Српска војска на „Капији слободе“

Једноставним речима: "Нога српског војника ступила је поново на земљиште његове отаџбине", описао је Арчибалд Рајс значај тешке и сурове, за Србију победоносне, битке која се пре сто година водила на Кајмакчалану.

Опорављена и реорганизована Српска војска нашла се на Солунском фронту у лето 1916. Претрпевши прва искушења по изласку на положаје, након победоносне Горничевске битке, њена Трећа армија стигла је пред планину Ниџе.

Један од њених врхова - Кајмакчалан који су Бугари утврдили и сматрали неосвојивим давши му симболично име „Борисов град" се испречио пред настојањем Српске војске да продре у окупирану отаџбину.

Развила се огорчена борба која је започела 12.септембра 1916. године. Водила се с променљивим успехом и огромним обостраним губицима све до 30.септембра 1916, кад су трупе Дринске дивизије ојачане већим делом Дунавске дивизије и другим мањим јединицама успеле да заузму Кајмакчалан и уђу на територију Краљевине Србије што је за Српску војску имало огроман значај.

Силина борби, велики губици у односу на јачину ангажованих војних снага и повратак малог дела окупиране отаџбине учинили су Кајмакчалан симболом српског жртвовања на Солунском фронту. О тим тешким данима сведочио је у књизи "Шта сам видео и проживео у великим данима" посматрач догађаја Арчибалд Рајс:

- То је планина (Ниџе) налик на магарећа леђа покривена кратком и љутом травом која је сада пожутела од летњег сунца и од јесењих киша. Снег је већ пао, али се није свуда задржао, и ту трава и блато праве велике мрље.

MINISTRY OF INFORMATION FIRST WORLD WAR OFFICIAL COLLECTION
Српски војници у рову - MINISTRY OF INFORMATION FIRST WORLD WAR OFFICIAL COLLECTION© IWM (Q 32329) 

На северозападној страни планине диже се, до висине од 2525 метара, један oголели и кршевит врхунац, шибан од ветра који ту тера, урлајући, велике облаке пуне воде. С времена на време, кад се разведри, изиђе пред очи сјајна панорама целе Македоније од Скопља до Солуна. То је Кајмакчалан, крадљивац кајмака, кључ српске Македоније. Ту су се Бугари били утврдили. Ископали су ровове и саградили редуте од огромног камења које им је планина великодушно дала. Они и њихови аустро-немачки савезници држали су да је овај положај неосвојив, јер доминира целом околином од Острва до Битоља, па чак и даље.

Али једног дана дошла је српска војска, реконструисана после свога славног повлачења кроз Албанију. Она је довела на ову голу планину многобројну артиљерију и њени војници су ископали ровове у земљи расквашеној од киша и у стењу.

Битка је трајала дуге дане. За време тих дугих дана Кајмакчалан је буквално покривен кишом ватре и челика и, сваки дан ровови војника Краља Петра приближавали су се мало више рововима трупа Фердинанда Кривоклетника.

Најзад, једног дана српски пешаци освојили су дивним јуришом врх ове планине на коју су толико рачунале централне силе и њихови вазали. Бyгapи који нису изгинули или били заробљени, бежали су безобзирце низ косе према долини Црне. То је била величанствена, готово невероватна победа.

Сада се мир вратио на горду планину. Једино се чује урликање ветра и, с времена на време и врло далеко, дозивање коморџија који, на колима или на мазгама и коњима, идући путем на подножју врхунца, доносе животне намирнице и муницију онима који се туку око Цpнe.
Бојиште је остало нетакнуто. Ровови, чисто разорени гранатама или ваздушним торпиљама, напола су испуњени снегом који се топи. Овде-онде усадила се понека неексплодирана торпиља. Земљиште је покривено рупама разног обима, које је створила експлозија граната. Неке су прави кратери.

Човек свуда наилази на делове опреме коју су оставили војници или које је отргла експлозија пројектила. Овде је једна бугарска шапка; тамо је опасач са фишеклијама, поред тога један скут шињела. Даље лежи један бајонет, још крвав.

Пораз Бугара био је потпун и они нису имали времена да однесу свој материјал. Стога човек налази на Кајмакчалану праве депое муниције: стотине граната, спремне за пуцање, положене су иза једне стене; раскидане кутије од плеха, пуне метака, свуда су разбацане. Местимично шаржери за маузерке покривају земљиште и на сваком кораку нога запиње о пљоснате и дугуљасте немачке бомбе, каткад и на енглеске бомбе које нису експлодирале.

Још су овде митраљески реденици, потпуно напуњени и налик на дугачке змије, тамо су празне чауре од граната које су сејале смрт. На дну ових чаура чита се на бугарском језику: "Фабрика муниције, Карлсруе, 1916".

Бугарске пушке исто тако су остале. То су пушке без кундака. Било је хладно на Кајмакчалану и победнички српски војници нису имали ничим другим да се греју сем кундацима непријатељских пушака.

Штo чини још већи утисак, то су лешеви који, на стотине, још покривају земљиште овог високог врхунца. Није се имало времена да покопају све жртве ове кланице. Далеко од тога. Оне су још већином на месту где су пале и зима је добро сачувала њихове лешеве.

Ровови су пуни њих и тела су остала у положају у којем је смрт изненадила људе. Један изгледа да тражи својом леденом руком бомбу у џепу свога шињела. Један други мислио је да је нашао склониште иза једне стене која га није заштитила од парчета гранате, и оно му је однело половину главе. Трећег, сасвим младог човека, оборио је на леђа куршум који га је погодио посред чела. Његов леп младићски лик, његове широм отворене очи изгледа да питају небо, зашто је морао умрети тако млад.

На једном другом месту била је борба прса у прса. Бугарски лешеви и српски лешеви леже измешани по земљи. Они још као да чине покрет да се узајамно хватају за гушу. Поред њих, виде се пробијени шлемови који нису заштитили главе, које је требало да спасу.
Ветар шиба облаке, урлајући. Орлови и гаврани крстаре по ваздуху, чувају стражу око овог бојишта и места очајања."

Бугари се још држе на Кочобеју, Старковом Гробу и на Сивом Брегу. Дринска дивизија, поред све густе магле која обавија планину, узима на себе да их одатле избаци. Првог и другог октобра, уза сву замореност људи, Дринци се огорчено боре. Пpвoгa, са елементима дунавске дивизије и четницима Војводе Вука, они су на 200 метара од највишег гребена Флоке.
У ноћи између 2. и 3. октобра, тачно у 3 сата и 20, Бугари прекидају паљбу. Они предузимају опште повлачење и повлаче се на леву обалу Црне Реке.

За време ових борби армија Војводе Мишића, у вези са француском војском, издржала је многобројне борбе, олакшавши тако трећој армији која је водила борбу на планини и дозволивши јој да заузме равницу до станице Кенали.

Увече 3. октобра 1916, 250 квадратних километара српске земље са 7 села и 25 километара границе ослобођено је. Нога српског војника ступила је поново на земљиште његове отаџбине.

Приредио Др Александар Животић

број коментара 11 пошаљи коментар
(четвртак, 15. сеп 2016, 17:37)
Istoricar [нерегистровани]

Bregalnica 1913. je jedno, a Kajmakcalan 1916. nesto sasvim sasvim drugo

Ovi koji kazu da su srpski vojnici na Kajmakcalanu 1916. ginuli dzabe, zato sto to nije danas Srbija nisu u pravu. Oni mogu da se pitaju da li su srpski vojnici 1913. na Bregalnici protiv Bugara ginuli dzabe, ali ne mogu to isto da rade onda kada je u pitanju Kajmakcalan 3 godine kasnije. Sticajem istorijskih okolnosti, nakon istovremenog nemacko/austougarsko/bugarskog napada srpska vojska se nakon povlacenja kroz danasnju Albaniju 1916 nasla na severu Grcke. Ona je odatle morala da se pod borbom vrati nazad u Srbiju. Front je bio u blizini Soluna, pa je ta bitka te godine bila na Kajmakcalanu, ali mogao je da bude i juznije recimo u Tesaliji, u svakom slucaju to sto Kajmakcalan danas nije u Srbiji je totalno odvojeno pitanje od opravdanosti te bitke. Ljudi treba da znaju da je ofanziva na frontu kod Soluna te godine bila deo sire strategije i da je imala za cilj da olaksa pritisak na Rumuniju, a srpska vojska pored toga morala je da dokaze saveznicima da je nakon povlacenja preko Albanije jos uvek sposobna za borbu. Oba cilja su postignuta. Dakle jos jednom Bregalnica 1913. je jedno, a Kajmakcalan 1916. nesto sasvim sasvim drugo.

(четвртак, 15. сеп 2016, 15:35)
anonymous [нерегистровани]

Makedonci jesu braća, al po stricu, ne po ocu...

Nije bilo moguće osloboditi Srbiju a da se ne zgazi Kajmakčalan. Medjutim da li je bila domovina odmah sa druge strane? Da li je neko od napaćenih vojnika bio ih tih sela ispod ili barem iz nekog sela do Skoplja? Da li se neko našim dedovima obradovao do Skoplja? Mislim da je reč o jednoj istorijskoj zabludi zbog copy/paste podataka iz tog perioda...

(четвртак, 15. сеп 2016, 13:27)
anonymous [нерегистровани]

Слава Србину

Били су јунаци и нема али. Нису пали узалуд а то што ви радите је ширење дефетизма. То су највећи хероји од Леониде и његових Спартанаца на овамо. Они су своје животе дали да спасу своје породице и да спасу своју државу Србију. У Противном нашег народа не би било. Баш је Солунски фронт одлучио исход Првог светског рата. Да, тако је, наш фронт се на крају рата показао као онај на коме је сломљен немачки рајх. Не умањујте славу наших јуначких предака.

(четвртак, 15. сеп 2016, 13:24)
anonymous [нерегистровани]

Arcibald

Molim vas, da li postoji jos neko poput Arcibald Rajsa koji je tako pendantno i korisno napisao u to vreme? Mislim na nekog iz Srbije?

Pitam, jer cini mi se, da nije bilo Arcibalda, ne bi se mnog od toga znalo i ne bi bilo nikako spemenuto vec sve ovo zaboravljeno! Ako je tako, da samo zahvalujuci njemo toliko znamo, o patnjama i vrhunci nase Vosjke i Naroda, onda moram da konstatujem da mi Srbi nismo u stanju sami da zabelezimo bilo sta, vec nam uvek drugi moraju pokazati kako se treba raditi...a ako se neki drugi ne nadje onda nazalost o nasim patnjama i slavama nece naredne generacije da saznaju...

Prost primer: Za vreme drugog svetskog rata nas drzavni (domaci) vrh nije blagovremeno izmestio vazna i historijska dokumenta iz narodne bibilioteke, tako da je to sve izgorelo i dokementi i natpisi cak iz srednjovekovne srpske istorije, kada nas svabo napao. Samo to nam govori, kako nasi neznaju da cuvaju istoriju! Ovako cemo postemeno da nestanemo a onda su svi ti junaci uzalud poginuli!

(четвртак, 15. сеп 2016, 13:23)
глас разума [нерегистровани]

Славни преци

После Косовских јунака из 1389. и ови јунаци са Кајмакчалана из Првог светског рата 1914.-1918. представљају исто тако српску суштину, част и постојање. Несумњиво је да су се не само изборили за слободу Србије и свих Срба, већ су слободу донели и свим другим народима бивше Југославије у чијим државним темељима је уграђена крв и јунаштво наших предака, без којих нико од њих не би имао своју државу, признавали они то или не. Једна од најсветлијих тачака наше историје и мора бити достојанствено и пуно више него досад проучавана у свим нашим школама и заједно са Косовским бојем да буде централна тема целукупне српске историје коју треба изучавати. Да би и ми потомци јунака са Кајмакчалана били достојни славних предака, па да и наше потомке учимо врлинама слободе.

(четвртак, 15. сеп 2016, 10:30)
Goran [нерегистровани]

Oslobađanje

Da, bili su junaci, lai su pali uzalud. Rat se odlučivao na drugom frontu,a područje koje su oslobađali ih nije dočekalo kao oslobodioce, njima su Bugari bli bliži. Poginulo je toliko budućih seljaka, učitelja, rudara, lekara, naučnika! Zašto? Danas je Srbija manje nego tada, i još uvek nije naučila ništa!

(четвртак, 15. сеп 2016, 10:16)
Goran [нерегистровани]

Istorija

Zapanjen sam dočaranim slikama Arčibalda Rajsa, a prezahvalan našim srpskim junacima i herojima! Kakvi detalji! Npr. Srpska Makedonija, zatim, četnici Vojvode Vuka itd. Čudan smo mi narod, divan ali čudan. Stvarali smo neverovatnu istoriju hiljadama godina a dozvolili da nam istoriju pišu prvo Germani pa hrvatski komunisti. Po toj, njihovoj istoriji, mi stvarno ispadosmo "šaka jada". Molim istoričare ove države da se već jednom okanu slovenstva i pozabave se malo drugim izvorima,mozda istim onim po kojim nam se Netanjahu zahvaljuje na visehiljadugodisnjem prijateljstvu. Jos jednom, kapa dole i hvala srpskim junacima u svim ratovima do danas...

(четвртак, 15. сеп 2016, 10:03)
maksic [нерегистровани]

Cлава

Вечно хвала и cлава cвим палим јунацима за оcлобођење наше земље.

(четвртак, 15. сеп 2016, 09:27)
anonymous [нерегистровани]

Suza

Surov tekst, nemam reči.

(четвртак, 15. сеп 2016, 08:39)
anonymous [нерегистровани]

Slava i divljenje..

Dok sam bio dijete, moj deda, koji je ucestvovao u ovim borbama za Kajmakcalan, nam je pricao o borbama na zivot i smrt sa Bugarima,
Bili su to slavni dani srpske vojske.
Slava junacima.