Novakovo venčanje, OI, grend slemovi – upoznajte najboljeg sportskog fotografa na svetu

Britanac iz Liverpula, sa prebivalištem u Mančesteru, dugi niz godina bavi se sportskom fotografijom, a kako grend slemovi nisu samo tenis, pokušao sam da stanem malo i na njegovu stranu, iza objektiva.

Sa Branskilom sam se prvi put sreo na Rolan Garosu i tada smo dogovorili da na Vimbldonu uradimo intervju, kako bismo ljudima približili kako izgleda ono čime se bavi.

"Nisam znao da sam legenda u Srbiji", pozdravio je sve koji su imali prilike da koriste njegove radove.

Pedesettrogodišnji Klajv iza sebe ima sedam letnjih i pet zimskih olimpijskih igara, tri svetska prvenstva u fudbalu i skoro 100 teniskih grend slemova.

U karijeri dugoj više od tri decenije osvojio je veliki broj nagrada i individualnih priznanja.

"Poprilično težak i naporan Vimbldon", rekao mi je dok smo se nameštali da započnemo razgovor na terasi ispred pres-centra.

Samo što se vratio se sa jednog od brojnih sastanaka na Vimbldonu. Branskil je vodeći teniski fotograf za Geti imidžiz, jednu od najvećih svetskih agencija. Predvodi petočlanu ekipu, ali bez obzira što bira turnire koje će raditi, prosto je neverovatno kako ga ima svuda i na svakom mestu.

"Na početku godine biram svoj raspored", počeo Klajv Branskil priču za RTS.

"Pogledam kalendar i krenem. Januar – Australija, idem na Australijan open, a nekada i u Sidnej. Potom izaberem koje događaje želim da radim tokom godine. Jedne godine radim masters u Indijan Velsu, ali ne i Majami, jer su blizu. Sledeće godine je obratno. Godina u kojoj sam na Indijan Velsu znači da fotografišem i u Monte Karlu, pošto su Majami i Monte Karlo gotovo jedan za drugim. Sada je bilo tako, nakon Monaka nisam radio Madrid, ali sam bio u Rimu. Ne volim takav raspored previše jer je Rim veoma blizu Rolan Garosu. Imate tri-četiri dana slobodno pre odlaska u Francusku. Usledili su Kvins, sada Vimbldon i tek posle imam pauzu."

U dahu nastavlja...

"Sledeći turnir biće mi Ju-Es open. Nekada idem i u Sinsinati, sve zavisi da li tamo imam fotografisanje određenih proizvođača reketa, ili 'Adidasa' ili 'Najkija'. Pravo iz Njujorka putujem u Čikago na Lejver kup jer smo mi zvanični fotografi tog turnira. Obično posle toga bude Singapur gde je Završni turnir za žene, samo što će ove sezone biti Šendžen, pa ću biti tamo. Na kraju, Završni turnir u 'O2 areni' za muškarce i Dejvis kup. Može da se desi da mi između turnira jave da treba da se ide negde na snimanje, pa moram i to da radim."

Počeci

Rođen je 1964. godine u Liverpulu, zagriženi je navijač "crvenih", a odrastanje u sportskoj porodici logično je rodila ljubav prema istom. Vratili sam ga na sam početak i otkrio mi je da ipak nije želeo da krene utabanim stopama...

"Da, želeo sam budem sportski fotograf. Nisam se odmah opredelio za tenis. Moja majka je bila teniserka, bila je dobra, ali nije došla do profesionalnog nivoa. Odrastao sam uz tenis na televiziji. Gledali smo Vimbldon i ostale turnire, kuća mi je bila puna teniskih reketa. Volim taj sport, ali volim i fudbal jer sam iz Liverpula. Liverpul je takođe moja velika strast."

Međutim, detalj koji se dogodio kada je imao 13 godina promenio mu je život.

"Želeo sam da radim sport, oduvek sam bio zainteresovan za 'zamrzavanje' pokreta. Više sam akcioni fotograf, nego umetnički. Radim i umetničke fotografije – senku i sve ostalo, ali volim akciju. Tvrdu akciju. Razlog zbog kojeg sam dobio prvi aparat sa 13 godina jeste jer sam vozio skejtbord. Bio je to novi trend koji je stigao iz Amerike. Išao sam u skejt park i tamo je bio jedan klinac sa aparatom. Fotografisao je i sledeće nedelje bi došao sa odštamapnim crno-belim fotkama. Objasnio mi je kako je radio i meni je to bilo neverovatno. Pitao sam oca da mi kupi, a on mi je odgovorio odrično. 'Ne, ne možeš da dobiješ aparat. Bićeš inženjer kao ja', rekao mi je. Ipak, toliko sam želeo, da sam na kraju dobio mali ruski Zenit E."

Prvi angažman imao je u sportskoj agenciji Boba Tomasa u Nortemptonu, a 1993. je dobio stalan posao u Olsportu. Geti je kupio do tada najveći servis sportskih fotografija i nagrade za Klajva su se samo nizale.

Iste godine je britanski pop bend Blur za naslovnu fotografiju novog albuma Park lajf iskoristio njegovu fotografiju sa trka pasa, što mu je i danas lično najveće dostignuće u poslu. Londonski San je kaver albuma Parklajf uvrstio u top 20 najboljih u istoriji.

Vimbldon nisu jagode i šampanjac, već krvav posao

Kada je u pitanju rad na teniskim turnirima, priznaje da ljudi nemaju baš predstavu o kojoj količini posla se radi.

"Sam naporan rad. Ljudi misle: 'Ah, ti samo sediš pored terena, jedeš jagode sa kremom, sipaš sebi pims ili šampanjac i ispucaš nekoliko fotografija'. Ovo je krvav posao. Napolju ste od 11 ujutru, po ceo dan na terenima, do devet uveče dok ne padne mrak. Ili do 23.00 ovde na Vimbldonu, pošto se zbog krova igra do kasno. Nije lako, veoma naporna karijera, potrebno je da budete posvećeni i da date celog sebe. Mnogo je odricanja."

Kako onda konkretno izgleda jedan dan na Vimbldonu?

"Prvog dana, dođemo obično oko devet ujutru. Uzmemo raspored i prođemo kroz ceo – po 128 mečeva prvog i drugog dana. Markerom obeležimo sve mečeve koji su potrebni za Geti imidžiz. Ako Novak Đoković igra na Centralnom terenu, to je meč koji moramo da imamo. Kada ih obeležimo, prelazimo na australijske igrače jer smo zvanični fotografi Teniske asocijacije Australije. Mečeve koje nismo obeležili, a u kojima nastupaju Australijanci, takođe moramo da pokrijemo. Imamo normu od minimum 10 fotografija svakog australijskog tenisera ili teniserke, bilo da se takmiče u singlu, dublu, miksu ili u kolicima. Čak i juniore. Kada sve to uradimo, maltene je sve markirano. Mislim da prvog dana na Vimbldonu nismo radili samo sedam mečeva. Nas je petorica fotografa ovde, imamo sistem gde će jedan od nas biti na Centralnom terenu, sledeći dan na Terenu 1, pa na 'dvojci', 'trojci', sporednim terenima itd... Tako se menjamo ukrug. Koji ćeš meč raditi? To je samo kako te posluži žreb."

Klajv je deo jednog od najvećih sistema na svetu, u kojem sve funkcioniše po utvrđenom rasporedu. Proces od trenutka kada "škljocne" do pojavljivanja sadržaja na ekranu klijenta ne traje dugo, ali je komplikovan.

U prva četiri vimbldonska dana nije stigao ni da sedne za kompjuter, pa se često vodi rečenicom da "ko je stigao da ruča, nije radio dovoljno naporno".

"Fotografišemo i odmah sa terena šaljemo u direkciju. Kada 'opalimo', za nekoliko sekundi ona stiže do naše kancelarije ovde. Automatski se radi i ide u 'lajvu'. Tamo postoji troje ljudi ispred velikih ekrana. Na prvi ekran stižu sve fotografije, mi šaljemo šta želimo da se objavi, a prvi čovek ih pregleda i izabira. Na primer, ako postoje dve slične nekoga ko udara bekhend, tu se bira koja je bolja. Onda ide do drugog ekrana za kojim sedi čovek koji ih doteruje u fotošopu, izoštrava, posvetljuje ili potamnjuje, u zavisnosti od onoga što je potrebno. Kada je i to završeno, fotografija ide do trećeg ekrana za kojim radi osoba koja piše opise, odnosno kepšne. Čim je gotovo, fotografija ide na server i prosleđuje za sedam, osam ili devet hiljada medija širom sveta. Od sajtova, do novina na svim meridijanima. Dobijaju ih svi naši klijenti. Na kraju dana dođemo i pitamo da li nekome nedostaje neka fotografija. U prva četiri dana nismo ni dolazili do pres-centra. Jedino u slučaju nekog tehničkog problema, ali imamo čoveka koji nam dostavlja baterije i sve ostalo, kako bismo mogli da nastavimo da radimo."

Sportisti nizu zvezde, oni su obični ljudi

Svakodnevno je u kontaktu sa najvećim zvezdama ovog sporta, ali za Branskila oni to nisu, već obični ljudi sa kojim sarađuje.

"Novak, Rodžer, Rafa, Endi... oni su samo ljudi. Za mene nisu poznate ličnosti, već samo ljudi sa kojima radim. Njih fotografišem da bih ja odradio svoj deo posla. Sjajni jesu, divno je raditi sa njima, posebno snimanja 1 na 1 – fantastično je. Ko ne bi voleo? Međutim, oni su samo ljudi koji su deo mog posla. Da sada prođe neka filmska zvezda, tipa Pol Njumen, onda bih se oduševio."

Zato nam je otkrio i kakvi su za saradnju.

"Imao sam stvarno sreću da su četvorica najboljih – Novak Đoković, Rodžer Federer, Rafael Nadal i Endi Mari – izuzetni momci. Stvarno super. Niko od njih nije zahtevan i lepo je raditi sa njima. Drugačiji su, neki su ozbiljniji, neki šaljivdžije, poput Đokovića. On voli da se šali. Primera radi, Rafa voli da fotografisanje završi brzo, ne voli da to traje dugo, već tap-tap-tap i da sve bude gotovo. Rodžer je potpuno, potpuno profesionalan. Ako mu kažete da donese jedan reket, on će doneti šest. Ako je potrebno da bude u opremi, poneće dve torbe sa opremom. Svi su profesionalni, a on sluša, spreman je da se radi dok ne bude savršeno. Endi je takođe sjajan."

Još početkom veka je svojim radom privukao pažnju mnogih velikih kompanija, što u sportu, što van njega, za koje često radi reklamnje kampanje. Branskil ima više od 30 klijenata, među kojima su veoma dobro poznata imena, ali kaže da je to stvar izbora.

"Nije to nešto što je normalno, već nešto što ja lično volim da radim. Ne morate to raditi, ima mnogo momaka koji ne rade reklamne fotografije. Možda ne vole da rade 1 na 1 sa igračima ili im se ne dopada rad ispred reflektora... Kada radite komercijalne fotografije, vama se govori šta da radite. Ako si ti 'Najki', dođeš kod mene i kažeš mi da određenog igrača želiš da fotkam na određeni način. Ne mogu da radim kako ja želim, već kako mi je rečeno – ja sam u tom slučaju angažovana pomoć. Mnogi fotografi to ne vole. Kada izađem na teren da radim, mogu to da činim kako želim. To je potpuno druga stvar."

Venčanje Novaka Đokovića

Zanimljivo je i da je bio fotograf na venčanju najboljeg srpskog sportiste Novaka Đokovića. Đoković je sa suprugom Jelenom stupio u brak 10. jula 2014. godine i sve je to Klajv zabeležio svojim fotoaparatom. Otkrio nam je kako je to izgledalo...

"Poznajem Novaka i Jelenu mnogo godina. Radili smo mnogo snimanja zajedno. Rekao sam im jednom: 'Ljudi, znam da se venčavate, meni ne bi smetalo da budem vaš fotograf'. Nešto kasnije, bio sam na Svetskom prvenstvu u Brazilu 2014, pre nego što sam došao na drugu nedelju Vimbldona, tada je Đoković savladao Federera u finalu. Njegov agent Edoardo me je kontaktirao, rekao mi da oni imaju visoko mišljenje o meni i da bi voleli da radim njihovo venčanje. Seo sam sa njima, pitao ih kako žele da radimo i rekli su mi da bi hteli da sve ide u fond za njegovu humanitarnu organizaciju. Veći deo novca koji se zaradi od toga su želeli da doniraju fondaciji, što je sjajno. Video sam se potom sa Jelenom, ona mi je sve objasnila i potom sam proveo nedelju dana sa Novakom i Jelenom. Bili smo na velikoj zabavi posle osvajanja Vimbldona, onda i na Svetom Stefanu gde je održano venčanje. Radili smo obe ceremonije – i za goste i venčanje u crkvi. Geti je sa magazinom Helou napravio ugovor da im obezbedimo što je više moguće fotografija. Bio je to izuzetan period, stvarno sam uživao."

To mu je bilo prvo venčanje koje je uradio u karijeri, potom je bio angažovan na još nekoliko, ali je tih desetak dana na Svetom Stefanu bilo poprilično stresno.

"Bilo je napeto, moram priznati. Kada prodajete slike sa svadbe nekom časopisu, oni su glavni. Oni postavljaju zahteve, kada i koliko im je potrebno fotografija. Dan nakon venčanja, rano ujutru, morali smo Novakom i Jelenom da prođemo sav materijal i da ga obradimo. Da izaberemo one koje će ići u Helouu i, srećom, predložio sam jednu gde je on obuhvatio rukama i napravio srce na njenom stomaku, pošto je bila trudna. Baš ta fotografija je bila na naslovnoj strani magazina i mnogo im se dopala."

A da li je ispred objektiva imao i neke druge srpske igrače?

"Radio sam sa Jankom Tipsarevićem, koji je Novakov prijatelj. Malo sa Nenadom Zimonjićem i njegovom porodicom. Bilo je to snimanje za ATP. Nekoliko puta sam fotografisao Jelenu Janković, mnogo radio sa Anom Ivanović i nju znam baš dobro. Divna devojka, sada živi u Čikagu."

Za kraj opširnog razgovora, Klajv Branskil je, sumirajući svoju izuzetno uspešnu i plodonosnu karijeru, govorio o najlepšim i najtežim stranama svog posla.

"Najbolji deo su putovanja i najlošiji deo su putovanja. Lepo je što se stalno putuje, uđete u avion i odete. Često i ne znate gde treba da putujete. Mogu da se vratim odavde i da mi samo jave da moram u Njujork kako bih fotografisao Rafu ili nešto tako. To je uzbudljiv i lep deo jer ne znaš šta te očekuje. Takođe, interesantno je pošto upoznaješ mnogo ljudi. Možda je to i najveće bogatstvo ovog posla – koliko ljudi na svetu ima šansu da upozna i bude blizu takvih superstarova. Velika privilegija jer su to posebni sportisti koji mogu da urade nešto što niko drugi ne može. Međutim, teško je jer si stalno van kuće. Imam suprugu i ćerku koje nekada povedem, ali je naporno stalno vući opremu, voditi računa o svemu, a i ne mogu ih uvek voditi. Ćerka mi ima šest godina, ide u školu i trenira tenis. Nadam se da će napredovati i možda ću je nekada fotografisati kako osvaja Vimbldon", zaključio je Klajv Branskil za RTS.

Nikola Đukić (NikolaDjukic43) 

*Fotografije su korišćene uz dozvolu autora i kompanije Geti imidžiz