Ернест Трубриџ: Адмирал кога смо заборавили

Британски адмирал Ернест Трубриџ и његова Британска поморска мисија бранили су, раме уз раме са Србима, Београд и Србију од удруженог напада Немачке, Аустроугарске и Бугарске, у октобру и новембру 1915. Потом су, са Србима, препешачили црногорске и албанске снежне врлети. Адмирал Трубриџ је командовао и луком Медовом, преко које је исцрпљеним Србима стизала прва савезничка помоћ. Био је уз Србе и када су 1918. ушли у ослобођени Београд. Потомци његових српских ратних другова су га до данас, међутим, скоро потпуно заборавили.

У кући господина Тома Трубриџа, уређеној са сведеном, енглеском отменошћу, у елитном лондонском Челзију, о Србима и династији Карађорђевић говори се са посебним поштовањем. Уколико ту сретнете синовца и имењака господина Тома Трубриџа, сер Тома Трубриџа, који је носилац племићке титуле баронета и чувар главних породичних реликвија која је британској ратној морнарици дала четири адмирала, можда ћете имати прилику каква ће вам се и у Београду ретко указати да на једном месту видите највиша и најславнија српска ратна одликовања.

Припадала су адмиралу сер Ернесту Чарлсу Томасу Трубриџу, деди Тома Трубриџа и прадеди сер Тома Трубриџа, ратном другу Срба у Првом светском рату.Када избројите то ордење и када спознате њихов ранг, можда ћете осетити чуђење и стид, јер се о том човеку у Србији не зна готово ништа.

Англосаксонска историографија одавно је уочила значај мисије адмирала Трубриџа код Срба (1915-1918) за општу историју Великог рата. У српској литератури, међутим, помињан је само узгредно, све до посебног огледа који му је посветио Драгољуб Р. Живојиновић (2005). Од тада, у српској историографији и публицистици се уочава постепени пораст интересовања за овог британског адмирала.

Ернест Трубриџ је у Београд стигао по казни, у фебруару 1915. године. Као командант ексадрона крстарица на Средоземљу, у августу 1914, на основу нејасног наређења Винстона Черчила, тада Првог лорда Адмиралитета, Трубриџ је, без борбе, у источно Средоземље пропустио немачки бојни брод Гебен, који је потом, заједно са бродом Бреслау, изненадним нападом на црноморску обалу Русије, охрабрио Турке да уђу у рат на страни Централних сила.

На војном суду је ослобођен оптужнице, али му команда на мору више није враћена. Уместо тога, послат је у Београд, да би спречавао немачко дотурање помоћи Турској преко Дунава и Црног мора, док се она бранила од инвазије Британије и Француске на Галипољу. Остатак рата Трубриџ ће провести међу Србима; овај светски сукоб он ће, зато, упознати у његовој најстрашнијој форми.

Са око 50 британских официра, морнара и војника, осам топова, подводним минама и торпедним чамцем, по имену „Страх Дунава", Трубриџ је, на челу „Британске поморске мисије у Србији", успешно обављао своје задатке. Претпостављенима у Лондону је безуспешно објашњавао да је Дунав био кључ балканског чвора.

Одатле је, удруженим снагама са Србима, требало напасти Аустроугарску. У противном, Србија ће се, као главна комуникација са Турском, брзо наћи под новим ударом Централних сила. Британска влада је, међутим, одлучила да нападне Турску. Немци и Аустроугари су се, чим је Галипољска операција Савезника пропала, и пошто су на Источном фронту Русима задали тежак ударац, окренули ка Србији.

Сигурни да ће Бугари покушати да искористе немачки и аустријски напад да би им пресекли одступницу ка савезницима у Солуну, Срби су крајем септембра 1915. скоро сву тешку артиљерију и главнину снага из Београда пребацили на исток. Савезници им, међутим, нису дозволили превентивни напад на Бугарску.

У међувремену, савезничко артиљеријска оружје, три руска, два француска и осам британских топова, под уједињеном командом адмирала Трубриџа, постали су главнина артиљеријских снага Трупа одбране Београда. Под Трубриџовом командом налазило се и 567 српских официра и војника, који су ушли у састав савезничких артиљеријских, минерских и торпедних јединица.

Трубриџови људи јуначки су бранили Београд, када је, 5. октобра 1915. почела артиљеријска припрема напада. Три дана касније, пошто су у жестоким борбама уништени сви руски, француски и два британска топа, адмиралу Трубриџу је наређено да се повуче на Торлак. Одатле ће се, са српском војском, повлачити преко Ћуприје, Крушевца, Краљева и Рашке, ка Косову и Метохији. Потом ће, за шест дана, од 25. до 30. новембра 1915, пешице прећи Албанију, завејаним врлетима које су од Призрена, преко Пуке, водиле ка Скадру.

Када су напуштени Дунав и Сава, Трубриџ је своје минере упутио ка Битољу и Солуну, али је артиљерцима, под командом храброг поручника Чарлса Лестера Кера, наредио да остану на првим борбеним линијама.У саставу српске војске, они су се тукли с Немцима и Аустроугарима све док у Пећи није наређено да се, пре успона на црногорске планине, уништи сва српска тешка артиљерија.Тако су британски артиљерци, преко Црне Горе, промрзли, гладни и изнурени, са Србима стигли до Скадра.

Рукописи дневника адмирала Трубриџа, показују колико му је тешко падало то што га надређени нису на време послушали и нарочито то што Британци и Французи, искрцани у Солуну, нису помогли Србима. Најгоре је било то што је, пред огорченим Србима, који су за пораз оптуживали савезнике, морао да брани оно што је интимно осуђивао.

Трубриџ је очекивао да ће, суочени са истовременим нападом три државе и са нелојалношћу савезника, Срби потписати капитулацију. Међутим, од њих је морао да тражи да се не предају и да се уздају у савезничку помоћ. За разлику од темпераментних Француза, уздржани енглески адмирал није улазио у свађе и сукобе са српским официрима.

Србима је, међутим, одговарао на страницама свог дневника, које откривају културне и класне предрасуде енглеског племића према овој самовољној, неукротивој сељачкој нацији. Највише му је сметало безгранично самопоуздање Срба, који су га, усред пораза и повлачења, уверавали да би они, да су се искрцали на Галипољу, освојили то малено полуострво за непуних недељу дана.

Трубриџу су искуство и уздржаност као и храброст његових артиљераца, ипак омогућили да сачува поштовање Срба. Средином децембра 1915. прихватио је молбу регента Александра Карађорђевића да преузме команду над луком у Медови. Од 20. децембра 1915. до 19. јануара 1916, он је бринуо о допремању савезничке помоћи српској војсци, чија се главнина налазила у Скадру и околини, и о првим евакуацијама избеглица, болесних војника и савезничких мисија.

Адмирал Трубриџ се упорно супротстављао захтевима Срба, којима се придружио и француски генерал Пијарон де Мондезир, да се што пре почне са евакуацијом српске војске из Медове. У првој седмици јануара 1916. то је довело до озбиљних несугласица. Трубриџ је доказивао да би то значило сигурну пропаст Срба и да се марш, упркос изнурености, морао наставити кроз албанске мочваре до безбеднијих лука, Драча и Валоне.

Захваљујући близини Котора, одакле су аустроугарски авиони стизали до Медове за само пола сата, а подморнице за сат времена, плитке воде ове луке већ су биле препуне потопљених савезничких бродова. Чамци су са обале, на којој није било услова за укрцавање преко 120.000 српских војника, морали дуго да путују према предалеко усидреним бродовима.

После неколико дана, Мондезир је прихватио Трубриџове аргументе. Већ у Првом балканском рату српски војници давили су се у водама Медове; српска војска је сада, после пада Црне Горе и надирања Аустроугара према Скадру, остала без икаквог избора. Започео је нов марш ка југу. Тада је и Трубриџ напустио Медову, да би се, преко Италије, вратио у Британију.

Чарлс Фрајер, писац најпотпуније студије на енглеском језику о ратном путу Срба у 1915. години, тврди да је Трубриџ, спречивши евакуацију из Медове, спасао српску војску од сигурног уништења.

Адмирал Трубриџ ће се међу Србе вратити већ у септембру 1916, када ће прихватити позив регента Александра да постане његов лични саветник. После пораза и страдања, Трубриџ је дочекао да са Србима подели победу и радост. Са њима је 1918. ушао у ослобођени Београд и присуствовао проглашењу Краљевине СХС. Трубриџ ће, после тога, бити главнокомандујући савезничких снага на Дунаву и председник Међународне дунавске комисије.

Смрт је адмирала Трубриџа стигла изненада, на одмору у Бијарицу, почетком 1926. године. Његова надгробна плоча у овом монденском француском одмаралишту била је већ увелико начета ветровима са Атлантика када ју је, пре двадесет година, пронашао Чарлс Фрајер. Срби би добро учинили уколико би, после једног века, на себе коначно преузели бригу о гробу адмирала Ернеста Трубриџа.

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу" који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС.

Аутор РТС пројекта „Срби на Крфу" је Слађана Зарић.

 

број коментара 12 пошаљи коментар
(среда, 16. мар 2016, 20:39)
anonymous [нерегистровани]

Dobro je

Dobro je da se Srbija budi. Iz anestezije u kojoj je prisilno drze sile mraka koje vide svoju korist jedino u huskanju srba protiv svih koji potencijano mogu doneti bilo kakav civilizacijski boljitak zemlje jer ce time njihov necivilizacijski interes biti ugrozen.
Ali da ne idemo dalje nego samo Zar se ne zna da je Srbija u to vreme opstala zahvaljuci istoj toj Engleskoj koja ju je podrzala kada je Rusija zelela veliku Bugarsku?

(недеља, 13. мар 2016, 17:26)
anonymous [нерегистровани]

Gde će vam duša?

Vi mrzitelji svega i svačega, zar tako o čoveku koji nam je toliko pomogao? Sram vas bilo!

(недеља, 13. мар 2016, 15:28)
anonymous [нерегистровани]

Pranje

On je samo izvrsavao zadatke.No svakako ga treba spomenuti i ne zaboraviti.Ali englesku pred Srbima nemoze oprati ni stotine ovakvih kao ovaj admiral.No pokusavajte vi i dalje.

(недеља, 13. мар 2016, 13:34)
Srdjan [нерегистровани]

nije sve tako jednostavno

Upravo je prolazak teskih nemackih brodova doveo do kraha Srbije. unistenjem ruske flote Bugarska je bila sigurna da joj nema opasnosti sa ledja, a isto je ustanovila i Turska. bas zbog tog admiralovog propusta, Srbija je dozivela jesenju ofanzivu 1915. koja ju je unistila. Zato, nije admiral bas toliko zasluzan za opstanak Srba.

(недеља, 13. мар 2016, 13:30)
Srđan [нерегистровани]

Pohvala

Svaka vam čast za ovakve tekstove.

(недеља, 13. мар 2016, 13:08)
Ras [нерегистровани]

Englezi stitili Srpske interese!

Da, da dobro je poznato da su se Englezi angazovali u WWI da bih stitili Srbe i prosiravali Srpske granice i uticaj!

Mislim stvarno jeli vi to opet zelite Englesku vladavinu u Srbiji kao izmedu 1918 - 1941?

(недеља, 13. мар 2016, 13:03)
anonymous [нерегистровани]

Stigao po kazni

Po kazni stigao u Beograd, ne znajuci da mu je nadredjenog Vinstona Cercila u Knez Mihajlovoj isamarao Tankosic.

(недеља, 13. мар 2016, 12:41)
Војводин праунук [нерегистровани]

Британци незахвални

Данас британци нису нимало захвални нама нити респектују србе, мада су милиони срба изгинули да се прошири Британска Империја и уништи њихова конкуренција.

(недеља, 13. мар 2016, 10:29)
Мајка Србија те зове! [нерегистровани]

Цитат,по сећању:

"Кад су чули за Солунски фронт,војници су славили,нико није ни помишљао да мора и да се гине!"

(недеља, 13. мар 2016, 09:57)
Milan [нерегистровани]

Zanimljivo

Neverovatno da se o ovom čoveku u javnosti ništa ne zna! Toliki nevažni državnici imaju ulice po Beogradu, a njegovi branitelji zaboravljeni. Hvala RTS na ovom vrednom dokumentarnom poduhvatu.