Регент Александар – Како могу војници, тако ћу и ја

Уз војнике је био у биткама на Церу и Колубари, са њима је делио тежину Албанске голготе, бодрио их је током реорганизације и опоравка на Крфу, преговарао са савезницима и, коначно, командовао завршним операцијама на Солунском фронту.

Заборављени врховни командант

Обележавање века од почетка и завршетка Великог рата у добром делу домаће јавности често је пролазило без помињања имена врховног команданта српске војске – регента Александра Карађорђевића, потоњег краља држве СХС и Југославије.

Разлози за такву деперсонализацију Врхове команде плод су или немара или накнадног учитавања наводне Александрове одговорности за стварање државне заједнице која се деведесетих година распала. При томе се редовно занемарује историјски контекст у коме је Карађорђевић деловао и стварне могућности које су му 1918. године стајале на располагању. Но то је већ тема која се мора препустити квалификованој анализи историчара.

Овде нам је намера да, према књизи "Александар I – Витешки краљ" Душана Бапца, подсетимо на неправедно заборављену улог врховног команданта српске војске у њеним најславнијим данима.

Александар I Карађорђевић је рођен на Цетињу 16. децембра 1888. године. Деда по мајци био му је црногорски краљ Никола I Петровић, а кум на крштењу, преко изасланика, руски цар Никола II. У Црној Гори је провео детињство, a школовао се у Женеви и Санкт Петербургу, а затим и у Београду, кад је његов отац, краљ Петар I, дошао на српски престо 1903. године.

Пошто се његов старији брат, принц Ђорђе, одрекао права наследства престола, Александар је постао престолонаследник. Краљ Петар I, изнемогао и остарео, пренео је краљевску власт на Александра 11. јуна 1914. године. Том приликом издао је указ: "Моме драгоме Народу, Пошто сам болешћу спречен неко време вршити своју Краљевску Власт, то наређујем да на основу чл. 69. Устава, док траје Моје лечење, у име Моје влада Престолонаследник Александар."

Александар је постао регент, а истовремено и врховни командант српске војске. Због догађаја који су уследили, његов положај био је веома тежак, а сваки потез је био судбоносан. Први изазов те врсте за њега био је аустроугарски ултиматум.

С једне стране је био свестан исцрпљености народа и државе у претходним ратовима као и свих опасности сукоба са једном велесилом. На другој страни, морао да је води рачуна о угледу и интегритету државе.

У тим тешким тренуцима обратио се руском цару са молбом да "прими учешће у судбини Србије". Цар му је одговорио да може да буде уверен да Русија неће напустити Србију, што је дало моралну снагу да се истраје у одбрани виталних интереса које је Аустроугарска угрожавала.

Пошто је српска војска била принуђена да се поново упусти у рат, врховни командант, престолонаследник Александар 22. јула 1914. године у Крагујевцу издаје следећу наредбу: "На свету нема светије дужности него што је одбрана своје домовине, своје нације и вере, одбрана свога огњишта, својих старих и нејаких. Стога, с вером у Бога, у његову правду и милост, пођимо напред уверени у победу и украсимо наше заставе новим ловорикама, јер је на тим заставама Провиђење исписало данас јасније него икад наш ратни поклич: У бој за Слободу и Независност Српског Народа! Живела Србија! Живела Моја дична Војска!"

Од армијског команданта до врховног заповедника 

Током балканских ратова престолонаследник Александар је био армијски командант, али сада се нашао у другачијем положају. Преузео је команду над комплетном војском и узео је учешће у доношењу одлука за судбоносне операције.

На почетку рата, надмоћни непријатељ је напао преко Дрине и Саве ка Ваљеву. Почела је четвородневна битка на Церу (15. август 1914), а две аустроугарске армије биле су потучене до ногу и протеране из Србије. Победа српске војске одјекнула је Европом и наишла на дивљење целог света.

У тим данима кризе, престолонаследник Александар је, не презајући од опасности, свуда стизао да ободри и подигне дух преморених бораца. Бринуо се да трупе буду снабдевене муницијом и осталим средствима и неуморно је летео с једног краја бојишта на друго, појављујући се тамо где је најкритичније.

Међутим, у месецима након тешке битке, снага српске војске почела је да попушта, и била је принуђена да се повуче у унутрашњост земље, ка Руднику и Космају. Војска је попунила проређене редове и снабдела се артиљеријском муницијом. Након што је Александар наредио – "Ни стопе више наше земље непријатељу – Напред у победу!", 3. децембра почела је чувена Колубарска битка, где је по други пут потучена знатно надмоћнија аустроугарска војска.

Београд и Шабац су ослобођени 14. децембра, а дан касније, краљ Петар и престолонаследник Александар победоносно улазе у ослобођену престоницу. Врховни командант је после велике победе одао видно признање војницима и старешинама: "Ви сте потукли четири непријатељска корпуса, забележили сте силне трофеје и у досадашњи венац ваших победа уписали сте и славе победе на Овчару и Каблару, на Сувобору и Маљену, на Космају, Љигу, Колубари... Отаџбина ће вам бити благодарна, а Ја сам горд, што сам на челу вашем и моме узвишеном Оцу могу поднети још један сјајан подвиг његових дичних соколова."

Руска и француска одликовања 

Након великих победа српске војске, руски цар је Александра одликовао највишим орденом за храброст, Орденом Светог Грегорија IV степена (18. септембра). Наредне године француски генерал По му је уручио највеће француско ратно одликовање, Војну медаљу, а Велика Британија га је одликовала Орденом купатила (војна група).

Ипак, Србија је била тек на почетку великих тешкоћа пред којима су се нашли војска и народ. На јесен 1915. године, немачке и аустроугарске снаге, груписане у Банату и Срему, прешле су преко Дунава и Саве и упале у Србију. Истовремено, Бугарска је напала с леђа. Србија је била опкољена с неколико страна, а савезничка помоћ је закаснила.

У тим тешким данима, врховни командант Александар је обилазио војнике, долазио на кризна места, и делом, захваљујући томе, војска није запала у расуло, већ се у реду повлачила. Српска војска, са делом народа, била је принуђена да крене преко тешко проходне Албаније. Током Албанске голготе, наду и веру у крајњи успех народу је улио престолонасленик Александар, који га ни у најтежим моментима није оставио. Делио је с војницима све невоље, сва страдања и сва искушења и то га је чинило великим у очима бораца.

На тај начин он је бодрио дух и уливао поверење и срчаност да се у патњама истраје до краја. Ни тешка болест, која га је снашла на путу, није га одвојила од оних с којима је делио претходне славе и тријумфе.

Све време Александар ургира код савезника за помоћ српској војсци и народу. Слао је писма председнику Француске Ремону Поенкареу и руском цару Николи II.

"Ја ћу бити последњи који напушта Отаџбину" 

Војнике није напуштао ни када је стигао до албанске обале. Једном приликом, француски изасланик, генерал Мондезир, саопштио је престолонаследнику Александру да је за њега приспео торпиљер (ратни брод), да га пребаци на италијанску обалу и спасе опасности од непријатељске авијације која је бомбардовала пристаништа у албанском приморју. Међутим, престолонаследник је то одбио речима: "Ја ћу овде остати да пратим укрцавање трупа и избеглица. И кад последњи мој војник буде укрцан, онда ће доћи ред и на Мене. Тада ћу се Ја кренути – пре не. Ја ћу бити последњи који напушта Отаџбину."

То је још један пример речи које су дале вољу војницима да истрају на тешком путу.

Када су све избеглице и одређени део трупа пребачени бродовима из пристаништа Светог Јована Медовског, а остатак војске упућен пешке ка Драчу, Александар, који је био још увек болестан, требало је да се превезе бродом из Светог Јована у Драч, одакле би пратио пребацивање осталих трупа на Крф. Предвиђено је да с њим, на истом броду, буде црногорски краљ Никола I са сином, краљевићем Петром.

Када је у току превоза моторним чамцем сазнао од италијанског капетана да је добио наређење од своје владе да их превезе у Бриндизи, Александар је категорички наредио да га чамац врати и искрца поново на обалу. Напори краља Николе да га одврати од те идеје нису уродили плодом а престолонаследник је опет везао своју судбину за судбину војске.

Иако озбиљно болестан, кренуо је тешко проходним путем, кроз албанске мочваре, од Љеша до Драча. Када је упозорен да се на многим местима може прећи само преко лешева коња у блату, одговорио је: "Како могу војници, тако ћу и ја." На поновно наваљивање два сапутника из свите да промени одлуку, каже: "Господо, ја вас обојицу добро разумем. Ви сте ожењени и имате своје породице, за које је ваш живот драгоцен. Ја вас зато ослобађам ваших дужности. Идите куда год хоћете, а ја остајем са мојом војском."

Велики део пута, престолонаследника су, болесног, пренели у носилима његови гардисти, а на најопаснијем, глибовитом месту, на леђима га је пренео сапутник из његове свите.

Заслуга за стварање и одржавање Солунског фронта 

Када је у јануару и фебруару 1916. године српска војска пребачена на Крф, почео је опоравак и освежење трупа. Врховни командант је тих дана непрекидно обилазио војнике и бринуо се да буду снабдевени свиме што им треба. Његова лична брига војницима и старешинама давала је много снаге и енергије, као и наду у боље дане.

Истовремено, Александар је бринуо и о будућим операцијама. Дванаестог марта 1916. године упутио је Ратној конференцији делегата савезничких војски у Шантијију меморандум о реорганизацији и наоружању српске војске и о потреби одржања Солунског фронта и његовог појачавања са 500.000 савезничких војника. Након тога одлазио је у посете шефовима савезничких држава и угледним политичарима које је придобио на српску страну. У Паризу и Лондону је свечано примљен. Француска и енглеска јавност изразиле су почаст команданту тада већ чувене српске војске коју није сломила ни Албанска голгота.

Приликом посете Француској, одликован је Ратним крстом са бронзаном палмином граном, а у Лондону Краљевским викторијанским ланцем.

Престолонаследнику Александру припада велика заслуга за стварање и одржавање Солунског фронта, на којем су српске снаге одиграле важну улогу. Постигнути су успеси код Битоља, у Горничевској бици, код Кајмакчалана... Да би оставио трајан помен на пожртвовање својих бораца који су изгинули у Кајмакчаланској бици, Александар је наредио да се на врху Кајмакчалана подигне спомен-капела.

Када је Битољ ослобођен, престолонаследник Александар се обратио војницима: "Бог је хтео да сви ваши напори и витешки подвизи буду крунисани сјајним успехом. Наш горди Битољ, понос и слава наша, у нашим је рукама. Ваша верност, пожртвовање и непоколебљива воља за победом сломили су најтврђе положаје и све очајне отпоре непријатеља. Ваше су заставе окићене новим ловорикама и ваша је слава поново одјекнула широм целог света. Честитајући вам на свим добивеним победама, Ја вам, јунаци Моји, изјављујем Своје потпуно задовољство и кличем: Да живи Моја мила и јуначка Војска!"

Све те одсудне борбе врховни командант је пратио на самом бојном пољу излажући се увек и сам опасности, дајући тиме подстрека старешинама и трупама. Његове осматрачнице на фронту I, II и III армије биле су увек у домету непријатељске ватре, као и његов бивак на Јелаку, где је проводио највећи део времена.

Током затишја је неуморним настојањима код савезничких влада издејствовао одлуку о појачању Солунског фронта довољним снагама савезничких војски и да се створе услови за делимичну смену и одмор српских трупа.

Деветог јуна 1918. године за команданта савезничких снага на Солунском фронту је постављен Франше д'Епере, када су и почеле припреме за коначан пробој фронта. Током тих припрема, престолонаследник Александар је непрекидно обилазио фронт, своје и савезничке војнике. Проучавао је до детаља рад свих трупа. Нарочито је пажњу посветио српској војсци, међу којом је и самим својим присуством подизао дух.

Када су почеле борбе, српски војници, који су имали велику жељу да се врате у отаџбину, постизали су огромне успехе и није их било лако задржати. До 19. септембра трупе I и II армије извршиле су продор у непријатељском распореду око 50 километара по дубини. На тај начин биле су угрожене бугарска армија код Дорјана и немачко-бугарска армија код Битоља. Међутим, напад који су извршиле енглеско-грчке трупе код Дорјана је пропао. Због тога се српска војска нашла у опасном положају без подршке са оба крила.

На Буковику, у Штабу врховне команде, у ноћи између 19. и 20. септембра владала је озбиљна и свечана тишина. Врховни командант и остало руководство морали су да донесу важну одлуку: остати на освојеним положајима и прећи у одбрану или продужити офанзиву упркос опасности која је претила војсци.

Престолонаследник Александар, као најодговорнији, доноси одлуку: "Јесте, није нам лако, али је непријатељу још горе" и издаје наредбу: "Напред, у славу или у смрт!" Ускоро српска војска заузима Градско, Штип, Кочане и наставља на српско-бугарској граници. Удео српске војске у пробоју Солунског фронта био је огроман.

Краљ Петар о Александру 

Одајући пресолонаследнику Александру признање за изванредне заслуге у рату, краљ Петар I Ослободилац, на предлог Српске краљевске владе, после закљученог примирја са Бугарском 30. септембра 1918. године, произвео га је у чин генерала.

Том приликом написао је писмо у којем је навео: "Његово Височанство Краљевић Александар, вршењем својих дужности у новим ратовима 1912-13. године, против Турака и Бугара, заузео је у најславнијем периоду народне историје место вође и јунака, који својим врлинама оличава садашњост и будућност нашега народа".

Краљ напомиње да је под Александром вођством српска војска достигла врхунац своје славе и истиче његову преданст и вољу.

"При проласку кроз Албанију, оболео, оперисан, Он је прелетео преко ледених хрбата албанских, не мислећи на себе. Његова младост, Његова љубав према српском народу и Његовој војсци, не само што је оживела духове већ је давала пример енергије и бескрајне наде и срећан исход ове исполинске борбе. Уместо да потражи лека и кратког одмора и опорављења", написао је краљ Петар.

Не заборавља ни да је престолонаследник у Европи, међу савезницима, неумерно тражио појачање како би се српска војска опоравила.

"Оволика дела славна и велика, која су име Србиново дигла до Олимписке висине у очима храбрих војсака наших савезника и целог света, у којима војска и њен Вођ допуњују јединствен еп, који је светска историја забележила као класичан пример за подражавање народима који љубе слободу и независност, испуњују Моје срце Владаоца и Оца неизмерном захвалношћу. Ја желим да дадем израза захвалности и народу и војсци, подарујући њиховом јуначком Вођи, Његовом Височанству Краљевиђу Александру чин ђенерала", закључио је краљ Петар. 

Књига "Александар I – витешки краљ" изашла је у издању "Евробука" 

број коментара 22 пошаљи коментар
(понедељак, 29. окт 2018, 11:21)
anonymous [нерегистровани]

@Ре: И онда је...

Управо због таквог погрешног схватања критике краља Александра људи упућују такве коментаре. Нико не критикује Југославију као идеју или концепт, па чак ни као појам државе. Оно што људи критикују јесте веома лоше вођење политике те земље, што се одразило према Србима. Сву кривицу сваљујете на СФРЈ, а не гледате да је СФРЈ настала из лоше политике Краљевине Југославије, те и краља Александра. Нико не може да оспори да је економска ситуација била изузетно лоша, да се администрација и политички кадар трошио на међупартијске сукобе, уместо да се земља развија, посебно новоослобођене територије од Османлија где су грешке прављене још од времена Краљевине Србије. То су критиковали многи, па и Арчибалд Рајс. Сви напори су преусмерени били на југословенство, све организације окретане са просрпских на пројугословенске, попут Соколова - и српски национални интерес уместо да буде раздвојен од других, као што су га Хрвати раздвојили, нестао је и утопио се у Југославију. Због тога имамо комунистичке покрете који су букнули на многим сиромашним територијама, за време Другог светског рата. Слободан Јовановић, Милан Стојадиновић и други које је неко већ спомињао, сви су увидели кључну грешку краља Александра да му је изостало подела на Бановине Србију, Хрватску и Словенију. И пак, из Београда су Соколска друштва по Боки преусмерена на југословенска, а Српска штампарија у Дубровнику је била угашена. Резултати говоре све. Лоша економија, окретање српских територија од Београда, бујање комунизма - то су последице лоше управе за време краљевине Југославије. И СФРЈ тек онда долази, као последица тога. Будимо објективни. Постоје врлине који су многи истицали, али постоје и велике и кључне мане. Недостатак српске националне политике у кључном моменту, као и лоше економије преусмерене ка пољопривреди, јесу управо највеће мане краља Александра и власти за време Краљевине СХС/Југославије. А не формирање Југославије као државе, што је било неминовно.

(понедељак, 29. окт 2018, 01:12)
anonymous [нерегистровани]

Ре: Далеко је он од великог

То што је неко наводно српски националиста, не представља никакву предност у очима Српских родољуба. Национализам је једно, а родољубље друго.
А иначе, о каквом ти то понашању Његовог Краљевског Величанства говориш??? И то понашање због којег се развила мржња тзв. југословена према Србима...?
Да није у питању Букурешки мировни договор и то што Северно-македонци нису добили државу на послужавнику?

(недеља, 28. окт 2018, 22:56)
Re: Daleko je on... [нерегистровани]

Re: Daleko je on...

Srpski nacionalisto, Stepinac je u srpsku vojsku stupio 6. decembra 1918. godine i to kao italijanski zarobljenik. U to veme borbe na Solunskom frontu su već bile završene. Zato, uporedi malo datume šta se i kada odigralo u Velikom ratu pa onda sedi da pišeš komentare.

(недеља, 28. окт 2018, 18:35)
anonymous [нерегистровани]

Далеко је он од великог

@@Nas veliki Aleksandar.

Чак није ни имао заслуге које му се приписују у тексту. Чак је и фактофграфија искривљена, а неки догађаји потпуно нетачно приказани. Иако сам српски националиста, све се чешће питам да ли је у корену и данашње мржње "југословена" према Србима понашање краља Александра, поготово после рата. Моје запрепашћење је изазвало сазнање да је рецимо Алојзије Степинац, као млади калтолички клерик, био добровољац из Хрватске и заједно се раме уз раме са српским друговима борио у солунским рововима и учествовао у борбама до ослобођења. Да би касније постао то што је постао и то за врло кратко време. И каква је незахвална судбина задесила војводе Путника или Мишића који су још у рату пали у немилост краља Александра. Ето моје скромно мишљење, а не да се само објављују необјективне похвале овој контроверзној историјској личности.

(недеља, 28. окт 2018, 17:22)
anonymous [нерегистровани]

@Nas veliki Aleksandar...

On jeste bio veliki vladar ali ne mozemo odlaziti u drugu krajnost i zanemarivati veoma lose politicke poteze koje je ucinio, a koje je neko navodio dole. Ne postoje izgovori za losu ekonomiju i trosenje snage na medjupartijske sukobe. Ne postoje izgovori za nedostatak njegovog zalaganja i organizovanja drzavne administracije. Lako je reci "danas nam je lako", ali ovde se radi o stvarima koje su bile uocljive tad i vidljive tad. Veliki vladar jeste bio, ali najveci nije sigurno. I malo je bezobzirno reci da je on najbolje mogao da vodi vlast, kada to ocito nije radio. Sta cemo sa Stojadinovicem, koji nije bio kralj, ali je daleko bolje zaveo red u finansijama i dotakao se pravih problema? Sta cemo sa Slobodanom Jovanovicem koji je mnogo bolje uvideo resavanje problema koji je Jugoslavija imala od samog pocetka, vezan za Hrvate? Pristrasnost je velicati odredjenu licnost, a potpuno zanemarivati njegove mane. Treba da budemo nepristrasni, jer samo objektivni pogled na neku licnost, analiza i njegovih vrlina i njegovih mana, nam moze pomoci u buducnosti, a i smatram da je to daleko vece postovanje te licnosti, nego hvaljenje u nebesa koje nam daje nerealan pogled na njega, a ne kakav je on stvarno bio.

(недеља, 28. окт 2018, 16:51)
Моравац [нерегистровани]

Југословенски а не српски краљ

Да су му војници били важни не би после рата ратни војни инвалиди ,солунски борци , сакати и гладни просили испод моста у Београду - испод моста који је носио име баш краља Александра .
Био је југословенски краљ а не српски.
Укинуо је државу Србију , увео српски народ у државу Југославију у којој су Срби постали мањина (!) јер је у тој држави ,вештачкој творевини , свих осталих укупно било више него Срба и сви су били против Срба ,што су на најкрвавији начин показали чим им се указала историјска прилика - и 1941. и 1991. године !
Последњи СРПСКИ краљ је био краљ Петар I Kарађорђевић ,велика историјска личност и велики човек .

(недеља, 28. окт 2018, 16:48)
Glas razuma [нерегистровани]

Nas veliki Aleksandar...

Mozda iz danasnje perspektive zaista izgleda da je bila greska stvarati Jugoslaviju, ali iz onog vremena u kome je Aleksandar ziveo, to je bio veliki iskorak i istorijska prilika za konacnim ujedinjenjem svih Srba i to u trenutku kad je Srbija bila jaka, slavna i popularna. Tacno je i to da posleratna i mirnodopska politika Kralja Aleksandra mozda nije bila tako uspesna kao ona ratna, ali pravi lom i raspad Kraljevine Jugoslavije krece vec od atentata i smrti Kralja Aleksandra. Pitanje je kako bi se drugi svetski rat kod nas odigrao da je Aleksandar bio ziv 1941.? Sigurno bi se stvari na terenu drugacije odvijale i sa Aleksandrom umesto sa Titom na celu. Ne bi on dozvolio da zlocinci i gubitnici tog rata pred kraj presvuku uniforme i prodju nekaznjeno. Ubedjen sam da bi posle 1945. Jugoslavija sa Aleksandrom na celu krenula boljim, racionalnijim i mudrijim putem. Upravo zbog toga bio je smetnja dusmanima, koji su ga zato i ubili... on je bio tvorac i kreator Jugoslavije i niko ne bi bio bolji u vodjenju te drzave, koju je on osecao u dusu. Ne smemo biti nepravedni prema tom nasem velikom drzavniku, mozda i najvecim kojeg smo ikada imali, jer lako le kritikovati iz pozicije 100 godina kasnije, vec stvari treba gledati onako kako su one tada mogle biti sagledavane, bez tog naseg znanja sta je sve usledilo 100 godina kasnije. I onda se mirne savesti moze reci Aleksandar I Karadjordjevic je bio pozitivan i jedan od nasih najvecih vladara ikada.

(недеља, 28. окт 2018, 15:44)
anonymous [нерегистровани]

Ре: И онда је..

Осетио сам крајњу и неодложну потребу да реплицирам на Ваш коментар, као и свима онима који деле Ваше мишљење.
Потпуно је неумесно и нестручно повезивати Краљевину Југославију са развојем ситуације уочи и после распада СФРЈ.
Краљевина Југославија је настала идеалним спајањем територија између којих је постојала изразита кохезија, територија са становништвом изузетно високог степена сродности и заједничких интереса у већини аспеката. Стварањем Краљевине Југославије Српски народ није ништа изгубио, већ је остварио један велики корак напред у сваком погледу. Прогрес несхватљив и потпуно неочекиван за Балкан. Управо је тај прогрес изазвао бес и неконтролирану реакцију недобронамерних супарника, којих увек и свуда има, а који су у овом случају себи створили војску од примитивних и полуобразованих националиста и шовиниста.
Насупрот томе, СФРЈ је деструктивна креација од самог свог почетка, створена на темељима анархистичке идеологије саможивног национализма, ксенофобије и посебно мржње према свему што је израз Српског идентитета, а све то заоденуто у лукаво смишљену демагогију апсурдног братства и јединства. На велику жалост, највећи протагонисти те злехуде идеологије били су пре свега Српски анархисти, синдикалисти и лењинисти, социјал-демократи...којима је било најважније уништити Краљевину, па макар на тај начин уништили и Србију. Такви "мудри револуционари" лако су нашли "браћу" свуда наоколо - на Балкану, у Европи, па чак и преко океана.

(недеља, 28. окт 2018, 14:58)
Re: I onda je... [нерегистровани]

Re: I onda je...

Nije on ”upropastio sve” nego oni koji su prvo prisvojili njegovo delo, predstavljali se kao da su oni napravili Jugoslaviju a onda je i uništili. A ti prijatelju priseti se ko bi to mogao biti. Seti se i šta je Aleksandar srpsko uneo u tu Jugoslaviju a šta su njegovi današnji kritičari iz nje za Srbiju izneli kada se Jugoslavija raspala.

(недеља, 28. окт 2018, 14:00)
anonymous [нерегистровани]

И онда је..

..направио Југославију и све упропастио.

Заборављени врховни командант

Обележавање века од почетка и завршетка Великог рата у добром делу домаће јавности често је пролазило без помињања имена врховног команданта српске војске – регента Александра Карађорђевића, потоњег краља држве СХС и Југославије.

Разлози за такву деперсонализацију Врхове команде плод су или немара или накнадног учитавања наводне Александрове одговорности за стварање државне заједнице која се деведесетих година распала. При томе се редовно занемарује историјски контекст у коме је Карађорђевић деловао и стварне могућности које су му 1918. године стајале на располагању. Но то је већ тема која се мора препустити квалификованој анализи историчара.

Овде нам је намера да, према књизи "Александар I – Витешки краљ" Душана Бапца, подсетимо на неправедно заборављену улог врховног команданта српске војске у њеним најславнијим данима.