Balkanski zidić u Univerzitetskom selu

Univerzitetsko selo je daleko od centra grada, svi su na jednom mestu, nije kao ranije, svaka selekcija u drugom hotelu po sopstvenom izboru... slika i prilika Olimpijskih igara. Nije mali broj trenera kojima to smeta pošto za svoje igrače žele potpuni mir i izolaciju.

Susreti su česti... u restoranu, šetnji, kada se zapali cigareta. Balkanci ne propuštaju priliku za druženje, rasuti su širom zemaljske kugle, cenjeni, uspešni, vredni, znaju da rade.

Pored jednog malog zidića u parku, gde se može i sesti, mogu se videti majstori svog vaterpolo zanata Dejan Savić i Vladimir Vujasinović (Srbija), Dejan Udovičić (SAD), Ivica Tucak (Hrvatska), Elvis Fatović (Australija), Vladimir Gojković (Crna Gora), Dejan Stanojević (Kazahstan), Slobodan Soro (Brazil)... Najmanje se tu priča o vaterpolu, više se govori o običnim ljudskim stvarima, svako ima svojih briga, snova, želja a porodice su im trenutno baš daleko.

Razmišljam, koliko smo slični u našim različitostima i drugačijim mišljenjima, ne samo kada je sport u pitanju. Zapažam visok stepen tolerancije, razumevanja i poštovanja koji se doduše vidi i na utakmicama...prava poruka. Česte su i šale... u tome prednjači selektor Srbije Dejan Savić, ima specifičan humor i stil koji osvaja. Sećam se,takav je bio i kao igrač, nije se ni malo promenio. Dete u duši,kada je potrebno oštar, strog, ozbiljan, vođa...u sledećem trenutku drug, brat, roditelj... sa širokim osmehom i nemerljivom toplinom. Dobroćudni vaterpolo div, u svom poslu najbolji na svetu.

Dok ovo čitate, ako nije na plivalištu možda je kod onog malog zidića u Univerzitetskom selu... zapalio je cigaretu i počeo vedrinom i šarmom da osvaja i raduje... kakvog li dara, kakve blagodeti...