Сећање на Кошаре, двадесет година касније

На данашњи дан пре двадесет година, започела је битка на Кошарама. Битка на југословенско-албанској граници која је трајала 67 дана, битка која је однела 108 живота. Једна од тежих борби у новијој историји српске војске која је постала симбол одбране отаџбине.

Радио-телевизија Србије у копродукцији са Министарством одбране снимила је документарно-играни филм "Ратне приче са Кошара" који ће у 21 сат бити премијерно приказан на Првом програму. Снимљено је више од 70 саговорника из бројних јединица које су учествовале у бици на Кошарама, а путем реконструкције и драматизације њихових сведочења, филм хронолошки прати дешавања на југословенско-албанској граници од 9. априла 1999. године до повлачења наше војске са Косова и Метохије.

Борба на Кошарама започела је 9. априла у раним јутарњим сатима, када су снаге УЧК напале државну границу Савезне Републике Југославије из правца Албаније. Циљ им је био да се раздвајањем и разбијањем јединица Војске Југославије између Ђаковице и Пећи споје са снагама УЧК у Метохији. 

Да је непријатељ успео да продре на Кошарама, судбина нашег народа и војске 1999. године била би сасвим другачија. 

Део државне границе око карауле Кошаре чине планински врхови чија висина прелази 2.000 метара, у то доба и даље прекривени снегом. Тај део штитило је нешто више од сто припадника 53. граничног батаљона, који су се током два дана борби супротставили десетоструко јачем непријатељу.

"Ја мислим да је сваки дан био као година, не знате одакле вас више гађају, да ли минобацачким минама, да ли падају гранате од бестрзајних топова, да ли пушчаном муницијом", сведочи Саша Радојевић, заменик командира карауле Кошаре.

У помоћ граничарима тада је стигао вод Војне полиције. Међутим, напад је силовит и снаге УЧК успеле су да заузму положаје Раса Кошарес и Маја Глава, доминантне тачке са којих контролишу свако кретање ка граничној линији. Заузели су и саму зграду карауле која се због неповољног положаја није ни могла бранити. Страни медији тада преносе снимке уласка војника УЧК, који то прослављају као свој успех.

Освајањем врха Маја Глава, снаге УЧК су ушле 100 до 200 метара у дубину Југославије, а освајањем Раса Кошарес заузели су километар и по наше територије.

Доласком припадника 125. моторизоване бригаде, која је до тада пружала дубинску подршку, формирана је линија одбране која је спречила даљи продор непријатеља. Наша војска наредних дана покушавала је да поврати Раса Кошарес и Маја Главу. Ускоро им се придружују и припадници елитних јединица: 72. специјалне и 63. падобранске бригаде.

Линија фронта је стабилизована, а борбе са непријатељем нису јењавале.

"Киша метака је пролетала. Имали смо среће да нас ниједан метак није закачио, да нас није ранио. Пришли смо му са леђа, човек је био шокиран", сведочи о нападу на једно митраљеско гнездо УЧК Милутин Радић, тада војник на одслужењу војног рока у 125. моторизованој бригади. На свој положај заједно са војником Дарком Анђелковићем вратио се са освојеним митраљезом.

Непријатељ је био изненађен и када су 11. маја по крајње неприступачном терену на висину од 1.800 метара на линију фронта пристигла два тенка.

Како описује Владимир Кнежевић из 63. падобранске бригаде: "Кад су загрмела два тенка, кад је земља почела да се тресе, то је, не могу да објасним, олакшање. Човек због људи који су то урадили осећа такав понос. Осећам да нисмо сами. Добро је, дошли су мајстори."

Била је то подршка борцима који су свакодневно гледали смрти у очи. Гинуло се од минобацача, снајпера, од забрањених касетних бомби.

Погинуло је 108 војника, подофицира, официра, резервиста и добровољаца.

Просечна старост погинулих била је 25 година.

У бици на Кошарама учествовало је око 1.500 припадника Војске Југославије. Борбе су трајале све до 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије после Кумановског споразума повукла са Косова и Метохије.

Када је постало очигледно да трупе на Кошарама не могу да се пробију и да је копнена офанзива на овом правцу немогућа, крајем маја 1999. године снаге УЧК су у садејству са НАТО снагама покушале да у дубину територије Косова и Метохије крену другим правцем, преко планине Паштрик ка Призрену.

број коментара 33 Пошаљи коментар
(четвртак, 16. мај 2019, 11:39) - Vesna [нерегистровани]

Kapetan velikog srca

U filmu (1:35:00) vojnik Predrag Diković govori kako je prilikom bombardovanja kasetnim bombama njega i njegovog druga, takođe vojnika, telom štitio kapetan Siniša Babić. Hvala Bogu, živa su sva trojica aktera. Koliko je srce tog kapetana, kolika je njegova hrabrost? Ponosna sam što pripadamo istom narodu. Slušamo o mitovima i legendama, a tu pored nas žive i hodaju Obilić spremni da život daju za svoju zemlju i svog druga. Takvi bi trebalo da budu angažovani u našim školama da našu decu uče kako se voli svoja zemlja i svoj narod.

(четвртак, 11. апр 2019, 22:26) - anonymous [нерегистровани]

@@__"Postovani Srboljube"

Koji su to "nasi" nas poveli u rat sa svima? Jel su to oni nasi koji su bez povoda napali JNA u Sloveniji? Jel su to oni nasi koji su se pre proglasenja nezavisnosti, naoruzali, formirali Zenge a onda poceli napade na kasarne JNA i Srbe civile? Ili mozda oni koji su formirali OVK, i davno pre tih "nasih" na koje mislite, zeleli da od Kosova naprave republiku, a onda kad su formirali OVK napadali civile, pa policajce, pa vojnike dok nisu dobili reakciju od nas? Posto, to su cinjenice. Sad ne znam na koje to "nase" medju ovima mislite?

(четвртак, 11. апр 2019, 00:00) - anonymous sin Nemanjin [нерегистровани]

@__"Postovani Srboljube"

Ma ti si Momo čudan čovek čim ti narod deliš na izdajnike i tobože one koji nisu. Izdajnici će pre biti ti tvoji koji su nas odveli u sukob sa YU narodima i celom Evropom i nakraju sa našim bivšim saveznicima. Ti tvoji ljubimci su ove momke gurnuli u rat koji nisu mogli dobiti bez saveznika: Dakle nisi u pravu i ne nazivaj nikoga izdajnikom. Nemogu takvi ljudi koji misle kao i ti gurati tuđu decu da ginu za otadžbinu..čija je ta otadžbina od onih koji će sutra da žive od zasluga za koje su ginuli tuđi sinovi ili moji rođaci ili je samo tvoja otadžbina. I nemoj nas ostale koji ne misle kao ti proglašavaš izdajnicima. Kada bi ja vodio politiku svi ovi sa kojima smo ratovali nebi nam bili neprijatelji nego saveznici..I mani se tih gluposti izdajnika i zaštitnika otadžbine jer pametna politika se vodi da imamo saveznike, a ne neprijatelje. I na kraju pored takvih ubeđenih ja nebi vodio Srbiju da mi poklone i Rusiju i Kinu i Ameriku jer našem narodu ni sveti Petar nebi bio dobar. To su uglavnom veliki broj ljudi koji su kroz generacije rasli i gutali laži i dezinformacije pa misle da su svi ludi, a oni u pravu

(среда, 10. апр 2019, 17:26) - Sestra [нерегистровани]

Nisu

Mnogi nisu, ni Stojadin Tomasevic, 14 aprila je poginuo. Zar nije bio cilj da se svi poginuli spomenu.

(среда, 10. апр 2019, 14:40) - Кум [нерегистровани]

1.мтб 125 МТБ

У филму се не помиње 1.мтб 125 МТБ, иако је и Она поднела велику жртву на Кошарама!
16.априла на Кошарама, тачније на Маја глави између осталих погинули су:
Капетан Ивица Петковић
војник Голубовић Ненад
војник Божилов Душан
ВЕЧНА ИМ СЛАВА и ХВАЛА!

(среда, 10. апр 2019, 00:39) - Lana [нерегистровани]

Tuga

Zašto se o podvigu ovih ljudi priča tek poslednjih par godina... Tuga, i ponos do neba... Uzalud, njih više nema...

(среда, 10. апр 2019, 00:20) - dule [нерегистровани]

herojski za majku srbiju

Neka im je vecna slava...

(среда, 10. апр 2019, 00:02) - Pop [нерегистровани]

Mali sa kacketom

Koliko sam ovde bio mlad.

(уторак, 09. апр 2019, 23:45) - anonymous [нерегистровани]

Tesko je

Nema imena svih poginulih. U svakom slucaju dokumentarac tera suze na oci.
Beskrajno hvala junacima.

(уторак, 09. апр 2019, 21:32) - Maja [нерегистровани]

...

Gledam dokumentarac i placem. Poginulima vecna slava i beskarajno hvala! Neka vam Bog podari nebeski raj a porodicama utehu i mir.
Prezivelima svako postovanje, hvala vam, junaci