Адмирал са Дунава – Ернест Трубриџ

Британској и српској јавности готово је потпуно непознато име адмирала Ернеста Трубриџа (1862–1926), иако је реч о човеку који је чак три ратне године провео са српском војском, налазећи се на веома важним дужностима. Ко је био Ернест Чарлс Томас Трубриџ?

Трубриџ је припадао чувеној британској поморској породици. По завршетку поморске академије обављао је низ дужности, али је врхунац његове тадашње каријере представљало постављење за команданта дела британске Медитеранске флоте, 1912. године.

Међутим, у првим данима Првог светског рата, Трубриџ се нашао у великој неприлици. Наиме, немачка модерна крстарица "Гебен" налазила се тада у Медитерану. Страховало се да тај моћни брод може да створи велике проблеме британској и француској морнарици. Први лорд Адмиралитета Винстон Черчил, издао је Трубриџу противречна наређења. Тражено је се спречи бекство "Гебена" из Медитерана, али у исто време, Трубриџ није смео да ступа у борбу уколико би проценио да располаже слабијим снагама од противника.

Капетан "Гебена" је одлучио да брод упути ка Константинопољу. Извршена је фиктивна продаја брода отоманској држави, чиме је битно поремећена равнотежа снага у Црном мору. Тај догађај је имао велики утицај и на одлуку Турске да уђе у рат на страни Централних сила. Винстон Черчил је био посебно озлојеђен таквим развојем догађаја и никада није опростио Трубриџу што је допустио да немачки бродови утекну.

Трубриџ је виђен и као формални кривац. Суђено му је пред војним судом за занемаривање дужности, али је ослобођен оптужби. Том одлуком није био задовољан Винстон Черчил. Намеравао је да Трубриџа ипак некако казни.

У међувремену, српска влада се обратила чланицама Антанте тражећи помоћ у борби против аустроугарских речних бродова. Наиме, из својих база у Земуну и Панчеву, бродови Дунавске флотиле су редовно бомбардовали Београд.

С друге стране, српска војска није располагала одговарајућим средствима за препречавање пута мониторима. Као одговор на српску молбу, помоћ је почела да стиже. Речне мине, поморски топови и панцирне гранате стигли су најпре из Русије, а затим и из Француске.

Черчил је одлучио да у Београд пошаље и адмирала Трубриџа. Било је то, како је приметио руски посланик у Србији гроф Трубецки, "почасно изгнанство". Тако је један адмирал стигао у земљу која није ни имала морску обалу. Долазак тешких топова у Београд био је и у вези са британском акцијом на Галипољу. Наиме, уколико би се код Београда блокирао Дунав, једини пут којим би Немачка могла да снабдева муницијом Отоманско царство био би затворен.

Трубриџ је стигао у Београд крајем фебруара 1915. године, заједно са осам тешких топова, минама и торпедима. На располагање му је стављено свега 70 британских војника. Долазак једног адмирала у Србију српске власти су прихватиле са симпатијама. Искрцавање топова на топчидерској железничкој станици описао је српски војник Михаило Каракашевић, који је касније постао део мешане британско-српске артиљеријске посаде.

„Ови енглески топови, окићени цвећем, вучени су запрегом од по шест пари волова, испраћени су на положаје уз бурно клицање Београђана који су у њима и својим савезницима, енглеским војницима, гледали своје заштитнике."

Трубриџ је, као највиши по чину, преузео команду над свим савезничким поморским мисијама у Београду. По упознавању са ситуацијом, одмах је почео рад на томе да се одбрана ојача, па су наручена додатна средства из британске базе на Малти. Трубриџ се упознаје и са Београдом и Београђанима. Учи српски језик. Боравак у Србији описао је у свом дневнику на више стотина страница. Он доноси и дух британске морнарице у Београд.

Тако, Трубриџ и његови сарадници одмах почињу да размишљају не само како да Београд одбране већ и како да изврше препад на противничку морнарицу, усидрену у Земуну. На захтев Британске поморске мисије у Србији, са Малте је транспортована једна шалупа (мали брод) способна да испаљује торпеда. Након великих проблема, шалупа је са Малте, преко Солуна, железницом превезена у Београд. Наиме, брод је сечен на делове како би могло да се прође кроз тунеле на железничкој прузи за Србију.

Дана 23. марта 1915. године, Трубриџ је записао у свом дневнику:

"Шалупа је поринута ноћас и може се рећи: ово је тријумф! На Малти су ми рекли да је то немогуће! Конзул у Солуну ми је рекао да је то немогуће! Али ми смо успели!"

У априлу, изведен је напад на земунску луку. По мраку, погођена је само макета аустроугарског монитора. Ипак, тај догађај је био од великог значаја за морал српске војске у Београду. По паду Београда, Трубриџ се са члановима Британске поморске мисије постепено повлачио ка Косову и Албанији.

Његов дневник је испуњен похвалама, али и покудама о стању у српској војсци. У петак, 12. новембра, описао је сцену којој је присуствовао: "Једном српском министру јуче су претили војници, тражили су и захтевали да добију хлеб. Ово показује какво је расположење и како се све лако може претворити у дебакл." 

У Албанији је именован за управника пристаништа у Медови. Организовао је укрцавање војника и цивила, и истовар помоћи која је стизала. Српски чиновник Министарства финансија Аврам Левић поменуо је у својим сећањима важну улогу коју је Трубриџ одиграо приликом покушаја "црнорукаца" да одузму Левићу државни новац. Наиме, Левић је 15. јануара 1916. године 250 сандука са новцем ставио под Трубриџову контролу, знајући да нико неће смети да насилно одузме сандуке од тако високог савезничког официра.

По напуштању Албаније, Британска поморска мисија је расформирана. Међутим, регент Александар је тражио од Трубриџа да се врати у Грчку и ради као лични официр за везу између британске владе и регента. На овако важном месту, Трубриџ је могао битно да утиче на доношење одлука обеју страна. Две године Трубриџ је провео на тој позицији. Тако је марта 1916. године пратио регента на дипломатској турнеји по савезничким земљама. У свом дневнику оставио је низ запажања о стању на Солунском фронту, али и о расположењу Британаца према Србима и обрнуто.

Петнаестог маја 1916. писао је: "Ситуација на Солунском фронту никако није добра. Не постоји никаква сарадња међу савезничким армијама, штавише може се рећи да међу савезницима постоји активна несарадња."

Трубриџ је био са српском војском и током њеног продора 1918. године. Регент је у тим данима пуцао од самопоуздања, па је Трубриџ у свој дневник записао да су "Срби неподношљиви када им добро иде" и да може да их подноси "само када су потиштени". Затекао се и у згради у којој је проглашена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Може се рећи да је Трубриџ у Србији повратио углед. Битно је допринео одбрани Београда, али је истовремено био од помоћи и у низу других ситуација критичних по српску војску, пре свега у Албанији. Коначно, његовим радом, са пуно такта, српско-британски односи имали су само користи.

По заврштеку рата, његова веза са Балканом се није окончала. Почев од 1919. године, председавао је Међусавезничкој, а затим и Међународној дунавској комисији. Преминуо је 1926. године у Бијарицу.

*Аутор је научни сарадник Института за савремену историју 

број коментара 7 пошаљи коментар
(среда, 01. феб 2017, 12:09)
anonymous [нерегистровани]

prijatelj

imali smo pojedinacnih prijatelja dosta pa i engleze to je za pastovanje francuska kao drzava bila je veliki prijatelj srbije a engleska i amerika samo za interes pa sta nam ti prijatelji uradise 99te tu se vide prijatelji

(среда, 01. феб 2017, 11:47)
Viktor [нерегистровани]

Geopolitika

Odnos Engleza prema Srbima nema mnogo veze sa prijateljstvom ili neprijateljstvom, nego isključivo sa geopolitikom. U periodima kada Nemačka jača i pokušava da uspostavi hegemoniju u Evropi, Englezi se postavljaju kao prijatelji Srba jer nas u tom slučaju posmatraju kao faktor suzbijanja neobuzdanog nemačkog širenja. U drugim slučajevima se uglavnom postavljaju na štetu naših interesa jer nas posmatraju kao geopolitički produžetak Rusije koju su kroz istoriju posmatrali kao glavnog konkurenta svojoj globalnoj hegemoniji. Što se ovog konkretnog admirala tiče, on je čovek koji je vršio svoju dužnost, spasavao svoju karijeru tu gde se zatekao a to je sticajem okolnosti bila Srbija. Nema tu nekog emotivnog povezivanja sa Srbima, a ponajmanje iskrenog prijateljstva.

(среда, 01. феб 2017, 10:35)
anonymous [нерегистровани]

Tako to

Englezi nam uopste nisu neprijatelji, nego mi stalno nekog drugog krivimo. Oni samo rade u svom interesu, sto bi svako i trebao da radi za svoju zemlju. Ako cemo iskreno, upravo su oni bili ti koji su sprečili Rusiju da napravi San-stefansku Bugarsku i daju joj Srbiju do Niša i Zaječara, pa je na njihovo insistiranje i organizovan kongres u Berlinu, na tada neutralnom terenu

(среда, 01. феб 2017, 09:55)
Radoslav [нерегистровани]

Rat i mir

Englezi su nam prijatelji samo dok je rat, a mi ratujemo na njihovoj strani.
Čim se rat završi i više im nismo potrebni, postaju nam neprijatelji.

(среда, 01. феб 2017, 09:14)
anonymous [нерегистровани]

(ne)prijatelji

evo napokon jednog teksta i cinjenice koje ipak dokazuju da nam Englezi nisu toliki neprijatelji kao sliku sto sam i ja sebi stvorio u glavi...

(среда, 01. феб 2017, 08:59)
Jovan [нерегистровани]

Filmska priča

100 godina nam je trebalo da saznamo za ovog čoveka. Još jedan dokaz koliko se nemarno odnosimo prema svojoj istoriji.

(среда, 01. феб 2017, 08:44)
anonymous Lala [нерегистровани]

E ,sad

Gde se nalazi u Srbiji spomenik admiralu Turbridžu ?