„Leteća domaćica" - Fani Blankers Kun

Četiri zlatne medalje na Olimpijskim igrama je uspeh nakon kojeg sportista ostaje besmrtan u istoriji sporta. Malo je onih kojima je tako nešto pošlo za rukom. Holandska atletičarka Fani Blankers Kun je jedna od njih. Kunova je na Olimpijskim igrama u Londonu 1948. godine, prvim nakon Drugog svetskog rata, osvojila četiri zlatne medalje u atletici.

Iako je pre i nakon Kunove bilo sportista koji su postizali i veće uspehe, ono što izdvaja holandsku atletičarku je činjenica da je ona zlatne medalje osvajala nakon što je dva puta rađala decu. Sa izuzetkom par sportiskinja, rađanje dece u sred trajanja profesionalne karijere, u savremenom sportu znači i najčešće i kraj karijere.

Fani Blankers Kun je najveće uspehe postigla nakon što je postala majka, što je od nje napravilo heroinu svetskog sporta. Zbog neverovatnih uspeha, Fani je dobila nadimak „leteća Holanđanka" i predstavljala je ideal žene koja je uspela da ispuni i privatni i profesionalni život.

Kunova je rođena kao Fransina Elsen Kun 26. aprila 1918. godine. Sportom je počela da se bavi od malih nogu. Trenirala je tenis, plivanje, gimnastiku, umetničko klizanje, mačevanje i trčanje. Fani je bila u nedoumici kojem sportu totalno da se posveti. Na nagovor plivačkog trenera, koji je rekao da je plivački tim Holandije već popunjen vrhunskim takmičarima, posvetila se atletici, tačnije trkačkim disciplinama.

Prvo takmičenje Fani je imala sa 17 godina. Iako je prvi rezultat bio razočaravajući, već u svojoj trećoj takmičarskoj trci Kunova je oborila nacionalni rekord na 800 metara. Ta disciplina je na Olimpijskim igrama 1928. godine ukinuta u ženskoj konkurenciji jer je bila previše zahtevna.

Na nagovor trenera i budućeg muža Jana Blankersa, Fani je probala da se plasira na Olimpijske igre 1936. godine u Berlinu. Zahvaljujući sjajnim rezultatima uspela je da uđe u olimpijski tim, gde je predviđeno da se takmiči u skoku u vis i štafeti četiri puta 100 metara.

Na Igrama u Berlinu oba takmičenja u kojima je Kunova učestvovala održavala su se istog dana. U skoku u vis Fani je osvojila peto mesto, dok je petu poziciju osvojila i holandska štafeta četiri puta 100 metara. Iako se sa Igara nije vratila sa medaljom, Kunova je ipak imala vredan trofej, autogram legendarnog Džesija Ovensa, koji je na poznatoj „nacističkoj olimpijadi" osvojio četiri zlatne medalje. Sama Fani je rekla da joj je to jedan od najbitnijih trofeja koje je dobila. Ništa nije slutilo da će 12 godina kasnije, holandska atletičarka da ponovi ovaj neverovatni uspeh legendarnog Amerikanca.

Rezultati nakon Olimpijskih igara u Berlinu koji su usledili jasno su najavili da će Kunova imati važnu ulogu u svetskoj atletici. Svetski rekord na 100 metara, sa 11 sekundi oborila je 1938. godine, dok je na Evropskom prvenstvu u Beču iste godine osvojila dve bronzane medlje u trkama na 100 i 200 metara. Sve je bilo spremno da Fani trijumfalno uđe u Olimpijske igre koje su bile zakazane 1940. godine. Na njenu žalost i žalost mnogih sportista, te Igre nikada nisu održane. Umesto toga sport je zbog novog velikog rata pao u drugi plan.

U ratnim godinama Fani Elsen Kun se udala za svog bivšeg trenera Jana Blankersa, kada je preuzela njegovo prezime i 1941. godine je prvi put postala majka. Već tada se mislilo da je Fani zauvek izgubljena za atletiku jer se još nije dešavalo da se sportiskinje koje su rodile dete, vrate na nivo na kojem su bile.

Ipak, Kunova se samo nekoliko nedelja nakon porođaja vratila treninzima uz nadzor svog supruga.

I u okupiranoj Holandiji sport nije stao u potpunosti. Na atletskim takmičenjima koja su se održavala od 1942. do 1944. godine Kunova je oborila šest svetskih rekorda. Kada je u maju 1944. godine oborila rekord na 100 jardi (91 metar) i rekord štafete četiri puta 100 metara koji je držala engleska reprezentacija, impresionirala je i nemačku javnost.

Nekoliko meseci kasnije bila je deo tima koji je oborio i nemački rekord u štafeti četiri puta 200 metara. Svi rekordi su oboreni u ratnim uslovima kada je hrana bila oskudna i uslovi za trening loši. U poslednjoj godini rata kada je došla poznata „gladna zima" konačno je i sport pao u drugi plan.

Odmah nakon završetka Drugog svetskog rata nastavljena su i atletska takmičenja, ali je Fani 1946. godine rodila i drugo dete, ćerkicu Fani Junior. I tada su svi mislili da je holandska atletičarka, koja je tada imala 28 godina, nakon drugog porođaja zaista okončala profesionalnu karijeru. Ipak, Fani je ubrzo nastavila da trenira i šest meseci nakon porođaja učestvovala je na Evropskom prvenstvu u Oslu.

Na tom takmičenju nije imala previše sreće. Prvog dana u polufinalnoj trci na 100 metara Fani je pala i nije se kvalifikovala u finale. Nešto kasnije, sa podlivima na nogama, učestvovala je u skoku u vis gde je zauzeča četvrto mesto. Drugi dan takmičenja doneo je više sreće holandskoj atletičarki. Kunova je prvo osvojila zlatnu medalju u trci na 80 metara sa preponama, da bi nešto kasnije istog dana učestvovala u pobedi holandske štafete četiri puta 100 metara.

Sledeće godine Fani je držala nacionalne titule u šest disciplina i imala je osigurano mesto u olimpijskom timu za Olimpijske igre 1948. godine u Londonu. Na Vembliju Fani je dosegla zvezde i ostvarila rezultate koji iz današnje perspektive izgledaju nestvarno. Fani je tada imala 30 godina, dvoje dece i holandski mediji nisu se nadali da bi mogla da ostvari ozbiljnije rezultate.

Sjajna atletičarka ih je veoma brzo razuverila. U trci na 100 metara, po kišnom vremenu i lošoj stazi uspela je da osvoji zlatnu medalju, prvu i atletici u istoriji Holandije. Stazu je pretrčala za 11,9 sekundi.

Poseban izazov bila je trka na 80 metara sa preponama imajući u vidu da je Fanin suprug bio trener i njenoj najvećoj rivalki, britanskoj atletičarki Morin Grin, koja je pred olimpijadu izjednačila rekord Holanđanke. Grinova je bila posebno motivisana imajući u vidu da je trčala pred svojom publikom. Trka je bila čudna, Fani je loše startovala, ali je uspela da sustigne rivalku i na kraju su obe maltene istovremeno prošle kroz cilj.

Na Vembliju je počela da se intonira britanska himna i navijači su bili u delirijumu misleći da je Grinova osvojila zlato. Ipak, nisu znali da je himna počela da se intornira u čast kraljevske porodice koja je ulazila na stadion, dok je foto-finišom ustanovljeno da je Fani Blankers Kun prošla prva kroz cilj i osvojila zlatnu medalju, vremenom 11,2 sekunde.

Malo je falilo da dve zlatne medalje ostanu jedine koje je Fani osvojila na Olimpijskim igrama, imajući u vidu da je nekoliko dana kasnije maltene odustala od polufinalne trke na 200 metara. Odvojenost od dece i nostalgija su bile toliko jake da je Fani malo falilo da se vrati u domovinu. Na nagovor supruga ostala je u Londonu.

Odluka je bila ispravna jer je u trci na 200 metara osvojila i treće zlato na Igrama u Londonu, pretrčavši deonicu za 24,4 sekunde. Fani je trku zavšila sedamdeset stotinki ispred drugoplasirane Odri Vilijamson, što je najubedljivija pobeda u ovoj disciplini.

Za kraj, kruna učešća na Olimpijskim igrama u Londonu, Fani je imala u finalu štafete na četiri puta 100 metara, kada je u finalu holandska reprezentacija trijumfovala nad Austrilijom i Kanadom. Fani je tada, u trećoj izmeni nadoknadila zaostatak i udarila temelj konačnom trijumfu svoje ekipe.

Sa četiri zlatne medalje Fani Blankers Kun je postavila istorijski uspeh. Do današnjeg dana, Fani je jedina sportiskinja uz Džesija Ovensa i Karla Luisa koja je osvojila četiri zlatne medalje u atletici na jednim olimpijskim igrama.

Mogla je holandska „supermama" da ode i neki korak dalje, ali je u to vreme jednom takmičaru bilo dozvoljeno da se takmiči maksimalno u tri discipline (ne računajući štafetu). Fani je odustala od skakačkih disciplina u kojima je takođe držala rekorde i nikad se neće saznati da li je mogla sa još nekom medaljom da postavi rezultate koji bi i danas bili neoborivi.

Ipak, ostaće upamćeno da je 30-godišnja majka dvoje dece, za osam dana istrčala 11 trka, u kojima je pobedila. U domovini je dočekana kao nacionalni heroj. Do njenog stana prevezla ju je kočija sa belim konjima kao iz bajke. Sa četiri zlatne medalje mediji su joj davali nadimke „leteća domaćica", „leteća Holanđanka" i „Super Fani". Grad Amsterdam joj je poklonio novi bicikl sa porukom: „Da ideš kroz život mirnijim tempom".

Nakon Olimpijskih igara u Londonu Fani je postala svetska atrakcija. Dobijala je ponude za mnoge sponzorske ugovore, ali je većinu odbijala zbog pravila o amaterizmu koja su i dalje bila na snazi. Ipak, često je putovala i promovisala žensku atletiku u svetu.

Iako je četiri godine kasnije na Evropskom prvenstvu u Briselu skoro ponovila uspeh sa prethodnog kontinentalnog šampiponata i olimpijskih ihara, osvojivši zlatne medalje na trkama na 80 metara sa preponama, 100 i 200 metara, slično nije ponovila na Olimpijskim igrama u Helsinkiju. Iz Finske, 34-godišnja Fani se vratila bez medalje.

Profesionalnu karijeru holandska atletičarka je okončala 1955. godine. U dva navrata bila je vođa holandskog atletskog tima na Evropskom prvenstvu 1958. i Olimpijskim igrama 1968. godine.

Za sve što je postigla u karijeri Fani Blankers Kun je 1999. godine, na gala svečanosti u Monaku, proglašena za najbolju atletičarku veka. Fani je preminula 25. januara 2004. godine, u 85. godini života. Zauvek će biti upamćena kao sportiskinja koja je bila daleko ispred svog vremena i koja je postavila standarde koji decenijama kasnije niko nije dostigao.