Žoc i Partizan 30 godina ranije – vrh Evrope, tripla kruna i jedna manje uspešna sezona

Željko Obradović je tog leta 1991. godine bio u Poreču na reprezentativnim pripremama pred Evropsko prvenstvo u Rimu, dok se u Beogradu tražio novi trener Partizana. Bivši – Duško Vujošević podneo je ostavku posle glatkog poraza od Jugoplastike u finalu jugoslovenskog prvenstva i završio u Crvenoj zvezdi.

Ne videvši bolju zamenu za Vujoševića, Dragan Kićanović je predložio da se na mesto prvog trenera postavi aktuelni plejmejker Željko Obradović. Predsednik Radojica Nikčević, Dragan Todorić i Đorđe Čolović bili su začuđenieni predlogom, ali su ga vizionarski prihvatili.

Odluka sa trajnim posledicama po evropsku košarku donesena je iznenada i neočekivano, ali ne bez osnova i ideje. Željko se i na terenu ponašao kao trener, razumeo je igru, imao je svesku u koju je zapisivao akcije sa treninga i znalo se za njegovu želju da nakon igračke započne i trenersku karijeru.

Na aerodromu u Beogradu, Obradović je saopštio Dudi Ivkoviću da se povlači iz reprezentacije jer je postao trener Partizana. Kao protivteža Obradovićevom neiskustvu, profesor Aca Nikolić postavljen je na mesto stručnog saradnika. Sličnu ulogu Nikolić je imao prethodnih sezona uz Božidara Maljkovića u splitskoj Jugoplastici. Milenko Savović postavljen je iste godine za sportskog direktora.

Prva sezona Evropske lige

Partizan je priliku da igra protiv najboljih evropskih klubova te sezone dobio zahvaljujući promenjenom sistemu najjačeg evropskog takmičenja. Dotadašnji Kup evropskih šampiona, FIBA je preimenovala u Evropsku ligu. Mogućnost da se takmiče stekli su vicešampioni nacionalnih prvenstava, pa čak i neki slabije plasirani timovi iz najjačih evropskih liga.

Tako je i Partizan, poražen od Jugoplastike u prošlogodišnjoj finalnoj seriji poslednjeg Prvenstva Jugoslavije u kojem su nastupali i timovi iz Hrvatske, zaslužio mesto u drugom kvalifikacionom krugu. U dve utakmice ubedljivo je pobeđen mađarski Solnok zbirnim rezultatom 181:137.

Zbog povećanog broja učesnika, timovi su nakon kvalifikacija, za razliku od pređašnjih sezona, bili raspoređeni u dve grupe od po osam ekipa. Partizan je dospeo u grupu B sa Huventudom, Estudijantesom, Filipsom iz Milana, Bajerom 04, Arisom, holandskim Komodorom i belgijskim Maes Pilsom.

Mlada ekipa bez stranaca

Prosek starosti Partizanovih igrača u istambulskoj sezoni bio je 21,7 godina. U timu nije bilo stranaca. Ekipu su pred početak sezone napustili Žarko Paspalj, Miroslav Pecarski, Marko Ivanović, Oliver Popović i Željko Obradović koji je dobio novu ulogu.

Iz IMT-a su se vratili Vlada Dragutinović i Slaviša Koprivica. Iz Zvezde je došao Mlađan Šilobad, a iz novosadskog NAP-a Željko Rebrača. Najiskusniji igrač novog tima bio je Dragan Šarić, pridošlica iz Vojvodine. Stevanović, Nakić i Lončar ostali su u klubu uz bekovski tandem Danilović-Đorđević.

Saša i Saša tokom većeg dela šampionske sezone nisu međusobno razgovarali. Povod za prekid komunikacije bila je rasprava na jednom treningu, a pravi uzrok, kako su kasnije sami zaključili, preveliki ego i sujeta.

Dešavalo se da u kafiću zajedno sede za stolom sa svojim devojkama, međusobno dobrim drugaricama, ćutke slušajući kako one razgovaraju.

Na terenu niko nije mogao da primeti njihovo neslaganje. Bili su tandem poput Kiće i Praje, predvodnici i najbolji strelci ekipe. Đorđević će pogoditi i čuvenu trojku u finalu, a Danilović će biti proglašen za najkorisnijeg igrača fajnal-fora.

Partizan de Fuenlabrada

FIBA je donela odluku da zbog rata koji se rasplamsavao u Hrvatskoj, timovi sa prostora Jugoslavije moraju kao domaćini da igraju van zemlje. Posle obavljenih priprema u Budvi i na Kopaoniku, gde su ostvareni dobri rezultati u pripremnim utakmicama, odlučeno je da će Partizan kao domaćin utakmice Evropske lige igrati u Fuenlabradi, predgrađu Madrida.

Dok Evropa zgražavala nad dešavanjima u Jugoslaviji, Partizan je dočekan u Fuenlabradi kao da je tamo i osnovan. Ljudi u Fuenlabradi nisu mogli da odole Partizanovoj mladosti, energiji, lepoj košarci, ali i primernom ponašanju i ophođenju prema meštanima.

Fuenlabrada je bila zaražena košarkom i crno-belim bojama. Od prve do poslednje utakmice grupne faze, Partizan je pratila glasna podrška pune dvorane. "Srpske brigade iz Fuenlabrade", pisalo je na velikom transparentu pod svodovima hale, a čuvena zastava "Partizan de Fuenlabrada" bila je upozorenje svima da Partizan ima dom i da nije sam.

Nesvakidašnja dešavanja u predgrađu Madrida prestala su da budu simpatična španskoj javnosti kada su navijači iz Fuenlabrade za Partizan navijali i protiv španskih ekipa Huventuda i Estudijantesa.

Devet pobeda i četiri poraza u grupi

O kvalitetu Partizanovih protivnika u grupi svedoči činjenica da su sva četiri učesnika kasnijeg fajnal-fora bila upravo iz grupe B.

Partizan je sa devet pobeda i četiri poraza osvojio četvrto mesto, poslednje koje je vodilo u četvrtinu finala.

Bitna pobeda za prolazak ostvarena je u Fuenlabradi protiv Huventuda kada je Zoran Stevanović pred kraj meča pogodio dva slobodna bacanja, a Slaviša Koprivica blokadom na drugoj strani terena sačuvao pobedu – 76:75.

Tanka podrška u Beogradu

Sa četvrtog mesta u grupi, Partizan se plasirao u četvrtinu finala gde ga je u seriji na dve dobijene utakmice čekao Knor iz Bolonje, prvoplasirani iz grupe A. Knor je imao prednost domaćeg terana, a propozicije su bile takve da je u prvoj utakmici Partizan bio domaćin.

FIBA je dozvolila da se utakmica odigra u Beogradu. U "Pionir" nije došlo više od 4.500 gledalaca, a entuzijazam beogradskih navijača nije bio na nivou iz Fuenlabrade. Crno-beli su pobedili rezultatom 78:65.

Prva utakmica u Bolonji tesno je pripala domaćinima – 61:60. Uzbudljiva majstorica završena je pobedom Partizana 69:65. Pamti se zakucavanje Zorana Stevanovića koje table nije preživela.

Usledila je pauza od skoro pola sata koja je presekla dobar početak Italijana. Gađajući ih različitim predmetima, razočarana bolonjska publika ispratila je crno-bele na fajnal-for.

Tri poena, tri poena! Vreme je isteklo!

Partizan je u Istanbul krenuo u dobrom raspoloženju – avion sa Surčina nije ni poleteo, a doznalo se da je pomoćni trener Velimir Gašić dobio sina.

Filips iz Milana i strašni Doukins u dvorani "Abdi Ipekči" nisu sprečili Partizan da se plasira u finale. Huventud je u španskom okršaju ubedljivo savladao Estudijantes i zakazao treći susret sa Partizanom te sezone.

Sredinom drugog dela igre Partizan je vodio sa maksimalnih 55:45, ali se do kraja utakmice prednost polako topila. Igrao se poslednji minut utakmice, a na semaforu je pisalo 68:68. Viljakampa je promašio slobodno bacanje (šutiralo se "jedan za jedan") ali je loptu uhvatio Morales i iznudio peti prekršaj Danilovića.

I Morales je promašio slobodno bacanje, ali je Tompson u skoku loptu ćušnuo do Đofrese. Đofresa je potrošio 20 sekundi pa krenuo u prodor, obišao Đorđevića i pogodio preko Stevanovića.

Lopta je prošla kroz obruč i upala pravo u ruke Moralesu koji je naivno, ne dajući vremena svojim saigračima da se postave u odbrani, uručuje Koprivici. Koprivica izvodi loptu do Đorđevića, a on juri pored desnog auta, zaustavlja se pred linijom za tri poena, naskače na šut nogama okrenutim gotovo ka bočnom autu i rotirajući telo u vazduhu ispaljuje loptu ka košu...

"Tri poena, tri poena! Vreme je isteklo! Nemojte se ljutiti što sam zaćutao za trenutak. 71:70! Ja ovo u svojoj karijeri nisam doživeo"...

I domaći trofeji na broju

Pohod na evropski trofej i domaći teren na dva kraja Evrope nisu omeli Obradovićevu ekipu da bez puno problema osvoji i dva domaća trofeja.

Ligaški deo Prvenstva Jugoslavije, u kojem su još uvek igrale ekipe iz Bosne i Hercegovine, ali hrvatskih već nije bilo, Partizan je završio sa 20 pobeda i samo dva poraza – od Bosne i Rabotničkog, oba sa pola koša zaostatka.

Bilans nije pokvaren ni u plej-ofu, pošto je u dve utakmice polufinala ubedljivo savladana Sloboda iz Tuzle, a potom u finalu i Crvena zvezda sa ukupno 51 poenom razlike u tri utakmice u Beogradu.

Partizan je osvojio i treći trofej - Kup Jugoslavije na finalnom turniru u Nišu. U polufinalu je pobeđen Rabotnički iz Skoplja, a u finalu, prilično ubedljivo, i sarajevska Bosna rezultatom 105:79.

Bez prava na odbranu titule 

Željko Obradović je ostao trener Partizana i naredne sezone – 1992/93, a ispostaviće se i jedini koji je u toj deceniji vezao dve sezone na klupi crno-belih. Ipak, usled teških ratnih okolnosti, odlaska najboljih igrača, ali i manjka sreće u pojedinim utakmicama, druga Obradovićeva sezona u Partizanu završena je bez osvojenih trofeja.

Više puta je Obradović govorio da verovatno nikada ne bi postao ono što je danas, samo da mu je prva sezona u Partizanu izgledala kao druga.

Nakon osvajanja Evrolige u Istanbulu, kako to obično biva, od predvodnika šampionskog tima u Partizanu nisu ostale ni patike.

Bekovski tandem Saša-Saša preselio se u Italiju. Danilović u Bolonju, a Đorđević u Milano. Ivo Nakić vratio se u Cibonu. Talentovane Drobnjaka, Glintića, Nesterovića i Berića, Obradović je priključio prvom timu.

Zbog uvedenih sankcija Jugoslaviji, Partizan je izgubio pravo da brani osvojenu Evroligu i tako postao i ostao jedini tim u istoriji koji nije dobio priliku da veže dva evropska trofeja, iako je to pravo zaslužio i osvajanjem domaćeg prvenstva.

Ko se trojke lati, od trojke i strada

Da je Partizanu sreća okrenula leđa videlo se u prvenstvenim utakmicama sa večitim rivalom – od oružja kojeg su se crno-beli u istanbulskom finalu prethodne sezone junački latili, u dva ligaška susreta sa Crvenom zvezdom gorko su stradali.

Promašena trojka Nikole Lončara za izjednačenje u prvom i sa pola terena pogođena Aleksandra Trifunovića za pobedu u drugom, najavili su nevolje koje će Partizan imati sa Zvezdinom generacijom Obradović, Ilić, Jovanović, Trifunović...

Preko subotičkog Spartaka u polufinalu, Partizan se plasirao u finale gde je ponovo čekala Zvezda. Dok se Nikola Lončar nametao kao novi lider ekipe, dva puta su crno-beli dolazili do izjednačenja u finalnoj seriji, ali su crveno-beli slavili u majstorici i osvojili titulu nakon 20 godina čekanja.

Prethodno je Partizan ostao i bez trofeja pobednika Kupa Jugoslavije pošto je u finalu u Kosovskoj Mitrovici izgubio od OKK Beograda 104:91, predvođenog Zoranom Radovićem, tada već veteranom koji je karijeru privodio kraju.

Povratak kući nakon skoro 30 godina

Sezona bez trofeja u Partizanu nije pokvarila utisak koji je Željko Obradović u Istanbulu ostavio na Špance. Otišao je u Huventud i, kao i u Partizanu, već prve godine osvojio evropsku titulu, drugu od svojih ukupno devet.

Partizan je najbliže ponavljanju Obradovićevog podviga bio 1998. godine, kada je Milovan Kime Bogojević na polovini sezone preuzeo ekipu od Miroslava Mute Nikolića i odveo je na fajnal-for u Barselonu i 2010. godine, kada je tim Duška Vujoševića u polufinalu Evrolige nakon produžetka izgubio od Olimpijakosa.

Čekaju partizanovci povratak na krov Evrope, a bar jedan preduslov je sada tu – vratio se Željko Obradović.