Напред у отаџбину!

"Tреба дрско продирати, без починка до крајњих граница могућности, људске и коњске снаге." Тако је гласило наређење Врховне команде на Солунском фронту за 15. септембар 1918. године – дан који ће ући у српску историју.

Удар са Солунског фронта савезници су почели темељно да припремају од јуна 1918. године. Нови главнокомандујући, генерал Франше д'Епере, прихватио је предлог српске Врховне команде за општу офанзиву и пробој на сектору српског фронта.

Овоме је претходило саветовање Д'Епереа са регентом Александром и српским генералима 29. и 30. јуна. Тада је одлучено да Срби покушају пробој на сектору Добро Поље – Ветерник – Козјак. "Даћемо вам све што вам треба и својски ћемо вас помоћи", обећао је главнокомандујући. Припреме су трајале више од два месеца, а поред дотура хране и ратног материјала, прављени су путеви, па чак и аеродром.

На линији фронта Централне силе имале су око 626.000 војника, 1.400 топова и 80 авиона. Наспрам је било 185.000 француских, 140.000 српских (од тога 20.000 добровољаца), 135.000 грчких, 120.000 британских и 42.000 италијанских војника.

Топова је било 1.800 и 200 авиона. Дакле, укупно 625.000 људи, уз премоћ у артиљерији и авионима. Начелник штаба српске Врховне команде био је војвода Живојин Мишић, командант Прве армије генерал Петар Бојовић, командант Друге армије војвода Степа Степановић.

У наредби генерала Франше д'Епереа стајало је да артиљеријска припрема на целом фронту почне 14. септембра, да пешадијски напад Срба крене 15. септембра, а Француза 24. септембра.

Српска Врховна команда, свесна тренутка, наредила је: "Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом; од брзине продирања зависи цео успех офанзиве /.../ треба дрско продирати, без починка до крајњих граница могућности, људске и коњске снаге /.../ Са непоколебљивом вољом и надом у Бога, јунаци, напред у Отаџбину!"

У заказани дан и час, 14. септембра у зору отпочела је ураганска ватра из свих савезничких топова на фронту од Охридског језера до Егејског мора. Та артиљеријска припрема, као и дејства авијације, трајала су цео дан и ноћ, а 15. септембра у 5.30 часова, почео је пешадијски напад српске Друге армије.

Бугарски отпор био је јак, местимично је долазило до борби на бајонет. Ипак, снажним дејствима Шумадијске, Тимочке и Југословенске дивизији пробијен је главни непријатељски део фронта Ветерник – Добро Поље. У току ноћи 15/16. Дунавска и Дринска дивизија заузеле су важан положај Соко.

Другог дана, 16. септембра, настављене су борбе. На потезу су биле Тимочка и Југословенска дивизија. После борби дугих 16 часова, Југословенска дивизија је освојила Козјак, чиме је омогућено продирање у Тиквешку котлину.

И трећег дана српске дивизије су наставиле успешне операције. Резултат на крају трећег дана био је: у непријатељском фронту направљена је бреша широка 30 и дубока 15 километара. Ово је постигнуто у садејству са француском тешком артиљеријом, авијацијом и француском 122. дивизијом.

Осамнаестог септембра британско-грчке трупе напале су непријатељске положаје код Дојранског језера. И поред почетног успеха, нису померили Бугаре, а имали су око 7.000 избачених из строја. Овај неуспех умало није проузроковао одлуку о обустављању савезничке офанзиве. На Србима је била одлука. Српска Врховна команда је одлучила да настави напад. У наредна три дана српске армије су се спустиле са планина и извршиле продор у долину Вардара.

Непријатељ је потиснут са положаја од Битоља до Дојрана. На фронт су изашли бугарски краљ Фердинанд I и престолонаследник Борис, не би ли зауставили пад морала и напуштање положаја.

У наредним данима обе српске армије наставиле су са потискивањем непријатеља, а крајњи исход било је овладавање долином Вардара. На овом успеху генерал Франше д'Епере честитао је српској Врховној команди. Команда је указом од 26. септембра промовисала Петра Бојовића у чин војводе.

Немоћ бугарске војске да стане на пут српској навали приморала је краља Фердинанда I да тражи помоћ од немачког цара Вилхелма II. У Немачкој су сматрали да би било целисходно да се образује нова линија одбране код Ниша, чиме би се заштитила стара Србија и спречио продор у Бугарску.

Овај немачки план је пропао пошто су обе српске армије, заједно са све активнијим савезничким јединицама, истерале бугарске трупе из Македоније.

Француска коњичка бригада 29. септембра ушла је у Скопље. Тог дана су делегати бугарске владе преговарали са Франше д'Епереом о примирју и у ноћи 29/30. септембра потписали су капитулацију. Бугарска држава стављена је под контролу сила Антанте.

* Из књиге "Србија у Великом рату" др Божице Младеновић. Ауторка је редовни професор на Департману за историју Филозофског факултета у Нишу.

број коментара 18 пошаљи коментар
(недеља, 23. дец 2018, 23:47)
S [нерегистровани]

@ Podrška tj logistiska je svugde najbitnija!

Ne slazem se,
Podrsku odnosno logistiku su mogli dati svi (osim nas). A samo smo mi smogli snage i volje na zrtve da taj rat zavrsimo. Procitaj sta je kralj Kajzer rekao pre nego sto je abdicirao i pobjegao cini mi se u Holandiju.
Srbi su u tom ratu odnijeli najznacajnije pobjede i zamislite samo da su u tome uspjeli neki drugi narodi. Koliki bi bio njihov ponos, a neki od nas stavljaju u istu ravan logistiku i junastvo.
Treba poci od sebe, dal je lakse da se nekom obezbijedi nesto sredstava (donatorstvo) ili rizikovati zivot. Logistika ima cijenu a zivot nema.

(четвртак, 08. нов 2018, 20:40)
mirmil [нерегистровани]

Da se zna šta su prioriteti

Serija odličnih emisija "Srbija u velikom ratu", svake večeri u 20 sati na drugom programu RTS-a.
Za to vreme, na prvom programu "Selo gori a baba se češlja".
Da svima bude jasno šta je prioritet za RTS!

(петак, 02. нов 2018, 14:53)
anonymous [нерегистровани]

@Kom

Први светски рат нисмо могли да избегнемо јер је била неминовност.Аустроугарска није могла да издржи да постоји једна слободна земља која би је делила од правца ка Грчкој и то је све.Некада се рат не може избећи, ма колико год смо се трудили, а опет смо отишли и корак даље одговором на ултиматум.Али, успели смо да се одбранимо тако изванредно, да ме некад љути што се о нашим победама некад слабије прича у земљама које су биле на страни против aустроугарске и њихових савезника.

(субота, 15. сеп 2018, 20:03)
Дејан [нерегистровани]

Слика

Да ли се војвода Мишић налази на слици поред регента Александра Карађорђевића, врховног команданта српске војске?

(субота, 15. сеп 2018, 19:54)
Петар Јараковић [нерегистровани]

jarakovicpetar

Tада смо гинули и рађали се. Славно је било и једно и друго. Шта сада радимо? Све нас је мање и ако не гинемо у ратовима.

(субота, 15. сеп 2018, 17:51)
anonymous [нерегистровани]

Kom

Dragi moji,
posle svega što nam se desilo, ja samo mogu žaliti što nismo bili mudriji prema Bugarima kao i prema Austrougarskoj. Gotovo sve što smo tim ratom dobili teritorijalno, sada je izgubljeno, a ono Srba što je tu živelo, sada ih više nema. S druge strane, zamislite koliko bi nas sada bilo brojčano da smo izbegli ovaj rat kao i ceh plaćen u drugom...

(субота, 15. сеп 2018, 17:27)
anonymous [нерегистровани]

Podrška tj logistiska je svugde najbitnija!

Kakva vajda što smo bili u prvi redovima, ako nije bilo Jake logistike, artiljerije?
Previše je naglašeno da smo mi sve pobedili, a saveznike spominjemo usput...

(субота, 15. сеп 2018, 14:49)
anonymous [нерегистровани]

Напред у отаџбину!

Команда коју нико ни пре ни после није издао, јединствени пример у историји, повлачења војске, врховне команде, народа и династије у другу земљу како би се две године касније вратили у своју.

(субота, 15. сеп 2018, 14:28)
anonymous [нерегистровани]

Usastavu

Britanskih trupa ucestvovali su i sanitetski odredi iz Australije i Novog Zelanda. Danas su u nasoj ambasadi u Kanberi dodeljena posthumno odlikovanja. Svi su oni pomagali i bez njih ne bi mogli dobiti jednu od najvecih biraka u istoriji, ali kao sto neko rece, mi smo bili u prvim redovima a ostali kao podrsja. Veliko im hvala na tome ali 80 godina posle su nas mucki napali i bombardovali

(субота, 15. сеп 2018, 13:46)
anonymous [нерегистровани]

@ Bravo

Британци се током пробоја фронта нису ни мрднули. Офанзива на њиховом делу фронта се свела на чекање Срба да учине најтежи део посла.