RTS u Njujorku: Potera za Federerom...

Kao retko kada, sve je sinoć prošlo perfektno za Đokovića, počevši od vremena. (U stvari, sve je počelo pre 12 meseci kada su organizatori promenili, i malo usporili, podlogu: ispod gumenog vrha je izbačen asfalt i stavljen cement, a plava boja kojom je ofarban teren dobila je malo više zrna peska.) Kiša je naterala organizatore da zatvore krov stadiona "Artur Eš" i ti uslovi su, pokazalo se, odgovarali Đokoviću.

Bez vetra i sa samo malo kiše (na severnoj polovini terena krov je u nekoliko navrata pomalo prokišnjavao pa su sakupljači loptica morali da intervenišu i brišu podlogu), Đoković je iskoristio perfektne uslove da perfektno egzekuira perfektan plan napada – neutralisanje Del Potrovog servisa i forsiranje njegovog bekhenda, sa dugačkim poenima punim slajsa koji su terali visokog Argentinca da naporno radi na vraćanju svake duboke lopte. Novak je posle meča priznao da je vrlo rano u meču bio svestan da stvari funkcionišu kako treba i da se osećao sigurno – što je vreme više odmicalo, to je Del Potro izgledao umornije i istrošenije. U trećem setu Del Potro se u jednom momentu čak bio naslonio na stolicu glavnog sudije ne bi li zgrabio par sekundi odmora. Za razliku od subotnjeg ženskog finala, nije bilo incidenata sa suđenjem. Novak je zaradio jedno upozorenje zbog toga što nije servirao u predviđenih 25 sekundi, iako se bar u nekoliko drugih navrata sat koji odbrojava vreme za servis misteriozno gasio pre nego što je Đoković stigao da odservira. Jedan od američkih kolega je na konferenciji za štampu posle meča pokušao da izvuče komentar od Đokovića na temu da li tenis diskriminiše protiv žena, ali je Novak vešto odbio da bude uvučen u takvu diskusiju u ovakvom momentu, odgovorivši da obožava Serenu Vilijams, ali da se ne slaže sa takvom karakterizacijom.

Takođe, nije bilo incidenata sa publikom, koja je u subotu upropastila Osakino magično veče zviždanjem tokom dodele trofeja. Kao što smo i očekivali, Del Potro je imao glasnije ako ne i mnogobrojnije navijače, ali je sve ostalo u granicama korektnog, sem možda tokom nekoliko ključnih momenata trećeg seta gde se Đokoviću zviždalo između dva servisa, kao i kada se raspitivao o nestalim lopticama. Argentinci su zdušno i neumorno pevali "Ole, Delpo", ali korektno, između poena. Đoković je posle meča čak rekao da mu je to prijalo jer je atmosfera bila prava fudbalska, pogotovu pod zatvorenim krovom koji sve čini mnogo glasnijim. Uz to, on je sebe ubedio da "Ole" u stvari znači "Nole" i time je neutralisao podršku koju je njegov protivnik primao.

Pobediti nekoga u grend slem finalu sa 3:0 nije nimalo lako. Od 14 dosadašnjih titula, Đokoviću je to do sada pošlo za rukom samo tri puta (u Australiji protiv Endija Marija 2011. i 2016. i 2018. na Vimbldonu protiv Kevina Andersona). To verovatno najbolje opisuje kako je meč izgledao. Za legendarne mečeve koji se pamte potrebno je imati dva izrazito raspoložena velemajstora (Australija 2012. – protiv Nadala, Vimbldon 2014. – protiv Federera). To sinoć nije bio slučaj. Đoković je od samog starta odigrao toliko solidno i mašinski, pogađao je linije na obe strane (modifikovana verzija "vamos tamos" sistema gde se forsirala bekhend strana Del Potra), da pobeda nijednog momenta nije izgledala diskutabilno. Argentinac je imao solidnih momenata, prvi gem je odservirao bez izgubljenog poena (završio je sa šest asova). Ali kada ga je u osmom gemu, pri rezultatu 4:3, Đoković brejkovao sa nulom (osvojivši sva četiri poena), to je bio solidan predznak.

Najbolji defanzivni igrač današnjice je bio u punom sjaju – Del Potro je krenuo agresivno, baš kao i protiv Nadala u polufinalu, pogađao je linije, ali je Đoković sve to vraćao. Londonski Telegraf je zbog toga srpskog šampiona preimenovao u "Bloković".

Samo u jednom momentu sredinom drugog seta je nivo Đokovićeve igre malo pao. Novak je napravio brejk već na 1:1 da bi Del Potro tri gema kasnije uzvratio istom merom. U sledećem servis-gemu Đoković je prošao kroz dvadesetominutni pakao (daleko najduži gem koji je odigrao na celom turniru), gde je odigrao 22 poena i spasao tri brejk lopte. Đoković je kasnije priznao da mu je sredinom drugog seta pala koncentracija, ali je bio ponosan na to kako je uspeo da se povrati bez ekstremnih izliva besa, dranja na boks ili publiku, lomljenja opreme. Đoković je sačuvao gem, stigao do taj brejka, prevazišao mini-brejk u njemu, i na kraju pobedio sa 7:4 – posle nestvarnih 95 minuta igre.

Statistika pokazuje da je Đoković bio dominantan. Sem u asevima (6-1) i dvostrukim greškama (1-2), nadigrao je Argentinca u svim fahovima igre, najupečatljivije u procentu poena osvojenih na svoj drugi servis (59 odsto – 50 odsto), poeni na mreži (76 odsto – 71 odsto) i raskorak između vinera i nepotrebnih grešaka (-6 naspram -16). (Ja više volim da gledam raskorak nego apsolutne brojeve – Đoković često ima manje vinera od protivnika zato što njegov precizni stil igre ne zahteva toliko rizikovanja; on polako i metodološki melje protivnika dugo izrađenim poenima i to njih tera da više rizikuju. Neki od tih agresivnih udaraca su uspešni, a neki ne; protivnici obično imaju više i jednih i drugih, ali je ključno koliko neto poena ta agresivnost donese.)

Istorija nas uči da prelazak iz jedne epohu u drugu nije odmah vidljiv bez određene vremenske distance. Pre dve godine smo posle Đokovićevog bolnog poraza u Njujorku od Stena Vavrinke pisali baš na ovom prostoru koliko je taj neuspeh mogao da bude koban za njegovu karijeru i neminovni (iako možda nesvesni, a moguće je i neželjeni) pohod ka tituli najboljeg tenisera svih vremena. Njujork je odlično mesto za takva razmišljanja zato što publika ovde besomučno obožava Federera (u stilu Paragvajskog Dejvis kup navijanja) i odavno mu je dodelila naziv GOAT (greatest of all time), bez borbe. Sada već jako davne 2016. su bar neki od nas legitimno razmišljali o tome da li Đoković možda pripada tim razgovorima, nakon što je konačno nekoliko meseci ranije osvojio Pariz, kompletirajući ne samo karijer grend slem (jedan od samo osam muškaraca u istoriji tenisa) već je u jednom momentu bio šampion sva četiri najveća svetska turnira. Šampionima tog kalibra se splahnuća tipa finala za Vavrinkom jednostavno ne dešavaju – na tom nivou nema mesta Brnović/Hadžibegić penalima.

Puno toga se promenilo u te dve godine. Novak je upao u krizu, povreda je dovela do podugačkog odsustva, stiglo je drugo dete i novi životni prioriteti. Prošle godine, prvi put od 2009, Đoković nije ušao ni u jedno grend slem finale. Start 2018. je bio podjednako labav. Dno je dotaknuto u četvrtfinalu Pariza, porazom od Italijana Marka Čekinata, tada na 72. mestu, ne samo zbog rezultata već i zbog igre. Đoković je delovao ljuto i zbunjeno, noge se nisu kretale kako je trebalo, telo je delovalo smušeno. Novak je sinoć priznao da mu nije bilo lako tog dana i da je bio izrazito nezadovoljan kako svojom igrom tako i pripremom – bio je nespreman, nesiguran šta i kako dalje i ima li za to snage.

Ni on sam a ni najveći njegovi obožavaoci nisu mogli da budu sigurni kuda će dalje ići njegova karijera – dole, ili ka povratku u trku za GOAT. Novak je priznao da pre šest meseci nije ni sanjao da će leto 2018. proći kako je prošlo – sa još dva grend slema i kompletiranjem Masters 1000 serije (osvajanje svih devet titula bar jednom u karijeri) trijumfom u Sinsinatiju. Đoković je jedini igrač kome je to uspelo; Federeru nedostaje Monte Karlo, a Nadalu Majami i Pariz (dvorana). Epoha Nole 3.0 je sada zvanično počela (pre tri meseca).

Posle trijumfa, Đoković je u svim razgovorima nastupio sa određenom dozom ponosa i olakšanja. Bio je emotivan i iskren, čak i više nego obično. Objašnjavao je kako je u jednom momentu posle Rolan Garosa kada se lomilo kuda će njegova karijera ići dalje bukvalno otišao u planine sa Jelenom gde su se pet dana peli do jednog vrha u Francuskoj, odakle se pruža divan pogled i tu seli i sagledali šta je sve postignuto i šta sve ostaje kao moguće. To je vrlo decidirano bila prekretnica, kada je mozak počeo da gura telo. Sve se svodi na efikasnost – kako postići što više sa što manje trošenja mentalnih i fizičkih resursa.

Đoković ovog leta deluje kao iskusnija i preciznija mašina koja zna zacrtani put. On je u istom momentu i više relaksiran ali i više fokusiran. Posle trijumfa na Ju-Es openu, Đoković će sada skočiti na treće mesto ATP liste, i zbog slabe 2017. i malog broja poena koje brani ima realne šanse da se do kraja godine vrati na čelo ATP liste.

Šta dalje? Jedan španski kolega je na konferenciji za štampu primetio da ako bi Novak nastavio da osvaja dva grend slema godišnje, mogao bi da stigne Federerovih 20 titula do svoje 37. godine. To na prvi pogled zvuči izvodljivo. Ali naravno, ta statistika je netačna zato što Novak mora da osvoji samo JEDAN grend slem godišnje u narednih šest godina (do svoje 37) i biće tu. Da li je to realno? Godinu dana stariji Nadal je u Njujorku predao polufinale Del Potru, predstoji mu rehabilitacija kolena, a 11 od njegovih 17 grend slem titula je osvojeno na mekoj šljaci Pariza – a u zadnjih pet godina samo jedna van nje (Njujork 2017, protiv Kevina Andersona). Federer je čak šest godina stariji i kad tad će biologija učiniti svoje. U ovoj neverovatnoj, zlatnoj eri muškog tenisa sa tri legitimna kandidata za titulu najboljeg svih vremena (osvajači 50 od poslednjih 60 grend slem titula tokom prethodnih 15 godina), Đoković ima pozitivan skor sa obojicom protivkandidata: 24-22 protiv Federera i 27-25 protiv Nadala (od čega 7-16 na šljaci, koja čini mali deo cele sezone i samo 25 odsto grend slemova, i stoga 20-9 na ostalim podlogama).

Kako je Džoel Draker sa američkog Teniskog kanala primetio, Novak je trenutno u boljoj poziciji od svojih rivala na tehničkom, taktičkom i fizičkom planu, a uz to je i zdraviji. Sve će zavisiti manje od Federera i Nadala, koji su u manje ili više brzom zalasku, a više od toga kojom brzinom će neki od mlađih, dolazećih igrača uspeti da unaprede svoje povremene uspehe na manjim turnirima u konzistentne napade na grend slemove.