Напред у отаџбину!

"Tреба дрско продирати, без починка до крајњих граница могућности, људске и коњске снаге." Тако је гласило наређење Врховне команде на Солунском фронту за 15. септембар 1918. године – дан који ће ући у српску историју.

Удар са Солунског фронта савезници су почели темељно да припремају од јуна 1918. године. Нови главнокомандујући, генерал Франше д'Епере, прихватио је предлог српске Врховне команде за општу офанзиву и пробој на сектору српског фронта.

Овоме је претходило саветовање Д'Епереа са регентом Александром и српским генералима 29. и 30. јуна. Тада је одлучено да Срби покушају пробој на сектору Добро Поље – Ветерник – Козјак. "Даћемо вам све што вам треба и својски ћемо вас помоћи", обећао је главнокомандујући. Припреме су трајале више од два месеца, а поред дотура хране и ратног материјала, прављени су путеви, па чак и аеродром.

На линији фронта Централне силе имале су око 626.000 војника, 1.400 топова и 80 авиона. Наспрам је било 185.000 француских, 140.000 српских (од тога 20.000 добровољаца), 135.000 грчких, 120.000 британских и 42.000 италијанских војника.

Топова је било 1.800 и 200 авиона. Дакле, укупно 625.000 људи, уз премоћ у артиљерији и авионима. Начелник штаба српске Врховне команде био је војвода Живојин Мишић, командант Прве армије генерал Петар Бојовић, командант Друге армије војвода Степа Степановић.

У наредби генерала Франше д'Епереа стајало је да артиљеријска припрема на целом фронту почне 14. септембра, да пешадијски напад Срба крене 15. септембра, а Француза 24. септембра.

Српска Врховна команда, свесна тренутка, наредила је: "Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом; од брзине продирања зависи цео успех офанзиве /.../ треба дрско продирати, без починка до крајњих граница могућности, људске и коњске снаге /.../ Са непоколебљивом вољом и надом у Бога, јунаци, напред у Отаџбину!"

У заказани дан и час, 14. септембра у зору отпочела је ураганска ватра из свих савезничких топова на фронту од Охридског језера до Егејског мора. Та артиљеријска припрема, као и дејства авијације, трајала су цео дан и ноћ, а 15. септембра у 5.30 часова, почео је пешадијски напад српске Друге армије.

Бугарски отпор био је јак, местимично је долазило до борби на бајонет. Ипак, снажним дејствима Шумадијске, Тимочке и Југословенске дивизији пробијен је главни непријатељски део фронта Ветерник – Добро Поље. У току ноћи 15/16. Дунавска и Дринска дивизија заузеле су важан положај Соко.

Другог дана, 16. септембра, настављене су борбе. На потезу су биле Тимочка и Југословенска дивизија. После борби дугих 16 часова, Југословенска дивизија је освојила Козјак, чиме је омогућено продирање у Тиквешку котлину.

И трећег дана српске дивизије су наставиле успешне операције. Резултат на крају трећег дана био је: у непријатељском фронту направљена је бреша широка 30 и дубока 15 километара. Ово је постигнуто у садејству са француском тешком артиљеријом, авијацијом и француском 122. дивизијом.

Осамнаестог септембра британско-грчке трупе напале су непријатељске положаје код Дојранског језера. И поред почетног успеха, нису померили Бугаре, а имали су око 7.000 избачених из строја. Овај неуспех умало није проузроковао одлуку о обустављању савезничке офанзиве. На Србима је била одлука. Српска Врховна команда је одлучила да настави напад. У наредна три дана српске армије су се спустиле са планина и извршиле продор у долину Вардара.

Непријатељ је потиснут са положаја од Битоља до Дојрана. На фронт су изашли бугарски краљ Фердинанд I и престолонаследник Борис, не би ли зауставили пад морала и напуштање положаја.

У наредним данима обе српске армије наставиле су са потискивањем непријатеља, а крајњи исход било је овладавање долином Вардара. На овом успеху генерал Франше д'Епере честитао је српској Врховној команди. Команда је указом од 26. септембра промовисала Петра Бојовића у чин војводе.

Немоћ бугарске војске да стане на пут српској навали приморала је краља Фердинанда I да тражи помоћ од немачког цара Вилхелма II. У Немачкој су сматрали да би било целисходно да се образује нова линија одбране код Ниша, чиме би се заштитила стара Србија и спречио продор у Бугарску.

Овај немачки план је пропао пошто су обе српске армије, заједно са све активнијим савезничким јединицама, истерале бугарске трупе из Македоније.

Француска коњичка бригада 29. септембра ушла је у Скопље. Тог дана су делегати бугарске владе преговарали са Франше д'Епереом о примирју и у ноћи 29/30. септембра потписали су капитулацију. Бугарска држава стављена је под контролу сила Антанте.

* Из књиге "Србија у Великом рату" др Божице Младеновић. Ауторка је редовни професор на Департману за историју Филозофског факултета у Нишу.

број коментара 17 пошаљи коментар
(четвртак, 08. нов 2018, 20:40)
mirmil [нерегистровани]

Da se zna šta su prioriteti

Serija odličnih emisija "Srbija u velikom ratu", svake večeri u 20 sati na drugom programu RTS-a.
Za to vreme, na prvom programu "Selo gori a baba se češlja".
Da svima bude jasno šta je prioritet za RTS!

(петак, 02. нов 2018, 14:53)
anonymous [нерегистровани]

@Kom

Први светски рат нисмо могли да избегнемо јер је била неминовност.Аустроугарска није могла да издржи да постоји једна слободна земља која би је делила од правца ка Грчкој и то је све.Некада се рат не може избећи, ма колико год смо се трудили, а опет смо отишли и корак даље одговором на ултиматум.Али, успели смо да се одбранимо тако изванредно, да ме некад љути што се о нашим победама некад слабије прича у земљама које су биле на страни против aустроугарске и њихових савезника.

(субота, 15. сеп 2018, 20:03)
Дејан [нерегистровани]

Слика

Да ли се војвода Мишић налази на слици поред регента Александра Карађорђевића, врховног команданта српске војске?

(субота, 15. сеп 2018, 19:54)
Петар Јараковић [нерегистровани]

jarakovicpetar

Tада смо гинули и рађали се. Славно је било и једно и друго. Шта сада радимо? Све нас је мање и ако не гинемо у ратовима.

(субота, 15. сеп 2018, 17:51)
anonymous [нерегистровани]

Kom

Dragi moji,
posle svega što nam se desilo, ja samo mogu žaliti što nismo bili mudriji prema Bugarima kao i prema Austrougarskoj. Gotovo sve što smo tim ratom dobili teritorijalno, sada je izgubljeno, a ono Srba što je tu živelo, sada ih više nema. S druge strane, zamislite koliko bi nas sada bilo brojčano da smo izbegli ovaj rat kao i ceh plaćen u drugom...

(субота, 15. сеп 2018, 17:27)
anonymous [нерегистровани]

Podrška tj logistiska je svugde najbitnija!

Kakva vajda što smo bili u prvi redovima, ako nije bilo Jake logistike, artiljerije?
Previše je naglašeno da smo mi sve pobedili, a saveznike spominjemo usput...

(субота, 15. сеп 2018, 14:49)
anonymous [нерегистровани]

Напред у отаџбину!

Команда коју нико ни пре ни после није издао, јединствени пример у историји, повлачења војске, врховне команде, народа и династије у другу земљу како би се две године касније вратили у своју.

(субота, 15. сеп 2018, 14:28)
anonymous [нерегистровани]

Usastavu

Britanskih trupa ucestvovali su i sanitetski odredi iz Australije i Novog Zelanda. Danas su u nasoj ambasadi u Kanberi dodeljena posthumno odlikovanja. Svi su oni pomagali i bez njih ne bi mogli dobiti jednu od najvecih biraka u istoriji, ali kao sto neko rece, mi smo bili u prvim redovima a ostali kao podrsja. Veliko im hvala na tome ali 80 godina posle su nas mucki napali i bombardovali

(субота, 15. сеп 2018, 13:46)
anonymous [нерегистровани]

@ Bravo

Британци се током пробоја фронта нису ни мрднули. Офанзива на њиховом делу фронта се свела на чекање Срба да учине најтежи део посла.

(субота, 15. сеп 2018, 13:42)
Vanja [нерегистровани]

Činjenice

Zaboravili ste samo da pomenete da je ista D'Epereova komanda glasila da ukoliko Srbi ne uspeju u proboju neće se pokušaju proboja priključivati ostale zemlje.
Dakle artiljerija je dejstvovala po celoj dužini fronta da se ne bi znala tačka na kojoj će biti pokušan proboj ali to je sve što je saveznička vojska bila voljna da žrtvuje dok Srbi ne probiju front.
Zašto se kaže da su Srbi probili solunski front, kako neko upita?
Pa, baš zbog gore navedenog, kao I činjenice da su Srbi bili prinuđeni da doturaju svoje jedinice kako bi pokrivali nemogućnost saveznika da prate zacrtani ritam I održavali liniju I brzinu proboja, kako se ne bi pravile "rupe" u frontu koji se kretao ka Srbiji.
Pozabavite se malo I činjenicom da je vrhovna komanda odbila da dopusti Francuzima da prvi uđu u Niš I ako smo bili daleko ispred njih, trebalo je kao I za Beograd čekati saveznike da dođu da bi se dičili činjenicom da su nam oslobodili ratnu prestonicu I prestonicu Srbije.
Mnogo je politike I balansa moći bilo uključeno još onda u sve aspekte toga rata.