Каплари одлазе у рат

После церске битке, српска врховна команда је видела да ће рат дуже трајати, па је потребно што пре попунити изгубљени старешински кадар. Стога је донела одлуку да се ђаци свих школа у Србији, који су доспели за војску као и они који су били одложили служење војске до свршетка школовања, позову на одслужење војног рока и припреме се за старешине у рату који је већ беснео највећом жестином. Средином новембра 1914. Ђачки батаљон „1300 каплара" је кренуо на фронт.

Петнаестог новембра 1914. године Врховна комада телеграфски производи све ђаке - редове скопског ђачког батаљона у чин каплара и упућује их у оперативне јединице с тим да врше искључиво борачке дужности.

Шеснаестог новембра 1914. године, потпуковник Душан Глишић, командант батаљона, укрцава батаљон, у пуној ратној опреми, у воз и шаље Врховној команди на распоред.

Тога дана, владала је велика ужурбаност у касарнама ђачких чета које су се спремале за покрет. Кад је звук војничке трубе огласио збор, шест ђачких чета постројило се пред касарнама у пуној ратној опреми, спремне за покрет.

После последњег и свечаног рапорта, батаљон креће ка железничкој станици. Напред командант, а за њим ђачке чете са војном музиком на челу. Скопље је знало да ђаци одлазе на фронт и непрегледна маса света прекрила је тротоаре, прозоре, балконе, кровове и дрвеће да испрати ђаке.

При поласку из касарне, чете су почеле наизменично да певају патриотске песме. Свака чета певала је по једну песму. Из омладинских груди ориле се редом песме: Ој Србијо, мила мати / Увек ћу те тако звати, Хеј, трубачу, с бујне Дрине / Дед, затруби збор / Нек, одјекне шар-планина, Ловћен, Дурмитор, Хај'те, браћо, хај'те, Срби устајте / Хај те, браћо, хај те, своје недајте, Где је наша Војводина? / Жива нам је сахрањена / Ал' осташе деца њена, Што би дике оде у војнике / Што би шкарта оста да се карта.

Ђаци певају и марширају кроз Скопље, а нове капларске звездице и бајонети на пушкама преливају се на сунцу. Душанов мост трепери под чврстим корацима ђака-каплара. Из публике, уз пригушен плач и јецај, чују се речи: "Одоше ђаци на фронт, одоше ђаци у смрт." Букети цвећа поквашени сузама, падају на нас, и одбијајући се од нас падају на калдрму, тако да су последње чете газиле по цвећу. Многима од нас био је ово посмртни марш!

Железничка станица је опкољена масом света која је дошла да испрати ђаке. Многима је то био растанак за свагда од своје родбине, познаника, пријатеља и својих девојака.

Свима навиру сузе на очи, сем ђацима - капларима који одлазе у смрт. У Скопљу је тада било и много избеглица из Северне Србије. После укрцавања у фургоне, заглушујући писак локомотиве огласио је растанак ђака - каплара са Скопљем - Душановим царским градом.

На успутним станицама, куда је воз са ђацима пролазио, велика маса света га дочекивала и испраћала са сузним очима, знајући очајно стање на фронту, јер је непријатељ већ пола Србије био заузео, и на заузетој територији, рушио, палио и убијао на најварварскији начин. И тако, док свет, који нас испраћа, тугује и плаче, из наших вагона се ори песма, као да се иде на неко весеље, а не у смрт.

Четири чете ђака, преко Лапова и Крагујевца, отишле су за Горњи Милановац, за Прву и Трећу армију, а две чете, преко Лапова, Младеновца, за Аранђеловац, за Другу армију.

У моменту нашег доласка на фронт, ситуација је била веома мучна и тешка. Киша и суснежица стално падају. Друмови, раскаљено блато до колена. Позади фронта налазе се читаве колоне избеглица које беже од варварске најезде непријатеља. То су запреге са слабим и мршавим вочићима и кравама пуне разних ствари, мале деце, старих и болесних. Све то мокро и каљаво цвокоће од зиме. Ту се губе деца, падају старци и старице под теретом кућног пртљага на леђима. Овде-онде виде се групице народа, тужна лица И погнуте главе, где некога сахрањују.

Са колоном избеглица креће се велики број лакших рањеника, који траже завојишта. Сељачка воловска кола пуна тешких рањеника миле по блату до гуше, а јауци и лелеци рањеника тужно и жалосно одјекују на масу која се креће поред кола.

Та страшна слика много је утицала на нас ђаке - капларе и изазивала у нама огорчење на непријатеља и стварала натчовечанску енергију за борбу против варварског поступка непријатеља.

С таквим душевним расположењем ми стижемо на фронт. Распоређени по двојица у једну чету, ми бројно нисмо ништа представљали, али у моралном погледу врло много, јер уносимо у њих нов младалачки дух и нову снагу.

Изненађени и запрепашћени војници нашим доласком међу њих, слегли су раменима и одмах схватили ситуацију, тј. да је дошао моменат да се више не може назад, веч или у славу или у смрт.

Тадија Пејовић (1892 - 1982) један је од 1300 каплара. Филозофски факултет Универзитета у Београду, групу за математику, уписао је 1919. године. Докторирао је математику 1923. код Михаила Петровића Аласа. Када је почео Други светски рат, заробљен је и провео у заробљеништву период рата до завршетка 1945. године.

Предавао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и касније на Природно-математичком факултету. Био је у периоду 1952-1954 декан Природно-математичког факултета. За своја предавања писао је уџбенике, најзначајнији су били „Математичка анализа" у 5 књига и „Диференцијалне једначине" у 2 књиге.

Када је 1. марта 1948. основано „Друштво математичара и физичара Србије", Тадија Пејовић је био први председник овог друштва (1948-1952).

Био је председник Удружења 1300 каплара и као последњи председник тог удружења потписао је 1980. акт о гашењу јер преосталих 9 живих чланова ниси могли да чине удружење. Написао је и књигу „Моје успомене и доживљаји 1892-1945" у два тома.

 

број коментара 6 Пошаљи коментар
(недеља, 16. нов 2014, 15:33) - Ivan [нерегистровани]

@autogenocit

Svaka smrt je sigurna. Sama cinjenica da je drzava Srbija tada poslala cvet svoje mladosti u borbu govori koliko je situacija bila ocajna i koliko je velika cena slobode.
Cini mi se da danas u Srbiji,na nezavisnost ove zemlje sve manje ljudi misli. Spas ne ocekujemo od sopstvenih snaga, vec od EU, MMF isl organizacija.
Ipak tako je moralo biti. Da jedna generacija sa pesmom odlazi u smrt za nezavisnost, a da danasnje spavaju dok nam drzava polako odumire...

(недеља, 16. нов 2014, 15:11) - anonymous [нерегистровани]

Naknadna pamet

Boze kako smo pametni danas posle 100.godina.I kako olako presudjujemo za odluke koje su se morale doneto 1914,l941,l991,l999,1389.itd.itd.Neprimereno je sa distance suditi o tadasnjim odlukama.

(недеља, 16. нов 2014, 12:46) - Krle [нерегистровани]

autogenocid

Da, genijalna odluka, zaista. Poslati u apsolutno sigurnu smrt 1300 gimnazijalaca, koji ništa nisu mogli pomoći u vojnom smislu. Pre rata nije svako išao ni u osnovnu školu, a kamoli u gimnaziju. Onaj ko je poslao ovu decu na front nije samo samo njih ubio, već je lišio državu budućih 1300 učitelja, lekara i inženjera.

(недеља, 16. нов 2014, 11:27) - anonymous [нерегистровани]

Слава им!

Нека је вечна слава и хвала нашим херојима и ослободиоцима!

(недеља, 16. нов 2014, 11:26) - anonymous [нерегистровани]

Divan clanak !

Hvala RTS-u sto je objavio prelepi clanak herojstva i patriotizma ovih mladih ljudi. Nastavite tako i u buduce.Ne samo u ovoj godini, nego i dalje, da se upoznamo i naucimo kako se voli i brani svoja Otadzbina.

(недеља, 16. нов 2014, 10:21) - anonymous [нерегистровани]

Lep tekst

koji se sa manjim izmenama ponavlja unazad nekoliko godina.
Ne umanjujući važnost ove istorijske činjenice, uvek se pitam zašto niko nikada nije pomenuo pitomce Srednje Vojne Škole u Sarajevu, 38. i 39. klase kopnene vojske, koji su izašli iz Sarajeva 6. juna 1992. godine.
Sve do tog 6. juna su pitomci i nešto malo vojnika, sa starešinama bili u okruženju i ratnim dejstvima.
Teško je proći cenzuru na ovom sajtu, ali dajte ideju nekom novinaru koji će istražiti i obelodaniti činjenice vezane za maloletne pitomce koji su ostali bez izbora!