Problem evropske i srpske košarke – Evroliga teži zatvorenom krugu, ali ne shvata šta sve gubi

Kada sam pisao o negativnom uticaju stranih igrača na srpsku košarku (ovde možete pročitati taj tekst), počevši od Crvene zvezde i Partizana, pa sve do Mladosti, Kolubare, Novog Pazara, Dinamika, Sloge i na kraju najviše – reprezentacije Srbije, samo se zagrebala površina problema koji vlada u čitavoj Evropi.

Evroliga, kao najjače evropsko košarkaško takmičenje, u velikoj meri utiče na taj problem, a njene najnovije odluke su još jednom potvrdile i istakle smer u kojem se košarka na Starom kontinentu kreće.

Na nedavno održanom sastanku Upravnog odbora Evrolige, doneta je odluka da berlinska Alba dobije dvogodišnju licencu za učešće u elitnom takmičenju, dok su pred dobijanjem dugogodišnje "A" licence ekipe Bajerna i Asvela.

To znači da će navedene tri ekipe imati osigurano učešće u Evroligi, bez obzira na rezultate i izdanja protiv ostalih evropskih klubova, ali isto tako i bez obzira na uspehe ili neuspehe u domaćem prvenstvu

Evropa bez srpske i jugoslovenske košarke – nezamislivo

Kako se pravi zatvoren krug učesnika Evrolige, sve smo bliže tome da Srbija, ali i prostor bivše Jugoslavije, polako ali sigurno gubi mesto u košarkaškoj evropskoj eliti.

To zvuči gotovo nemoguće, znajući da je evropska košarka utemeljena na uspesima srpskih i jugoslovenskih košarkaša i klubova, kao i da je naša zemlja svetski košarkaški gigant, što je dokazivala što kroz istoriju, što u današnjici.

Problem je naravno usko vezan za prirode finansija, što je, obrni-okreni, uvek ključni i presudni faktor današnjice. Međutim, marširajući ka novcu i njegovom obrtu, Evroliga i evropski klubovi ne shvataju šta sve usput gube i prosipaju.

Finansijska stabilnost je sintagma koju čelnici ovog evropskog takmičenja iznova i iznova pominju i koja je zvezda vodilja ka uspehu evropskih timova, pa se u traženju te stabilnosti zaboravlja tradicija, kultura i uspeh nečije košarke.

Pored očiglednog gubljenja smisla regionalnih i domaćih takmičenja, govorimo o gubitku velikog broja talentovanih igrača, koji ili ne dobijaju šansu u najvećim evropskim klubovima ili uopšte nemaju dodirnih tačaka sa Evroligom.

Domaći igrači na udaru

Prema istraživanju portala RunRepeat (koje detaljno možete pročitati ovde), broj minuta koji domaći igrači provode na parketu u Evroligi se u poslednje tri sezone smanjio za čak 36 odsto u poređenju sa prve tri sezone.

Broj je još veći kada se govori o igračima mlađim od 26 godina, pošto oni provode čak 66 odsto manje vremena igrajući za svoje timove.

Ogroman pad u minutima domaćih igrača beleže Turska i Italija (70 odsto), dok jedine dve zemlje koje daju više vremena svojim igračima danas nego što je to bio slučaj u ranijim godinama Evrolige, jesu Grčka i Francuska.

Srbija, koja je oduvek bila vodeća zemlja u davanju prednosti domaćim igračima u Evroligi, to više nije, pošto se sve više okreće strancima.

U poslednje tri sezone, udeo domaćih igrača u srpskim klubovima u Evroligi je 51,7 odsto, što je pad od 31 odsto u odnosu na ranije godine.

To se u najvećoj meri odrazilo na mlade igrače, koji ne mogu da dođu do izražaja u najvećim domaćim timovima, te se opredeljuju za alternativne opcije.

Na području čitave Evrolige, igrači mlađi od 26 godina manje vremena provode na parketu – 66 odsto.

U Srbiji je to 62 odsto, pa mladi srpski igrači igraju samo 21 odsto dostupnog vremena.

Onda dolazimo do problema sa reprezentacijom, uzevši u obzir da domaći igrači više ne igraju ključne uloge u mnogim domaćim ali i evropskim timovima.

Prosuti biseri

Luka Dončić je jedno od najvećih otkrovenja i uspeha Evrolige, ali i naravno evropske košarke generalno.

Slovenački košarkaš je parktično ponikao u Realu, sa kojim je prvi ugovor potpisao sa 13 godina, a za koji je debitovao sa tek 16 godina, čime je oborio rekord "kraljevskog kluba".

Nekoliko godina kasnije, iako još uvek tinejdžer, Luka odlazi za NBA ligu, gde se već u prvim danima dokazuje kao oformljen igrač i ličnost, sposoban za ogromne uspehe. 

Dončić je time učinio ogromnu uslugu evropskoj košarci, a primarno Evroligi, o kojoj se instantno u većoj meri pročulo i "preko bare" i pričalo kao o "prvenstvu odraslih, sposobnih igrača".

Nakon Lukine ruki godine u NBA ligi, ogroman broj igrača iz Amerike se radije odlučio na prelazak u Evropu, nego li razvojnu G ligu ili neku od zemalja na Dalekom istoku.

Evropski košarkaši imaju, utisak je, nikad veći uticaj na najjače klupsko košarkaško prvenstvo na svetu, ali primećujemo šablon da je sve manji broj onih koji su prošli kroz Evroligu do NBA.

Prošle sezone, najkorisniji igrač NBA lige bio je Janis Adetokumbo, koji je u Evropi igrao za Filatlitikos, klub u trećoj grčkoj ligi.

Najbolji defanzivac bio je Rudi Gober, koji je pre Jute igrao samo za Šole u francuskom prvenstvu.

Član prve petorke i samim tim najbolji centar NBA lige bio je Nikola Jokić, koji je u Ameriku otišao iz redova ekipe Mege.

Još neki od primera evropskih igrača koji su u svetski košarkaški vrh otišli ili sa koledža ili iz klubova koji nisu učesnici Evrolige su: Kristaps Porzingis, Nikola Vučević, Domantas Sabonis, Denis Šruder, Lauri Markanen, kao i nekada Parker, Novicki, Marčuljonis...

Što se tiče brojeva vezanih za igrače koji iz Evrolige idu u NBA, tokom prvih pet sezona, 33 igrača su na draft otišla iz Evrolige, odnosno 53 odsto od ukupnog broja biranih Evropljana.

Kada pričamo o poslednjih pet sezona, na draftu je birano 13 evroligaških igrača, što čini samo 37 odsto biranih Evropljana.

Svi na gubitku

Evroliga je tako u velikoj meri izgubila poverenje skauta, pošto se dokazuje da igranje u Evroligi nije neophodno kako bi NBA timovi primetili evropske "bisere". 

Bežanje ka zatvorenom sistemu takmičenja, pored pomenutog gubljenja značaja domaćih prvenstava u Evropi, od kojih bi neka bila ugašena, predstavlja problem i unutar same Evrolige.

U sistemu u kojem svako ima zagarantovano učešće bez obzira na rezultate, može se očekivati veliki pad u interesovanju nakon nekoliko odigranih kola. Vrlo brzo će se izdvojiti ekipe koje pretenduju na titulu, one solidne koje će se boriti za preostalih nekoliko mesta koje vode u plej-of i ekipe koje nemaju šanse i takmičarski motiv.

Pored pomenutog gubljenja identiteta klubova i učešća domaćih igrača, na udaru može biti i interesovanje publike i navijača, što se rezultuje i finansijski, a znajući da su finansije ono na čemu se insistira, čelnici elitnog evropskog takmičenja bi morali da razmisle o narednim koracima.