Од Србије до Крфа – Пут албанске Голготе

Пре сто година започела је евакуација српске војске са албанске обале на грчко острво Крф. Повлачење које је у Србији почело 15. октобра 1915. године завршило се 18. јануара 1916. Последњи српски војници евакуисани су са албанске обале 18. априла. Албанска голгота је један од најтрагичнијих периода српске историје. Не зна се ни данас тачан број страдалих српских војника и цивила.

Све је почело великом немачко-аустроугарском офанзивом. Почетком октобра 1915. године удружене снаге немачке и аустроугарске војске кренуле су у напад на Србију. Централним силама убрзо се придружила и Бугарска, која је још од Другог балканског рата чекала тренутак да се обрачуна са Србијом. Краљевину, која је у том тренутку имала око 4.500.000 становника напале су армија од скоро 800.000 војника. Српска војска је имала дупло мање војника, непријатељ је био надмоћнији и у наоружању, у топовима је тај однос износио три према један у корист непријатељских снага.

Са севера и запада надирале су удружене аустроугарско-немачке трупе, са истока су нападали Бугари. Отпор који је пружила малобројна српска војска није могао да заустави напредовање непријатеља. Британске и француске снаге кренуле су из Солуна како би пружиле помоћ српској војсци. Влада и Врховна команда одучиле су да крену у повлачење ка југу. Идеја је била да се уз борбу повлаче и да тако дају колико-толико времена савезницима да напредују. Међутим, недовољне савезничке снаге нису могле да пробију редове бугарске војска, која је већ заузела већи део Македоније.

Врховна команда наредила је опште повлачење. Влада и регент отишли су из Ниша, краљ и Врховна команда напустили су Крагујевац. Иде се из Краљева, Прокупља, Рашке и Косовске Митровице. У страху од непријатељског терора, са војском се повлаче и бројне избеглице, бежанија како су их тада звали. Злочини у Мачви 1914. године сувише су били свежи.

Колона, коју је чинило између 300.000 до 400.000 људи пролазила је кроз блатњаве путеве јужне Србије и Косова и Метохије. Био је новембар, киша је непрестано падала и бивало је јако хладно. На Косову је завладала глад. Није било довољно хране за тако велики број људи. Оно мало хране што се нашло у косовским градовима албански трговци су продавали по баснословним ценама.

Покушаји да се савладају Бугари и пробије пут преко Качаника ка Скопљу и Солуну, нису успели. Српска војска је опкољена са свих страна. Војводе и генерали су закључили да је војска у тако лошем стању да офанзива не би дала никакве резултате и да би водила у катастрофални пораз. Одлучено је да нема предаје, настављено је повлачење. Једини пут водио је преко тешко проходних црногорских и албанских планина.

Многи су напуштали домовину, сматрали су да је заклетва коју су дали краљу и отаџбини престала да буде обавезујућа. Не постоје прецизни подаци колико је српских војника тада напустило јединице. У историјским изворима се спомиње да је један коњички пук код Призрена у току ноћи остао без половине свог људства. Дезертере су непријатељски војници хватали и масовно интернирали у логоре. Ипак, већина српских војника, остала је верна краљу и отаџбини.

Српска војска и избеглице повлачили су се у три правца. Први су из Призрена кренули ка Скадру. Преко Љум Куле и села Пуке до Скадра повлачили су се регент Александар, краљ Петар, Влада и Врховна команда. Тим правцем су се повлачили и војници Нових области. То је био најкраћи, али и најтежи пут који је водио преко тешко проходних албанских планина. Пут је био дугачак 115 км и регент Александар га је са гардом прешао за само два и по дана, српској влади је требало четири док је официрима Врховне команде који су пратили носиљку старога војводе Путника за прелазак пута било потребно 11 дана.

Осим глади, снега и огромне хладноће, војници који су пролазили овим путем били су изложени и нападима албанских племена. На хиљаде и хиљаде њих остало је заувек да лежи у албанским планинама. Умирали су од глади, исцрпљености, смрзавања или су били убијени у неком од напада Албанаца.

Други правац повлачења, био је знатно дужи. Он је водио од Пећи, преко Рожаја или планине Жљеб, до Андријевице, Подгорице па даље до Скадра. Овим путем се повлачила Прва, Друга и Трећа армија као и трупе Одбране Београда. Пут од око 300 километара српски војници и избеглице прешли су пешице у трајању од 19 до 30 дана. Са српским војницима и избеглицама, овим путем повлачили су се углавном и представници савезничких цивилних и војних мисија. Највећи број Срба умро је од исцрпљености и глади. Планина Чакор остала је упамћена као планина смрти и страдања. Температура се кретала до минис двадесет, снег је био дубок и до два метра, а нигде склоништа, нигде хране.

Трећи правац повлачења је можда и правац највећег страдања и умирања. Тим путем повлачили су се српски регрути, аустроугарски заробљеници и војници Тимочке војске. Од око 33.000 српских регрута колико их је кренуло из Србије, албанску Голготу је преживело само четири хиљаде ових младића. Претпоставља се да су остали умрли на путу током повлачења. Неки су и дезертирали. Војска је кренули из Призрена ка Љуми и даље кроз албанске планине ка Дебру и Струги. Првобитни план је био да се поред Охридског језера пробију до Грчке и Солуна. Пошто су Бугари заузели Стругу, регрути, војници и аустроугарски заробљеници су наставили повлачење преко Елбасана, Тиране и Драча до Валоне. Они су први евакуисани на Крф и због врло лошег здравственог стања у коме су били, масовно су умирали и на острву Видо. Били су то дечаци старости од 17 до 19 година, регрути који нису прошли праву војничку обуку и који су поведени како би једног дана попунили редове већ ослабљене српске војске.

За све време повлачења, српски војници су очекивали да ће спас пронаћи када дођу до албанске обале, када изађу на море. Надали су се да ће наићи на савезничке бродове и пуне магацине хране. Ситуација је била сасвим другачија. Албанска лука Свети Јован Медовски била је плитка за упловљавање великих транспортних бродова, а непијатељ је био сувише близу. Сваки други брод који је упловио у ову најсевернију албанску луку био је потопљен. Аустроугарским хидроавионима из Котора до Медове било је потребно само пола сата, подморница је стизала за сат времена. То је угрожавало масовну евакуацију али и транспорт преко потребне хране.

Умирање српске војске и цивила наставило се у Скадру, Медови и у Љешу. Изнемогли и гладни умирали су на скадарским улицама, у војничким логорима који су подизани у околини града. Умирали су на пешчаној плажи Светог Јована Медовског где су данима чекали савезничке бродове.

Влада и регент су свакодневно заседали у згради скадарске општине и заједно са савезницима покушавали да нађу спас и спрече пропаст српске војске. Првобитно је била идеја да се српска војска реорганизује на обалама Албаније. Италијани су се плашили да ће то угрозити њихове стратешке циљеве и интересе који су се везивали за Драч, а посебно за Валону коју су окупирали још 1914. године. Размишљало се и о Тунису и северу Африке који је био под контролом Француске. Прве евакуације су кренуле. Најболеснији српски војници су почетком јануара 1916. године бродовима из медовске луке превезени у Бизерту. На крају је донета одлука да српска војска буде евакуисана на грчко острво Крф. Драч и Валона изабрани су за главне луке евакуације.

Аустроугарске трупе, које су половином јануара освојиле Црну Гору, напредовале су ка Албанији и Скадру. Српска војска и савезници морали су да се евакуишу из Скадра, Љеша и Медове. Почиње ново повлачење, нових 250 километара пешачења, ново масовно умирање српских цивила и војске.

Киша је почетком јануара 1916. године непрекидно падала у Албанији. Излиле су се реке и подручје које је иначе мочварно постало је непроходно. Блато и глиб били су на све стране. Не зна се колико се српских војника удавило у рекама које су им пресецале пут, колико их је остало заглибљено у блату, колико је умрло од исцрпљености прелазећи последње километре. Неки су на острво Крф евекусиани из Драча, неки су спас нашли на бродовима који су кренули на Крф из Валоне. Иза њих, у Србији, Црној Гори и Албанији остали су лешеви српских војника и цивила, жртава једног од најтрагичнијих периода српске историје - Албанске голготе.

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу" који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Филм су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС. Фотографије, које до сада нису објављене у Србији, добијене су од Министарства културе Републике Француске а уз посредовање Амбасаде Републике Француске у Србији.

Стручни консултант пројекта „Срби на Крфу" је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.

број коментара 16 Пошаљи коментар
(недеља, 24. јан 2016, 10:58) - anonymous [нерегистровани]

naredjenje je bilo zakon,,,?????

Veliki parni jedrenjak , vlasnistvo kralja Petra prvog , bio je usidren u luci u Marselju.
Te prve jeseni 1915 godine stize u Kragujevac drugi vrhovni kralj.
Na brdu koje se jos i danas zove "" zaokruzen broj """. cekala je mocna vojska od sto hiljada...
Imali su moderne Engleske visoko doletne puse. Nazalost nasi nevjerni turski saveznici
poslali su samo jednog magarca sa dvije pune vrece njihove zaostale municije iz petnaestog vijeka.
Odmah treba napomenuti da je nasa vojska bila u takozvanom nezgodnom polozaju.
U Kragujevcu je bio samo jedan ratni izvjestac sa guscijim perom i bocicom tinte.
I bas u tom trenutku grunula je debela Berta sa Jastrebca, Ratni dopisi sa bojista nisu nikad stigli u Francusku u ruku Petra prvog. Neznamo ni koliko je general Pocorek svojih debelih baba izgurao na Jastrebac. Demale babe su bile strasna cudovista. Mi srbi smo ih zapamtili po zlu koje su nam ostavile.
Vrhovni kralj je preuzeo komandu i izdao naredjenje.
Naredjenje je bilo zakon.



(недеља, 17. јан 2016, 18:06) - anonymous [нерегистровани]

И мој прадеда је прошао кроз ову голготу,

а и његов брат.
Иначе "једног од официра" упућујем на књигу "Витезови слободе"
Ако је нема у антикварницама, сигурно је имају у архиву.

(недеља, 17. јан 2016, 16:14) - anonymous [нерегистровани]

istorija

o ovome djeca treba da uce u skoli, da znaju ko su nam preci, koliko smo propatili, a mi imamo jedan cas istorije sedmicno, a uvodimo neke bezvezne predmete.mi smo narod koji je svakom pomagao, a nama malo.neka im je vjecna slava.banja luka

(недеља, 17. јан 2016, 14:48) - Misko [нерегистровани]

jednistveno povlacenje

Treba i dodati da ovakvo povlacenje nije zabeleno u istoriji ratovanja. Ceo drzavni vrh, kralj, drzavna blagajna, vojska i veliki deo izbeglica se povukao iz zemlje da ne bi bila potpisana kapitulacija. Ovo nas svrstava u narode koji ne trpe cizmu i koji su jos od Kosovske bitke pokazali kako se brani drzava, identitet i dostojanstvo !

(недеља, 17. јан 2016, 14:28) - Србин [нерегистровани]

''ко заборави, поновиће му се''...

...а ми смо и заборавили и све опростили и задесило нас је још горе: Јасеновац, Јадовно, Глина, херцеговачке јаме... деведесетих се све поновило и...? Мислите о томе...

(недеља, 17. јан 2016, 13:14) - Djordje [нерегистровани]

Smijemo li zaboraviti Macvanska sela ...?

Najvece zlocine pocinise Nemci i Austro-Ugari nad Macvanskim Srbima, zatim Bugari pocinise strasne zlocine nad Srbima u Prvom svetskom ratu, ponovo u Drugom svetskom ratu pocinise teske zlocine Nemci i Madjari i Hrvati u Jasenovcu, srpski izdajnici u Jajincima, nesmemo takve zlocine nikada zaboraviti i duzni smo da ih se secamo to nam je moralna obaveza, oprostiti trebamo jer smo Hriscani i prastamo zbog toga jer verujemo u Gospoda boga Oca i Sina i Svetoga duha, ali nemamo pravo zaboravljati.

(недеља, 17. јан 2016, 12:29) - anonymous [нерегистровани]

Слава нашим прецима!

Када све ово поново читам, осим ужасног бола који осећам, још више ми је јасно како је ужасна превара против Србије била Титово цепање Србије и одлука о аутономији Косова. То је била издаја према Србији, после свега како су се, ево и овде читамо, Албанци показали према Србима. Ни у тој невољи нису били у стању да помогну него су их оставили да умру од глади и наплаћивали им храну, то Срби никада не би учинили ни најгорем непријатељу. Ево и сада, када избеглице пролазе Европом, једино су их Срби примили као људи и нахранили. Неко једноставно остаје вечно непријатељ. Не сме се никада заборавити ни опростити непријатељство и крајња нехуманост.

(недеља, 17. јан 2016, 12:16) - anonymous [нерегистровани]

Сачувајмо сећања!

Ако у архиву нема података, требало би свакако ди им Ви дате податке, име прадеде и ако имате код куће неки орден или документ на увид, да остане забележено и упамћено! Можемо се такође и сви ми, цео српски народ ангажовати да забележимо сва сведочанства, да се оснује посебан пројекат, да све што је могуће буде забележено. Оволика жртва се не сме заборавити.

(недеља, 17. јан 2016, 11:43) - À.Semjonov [нерегистровани]

Napusteni

Stradanje,umiranje i beskrajno nestajanje! Zasto?

(недеља, 17. јан 2016, 11:20) - anonymous [нерегистровани]

Jedan od oficira

Moj pradeda je preziveo i vratio se, probao sam da pronadjem u arhivu neki podatak o njemu ali nisam uspeo. Znam da je imao gomilu ordenja 12 puta bio ranjen i orden albanske spomenice.