемократа који су свет разумевали мало узбудљивије и мало мање плошно него касније, али ЈДП свакако не спада у тај соцреалистички корпус. Никада није спадало, ако ништа друго онда због тога што је један други Словенац, Бојан Ступица, заправо режирао прве представе ЈДП-а и зато што је он својом маштом, енергијом, снагом и страшћу превазилазио сва идеолошка ограничења која у овом позоришту срећом нису дуго ни трајала", рекао је Стојановић у интервјуу Танјугу.

Стојановић каже да не зна како је тај комад о капитализму могао да буде прихваћен 1948. године, али и примећује да је Цанкарево дело данас актуелније зато што критикује "оно што ми данас живимо".

"Веома слично као Нушић. Нушић је писац капитализма. Није писац социјализма и он се није добро сналазио у социјализму и отуд је и настала читава једна идеја да Нушића треба играти малтене као лаку и површну комедију, па је требало да се догоди ово што се догодило последњих 20-25 година да би Нушић постао болно актуелан писац, врло горак и безобразан у односу на време у коме се његова дела показују", оценио је Стојановић.

Подсећа да се Цанкарева дела у првих 10-15 гдина словеначке самосталности нису много играла зато што "он удара у корен онога за чим се жуди, а то је логика капитала као логика моћи, логика приватне својине као логика апсолутног поседништва свега па и човекове душе".

"Неће пријати ни овај Цанкар, поготово домаћим економским либералима, али ће пријати публици. Ми имамо публику која долази чиста срца у позориште, гледа и онда суди о времену у коме живи на основу тих представа или о представама које гледа у односу на време у којем живи", истакао је Стојановић и додао да "Краљ Бетајнове" хвата било овог доба, дух времена на начин на који позориште треба да чини.

 "Дух времена умео да ошамари ЈДП"

Стојановић подсећа да је "дух времена умео да ошамари ЈДП" и споменуо забрану представе "Кад су цветале тикве" Драгослава Михаиловића 1969. у режији Бора Драшковића и врло брзу смрт Бојана Ступице под утиском тога.

"С друге стране у матрицу постојања ЈДП-а уписана је тежња за изврсношћу, за најбољим, значајним, великим, важним", нагласио је Стојановић.

Било је, како каже, страшних удара којима је ЈДП одолевао.

"Рецимо, 1999. године неко је пожелео да отера Јована Ћирилова, па му је то успело, па је покушао да направи неко друго позориште па му то није успело. ЈДП може бити много тога, само не може бити медиокритетско позориште и када хоће, то му не успева", наводи уметнички директор.

Било да играју савремена или класична, страна или домаћа дела, мисија је, према речима Стојановића, увек иста и не мења се већ 200 година колико постоје такозвана грађанска позоришта - "показати свету не његову слику, него све његове несавршености".

"Нема идеолошке доминације. То је смисао грађанског театра и када су комунисти направили ЈДП, они су сами себи уградили временску бомбу. Тог тренутка је почело оно што је смисао грађанског позоришта - критиковање света у коме се живи", рекао је Стојановић.

Подвлачи да су грађани направили себи позориште да би их подсећало на њихове несавршености и људи који то не разумеју, "покушавају да га ударе политички или се баве политиком у театру на публицистички начин, што није продуктивно".

"Ансамбл ЈДП свуда изазива пажњу"

Стојановић каже да где год се појави, ансамбл ЈДП-а изазива велику пажњу.

Исто се деси у Риму, Мадриду, Колумбији, Гвадалахари, Костарики, Шангају, Москви, али и у Пожаревцу, Косовској Митровици, Сомбору, Руми или Лазаревцу.

"И ми не правимо неку разлику осим што је лакше стићи до Руме него до Шангаја.

"Ми смо отворили Први фестивал комедије у Шангај. Просто је невероватно шта се дешава у Шангају када је култура у питању, то се не деси у Њујорку, Лондону, Москви или Паризу у неколико сезона и запитате се да ли је могуће да на неком фестивалу током само месец дана гостује све најгламурозније", наглашава Стојановић.

"Бити тамо тада није тек нешто, а неко је помислио да смо баш ми ти који треба да отворимо Први фестивал комедије Молијеровим, Јагошевим и Мићковим 'Уображеним болесником'", рекао је Стојановић и најавио гостовање у мају у Москви.

После "Краља Бетајнове", заграбачки редитељ Бобо Јелчић радиће у ЈДП-у пројекат "Зашто је подивљао господин Р", такође горку и трагичну, али и духовиту критику малограђанштине и неких од основних постулата грађанског друштва.

Стојановић сматра да није толико важно да ли ће нека од тих представа бити обележје јубиларне сезоне, него чињеница да се боре да по највишим стандардима, упркос свему, не да опстану, него да "праве нормално позориште".

"Понекад је то рад на ивици донкихотовштине, повремено је то ударнички, рударски рад. Са 25 глумаца имамо мисију да правимо ансамбл представе, успевамо да имамо репрезентативне сценографије, да костим буде најбољи могући, да играју најбољи могући глумци, да режирају најбољи могући редитељи. Позориште је уметност, а уметност је скупа ствар и немерљива новцем", закључио је Стојановић.

Реновирана зграда Музеја савремене уметности отворена је 20. октобра 2017. године, након што је 10 година била затворена за јавност, и то отворена је изложбом "Секвенце. Уметност Југославије и Србије из збирки Музеја савремене уметности" са више од 300 дела која су обележила период од почетка 20. века до данас.

Кустоскиња Уна Поповић каже да имају посетиоце свих генерација и програме за сваког од њих, али као примарну улогу себи су поставили едукацију младих.

Тако је у оквиру организованих вођења кроз Музеј савремене уметности прошло око 700 основаца, 1.600 средњошколаца и 450 студената.

"Имамо дечји и омладински клуб, кроз који усмеравамо децу и младе шта да погледају, како да промишљају излозена дела и настојимо да их заинтересујемо за уметност", рекла је Поповићева Танјугу.

Примећује да деца воле да истражују и проналазе различите углове посматрања уметничких дела, обраћају пажњу на материјале, а уметност с почетка 20. века им је веома занимљива, јер је у питању фигуративно сликарство и натуралистички приказ ствари које препознају.

"Што се тиче неовангардне и концептуалне уметности, мало је другачије, али је истовремено примамљивије средњошколској деци која студиозније посматрају ту нову медијску уметност и видео-арт. Много су им сложеније ствари, али и много разумљивије услед свих могућности које та уметност користи", навела је Поповићева.

Изложба "Секвенце" ће трајати до средине године када ће неки сегменти бити уклоњени, а кустоси настоје да стално нуде нове оквире њеног читања те је тако "Дах театар" направио представу "Жене ДАДЕ" у сали где је представљен зенитизам, београдски надреализам и словеначки конструктивизам.

Пројекције експерименталних филмова

Сваког четвртка организују се пројекције авангардних и експерименталних филмова.

До сада је био представљен Зоран Поповић са "Борбом у Њујорку" из 1976. и "Портрет моје мајке" Милице Томић из 1999. године, а у априлу на програму ће бити остварења Желимира Жилника.

Поповићева наглашава да свако ко дође у Музеј савремене уметности има утисак да сама поставка функционише са зградом и да зграда проговара кроз поставку.

"Та ситуација обостраног промишљања архитектуре у служби поставке и обрнуто, јесте оно што обузме посетиоце. Они кроз читаву зграду промишљају однос између архитектуре и изложбе", истакла је Поповићева, указавши на специфичност архитектуре здања на Ушћу.

Према речима кустоскиње, посетиоци се највише задржавају на првом нивоу где је представљен буржоаски модернизам и социјална уметност и где су изложена дела Надежде Петровић, Милене Павловић Барили, Саве Шумановића.

Пажњу привлачи и концептуална уметност - дела Неше Париповића, Марине Абрамовић, Раша Теодосијевића, Зорана Поповића...

Поповићева је запазила и да велики број странаца долази у Музеј.

"Видим да су јако навикнути на музеје модерне и савремене уметности и јако се добро ситуирају у самом музеју. Пре свега су одушевљени архитектуром и када их водим кажем им да обрате пажњу на архитектуру јер је бисер модернистичког архитектонског деловања", рекла је кустоскиња која страним посетиоцима посебну пажњу скреће на чињеницу да је реч о поставци југословенске уметности.

Примећује да странце управо и занима тај југословенски контекст који промишљају кроз дела српских, али и осталих аутора, кроз социјалистички модернизам и авангардна деловања седамдесетих и осамдесетих година прошлог века.

Поповићева за септембар најављује изложбу дела Илије Шошкића, а за следећу годину велику међународну изложбу немачке уметности, док Марину Абрамовић очекују у другој половини 2019. године.

У Салону МСУ 30. марта се отвара изложба "Нацрт, орјентисање у савременој новомедијској уметничкој пракси", а у Легату Чолаковић до 2. априла може се погледати поставка иностране графике из збирке МСУ под називом "Исходиште матрице".

Београдска публика уживала је у страственом извођењу поменутих кореографија, нарочито у трећем делу представе, који је део представе финског кореографа Јорме Ела.

Занимљиво је да је пре балета Јорма тренирао хокеј, а на балет је ишао успут како би побољшао своју гипкост.

Плакету за изузетан допринос радиофонији добио је професор Слободан Атанацковић, композитор, музички теоретичар и дугогодишњи главни музички уредник Радио Београда.

Плакете за најуспешнија глумачка остварења "Витомир Богић" у протеклој сезони 2017/18. сјајним креацијама заслужили су Ана Софреновић за улогу Жене у радио-драми Димитрија Коканова "Призори конструисаног односа", у режији Мелине Поте Кољевић и Слободан Бештић за улогу Барбарогенија у радио-драми Љубомира Мицића "Барбарогеније децивилизатор" у режији Зорана Рангелова.

Повеља за допринос радиофонији уручена је дизајнеру звука Зорану Узелцу, који је својим радом и залагањем допринео да радиофонска поема "Велики камен" ауторке Иване Стефановић добије прву награду на престижном фестивалу При Италиа 2017.

Повељу за најбољег младог уметника у протеклој години припада драматургу Маши Певац.

И ове године уручене су награде победницима најстаријег књижевног конкурса у Србији - Јавног анонимног конкурса Радио Београда за најбољу радио-драму у категоријама оригинална радио-драма, апстрактни облик радиофоније и драмска минијатура.

У категорији оригинална радио-драма прва награда припала је Браниславу Јанковићу, аутору драме "Два неба".

Другу награду, добила је драма "Априлски кашаљ над Београдом", аутора Срђана Живковића.

У категорији апстрактни облик радиофоније награду је добило дело "Поезија андроида", аутора Уроша Ранковића.

У категорији драмска минијатура награда је отишла у руке Александру Петровићу, за дело "Воз за Едервил".

Високо признање, установљно 2003. године на иницијативу Мире Ступице, која је до претпрошле године била и почасни председник жирија, уручује се сваке године глумици чија је "личност обележила позоришни и филмски живот Србије својом стваралачком зрелошћу и богатством глумачког израза".

Награда се састоји од плакете коју дарује национални театар (рад академског сликара и сценографа Герослава Зарића), статуете Жанке Стокић (дар града Пожаревца, рад академског уметника Драгише Милошевића) и новчаног износа који поклањају "Вечерње новости".

Досадашње добитнице су Светлана Бојковић, Милена Дравић, Радмила Живковић, Ђурђија Цветић, Ружица Сокић, Јелисавета Саблић, Гордана Ђурђевић Димић, Дара Џокић, Мирјана Карановић, Љиљана Благојевић, Љиљана Стјепановић, Мира Бањац, Анита Манчић, Јасна Ђуричић и Олга Одановић.

"Биће све добро, надам се, па ћемо се, верујем и поново срести. Лепа ме сећања вежу за ваш фестивал а 'Ћуран' ми је посебно драга награда, између осталог јер је за комедију", истакла је писму Милена Дравић.

"Можда бих слободно могла рећи, најозбиљније, њено височанство, комедију жанр коме сам посветила добар део каријере", написала је велика глумица.

Портрет Дравићеве, добитнице "Добричиног престена" и "Златног ћурана" за животно дело, највишег признања "Дана комедије" , представили су аутор књиге "Монографија Милена Дравић", Татјана Њежић и позортишни критичар Александар Милосављевић.

Програм је водила уредница културног перограма Културног центра Зорица Стојиновић.

У оквиру разговора о српској глумици, приказан је документарни филм "Мали филм о великој Милени", аутора и редитеља Милоша Радовића.

Изузетно великo интересoвање владало је за тај догађај.

Бранко Вукелић, дописник Политике из Јапана, ухапшен је октобра 1941. као сарадник совјетског обавештајца, Рихарда Зоргеа, а потом осуђен на доживотну робију.

Бранко Вукелић је током три године тамновања размењивао три стотине писама са супругом Јошико Јамасаки, из породице самурајског порекла.

Писма представљају својеврсни епистоларни роман, који сведочи о динамичној и снажној емотивној причи, али и размишљањима супружника о смислу живота, поезије, будистичке филозофије и савремене политичке историје.

Добитницима, изузев Хамида који је на путу, уручене су дипломе и плакете са ликом Новице Тадића на свечаности поводом Светског дана поезије.

Вукосављевић је рекао да је Министарство доделом награде желело да дода нови импулс и значај поезији у култури и друштву.

Дух времена поставља нам питања има ли смисла поезија, како живе песници и како их поштујемо, рекао је Вукосављевић и навео да Министарство својим могућностима покушава да да импулс поштовању песништва данас.

Вукосављевић је цитирао Тадића и нагласио да је он говорио да је "песник човек маргине, али то што се он понаша маргинално, не значи да треба његова поезија да буде маргинална".

"Поезија данас омогућава интимни сусрет са светом, такође може бити друштвена критика и она то свакако јесте у једном свом сегменту", наводи Оливера Стошић Ракић, уредница књижевног програма.

Песникиња Радмила Лазић наводи да то ако имате критички став, не значи да песме морају бити политичке.

"Ја желим да променим однос према женама", истиче Лазићева.

Песникиња Сандра Гугић из Берлина наводи да пише поезију о идентитету и миграцијама.

"Моја поезија је о идентитету и миграцијама јер моји родитељи су емигрирали и знам шта значи одрастати као дете избеглица", наводи Гугићева.

На тржишту је поезија изгубила битку с траженим романом, а у шареном мултимедијалном свету, да би преживела, удружила се с другим уметностима. Колико је то потребно подсећа изложба "Поезија и перформанс".

И не само то. Важно је удруживање самих стваралаца, колективни уметнички чин актуелан средином прошлог века, данас је потпуно замро у региону, док у Европи цвета. Доказ је изложба "Поезија и перформанс".

Свесни да је песничку слику заменила песничка порука, уметничке групе шаљу је јасно – поезија има моћ да се избори с језиком неподобних идеологија.

"Пуно је људи у граду који живе за позориште, који воле позориште, па и нама није тешко да остваримо њихове жеље што се позоришта тиче", каже Небојша Петровић, директор Центра за културу.

Предраг Ејдус је овогодишњи добитник награде за животно дело "Златни ћуран".

"Добио сам доста награда у животу, ово ми је сигурно једна од најдражих, управо због тога што кажем – комедија је нешто можда најзахтевније у глуми и када се добро уради, највеће је задовољство и за играче, за глумце, али и за публику", каже Ејдус.

У конкуренцији тек две класичне комедије, остало су црне комедије и трагикомедије. То је, каже селекторка, одраз продукције у Србији.

"Углавном су представе које се баве савременим темама, питањима менталитета, рушења балканских стереотипа, као и утицајима технологије на нашу свакодневицу", каже Ана Тасић, селектор Фестивала, театролог и позоришни критичар.

Пратећи програм фестивала ове године биће у знаку доајена српског глумишта – Милене Дравић, Предрага Ејдуса и Властимира Ђузе Стојиљковића.

Дани комедије у Јагодини трају до 27. марта, када ће најбољима бити додељене награде.

"Неке песме су најбоље када се читају у самоћи, а неке друге које су експресивније је пожељно читати јавно'', наводи Лазићева

Радио Београд 2, једном месечно, организује "Поезију уживо", а улаз је бесплатан

"Програм 'Поезија уживо' покренуо је главни уредник Радио Београда 2  Радоман Кањевац у октобру.

Прво песничко вече је било вече Матије Бећковића", наводи Сања Милић, заменица главног уредника Радио Београда.

У априлу своје стихове говориће песник Гојко Ђого.

Изложбу чини поставка штампаних материјала, претежно књига и периодичних издања из фонда Универзитетске библиотеке, поставка у дигиталној изложбеној витрини "Магична кутија", виртуелна изложба доступна путем Интернета и претражива колекција дигитализованих материјала.

Посетиоци изложбе ће моћи да виде раритетна издања из 18. и 19. века која су део легата Геодена Дунђерског, Војислава М. Јовановића, Јоце Вујића, Слободана Ј. Јовановића, Стојана Новаковића и Исидоре Секулић.

Посебно се издваја луксузно издање књиге "North American wild flowers" из 1925. године, лични поклон Универзитетској библиотеци Михајла Пупина, издато у ограниченом броју примерака, са збирком цртежа на којима су представљени најтипичнији примерци пољског цвећа у Северној Америци рађени воденим бојама и у природној величини.

У дигиталној изложбеној витрини "Магична кутија" биће презентован физички и дигитални модел павиљона Наталијина Рамонда, рад проф. др Биљане Јовић и Мирјане Комненов, инспирисан цветом врсте Ramonda nathalia Pančić et Petrović који је симбол учешћа Србије у Првом светском рату.

Дигитални говор цвећа представља скуп комуникационих функција које носе дигитални и хибридни дигитално-физички објекти доступни на различитим дигиталним платформама и алатима. Можда и најраширенији елементи који омогућавају дигитални говор цвећа су цветни емотикони, којих има велики број. 

Изложба ће до краја године бити дигитлано представљена у пет библиотека у Србији и Македонији кроз мрежу хортикултурних библиотека Интернет клуба Љиг.

Срби су међу народима света који се издвајају богатством обичаја. Мноштво обреда велича Велике празнике у част Христа и Богородице.

"Ми смо усвојили најстарији калнедар који постоји и броји време од почетака стварања света. То је Визанатијски или Ромејски календар", каже етнолог Драгомир Антонић.

Наш православни живот је уствари светосаваски. Он је спојио живот по канону у Цркви и живота ван канона у порти, наводи Антонић.

Код Срба је дуго био уобичајен назив за календар мецеслов. Први мецеслови штампани су у Венецији, давне 1765. године, али и у Бечу, Будиму и Темишвару, где су тада живеле велике заједнице Срба.

"Има у том наслову извесног и подсмеха спрам нас, спрам онога што ми јесмо и што је најважније како изгледамо. Заиста шта је важније – да ли изгледамо или да ли јесмо", истиче Ненад Шапоња, добитник награде "Мирослав Антић".

Место на коме нас нема, истовремено и место на коме смо највише ми, то је наша истина, то је поезија. Већина људи је осећа у срцу, али у хуку свакодневице на њу не обраћа пажњу. Поезија је опасна јер мора да се живи, али је и лепа као живот, каже лауреат.

"Знате ствари нису сигурне, нису дефинисане и заиста не можемо увек бити тамо где јесмо, не можемо увек бити тога свесни, али морамо бити свесни да треба да се вратимо и поред свега што је опасно, свега што је изазовно да дођемо до себе до своје суштине, поезије у себи. Треба живети са поезијом, са њеном опасношћу и треба бити ту", наводи Шапоња.

Према Мирославу Антићу осећа дубоко поштовање и зато му је награда веома драга. Веза између Антића и њега постоји на нивоу љубави, у начину на који Мика поставља релације душе и ствари. Сваки песник исписује нешто друго, Мика Антић је говорио оно што је морао. Исто као и ја, каже Ненад Шапоња.

Вечерас, у театарском комаду по тексту Јелене Богавац, у режији Ненада Тодоровића, београдска публика је имала прилике да види пре свега реминисценције брачног пара Милошевић на саме почетке њихове везе, прве послове и кућење, однос према деци и руковођење партијама и државом.

Пренаглашена естетика деведесетих година 20. века у којој су доминирали штрас, "брзе" патике, дречаве тренерке, формирање турбо- фолк и денс сцене, била је платформа за причу о свим заблудама и погрешним проценама Милошевића и његовог најближег окружења.

Ансамбл Народног позоришта из Приштине одлично се снашао у веома захтевним сонговима и кореографији, па је представа на моменте добијала контуре правог мјузикла.

У последњој трећини комада глумци су у опробаном маниру постдрамског позоришта поделили да публиком лична сећања на различите периоде Милошевићеве владавине - од протеста опозиције на улицама Београда до бомбардовања Србије 1999. године.

Публика је на крају дугим аплаузом испратила протагонисте представе са сцене Народног позоришта у Београду.

Пре почетка овог прворазредног културног догађаја оснивач и директор БФИ Аја Јунг обратила се публици у Сава центру рекавши да "титуле престонице носе само они градови који могу да представе референтне и јединствене уметничке садржаје, градови који бацају чудесно светло далеко изван својих замишљених или нацртаних граница".

Она је додала да ће се у оквиру јубиларне едиције фестивала представити 15 трупа из Израела Грчке, Холандије, Кине, Норвешке, Аустралије Велике Британије, САД, Данске, Пољске, Белгије, Немачке, Италије са 24 нове кореографске поставке.

Јунг је нагласила да је фестивал настао уз сарадњу са Министраством културе, Секретаријатом за културу Града Београда, уз помоћ иностраних културних центара и амбасада.

Фестивал је потом свечано отворила кореографкиња Ноа Вертхајм.

Представа која је вечерас отворила БФИ премијерно је одиграна 2017. године у Тел Авиву.

Комад представља спој интимног и спољног света у којем је посебна пажња на одјеку који се одбија из различитих праваца током грађења метафоричне везе између далеког и блиског, себе и другог.

Компанија Вертиго обележава 25 година јединствене инспиративне креативности која уједињује уметност, људе и природу, а уједно је и амбасадор изаелске културе и уметности у свету.

Вечерашњем извођењу представе "Један, један и један" присуствовали су и бројни представници дипломатског кора.

"Чини ми се да се мало мења његов колорит. То је и даље са јако много пасте, са много детаља, али се сада јављају неки много ведрији тонови и јавља се нека слеповита непојавна плавет где се јавља чак и одсјај сунца, некада је то излазак, некад залазак сунца, али је врло интересантна та композиција Миленкових слика", каже песник Милан Лукић.

Критичари кажу да је Београд Михајловићева опсесивна тема, створен од ватре, снова и сновиђења, од мита и стварности од урбаних легенди претворених у боје. Слика са искошених кровова, са врха солитера у зору, са Калемегдана.

"Кренем да сликам док је дан и када пада мрак онда крећем да сликам наслепо. Занимало ме да ли боја има звук, да ли може црвена да шаље један тон, зелена други, у мраку не видиш и да ја погодим. Ја сам рачунао ако ја то не урадим поправићу код куће, међутим онда се десило да је све било у реду, можда није у реду, али се мени допадало. Тако сам направио цео циклус београдски кровови ноћу, ја сам сликао Београд ноћни, ја видим доле светла али не видим ни палету ни слику", истиче Михајловић.

Током јесени представиће се изложбом "Воденице". Путоваће по Србији, сликати их и тако сачувати од заборава.

На сцени центра "Сава" публика ће моћи да погледа нови комад грчког визиуелног уметника, редитеља и кореографа Димитриса Папајоануа, коме је припала и награда "Јован Ћирилов" 14. Београдског фестивала игре за кореографију "Нигде".

Овога пута Папајоану ће представити дело "Велики кротитељ", за које критичари кажу да се "открива кроз један и по сат ланчане реакције комичних, лепих, сензуалних, еротичних и магичних слика које не престају да освајају".

Чувена "Вертиго" компанија из Израела први пут долази у Србију 17. марта када ће кореографкиња Ноа Вертхајм представити у центру "Сава"  поставку "Један, Један и Један" у коме истовремено открива интимни и спољни свет, градећи метафоричну везу између далеког и блиског, односно себе и другог. 

Компанија Кристјана Ингимарсона из Копенхагена се враћа на Београдски фестивал игре, са новим комадом (18. и 19. март, Позориште на Теразијама).

Инспирисан простором великих аеродрома, редитељ и кореограф Ингимарсон се на занимљив начин бави свим радњама које претходе уласку путника у авион и истражује природу илузија које се развијају у строго контролисаном објекту, уз препознатљив рукопис иновативне физичке комедије.

Пољски театар игре из Познања први пут гостује у Србији, са делом норвешког кореографа Јуа Стромгрена, а целовечерњи комад "Четрдесет", креиран за 18 играча, биће изведен 20. марта у "Мадлениануму".

Нова звезда лондонске и светске сцене Акаш Одедра извешће 22. марта у Београдском драмском позоришту комад "Уздизање", који чине кореографије Акрама Кана, Сидија Ларбија Шеркаујиа и Расела Малифанта.

Три врхунска кореографа, Феи Бо, Едвард Лијанг и Јорма Ело, удружили су се да својим оригиналним поставкама креирају представу коју ће извести Балет Хонгконга, на свом првом гостовању у овом делу Европе - 21. марта у Српском народном позоришту и 23. марта у центру "Сава".

Компанија Силвије Грибауди представиће се 24. марта у Атељеу 212 са комадом "Р.ОСА" који је савршено уклопљен у поетику Грибауди, кореографкиње која са запањујућом иронијом ставља у фокус телесну изражајност, жене и друштвене улоге које су им дате, градећи однос са публиком кроз неформални језик. 

Дан касније у центру "Сава" наступа трупа "Зеро Висибилитy" из Осла са кореографијом "Залеђене песме" Ине Кристел Јохансен.

Њујоршки Балет Трокадеро гостује 26. и 27. марта у Позоришту на Теразијама са три кореографије Лева Иванова и Маријуса Петипе, а дан касније у Београдском драмском позоришту немачки "Данце Он ансамбл" доноси соло комад из два дела "Легитимо/Резо", који су креирали Хоне Сан Мартин и Вилијам Форсајт.

Скапино балет из Ротердама 29. марта у Југословенском драмском позоришту извешће спектакл "Скала" холандског кореографа Еда Вуба, 30 и 31. марта у "Мадлениануму" публика ће гледати "Врт земаљских уживања" кореографкиње Мари Шуинар из Монтрала, док бриселски "Пипинг Том" овога пута долази са комадом "Отац" Габријеле Каризо и Франка Шартијеа (1. и 2. април, Позориште на Теразијама).

Израелска Компанија Роја Асафа први пут гостује у Београду и то са његовом кореографијом "Дечаци", а Београдски фестивал игре затвориће 4. априла у центру Сава Сиднејска компанија игре са триптихом који чине дела Габријеле Ненкајвел, Рафаела Боначеле и Ченга Цунга Лунга.

Аустралијски ансамбл, који први пут долази у овај регион, претходне вечери, 3. априла, наступиће у Српском народном позоришту.

Он сматра да је важно говорити о бунту против ауторитета и потреби човека да сачува себе од друштвених конвенција политике и историје и додаје да се не ради о историјској драми већ о побуни човека против система јер се онда знало да је мајка Југовића заправо комунистичка партија.

"За нас је интересантно како се тај фокус из шездесетих година транспонује на наше време. Тада је то могло да се третира као сатира, што и јесте било, а у наше време та прича о сатири, нажалост, долази као трагедија", рекао је Брадић.

На конференцији за штампу у Дому културе у Грачаници речено је да ће позоришна публика добити један препознатљив комад из наше прошлости и да ће он бити наставак одличних представа Народног позоришта Приштина чија се сцена налази у Грачаници.

Мислим да је овај комад и овакав избор нашег значајног редитеља веома битан за грачаначко позориште и означава почетак нове репертоарске политике наше куће, рекао је директор Народног позоришта Предраг Радоњић.

"Срећан сам што могу да играм један тако узбудљив карактер. Ми смо сада у потрази трагања за смисленим и сложеним односима, да осећам како губим време када нисам на проби", каже глумац Небојша Ђорђевић који игра Бановић Страхињу.

У представи још наступају Милан Васић, Зоран Карајић, Игор Дамњановић, Милена Јакшић и Душан Симић.

Костимограф је Марина Вукасовић Меденица, а представа је копродукција Народног позоришта у Приштини и Шабачког позоришта. Премијера је заказана за 12. април 2018. у Грачаници.

Основу поставке чине тридесет два рада Уроша Предића – слике, цртежи, студије, али и радови других аутора који представљају уметника, који је уз Пају Јовановића и Ђорђа Крстића, највећи сликар српског релизма.

"Ова изложба у САНУ представља на неки начин Предићев почетак и крај, с обзиром на то да Народни музеј у Зрењанину чува његове дечје радове, које је радио између своје 10 и 12 године, али чува и недовршену слику 'Каменовање Светог Стефана', која се сматра заправо последњим Предићевим радом", наводи ауторка изложбе Оливера Скоко. 

Ту су и лични предмети Уроша Предића, приказан је и његов однос са породицом и са сликарима Пајом Јовановићем и Стеваном Алексићем, и великим пријатељем научником Михајлом Пупином.

"Оно што бих могла да назовем Мона Лизом ове изложбе, а то је чувена Косовка девојка, власништво Музеја града Београда, коју публика ретко када има прилике да види", наводи  ауторка изложбе. 

Предић је говорио: "Главна карактеристика мојих радова је савесност. Ништа нисам узимао олако."

Изложба која говори о њему биће отворена до 15. априла, уз предавања о уметнику и водиче кроз његов рад.

Министар Вукосављевић и египатски амбасадор оценили су и да би међусобна размена новинара допринела размени искустава и бољем разумевању друштвених процеса у обе земље.

На "Антићеве" дане позивају ђаци школа названих по њему.

"Ми не славимо дан школе, ми славимо оно што деца воле, баш то је Мика хтео, свет песама један цео", каже Сергеј Зељковић, ученик првог разреда новосадске Основне школе "Мирослав Мика Антић".

Премијерно је приказан "Први филм", документарац о Мирославу Антићу чији су аутори Душан Стојановић и Лазар Станивук. То је својеврсни увид у Антићево поимање света, књижевности, уметности и живота.

Глумац Горан Султановић је у филму о Мики Антићу рекао да је он био "велики песник, боем, велики даса".

Проф. др Душко Сувајџић сматра да су звезде његово мерило. "Он је са звезда сишао", каже Сувајџић.

Он је планетарна истина, наводи књижевник Драшко Ређеп, док његов колега Виктор Шкорић истиче да је био мислилац-писац.

Програм Антићевих дана одржаваће се у школама, библиотекама и другим институцијама културе до 16. марта.

"Веома сам почаствован јер када стварамо, ми не размишљамо о наградама. Привилеговани смо тиме што нам је дата могућност да нас радо упозна публика широм света", рекао је Папајоану.

Премијерка Ана Брнабић честитала је Београдском фестивалу игре (БФИ) важан јубилеј – 15 година успешног рада.

"За то време БФИ је израстао у један од културних култних брендова Београда и Србије и без сумње постао један од најважнијих европских фестивала уметничке игре. Захваљујући Аји Јунг и фестивалу и свима који га подржавају, Београд је постао престоница уметничке игре", рекла је Брнабићева.

Истакла је да јој је посебно драго што се представе у оквиру фестивала играју и у Новом Саду што је, како каже, важан допринос децентрализацији културе.

Премијерка је истакла да нема одрживог развоја без културе и без неговања и подршке креативности, индивидуалности и образовања.

"Култура и креативне индустрије имају огроман потенцијал за економски развој, девизни прилив, запошљавање, ребрендирање Србије, развој туризма и културну дипломатију. Они су посебно важни за промоцију Србије у свету и представљање једне нове другачије Србије. То ће бити тема конференције о креативним индустријама која се сутра одржава у Београду и која ће окупити наше највеће стручњаке", рекла је Брнабићева.

Аја Јунг оснивач БФИ рекла је да је Јован Ћирилов био строг критичар и пријатељ.

"Овом наградом београдског фестивала игре, који заправо није замишљен као такмичарски фестивал, и то никада неће ни бити, желели смо да сачувамо тај Јованов тренутак процене једног позоришног дела, једног уметничког постигнућа које је способно да читаву уметност поведе невидљивим корак даље или више", рекла је Аја Јунг.

Потресни делови из дневника девојчице која се у Амстердаму крила од нациста, панои са њеним фотографијама, и јасно осећање бесмисла, неправде, и потребе да се међу људима негују мир, поштовање и разумевање. Те поруке, причајући Анину причу, преносе ужички средњошколци.

"Да схвате да разлике у ствари нису битне и да ли је неко Јеврејин, Србин, Хрват, у нашем случају, то заправо није битно, него је битно какав је као човек", каже једнa средњошколка.

Друга указује да из целе приче треба схватити да никога не требамо да дискриминишемо, јер смо сви људи и да имамо потпуно иста права.

"Тугу осетим и ја осетим, јер дете није имало ни право, пре свега на детињство, на своје циљеве, на своју будућност", каже посетилац изложбе.

Поставка је креирана по моделу изучавања историје који негује Кућа Ане Франк у Амстердаму.

"Циљ изложбе је, наравно, едукативног карактера, посебно вршњачка едукација на тему која данас, на жалост, постаје све живља и актуелнија, а то је холокауст, геноцид и дискриминације најразличитијих облика", каже Оливер Мићић Бућић, професор Економске школа у Ужицу.

Координаторка пројекта "Отворена комуникација" Ана Костадиновић наводи да  је одговор ученика сјајан и да су веома заинтересовани за овај концепт.

"Они су овде подстакнути да преиспитују, сами закључују, анализирају, критички размишљају", каже Ана Костадиновић.

Изложба је до сада имала 15.000 посетилаца у Србији, у региону више од 60.000.

После Ужица, наставља даље, да сведочи и подстиче ђаке на промишљање о изазовима данашњице и историјским догађајима који су им претходили.

Она је подвукла да су историја и географија зближиле Апенинско и Балканско полуострво бројним догађајима и нитима. 

“Историја је писала лепе и ружне странице, било је успона и падова, али податак да је 17 римских императора рођено на тлу данашње Србије говори много о нашим историјским везама, наглашава значај територије Балкана и сведочи о његовом утицају на развој једне од највећих империја и култура на тлу Европе”, истакла је Ванушићева. 

Изложба “Благо и цареви - раскош римске Србије“, како је оценила, представља омаж и допринос бољем разумевању неких од тих односа.

Ванушићева је изразила задовољство што је у оквиру обележавања Европске године културног наслеђа на репрезентатаиван начин приказан један сегмент богатог и разноврсног културног наслеђа Србије, као дела јединственог европског културног простора. 

Директорка Народног музеја Бојана Борић Брешковић рекла је на отварању у Аквилеји да изложба кроз пробране експонате представља најбитније трагове римске цивилизације у нашој земљи и објаснила да је реч о 600 година које су са собом доносиле различите друштвене односе и културне импулсе који су у балканске провинције допирали како са тла Италије, тако и из источних провинција. 

"Изванредан амбијент Палате Меизлик право је место у коме ремек-дела римске цивилизације откривена у Србији, а представљена под будним оком директора Фондације Аквилеја Кристијана Тиусија сведоче да су темељи савремене европске цивилизације, оформљени још пре 2.000 година, кроз наслеђе из римског периода и данас добро препознатљиви“, истакла је Борић Брешковићева.

За изложбу су одабрани предмети из реда најзначајнијих остварења уметности и занатства времена када је територија данашње Србије чинила интегрални део Римске империје.

Експонати потичу из широког хронолошког оквира између 1. и 6. века, почев од раног Римског царства, преко периода Тетрархије, све до времена Константина Великог и периода раног хришћанства. То је управо и време када је град Аквилеја био један од највећих и најбогатијих градова Царства на тлу данашње Италије.

На изложби је представљено 61 дело из осам музеја Србије, док је један експонат из приватне колекције. 

Поставку прати двојезичан каталог на енглеском и италијанском, који је плод сарадње српских и италијанских стручњака. Аутор изложбе и коедитор публикације је научни саветник Ивана Поповић, а координатор музејски саветник Деана Ратковић.

Радник, криминалац, политичар, злочинац и дете, пет су прича у једној представи о српској породици, о нама, у последња два века.

"Има ту питање и крви и историје, црвене боје у комунистичком покрету, разни преврати, крвопролиће, а најбоље од свега што мислим да представа нуди доста духовитости, хумора", рекао је Јовица Павић, режисер.

Ликови су под маскама. Немају имена. Представа говори о нама пре и данас, кроз историју о будућности.

Глумица Јасмина Димитријевић каже да представа говори о трагично-комичној критици свих друштвених структура која гледаоца не баца у некакво безнађе, делује катарзично на гледаоца.

Четврта премијера у Књажевако-српском театру ове године, представа "Двеста" постављена је као метафизички театар покрета, ибијевска фарса, гротеска.

"У свим сегментима позоришног стваралаштва она је негде искорак, то смо заправо хтели, хтели смо да она буде тест за нас и надамо се да ћемо тај тест успешно положити", рекао је Милош Крстовић, директор Књажевско-српског тратра.

Пут кроз историју завршавају деца. Она не носе маске, јер су будућност и нада да неће поновити грешке предака.

Изложбу ћириличних слова у везу и златовезу са мотивима из Мирослављевог јеванђеља приредило је удружење "Бео етно визија" из Београда, саопштила је амбасада Србије.

Изложба је била праћена предавањем филолога и књижевнице Јање Тодоровић о историји ћирилице и значају њеног опстанка, уз видео презентацију древних ћириличних споменика и књижевних списа, коју је приредио Душан Тодоровић.

Присутнима се видео поруком обратио француски хуманитарац Арно Гујон, оснивач невладине организације "Солидарност за Косово", који је нагласио да "Срби треба да буду поносни на свој прелепи и за странце нимало лак језик", који представља велико богатство и полазиште за изучавање и разумевање свих других језика и култура.

"Оно што чини рукопис Димитриса Папајоануа посве посебним, јесте способност да креира чисту магију са минималним средствима. Кратка, али импресивна сцена у овој продукцији, савршена је илустрација: дуги низ играча открива и свлачи један пар, док руке ансамбла формирају очаравајуће усталасало море", наводи се у саопштењу жирија. 

Са чврстим коренима у области ликовне уметности, Димитрис Папајоану (Атина, 1964) је у раној младости постао познат као стрип цртач и сликар, да би касније своју пажњу усмерио ка сценским уметностима као директор, кореограф, извођач и дизајнер сценографије, костима и светла. 

Основао је Плесни театар "Едафос" 1986. године, трупу која је постала покретач његових јединствених продукција - хибрида експерименталне игре, физичког театра и сценске уметности. 

Трупа је постојала 17 година и оставила неизбрисив траг на грчкој уметничкој сцени. 

Међу најширом јавношћу, Папајоану је постао славан као креатор церемонија отварања и затварања Олимпијских игара у Атини, 2004. године. 

Његове 23 позоришне продукције које су настале до данас, покривају спектар од интимних комада до масовних спектакала који су укључивали хиљаде перформера и одигравале се на сасвим различитим местима, од познатих андерграунд простора до античког театра у Епидауру, од олимпијских стадиона до париског "Théâtre de la Ville"  и Театра "Олимпико" у Вићенци. 

Од 2015. до 2017. године његове продукције "Мртва природа" и "Основна садржина" су гостовале у Европи, Јужној Америци, Азији и Аустралији. 

Представа "Мртва природа" приказана је и у Београду, у оквиру 13. Београдског фестивала игре. 

У мају прошле године у Атини је представио своју нову представу "Велики кротитељ". 

Папајоануу ће 12. марта у Скупштини града бити уручена статуа коју је креирала млада вајарка Андреја Прокопијевић.

Под слоганом "Престоница", Београдски фестивал игре, у оквиру свог петнаестог издања, које почиње 15. марта, представиће публици 15 трупа из Израела, Грчке, Холандије, Кине, Норвешке, Аустралије, Велике Британије, САД, Данске, Пољске, Белгије, Немачке, Италије и Канаде које долазе са 24 нове кореографске поставке.

Организацијом ове изложбе, у години када обележава шест деценија од свог настајања, Радио-телевизија Србије захваљује се и сећа се једног од најзначајнијег вајара овог дела Европе, пријатељa Београда, Србије и Јавне медијске установе РТС. Обогатио је заувек наше животе лепотом стваралаштва и духа, снагом дела које је оставио нама и о чијем ће уметничким дометима без сумње говорити и генерације које се још увек нису родиле.

Томе Серафимовски је до сада остварио, у трајном материјалу – бронзи, мермеру, ониксу и дрвету, преко 550 скулптура. Међу њима 200 портрета, више од 170 актова, на стотине скица и цртежа, минијатура, велики број скулптура са представама животиња, више од 10 торзоа и рељефа.

Серафимовски је за собом оставио око 40 споменика у бронзи који се налазе махом у Македонији, расути широм пређашње Југославије и у најугледнијим галеријама, музејима и институцијама света. Његова дела се могу наћи у најпрестижнијим јавним и приватним колекцијама. 

Изложба у Галерији РТС-a је прва велика изложба после смрти Серафимовског (последња је одржана у Македонској академији наука и уметности непосредно после смрти 2016. одабраних радова под називом "Жена као инспирација") и прва изложба радова овог аутора у Србији после изложбе у САНУ 2012. Када је представио циклус "Балканско сазвежђе".

Изложба је вечерас отворена у Галерији РТС-а у Таковској 10 у Београду.

На догађају су говорили  председник Савета за ликовно стваралаштво РТС-a Никола Мирков, некадашњи управник послова САНУ Владимир Давидовић и историчар уметности Станислав Живковић.  

Осим вредних издања националне библиотеке и других домаћих издавача, изложен је и лексикон писаца "Писци из Србије", на српском и руском језику.

Књижевну сцену Србије представљали су Злата Коцић, Горан Петровић и Бранко Стевановић.

Александар Гајовић, државни секретар у Министарству културе и информисања, наводи да је учвршћен однос Србије и Белорусије.

"Са огромним задовољством могу рећи да је учешће Србије поздрављено на начин који учвршћује добре односе између Србије и Белорусије. Мислим да је тај један мост који смо и сада остварили и не само остварили већ и потврдили, управо оно што заправо сви од нас очекују и што је на известан начин кад год одемо изван граница Србије, и наша обавеза", истиче Гајовић.

Током гостовања у Белорусији договорено је да се у јуну у Минску приреди изложба капиталних дела српске културе. У октобру се планира посета белоруских издавача београдском сајму књига.

Филм "Обећање" до сада је освојио девет награда на међународним фестивалима, између осталог награду за најбољи документарац на Филмском фестивалу у Јуџину и фестивалу Медитеранског филма у Италији, награду за најбољи сценарио фестивала "Еновидео" у Бордоу, Француска, номинацију за најбољу фотографију на Филмском фестивалу у Квинсу, Њујорк.

"Обећање" је прича о необичном подухвату једне француске породице која се настанила у селу Рогљеву код Неготина, како би заједно са мештанима производила органско вино за међународно тржиште.

Долазак странаца унео је нову динамику у успавано село – код неких мештана је пробудио велике наде, а код других велики отпор и неповерење.

"Долазак Француза скренуо је пажњу на парадокс да овај крај пропада упркос свом природном богатству", истакао је Душан Гајић, новинар и коаутор филма "Обећање".

Гајић наводи да је овај филм и прича о сукобу менталитета и предрасуда, о томе како видимо себе и спољни свет и како нас виде други. 

"Очекујем да ће ово бити филм који инспирише људе, али и који ће отворити дијалоге о томе како је могуће пробудити успавану лепотицу из зачараног сна, што на неки начин представља и овај наш регион и његове неостварене потенцијале у много аспеката", нагасио је редитељ и копродуцент филма Жељко Мирковић.

"Обећање" подржали су Филмски центар Србије и фонд "Креативна Европа" Европске уније.

Писмо је упућено господину Лазару Ђокићу, начелнику округа ваљевског, и на његовом крају Гарашанин је написао:

"Ово писмо по прочитању повратите ми одма, а за тајну његову стојите ми лично одговорни".

Лазић наводи да су веома ретка писма која су толиког степена поверљивости, да их чак пошаљилац захтева назад.

"Верујемо да ће проучавање овог значајног писма, као и других докумената које поседујемо из овог периода, додатно осветлити нашу историју коју, свакако, недовољно познајемо", рекао је Лазић.

У "Адлигату" се налази једна од најважнијих збирки српске архивске грађе која укључује важан део архиве породице Гарашанин, док се други део налази у САНУ.

Архива овог удружења располаже нарочито значајном документацијом живота и рада политичара Милутина Гарашанина, мада се, међу више стотина докумената, могу видети и странице исписане рукописом Илије Гарашанина, најпозначајнијег српског политичара 19 века, писца "Начертанија".

Посетиоци "Адлигатових" музеја могу чак видети и целу француску енциклопедију у 20 томова која је некада красила кабинет овог српског председника владе.

Шта је савет професорима?

"Љубав је покретач свега. Да не кажем банално и кад кувате ручак и ту морате да унесете љубав иначе неће вам успети тако добро. А нарочито певање. То је рад са живога човека, што се каже. То је рад са душом јер душа је та која пева."

У срцу вам је остало то да нисте певали Травијату и Салому. Зашто баш те две улоге?

"Ја сам увек стремила музичкој драми, нешто ми је сметало да останем само певачица. Ја сам увек желела јако много да се унесем и да глумим, да будем и глумица, да целу драму донесем, музичку драму."

Која је ваша животна улога?

"Ја бих издвојила Јенуфу Јаначека. Она ме је винула некако. Она је нешто мало изнад свега. Она ме је довела после београдске премијере да правим Римској опери, у Риму премијеру са Ловром Матачићем, да певам у Бечкој опери."

Нећете певати на концерту којим обележавате своје јубилеје, али шта би била звучна позивница за овај концерт?

"Шта рећи, а не заплакати, жал за младост. Није, шалим се. Ја уживам у сваком времену, мени је и сад дивно!"

Не пропушта прилику да увек на то подсети и директор Битефа Милош Латиновић.

Само је таква мисао могла да споји Туристичку организацију општине Богатић и плесну представу "Простор за револуцију" којом се 3. марта обележава 29. рођендан Битефа, једне од наших најзначајнијих културних и култних установа.

Радовао би се тој идеји подједнако авангардан и свој сликар Милић од Мачве. Није било логичнијег места за почетак сусрета с Мачвом од његове Радован куле у родном му Белотићу.

Намерно свратите, а претходно позовите број Туристичке организације. Ако вам се, као нама, посрећи да вам врата откључа историчар Бранислав Димитријевић, биће то прича коју ћете често цитирати.

Пут се наставља ка етно-парку Совљак. Сачекује нас носталгија за оним што смо у својим селима заборавили и запустили, а сад у туђим за тим истим уздишемо.

И свашта још нуди Мачва – цркву рођења пресвете Богородице са иконостасом Стевана Тодоровића, етно парк у Глушцима, манастир Илиње, вајат Хајдук Станка... Данас би се рекло, бестселер можда најпознатијег Мачванина Јанка Веселиновића.

Нама је темпо диктирао ледени равничарски ветар, али ко сачека топле дане у њих ће уписати и Јанком инспирисане Хајдучке вечери и Мачванске лиле.

Зависни од вишка информација, гуглаће даље а ми ћемо само додати данас магичну реч-спа! Могућност купања на отвореном чак и на минус 10 степени, довољан је разлог да се пређе, од Београда, пут дуг 100 километара.

Термална ривијера у Богатићу само је наговештај онога што би Мачва могла да буде кад би се најзад искористила вода која испод њене коре кључа. Тад би и туриста било више, жељних да најзад мађарске и словеначке бање замене неком краћом вожњом.

А и ходници Општине, старог здања окружног начелства, били би топлији!

"Графички листови који су настали у техници колографије, изложене су и две колографске матрице што је карактеристично за моју излагачку активност. Није први пут да излажем матрице са намером да приближим публици и широј јавности и на неки начин демистификујем графику", наводи Аница Радошевић Бабић.

Експресиониста је који и користи контрасте и јарке боје уз динамични линијски ритам и наглашену цртачку вредност.

Акцентованим волуменом на делима "Семе – прапотенцијал" материјализовала је цикличне манифестације живота: рађање, настајање, умножавање и нестајање.

"Семе које је основни мотив стилизован на овим радовима, његова појава сеже из ранијих мојих радова, иконографски нису слични овима. А, у ствари, прича о прапостојбини, односно враћању суштини", објашњава Радошевић Бабићева.

Аница Радошевић Бабић добитница је повеље родног града Вршца за уметничко стваралаштво, координатор је многих међународних уметничких пројеката и учесница самосталних и колективних изложби у земљи и иностранству.

"Републику Србију и Белорусију повезује много тога, а на врху те сарадње и међусобног разумевања је свакако култура и његово величанство – књига", истакао је Гајовић изразивши уверење да ће 25. Међународни сајам књига унапредити културну сарадњу између две државе. 

Сајамски штанд Србије је у знаку изложбе Народне библиотеке Србије "Српска књижевност у Првом светском рату" аутора Наде Мирков Богдановић и Милене Ђорђијевић, а прати је каталог на српском и белоруском језику. 

Представљен је и део издавачке продукције кроз капитална и вредна издања Народне библиотеке Србије и других домаћих издавача.

За програмску реализацију наступа Србије на овој светковини књиге била је задужена управо Народна библиотека Србије која данас слави свој Дан. 

Државни секретар Гајовић је овом приликом Народној библиотеци Србије честитао рођендан и изразио наду "да ће и надаље неуморно да креира лепу слику о Републици Србији, како ону у домовини, тако и у читавом свету".

Лексикон писаца из Србије 

Књижевну сцену Србије представљају књижевници Злата Коцић, Горан Петровић и Бранко Стевановић, а посетиоцима сајма на располагању је одговарајући лексикон писаца под називом "Писци из Србије".

Домаћи писци учествоваће у пратећем Међународном књижевном симпозијуму "Писац и време", у оквиру којег ће данас бити одржано "Српско књижевно вече". 

Значајан допринос представљању српског језика, књижевности и културе на Сајму књига у Минску кроз серију предавања даће Иван Чарота, истакнути белоруски слависта, шеф Катедре словенске књижевности Белоруског државног универзитета у Минску и члан Српске академије наука и уметности.

Државни секретар Гајовић се током своје посете Минску сусрео са министром информисања Републике Белорусије Александром Карљукевичем, а посетио је и здање Народне библиотеке Белорусије где га је примио управник те установе Роман Мотуљски. 

Гајовић се састао и са генералним директором највеће издавачке куће у Белорусији "Звезда" Павелом Сухоруковим, која издаје дневне новине, магазине, стручне часописе и другу литературу, као и са Александром Вашкевичем, директором књижарског ланца Белкњига. 

Током своје посете државни секретар је посетио једну од многобројних књижара Белкњига и Музеј Великог отаџбинског рата у Минску.

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић је рекао да славимо рођендан "најпаметнијег детета у породици српске културе"

"Прича о Народној библиотеци Србије је прича о алтерегу једног народа и једне нације. Многи догађаји су испреплетани. Народна библиотека је настала свега три године пре доношења првог Устава Србије – Сретењског устава, и делила је судбину овог народа у вихору историје", подсетио је Вукосављевић.

Наводи да је Библиотека сељена, да је обитавала у малим просторима.

"Била је у Крагујевцу па у Београду па поново у Крагујевцу па поново у Београду где је мењала адресе као подстанар", навео је министар.

Додаје и да је српска култура трајно оштећена за културно благо неизрециве вредности. 

"Рушена је и уништавана, често од стране истих аутора који су добро знали шта раде. Због тога је српска култура трајно оштећена за културно благо неизрециве вредности", нагласио је Вукосављевић.

"Библиотекари бољи део српске културе" 

Констатовао је да су библиотекари бољи део српске културе – вредни, паметни људи пуни ентузијазма који раде веома значајан посао, често у врло тешким условима.

Министар је рекао и да су нови депо и побољшање услова рада Народне библиотеке Србије насушна потреба и додао да су предузети кораци у том правцу те да је уверен да ће за неколико година национална библиотека добити нови депо.  

Управник Народне библиотеке Србије Ласло Блашковић, обраћајући се на централној манифестацији, приметио је да "читаоце не можемо бирати, као ни рођаке".

"Од њих не треба очекивати ништа, осим да читав живот проведу снатрећи над вашим књигама, да парафразирам згубиданског Џејмса Џојса, који своје читаоце не зна, а спасава (у то нас, опет, убеђује ваздаскептични Борхес). У ствари, правом писцу потребан је само онај један читалац у кога би могао да се закуне, да би све имало смисла. Читалац као исповедник? Читалац као огледало? Као сумњичавац? Као Бог? Читалац као аналфабета?", рекао је Блашковић.

Изразио је задовољство због присуства представника неколико националних словенских библиотека и отварања Центра словенских култура, истакавши да основни смисао тог напора представљају "међусобна превођења, укрштена читања, комуникација међу песничким језицим истог, дубоког корена".

Центар словенских култура 

Народна библиотека Србије слави 186 година постојања и тим поводом отворен је Центар словенских култура, други, после Москве, а директорка пројекта Андреја Рихтер наглашава да ће он бити место на коме ће моћи да се добију све информације везане за културу 13 земаља –чланица Форума словенских култура.

Народна библиотека Србије је прошле године забележила 12.276 нових уписаних чланова, а од почетка ове године кроз читаоницу националне библиотеке прошло је 179.160 читалаца, међу којима је највише студената.

Национална библиотека чува око шест милиона књига и публикација, због чега јој је неопходан нови депо, а постоји идеја и о изградњи објекта где би се налазио Музеј српске књижевности.

У Центру у оквиру Народне библиотеке Србије, према речима Рихтерове, одржаваће се предавања, изложбе, филмске пројекције, радионице, састанци са уметницима и научницима, тематски клубови на словенским језицима за одрасле и децу.

Центар је основао Форум словенских култура, међународна организација са седиштем у Љубљани, која уједињује 13 држава, на чијим територијама живи око 300 милиона Словена.

Чланице Форума су Србија, Словенија, Русија, Белорусија, Бугарска, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Чешка, Хрватска, Македонија, Пољска, Словачка и Украјина.

Као непрофитна и невладина организација Форум је основан 2004. године с идејом очувања и развоја културних вредности и традиције словенских земаља. 

За циљ има сарадњу словенских земаља, јачање културне размене и израду заједничких пројеката.

"Наша мисија је оживљавање креативности словенских култура. Ми градимо мостове између држава, између установа, између појединаца. Ми смо 2004, када смо почели да радимо, били уверени да се не познајемо добро. Мостови су били прекинути и после 14 година ти мостови су поново ту", истакла је Рихтерова у интервјуу Танјугу."

Драгани Типсаревић награда "Јанко Шафарик" 

Управник Народне библиотеке Србије Ласло Блашковић уручио је на Дан те институције награду "Јанко Шафарик" Драгани Типсаревић, донедавном управнику Народне библиотеке "Стефан Првовенчани" из Краљева.

Одлуку је донео жири, који је радио у саставу Михајло Пантић (председник), Ивана Димић, Тамара Бутиган, Владислав Бајац и Љубомир Бранковић.

Пантић је, образложивши одлуку жирија, истакао да је Типсаревић од 2003. године када је именована за управника библиотеке "Стефан Првевенчани", па до 2016. када је отишла у пензију, заједно са члановима колектива, очувала дух традиције и унапредила рад матичне куће.

"Покренула је и организовала низ разноликих акција и манифестација, учинивши да краљевачка библиотека постане репрезентативна просветитељска установа која не служи на част само регионалној заједници, него и целоклупној националној култури", рекао је Пантић.

Истакао је да је Народна библиотека из Краљева постала током минулих година средишна културна установа тог краја Србије захваљујући, знатним делом, професионалним и организационим способностима Драгане Типсаревић, и "не у мањој мери, њеном даноноћном ентузијастичном ангажману у обезбеђивању оптималних услова за деловање институције на чијем се челу годинама налазила".

Типсаревићева је у пригодној беседи, рекла да "када сте годинама на челу библиотеке у Краљеву која у темељу сажима повлашћену географију - близину свете Жиче, а у називу име првог српског краља и писца, када међу запосленима имате имена која врхуне српском књижевношћу, када из ваше куће књига сваке године излепршају нове, са знаком Повеље, постајете свесни да сте дужни, најбоље што умете, да градите и сабирате".

"А онда када вам сабирци немају збира, дужни сте да сваку неприлику схватите као голему прилику и подстицај да урадите највише што можете, ма којим аршинима то касније процењивано, јер Библиотека вам постаје једина могућа мера", додала је Типсаревићева.

"Основна замисао је била да људи који су цео свој живот посветили књизи, који су све своје снаге ставили у службу књиге, који су често своје приватне животне ситуације подредили књизи, а сами никад нису били јунаци неке књиге, у једној прилици то постају", каже аутор едиције Слободан Станишић.

Каже да му је рад на књигама о Вуку и Доситеју био најзахтевнији јер је о њима много писано, те је за та два лика морао пронаћи нова литерарна упоришта. Снажан утисак на писца оставио је Константин Филозоф, посебно почетак његове мисије после пропасти Бугарске 1393. године.

"Бежи, пролази кроз силне невоље, да би уточиште нашао код нашег деспота Стефана Лазаревића који је волео књигу и који га одмах смешта за управника библиотеке а затим као писменог човека да покрене преписивање старих књига, писање нових и уопште очување, све оно кроз шта је прошао период који се у нашој историји зове Ресавска школа", каже Станишић.

Осам романсираних биографија приповедачки се развија кроз различите авантуре које савладавају личности – литерарни јунаци.

Ликовно их је представило осам илустратора. И текстуално и визуелно едиција је намењена деци основношколског узраста, посебно оној која већ имају неко предзнање о знаменитим именима српске културе. 

У намери да избегне стогодишњу паучину, као и неке друге проблеме тог драмског текста, "Бург" је сада наручио нову верзију од награђиваног драмског писца Фердинанда Шмалца (р. 1985. у Грацу), а за редитеља позвао Штефана Бахмана, Швајцарца који већ пет година води "Шаушпилхаус" у Келну.

Прича се у битном исприча док се изговори наслов – арогантни богаташ позива на вртну забаву у својој вили, међу гостима се непозвана појави Смрт, суочи га са грехом згртања новца и на крају га покајаног и очишћеног поведе са собом.

Та нарацијски једноставна, готово наивна структура о борби добра и зла, о покајању и милости, прави је поклон за драмску уметност, јер јој оставља одрешене руке да недоречено обликује по вољи, у синергијској акцији литературе, иконологије, режије, глуме, сценографије и костима.

Ретко кад се у пракси догоди да се сви ти елементи уклопе и дају савршени производ без мане, као овог пута. "Свакогчовека" је лако замислити у програму БИТЕФ-а идуће јесени, још лакше у српском преводу као поставку на некој од београдских позоришних сцена.

Беч, Берлин или Београд – тамо и овде библијске параболе остају камелеони савремености, од старог праве модерно, од модерног старо.

"Свакичовек" је гламурозан

Не сам по себи, таквим га је направила репетитивна пракса. Прича о уображеном богатуну који дражи своје сиромашне ближње, док се бог и ђаво консултују ко има више права на његову душу, играла се у склопу готичких мистерија, да би је преузео низ аутора северне ренесансе, а онда од њих мање више преписао Хофманстал и 1911. припремио за премијеру у Циркусу "Шуман", једној од берлинских позоришних сцена на којима је владао Макс Рајнхарт.

Године 1920. су Хофманстал и Рајнхарт утемељили Салцбуршке летње игре, фестивал који је у наставку постао најелитнији, најскупљи, најпрестижнији летњи фестивал немачких говорних сцена. На отворењу 1920. играо се "Свакичовек". Од тада се игра сваке године на отвреном тргу испред катедрале као медијски и модни врхунац фестивала.

Чак и ако се узме у обзир да "Летње игре у Салцбургу" имају више везе са сезонским ритуалима високог друштва него са уметности, што је традиција која се осигурава папрено скупим картама, ниједан овдашњи глумац не може рачунати да се уписао у културну меморију ако није барем једну сезону играо "Свакогчовека" (Курт Јиргенс, Максимилијан Шел, Клаус Марија Брандауер, Герт Фос), ниједна глумица ако није играла његову Buhlschaft/Напасницу (Сента Бергер, Марта Келер, Биргит Минихмајер).

Наравно да је литургијски карактер текста у току деценија почео да смета, али је проблем решен тако да је занемарен. Нико више није слушао текст – "Свакичовек" је долазио да се покаје, гости да се покажу, кога брига за готичку рецитацију!

Цикличне премијере Хофмансталове игрочинке постале су елитни догађај опште праксе, место на коме су се скупљали богаташи у дизајнерској дирндл-ношњи да би гледали библијску параболу о умирању богаташа.

За бечки Бургтеатар то је стање прерасло у неиздрживо подривање самих темеља драмске уметности, па је директорка Карин Бергман наручила нову верзију од Шмалца.

Ђаволско друштво: "Имамо све осим последњих података"

Од економски недефинисаног богаташа старине, Шмалц је направио берзанског шпекуланта данашњег неолиберализма. Разлика је драстична, јер се у првом случају рачуна на божју милост, у другом признаје друштвени песимизам; хришћански бог против Теодора Адорна.

"Булшафт" је у оба случаја метреса Свакогчовека, једино што је код Хофманстала то згодна жена, док је код Шмалца она Смрт лично, такозвана "Tödin" (женска персонификација смрти, од мушке именице "Тод", смрт). Што Свакичовек више воли, он је све "мртвији"; он буквално воли до смрти.

Јединство места, времена и радње структурни је принцип у оба текста – у старом Свакичовек организује богату вечеру за пријатеље у својој кући, у новом зове на вртну забаву у вили поред Беча.

Суђење на коме ђаво и бог "мере душу" главног лика остало је главни драмски заплет у оба текста, са једном битном разликом. У старом су ђаво и бог библијске личности; у новом је "ђаво" читаво друштво, а бог сиромашни сусед, могуће избеглица.

Друштво је у старом тексту без намере лоше; у новом је оно с предумишљајем злобно.

"Свет се улива у нас, али се ми нигде не уливамо", декламује "ђаволско друштво", које кроз читаву представу наступа као комбинација античког хора и брехтовског позоришта.

Крај је исти – Свакичовек добије од Смрти-Булшафт сат времена да се покаје и увиди властите грехе, тако да га она на крају одводи на небо, модерни доказ да камиле ипак пролазе кроз иглене уши.

Односно, крај би био исти да је редитељ Бахман допустио да га импресионира старо-ново наравоученије о прљавом новцу. Бахманов Свакичовек пет минута стоји го на сцени у пози разапетог Исуса, док га "ђаволско друштво" оплакује као спаситеља.

Спасавајте се сами, каже господин Богати Свакичовек, неочекивано напусти позоришну илузију и оде са сцене као глумац са пробе.

"Кад се не верује ни у шта, онда смрт ђаволски боли"

Редитељево одсуство респекта према написаној речи, литургијској код Хофманстала, доцирајућој код Шмалца, пресудно је за утисак компактне естетске поруке Бурговог "Свакогчовека".

Истина, језик је осавремењен, али он опет не значи много, јер позориште има свој језик којим исправља неравнине литерарног предлошка.

Сценографија (Олаф Алтман) је за време читаве представе непромењена – монументални златни зид на ивици просценијума са рупом у средини, тунелом којим се у живот улази и из њега излази.

Испред златне позадине дефилује ансамбл у костимима (Естер Геремус) уједначеног колора – у почетку сви носе бело, онда сви златно, на крају сви црно. Бело на златном, златно на златном, црно на златном – као театар сенки на снимању за "Вог".

Ансамблу остаје за кретање само уска трака просценијума, па су глумци увек у развученом поретку, нанизани као отровне бројанице, притиснути зидом који их сваког тренутка може бацити у гледалиште.

Златни зид је свет новца, тунел утроба библијског кита у коме се преговара о стратегији ускрснућа.

Појмови врт/башта су кодна структура Бургове представе. Свакичовек (игра га Маркус Херинг) позива на забаву у свом врту – за ансамбл је то шлагворт да се, надилзећи упутства из текста, уплете у разгранату иконолошку игру, тим импресивнију јер се одвија на практично празној сцени.

"Врт" сваки пут изазива језичко-сценски ватромет: ко каже башта, мора да каже ограда. Тек ограда прави башту. Без тврђаве, нема тврђења. О, бого креације и боже жртве, како си дошао до улоге вртне?

Свакичовек: "У башти чека Смрт на мене". Одговор "ђаволског друштва": "Без бриге, све је под контролом. Осим баште."

Одакле игра речи? Од Елфриде Јелинек, свакако, чак и овај брзи превод открива да Шмалц стоји под њеним утицајем.

Али врт, башта, иду дубље, то су ускршњи симболи, не само због оних који верују да историјска личност Исус Назарећанин у стварности лежи у такозваном "Баштенском гробу" поред јерусалимске Дамаск-капије, а не у Гробној цркви.

У Новом завету је Исус "баштован" (Јован, 20, 11-18) кад на ускршњу недељу Марија Магдалена посети Исусов гроб, она само види човека с леђа, за кога у први мах помисли да је "баштован".

Не додируј ме, каже "баштован" Марији Магдалени. Загрли ме, каже смртоносна Булшафт (игра је Барбара Петрич) Свакомчовеку.

И спасење је баштенског типа: главни лик се спасе проклетства тако што "у врту види један други врт", види "пукотину у врту", чиме се редитељ у радикално скраћеној елипси враћа на сценографски мотив тунела у зиду.

Све је у овој режији економично промишљено, ништа се не баца, ништа непотребно не одвлачи пажњу; значења се рециклирају тако да се стално пребацују са скромног видљивог на раскошно невидљиво и натраг.

У бечком врту Свакогчовека хришћанско наслеђе и лаицистичко време тако зналачки и духовито насрћу једно на друго, да је тешко не упитати се – а како би то радили у некој београдској вили с баштом?

Публика ће улазити из Васине улице као што је то био и случај и пре реконструкције, а новина је излаз за посетиоце према Тргу Републике", казала је Борић Брешковић.

Она је додала да је ће концепт излагања артефаката у Народном музеју ићи у сусрет публици.

"У атријуму ће се наћи археолошка и нумизматичка поставка, а на првом спрату средњoвековно налслеђе и култура као и артефакти из 18. и 19. века. На другом спрату биће уметност 20. века, али и фанташтичан избор из музејске збирке стране уметности. Народни музеј биће један од симбола аутентичне европске престонице културе у шта Београд израста", казала је Борић Брешковић. 

Директорка Националне фондације зе игру и оснивач Београдског фестивала игре, Аја Јунг истиче велико задовољство јер присуствује завршним радовима у Народном музеју баш као што је то био случај у Музеју савремене уметности.

"Чини ми се да је често оправдање за различите неуспехе код нас у свери културе била управо чињеница да су нам два најважнија музеја затворена. Верујем да можемо да су радујемо просторима реконструисаних музеја и да мислимо о садржајима у њима", казала је Јунг и додала да још неколико институција културе у Београду приводе крају реконструкцију својих простора.

"Београд може да се поноси институцијама културе које имају своју традицији и невероватан карактер који на изузетан начин исписују нашу историју. Сматрам да квантитет није пресудан у односу на квалитет неког фестивала и могућност да те смотре уметности причају о нама. Имамо садржаје и манифестације које Београд јасно позиционирају на мапу европских престоница Европе", казала је Јунг. 

Она је напоменула да код нас долазе релевантни уметници из света и регона.

"О њиховом стваралаштву се диго прича после њихових наступа. Важно је и да охрабримо наше младе уметнике и пружимо им могућност да раде на квалиетету њихових програма како би галерије, музеји, позоришта, фестивали... могли да се поносе публиком", казала је Јунг. 

Слободан Накарада је нагласио да култура не припада било којој политичкој партији већ грађанима.

"Реконструкцијом и отварањем Народног музеја грађанима се враћа оно што им припада. Реконструкција и спектакуларно отварање Музеја савремене уметности такође је било намењено грађанима. То је најважнија порука свима који верују да Београд постаје једна од упечатљивих културних престоница Европе" казао је Накарада.

Тасовац је најавио градњу нове концертне дворане, односно зграде Филхармоније, између Палате Србија и тржног центра Ушће, на основу међународног конкурса за идејно решење.

Представљено је пет монументалних скулптура - Ивана Косанчића, Милана Топлице, Милоша Обилића, Врховног Вожда Карађорђа и Бетовенове девете симфоније, а све су израђене у дрвету и гвожђу. 

Ликови Басариних скулптура са издуженим лицима и дубоким борама сведоче о вековној борби људи са ових простора, одлучних и способних да право на живот и слободу свакога дана поново изборе. 

Поред скулптура на том месту Београђани и њихови гости моћи ће у амбијенту обновљеног настаријег београдског насеља, да погледају и изложбу фотографија на којима је приказано како је текла урбана обнова Косанчићевог венца.

На платоу на којем је постављена изложба почетком следеће године почеће да се гради нова Градска галерија, која ће лагумом бити спојена са Карађорђевом улицом.

Према речима академика Басаре, изградњом Галерије, уз изложбени павиљон "Цвијете Зузорић" и Музеј савремене уметности, Београд ће заокружити ликовни изложбени простор. 

"Милан Кашанин је рекао да небо над Монмартром није исто као небо над Калемегданом. Француски импресионисти сликали су по 100 пута своју Провансу, у небу и боји своје Провансе нашли су инспирацију да створе бесмртна дела", рекао је Басара, приметивши да без националног идентитета и духа нема ни аутентичног стваралачког карактера. 

Додао је да је данашњи догађај и откривање скулптура успех за наше вајарство, које је, како каже, мало било скрајнуто као област уметности, али је данас "на неки начин нашло себе и тријумфује на овом лепом простору". 

Градска секретарка за културу Ивона Јевтић истакла је значај Косанчићевог венца, као најстаријег насеља у Београду и места које одише кулутром, историјом и традицијом нашег народа.

"Данас имамо ексклузиву да показемо Београђанаима и гостима 'Омаж Косанчић Ивану' нашег прослављеног академика, који могу да је погледају пре Парижана", каже Јевтићева.

Градски урбаниста Милутин Фолић рекао је да ће простор на којем је некад била Народне библиотеке, која је изгорела у бомбардовању 1941. године, бити уређен као јавни простор у којем ће бити изложене књиге од угља које, како је објаснио, симболизују страдање у Другом светском рату.

"Потпуно један нови-стари амбијент Косанчићевог венца и очекујемо да ће овај простор са два објекта културе постати на неки начин 'српски, београдски Монмартр'", рекао је Фолић.

Поред скулптура, у наредних месец дана грађани ће моћи да виде и изложбу на којој је приказано како је текла обнова Косанчићевог венца, а сви који погледају изложбу, према речима диеекторке Завода за заштиту споменика Оливере Вучковић, моћи ће да стекну јасну јасну представу о томе колико је овај простор значајан за Београд и целу земљу.

"Имала сам једну већу паузу од неких осам година и са представом 'Доктор шустер' сам се поново вратила у позориште, тако да сам јако срећна што сам поново са својим пријатељима и што смо добили много нових, младих глумаца. Сад се сви лепо уклапамо и много лепо функционишемо'', прича Крсмановићева.

На малој сцени играју велике улоге. Престижне награде са републичких и међународних фестивала већ годинама нижу.

Иза Драшка Обреновића је више од шест деценија глумачког рада.

Наступи у "Милановачком позоришту", кажу, имају посебну драж, јер играју пред малим бројем људи а пажња гледалаца је у сваком тренутку усмерена на њих.

"Где год се покренем ја сам на два до три метра од гледаоца. Предивно је, лепо је играти у овако малим просторима", каже Обреновић.

Бројним премијерама и изузетним радом постали су један од најбољих аматерских позоришних ансамбала у Србији.

Осим на фестивалима, њихови наступи веома су запажени на великим, професионалним сценама.

Бранко Кнежевић, глумац и редитељ, истиче да им је јако важно што су играли "Доктора Шустера" пред публиком у Звездара театру, али пред писцем.

''То је нешто стварно изузетно. Замислите како је било Жанки Стокић и осталима који су играли пред Нушићем. То је отприлике неко наше осећање сад'', прича Кнежевић.

У Горњем Милановцу и ове године у плану је 13. Фестивал позоришног стваралаштва ученика основних и средњих школа.

Предраг Лошић из Културног центра Горњи Милановац каже да ће Фестивал бити такмичарског карактера и очекује да се готово све школе са подручја општине пријаве и боре за прелазне награде.

Захваљујући раду ових заљубљеника у позориште, као и фестивалу ''Школска сцена'', у Горњем Милановцу је последњих година стасало доста аматерских и професионалних глумаца.

"Имамо ту хрпу различитих тема и врло чудних стања која се поклапају с нашим временом", каже редитељ Јануш Кица.

Мики Манојловић је Краљ Лир овог времена.

Манојловић каже да је представа двоструки знак, поред тога што је то лична ствар појединца, а појединци, наравно мењају свет, а не масе, "тако да је за ова два и по сата нешто можда урађено".

"Друга ствар је један гест који показује да једна широка мисао и памет, која је до сада сто пута била доказивана, нема баријера. Она разбија све границе које потезом пера политика руши. После свега што се није догодило између наше две земље, а требало је, ово је крај нашег првог процеса рада на представи", истиче Манојловић.

У овој трагедији, испреплетеној политичким интригама, тајним савезима и сукобима нико на крају не излази као победник.

Представа Краљ Лир, премијерно изведена на сцени Хрватског народног казалишта, више је од екслузивног позоришног догађаја.

Осим што из визуре овог времена говори о свим значајним темама о којима Шекспир пише, несвакидашњи је спој сјаних глумаца загребачког ансамбла и нашег Микија Манојловића.

Дуда и Блашковић су разговарали о програму Недеље српске културе, која ће бити организована у Москви у првој половини септембра.

Библиотека "Рудомино" ће тада организовати изложбу српских књига из својих фондова, док ће се Народна библиотека Србије руској културној јавности представити изложбом "Српска књижевност у Првом светском рату".

Директор Дуда, поштујући нераскидиве везе српске и руске културе, на састанку је иницирао покретање заједничког пројекта између две националне библиотеке - издавање Новог завета на српском и руском језику.

Тема састанка била је такође и сарадња Центра словенских култура у Москви са Центром словенских култура у Београду, који ће бити отворен 28. фебруара на Дан Народне библиотеке Србије.

У образложењу је наведено да Кривокапића краси осећање мере у игри, велики професионализам и тимски однос према колегама и ансамблу.

Кривокапић већ неколико година има највећи број одиграних представа у сезони, а тренутно игра у 14 наслова на редовном репертоару Драме Народног позоришта - у делима Шекспира, Чехова, Гогоља, Стерије, Селимовића...

Велики уметнички искорак Кривопкапић је показао у претходној сарадњи са редитељем Андрашом Урбаном у представи "Родољупци" Ј. С. Поповића, у којој, како је критика истицала, смишљено дистанциран преживљава најстрашније догађаје и врхунским глумачким умећем дочарава низ комплексних стања без речи.

Своје потенцијале наставио је, како је запазио жири, да унапређује играјући у вишеструко награђиваној представи "Иванов", да би улогом Ђоке у представи "Сумњиво лице" Кривокапић овај уметнички успон потврдио и заокружио на сценски јединствен и узбудљив начин.

Жири верује да ће Кривокапић новим ролама достићи успех великог глумца Петра Банићевића и подсећа да су претходни добитници награде, која носи његово име, Игор Ђоревић, Ненад Стојменовић, Милош Ђорђевић, Сена Ђоровић.

Награда ће Кривокапићу бити уручена 24. фебруара по завршетку представе "Сумњиво лице".

Критичари су овога пута предложили 112 књига, а Илићева "Долина Плистос" је добила 19 гласова.

У награђеној књизи Илић је објединио есејистичко, путописно, лирско. У интервјуу за РТС каже да је то био тежак задатак и изазов.
"То јесте тежак задатак, бавити се општим местима као што је Грчка којом се бавим у овој књизи, и Венеција коју не помињем али се и њом бавим, а изазов је да то не изгледа као нека туристичка поезија", рекао је Илић.

Наводи да би могао да се "вози до краја живота", као и да му се чини да тако настају песме - након путовања.

Указује да се након добијања овакве награде постаје етаблирани аутор. На питање да ли је због тога срећан одговара: "Не знам. Мораћу још дуго да размишљам."

Ово је 12. песничка књига овенчана наградом "Меша Селимовић", а престижно признање за књигу године до сада су добила 34 писца, при чему је четири пута награда дељена на равне части.

Професионална биографија Дејана Илића 

Рођен у Травнику 1961. Дејан Илић од 1969. живи у Београду, где је завршио студије италијанског језика и књижевности.

Објавио је песничке књиге "Фигуре" (1995), "У боји без тона" (1998), "Лисабон" (2001), "Дунавски пут" (2003), "Кварт" (2005), "Из викенда" (2008) и "Катастар" (2013).

Добио је награде "Ђура Јакшић" и "Бранко Миљковић".

Аутор је низа превода савремених италијанских песника (Ћезаре Павезе, Бартоло Катафи, Ђорђо Орели, Валерио Магрели, Умберто Фјори, Фабио Пустерла...), Антологије новије италијанске поезије "Тело и погледи".

Преводио је и француске писце Жана Бодријара и Филипа Жакотеа.

За преводилаштво добио је награду "Милош Н. Ђурић".

Дуго је био слободни уметник, а од скоро је запослен на Филозофском факултету у Београду.

Награду "Меша Селимовић", коју су основали Драган Богутовић и Огњен Лакићевић, чине скулптура са ликом великог писца, Повеља и новчани износ.

Из Журићевих прича о личностима српске књижевности којима је дао нову, додатну свежину, сазнајемо више о животу, стваралаштву и раду следећих личности: Бори Станковићу, Милану Ракићу, Милутину Ускоковићу, Емануилу Јанковићу, Брани Цветковићу, Светозару Ћоровићу и Бранку Ћопићу.

"Свих седам писаца о којима говори ових седам радио-драма били су истински јунаци времена која им никако нису била наклоњена, а упркос којима су створили дела која их чине бесмртним", каже Вуле Журић и додаје да смо "Емануила Јанковића и Брану Цветковића скоро  сасвим заборавили, Ускоковића и Ћоровића нисмо никада суштински прочитали, док Ракић, Станковић и Ћопић траже свежија и смелија тумачења".

"Било би лепо када би им ово моје дијалошко чепркање по библиографијама обезбедило неколицину нових читалаца. Бавећи се малим радостима и великим невољама седморице српских писаца, ја сам се сусрео са величином модерности њихове уметности и бедом света који их је углавном презирао", напомиње Журић. 

Аутор нас кроз различите ситуације, сцене и догађаје са сивим еминенцијама наше писане речи не само враћа у давна времена, већ нас емотивно ангажује са главним јунацима. Лепим речима, маштовитим дијалогом и занимљивом радњом враћа нас култури говора, лепоти нашег језика и тера нас да још једном прочитамо дела поменутих стваралаца.

Поред поменутих великана и главних актера, прича Вуле Журић у заједнички контекст догађаја увлачи и бројне друге личности, такође великане српске културе, махом књижевнике, песнике, новинаре, редитеље попут Иве Андрића, Милана Огризовића, Станислава Кракова, Стевана Сремца, Скендера Куленовића, Зије Диздаревића и бројних других који његовом заслугом васкрсавају и постају поново део шире балканске сцене и колективног знања. Писци су из наших читанки, постају људи од крви и меса, са својим тугама и радостима...

Редитељ је истакао да је реч о универазалној причи, која је остала актуелна и после 40 година, а говори о томе како у једном тренутку изневеримо сопствену природу када "издајемо" сопствене родитеље.

Деца долазе у родну кућу да сахране мајку која је заправо на самрти, али она се ођедном осећа боље - "оживела" је зато што се деца поново окупила око ње.

Међутим, свако од њих има своје послове и не може да се ослободи подсвесног питања - када ће мајка умрети, јер пролази време и они треба да се врате својим обавезама.

Кирилов је објаснио да се прича представља из два угла - угла шестогодишње девојчице, коју тумачи Тамара Алексић, пред којом је цео живот, и умируће старице која оставља много успомена.

Кроз велике и нагле контрасте, прелазећи из дубоког проживљавања у скоро формални театар са градских тргова када се чак и гледаоци изводе на сцену и уводе у представу, редитељ је, како је рекао на конференцији за новинаре, желео да поручи да се "истина налази између детињства и старости и да морамо да будемо свесни да тај пут треба прећи максимално слушајући своје срце".

У подели су Даница Ристовски, Јадранка Селец, Андреј Шепетковски, Милена Павловић Чучиловић, Сандра Бугарски, Борис Комненић, Нада Мацанковић, Милица Милша, Јово Максић и Љубомир Ћустић.

Кирилов је био задужен и за сценографију, костиме и избор музике заједно са Милицом Вучковић (сценографија) и Ином Јадрански (костим), док је Шепетковски био сарадник на драматизацији. Кореографију је осмислила Маја Митић.