Lekcije iz Njujorka

Đoković je dakle sada na korak-dva od samog vrha po broju poraza u finalima, ali još je mlad i sve su šanse da će se u bliskoj budućnosti naći na čelnoj poziciji. Ipak, u goroj situaciji je Endi Mari, koji ima tri pobede ali i osam poraza. S druge strane, Sten Vavrinka u grend slem finalima ima skor od 3-0 i uz Gustava Kuertena je jedini igrač sa bar tri velika trofeja i nijednim porazom u otvorenoj eri tenisa (posle 1968). (Vavrinka je sada pobedio u poslednjih 11 finala turnira u kojima je nastupio.)

Svi ovi porazi sami po sebi nisu toliko važni, ali nam govore nešto o Đokovićevoj pripremljenosti. Neki od tih poraza su bili neizbežni, neki su bili tesni, neki čak i tragični – ali ovoga puta nije smeo da izgubi. Ovo je Đokoviću bilo sedmo finale u Njujorku: ja sam bio na šest od tih finala i ovo je bilo prvo gde je Novak važio za jakog favorita koji je morao da pobedi. Sa skorom od 2-5 u finalima Ju-Es opena, Đoković je tanji od Lendla (3-5), a od velikana jedino je Bjern Borg (0-4) u goroj poziciji. (Ne računamo Bila Džonstona, sa skorom 2-6 za vreme Prvog svetskog rata.) Godine 2007. Đoković je bio klinac koji je samo nekoliko meseci ranije napustio tinejdžerske godine i igrao je u svom prvom velikom finalu, ali je ipak pošteno namučio Federera. Nadal ga je u Kvinsu pobedio 2010. i 2013, ali to su bili tesni mečevi. Konačno, 2012. Mari je preneo momentum sa londonske olimpijade (zlato) i posle žestoke borbe pobedio Đokovića u pet setova.

Sve okolnosti su u nedelju bar na papiru išle u Đokovićevu korist: vreme je bilo perfektno, bez vlažnosti koja je ranijih dana iznurivala igrače i na koju je on posebno osetljiv. Novak je trebalo da bude svežiji: on je prvi završio svoje polufinale uz minimalan otpor Gaela Monfisa, a sticajem neviđenih okolnosti, u prvih 13 dana turnira, na terenu je proveo bukvalno upola manje vremena nego njegov protivnik u finalu. Vavrinka je posle meča priznao da su ga od samog starta mučili grčevi, ali da je radio sve što je mogao da to sakrije da ne bi protivniku dao do znanja da kod njega postoji neka slabost.

I konačno, doživeli smo da vidimo važan meč u Njujorku, na kojem je publika mahom navijala za Novaka. Do sada je situacija obično bila takva da u najboljem slučaju navijaju za njegovog protivnika, a ponekad i otvoreno protiv Novaka. Ostaje pitanje da li je jučerašnja podrška bila zbog odsustva megazvezde s druge strane mreže (Sten je sam rekao da on još ne pripada velikoj četvorci) ili zbog Đokovićevih nadljudskih napora da prosto natera Njujorčane da ga vole.

Vavrinka je jako fin momak, ali je ipak relativno anoniman za pozere koji se pojavljuju na finalima na terenima Flašing Medouza. Publika u skupim boksovima i bar donjoj sekciji Artur Eša (gde bolja mesta koštaju nekoliko hiljada dolara) mahom je tu da bude viđena bar koliko i da vidi tenis, i notorni su po generalnoj nezainteresovanosti za tehnikalije tenisa i nepoštovanju nekih osnovnih normi tipa: za vreme igranja poena ne treba ustati i lagano išetati iz gledališta.

Koliko god da Đoković prirodno ne pripada toj sekti – za njega su bar čuli. (Ili se sećaju njegovih verbalnih sukoba sa lokalnim ljubimcem Endijem Rodikom zbog insceniranja povreda.) A Novak se već dugo i te kako trudi da ih privoli, bilo imitacijama na terenu, bilo pokušavanjem da bude "veći Njujorčanin od samih Njujorčana" (pre pet godina, kada se finale takođe igralo 11. septembra, Đoković je na zagrevanje izašao u kapi njujorških vatrogasaca). Ove godine je forsirao klanjanje i figurativno slanje srca publici – možda je taj "spontani" čin nekim čudom urodio plodom.

Tek, u finalu publika je mahom bila uz Đokovića. Nekoliko puta, kada se rezultat lomio, sa tribina smo čuli skandiranje "Nole, Nole", što se nikada ranije nije desilo. Najveći problem sa tribina su mu bili upravo naši ljudi, ili bar onaj njihov deo koji veruje da kada Đoković promaši prvi servis u ključnom momentu najbolji način da mu se pomogne da se koncentriše je urlanjem tipa "volim te, Nole".

Ali ni generalna naklonost publike u nedelju nije bila dovoljna. Tačnog objašnjenja za sada nema. Đoković je posle meča potvrdio ono što nam je statistika kazala i pre nego što je on kročio u Bad Kolins medija centar: zakazali su servis i bolja realizacija brejk lopti. Ali pravog objašnjenja "zašto" se to dogodilo nije bilo – sem Novakovog priznanja da je Vavrinka igrao hrabrije.

Apropo hrabrosti – Vavrinka je posle meča ispričao da je uprkos dobroj formi tokom turnira u nedelju ujutru bio toliko zaplašen da je na pet minuta pre izlaska na teren bukvalno plakao od treme, ali da je onda morao da se sabere. (Ta fraza, "I had to put my shit together", ima poetičniji ali neprevodiv i vulgaran elemenat na engleskom.)

Đoković je proveo čudno leto, sa lošim rezultatima i misterioznim povredama koje se stalno pominju u nekom generalnom smislu – dovoljno da se zna da postoji neki neidentifikovani problem, ali ne tako jak da se koristi kao izgovor. Tokom polufinala Novak je imao nekoliko medicinskih tajm-auta, izgledalo je da su mu radili na oba ramena, kasnije i na nozi, ali pred finale smo iz njegovog tima čuli da je okej i da nema nikakvih zdravstvenih problema.

Nas nekoliko je na samo 2-3 minuta pre početka finala u restoranu za igrače ručalo neposredno pored Đokovićevog stručnog štaba (Vajda, Beker i kompanija) i oni su delovali krajnje relaksirano i raspoloženo.

Porazi su tu da bi se iz njih nešto naučilo. Gael Monfis je posle tragikomičnog nastupa u polufinalu naučio da teniski bogovi, koji sa nama smrtnicima komuniciraju kroz Džona Mekenroa (gle ironije!), zahtevaju poštovanje određenih normi i šablona.

Setićete se da Monfisu nije krenulo na startu meča sa Đokovićem i onda je odlučio da pokuša da ga destabilizuje lenjim kretanjem, čekanjem riterna sa drastično različitih pozicija (udaljujući se dva metra od bejslajna, mešao je na svaki servis), kratkim poenima (imao je dvostruku grešku gde je odservirao 222 kmč pa onda 221 kmč). Komentarišući meč za američku televiziju, Mekenro je Monfisovo ponašanje nazvao neprofesionalnim i urgirao je publiku unutar stadiona da mu zviždi. (Na Ju-Es openu gledaoci dobijaju slušalice da mogu da prate komentar prenosa.) Na početku četvrtog seta finala, kada je Đoković brzo pao na 0-3, postojalo je nekoliko momenata kada je njegovo indiferentno ponašanje pomalo podsećalo na Monfisa, ali se srećom trgnuo.

Posle polufinala pitao sam Monfisa zašto je izabrao baš ritern da pokuša da njime razbije Novakovu koncentraciju, a on mi je odgovorio da je to bilo veoma očigledno jer svi znaju da Đokoviću ovih dana servis ne ide baš najbolje. To se pokazalo izrazito tačnim u finalu – Novak je priznao da ga je servis potpuno napustio, da ima problema sa mehanikom dok se telo navikava da zaštiti određene bolne tačke i onda kompenzuje na drugim mestima. Sve u svemu, Đoković je u finalu odservirao više dvostrukih grešaka (7) nego aseva (6), ubacio je samo 51 odsto prvih servisa, a bio je brejkovan šest puta.

S druge strane, Čehinja Karolina Pliškova je posle svog poraza u ženskom finalu od prve igračice sveta Endži Kerber pričala koliko je bila uzbuđena i kako su nervi učinili svoje u prvom setu. Ali onda se trgla, promenila strategiju, skratila poene i hrabro odigrala do kraja. To je lekcija koju nam je Đoković preneo na kraju četvrtog seta kada se mučio sa dva odlomljena nokta (po jedan na svakom stopalu) i gde se videlo da se jedva kretao, ali je nekako ipak uspeo da odigra nekoliko tesnih gemova, i dođe do još jedne brejk lopte.

To mu je bila 17. i, ispostaviće se, poslednja. Đoković, verovatno najbolji riterner u istoriji sporta, napravio je samo tri brejka, i sam je priznao da se ne seća da je ikada te ključne poene odigrao tako loše. U važnim mečevima sigurno nije, što je svakako nekarakteristično za takvog šampiona – čoveka koji je evo već 115 nedelja zaredom (ukupno 216) rangiran kao broj 1.

Možda je to rezultat neke latentne nervoze kod Đokovića koju smo osećali tokom celog turnira. Nekoliko puta na treninzima Đoković je delovao nervozno, neraspoloženo i napeto – njegov karakter ima tu nit insistiranja na perfekcionizmu i uostalom to ga čini velikim šampionom koji jeste. Ali to ponekad zna da pređe u kontraproduktivne momente. Pri kraju onog čudnog polufinala Đoković je izgubio nerve i bukvalno je rascepao svoju majicu, tako da je sledeći poen odigrao sa kragnom koja je visila skoro do stomaka. Ne pamtim da sam to ikada video u tenisu – jedne godine dosta mlađi Đoković je rascepao majicu posle pobede u finalu Melburna, ali nikada tokom meča. (Novak je posle priznao da iako jako voli Monfisa kao čoveka i igrača, deo njegovog performansa ga je "razljutio kô papričicu.")

U finalu, tokom jednog perioda u trećem setu Đoković je delovao izgubljeno i dekoncentrisano od besa ka nekome u svom boksu – u stilu Endija Marija. Novak ume tu i tamo da opsuje dok igra, ali je relativno balansiran. Ali ovakav bes i jetkost kod njega još nismo videli. (Nismo uspeli da pitamo Đokovića o čemu se radilo, ali nam se učinilo da je neko iz njegovog boksa aplaudirao posle jednog izrazito dobrog poteza Vavrinke, a Novaku se u žaru borbe to nije dopalo. Možda ćemo saznati o čemu se radilo kada sledeće godine startuje novi rijaliti šou o njegovom životu koji priprema za Amazon prajm.)