ДИМИТРИЈЕ (ПАВЛОВИЋ) 1920-1930. Рођен у Пожаревцу 1846. За патријарха српског рукоположен у београдској Саборној цркви године 1920, у својој 74. години. За време патријарха Димитрија, обновљена је стара Браничевска епархија и успостављене су три нове: Чешко-моравска, Америчко-канадска и Бихаћка, а изабрано је шеснаест нових архијереја. Тек после његовог упокојења проглашен је јединствени Устав за целу СПЦ, припреман пуну деценију. Упокојио се 1930. у Београду и по својој жељи сахрањен је у манастиру Раковици.

ВАРНАВА (РОСИЋ) 1930-1937. Рођен 1880. у Пљевљима. После упокојења патријарха Димитрија, изабран је за другог патријарха обновљене Патријаршије и рукоположен 1930. За његово време Српска црква је доживела праву обнову. Ујединио је Цркву, раније издељену у шест разних законодавних, административних, финансијских и јерархијских подручја. Донео је Устав СПЦ са Спроведбеним наредбама. Упокојио се 1937. у Београду, под неразјашњеним околностима. Сахрањен је у Малом храму Светог Саве у Београду.

ГАВРИЛО (ДОЖИЋ) 1938-1950. Рођен је 1881. у Врујцима, у Доњој Морачи. По завршетку Богословско -учитељске школе у Призрену, постављен је за учитеља у Дечанима. После завршетка студија у Атини, постављен је за главног секретара манастира Хиландара. Од 1911. до краја Балканског рата, био је митрополит рашко-призренски. Доцније, 1920, премештен је за митрополита обновљене Пећке епархије, а потом за митрополита црногорско-приморског. За патријарха српског изабран је и рукоположен 1938. Упокојио се изненада, маја 1950. у Београду, где је и сахрањен у Саборној цркви.

ВИКЕНТИЈЕ (ПРОДАНОВ) 1950-1958. Рођен 1890. у Бачком Петровом Селу. После гимназије у Новом Саду, уписао је Богословију у Сремским Карловцима. Када је Темишвар 1919. припао Румунији, јерођакон Викентије прелази у Југославију, где је примљен као подбележник Бачке епархије, што остаје до 1921. Постаје и протођакон. До 1932. био је секретар Управног одбора манастира Карловачке митрополије. За архиђакона је рукоположен 1932. када постаје и главни секретар Светог архијерејског синода. За патријарха српског изабран је и рукоположен 1950. Упокојио се под загонетним околностима, непосредно после заседања Светог архијерејског сабора на којем је одбијен притисак да се призна политичко-партијском одлуком основана „Македонска православна црква". Сахрањен је у гробници митрополита Михаила у београдској Саборној цркви.

ГЕРМАН (ЂОРИЋ) 1958-1990. Хранислав Ђорић је рођен 1899. године у Јошаничкој бањи. Основну школу завршио је у Крушевцу, а деветоразредну Богословију у Сремским Карловцима. Православни богословски факултет завршио је 1942. године. У Чачку, где је био писар Духовног суда и истовремено предавао веронауку у чачанској Гимназији, рукоположен је у чин ђакона. Године 1956. изабран је за епископа жичког, а 1952. године за епископа будимског. Патријарха Викентија наследио је 1958. године. Патријарх Герман упокојио се 1991. године и сахрањен је у храму Светог Марка у Београду.

ПАВЛЕ (СТОЈЧЕВИЋ) 1990-2009. За патријарха изабран уместо тешко оболелог Германа, године 1990. Хиротонисан у Саборној цркви у Београду, а у древни престо српских патријарха устоличен је у Пећкој патријаршији 1994. године. Патријарх Павле, пре замонашења Гојко Стојчевић, рођен је 1914. у селу Кућанци, код Доњих Михољаца, у Славонији. Гимназију завршио у Београду, Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Од 1955. до 1957.  је у Атини, на постдипломским студијама на онамошњем Богословском факултету. Као избеглица из НДХ, у време Другог светског рата, боравио у манастиру Свете тројице у Овчару и био вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Као епископ рашко-призренски устоличен и у призренској Саборној цркви, у октобру 1957, када епископ Павле започиње велику обнову многих старих и порушених храмова, као и градњу нових. Био је омиљен у народу, а верници га сматрају живим свецем.