Osvrt iz Kvangdžua

Prijalo mi je da budem sam. Razmišljam... da li mi emotivnost u životu i poslu pomaže ili odmaže, biće da je i jedno i drugo, ali to sam što sam, iz ove kože ne mogu i da hoću.

Čitao sam ranije da se pevači posle koncerta osećaju potpuno potrošeno, bili zadovoljni ili ne... dali su šta su imali, podelili osećanja sa publikom, utrnuli su od razmene energije, velike želje i truda. Slično se osećam i ja posle svake značajne utakmice, ne mogu da spavam, ove redove pišem dok još nije svanulo u Kvangdžuu. Utisak je da smo i pored kombinovanog sastava bili blizu medalje. Ipak, pobedničko postolje ostaje samo sanak pusti, sa tom činjenicom nije se lako pomiriti.

Iskreno sam želeo uspeh našoj mladosti, nadao se da će ta silna želja pobediti sve usputne prepreke i zamke. Ovoga puta to se nije dogodilo. Mladost je zastala, prelomila se pod pritiskom sopstvenih očekivanja, jednostavno je sagorela. Razumem... izgubili smo danas da bismo pobedili sutra, odmorili ključne igrače pred važnu sledeću godinu i Olimpijske igre u Tokiju. Tražili smo u Juznoj Koreji nove pobednike, gledamo dalje, vidimo da se vaterpolo menja, da se brže igra, potrebni su drugačiji igrači, sledi period prilagođavanja. Oči moraju da budu otvorene, da upijaju, razumeju, shvate i prihvate nove okolnosti. Forsira se napadački stil a mi smo do sada pre svega sjajnom odbranom stizali do trofeja. Da ste samo videli lica naših igrača odmah posle utakmice sa Španijom, koliko im je teško bilo da nešto suvislo kažu... teško je i meni bilo da pitam ali posao je posao.

Mora čovek da se izbori pre svega sa sobom, nastavi dalje. Prateći velike događaje puno sam naučio od sportista, više kada se gubi nego kada se pobeđjuje. Suština je da se ništa ne shvati tragično, da se još jače nastavi sa radom i treninzima u najboljoj veri, da se izvuče pouka, prihvati promena, napravi iskorak. Lako je to reći ali nije lako pretočiti u život i sport... zato na kraju ostaju samo najači, oni koji su najpre pobedili sebe i svoje slabosti a onda i rivala na drugoj strani terena.

Na talasima Beograda 1 često u emisijama ukazujem na veliki problem našeg sporta u celini. Mi smo u mlađim kategorijama izgubili decu iz radničkih porodica, nisu svi roditelji te sreće da mogu da plate visoke članarine i omoguće svojoj talentovanoj deci adekvatne treninge pošto jedva sastavljaju kraj sa krajem. Listam ovih dana u Kvangdžuu internet stranice i vidim da sve češće gubimo u mlađim kategorijama u svim sportovima... javnost je iznenađena, ja nisam. Mora da se što pre pronađe načn da se deca iz radničkih porodica sa skromnim primanjima bave sportom... Krajnje je vreme da rešimo i taj problem... ako mi ne rešimo problem, rešiće on nas i naš sport...