Da, tačno je, NBA Ol-star nikada nije bio bolji!

Ukoliko to pitanje postavite MVP-u glavne utakmice Kavaju Lenardu, ili pak Entoniju Dejvisu, koji ju je rešio pogođenim slobodnim bacanjem, odgovor bio gotovo izvesno bio potvrdan.

Međutim, ukoliko to pitanje postavite recimo košarkašu Orlanda Eronu Gordonu, čoveku koji je i drugi put u karijeri "opljačkan" u finalnoj rundi takmičenja u zakucavanjima, aposlutno sam siguran da bi odgovorio odrično.

No, dileme nema – ovogodišnje okupaljanje svih zvezda NBA lige nikoga nije ostavilo ravnodušnim i o njemu će se pričati. Dugo.

Nakon uvodnog i nešto sporijeg prvog dana u Čikagu posvećenog onima koji dolaze, pored raznovrsnog sadržaja drugi dan ovog trodnevnog "eventa" doneo nam je i kontroverzu, da bi se kulminacija dogodila u nedelju veče spektaklom na više nivoa.

Dobro osmišljen i svedeno izveden program posvećen tragično nastradalom Kobiju Brajantu "poveo" je legendarni igrač Lejkersa, Irving Medžik Džonson.

Potom ga je svojim zanosnim glasom i emotivnom interpretacijom nastavila kalifornijska pevačica Dženifer Hadson, da bi ga na posletku preuzeo reper Komon, koji je svojom naracijom o gradu Čikagu, košarci, Kobiju, ali o upornosti i istrajnosti (osnova Mamba mentaliteta) prosto digao "Junajted centar" na noge.

On je potom, vidno iscrpljen, pojedinačno publici predstavio i najavio svakog igrača učesnika centralnog događaja, među kojima je drugi put u svojoj karijeri bio i Srbin iz Sombora a centar Denvera – Nikola Jokić.

Novi sistem igre, po kojem je pobeda u svakoj četvrtini donosila novac koji će biti preusmeren u humanitarne svrhe, uz standardne atraktivne poteze uneo je i takmičarski značaj (treća četvrtina je završena nerešeno), da bi sve dobilo posebnu notu, kada je ukupnom skoru dodat Kobijev broj 24 i ciljani broj poena, odnosno "target score" bio stavljen na kotu 157.

Tada je u rezultatski ujednačenom duelu proradio "plej-of mod", te smo do kraja gledali za revijalne utakmice nekarakteristično jake i ozbiljne odbrane, snažne duele, napade sa ciljem i organizacijom, pa čak i koškanja igrača.

Ukratko, videli smo veliku glad za pobedom, što je takođe bio svojevrstan omaž pokojnom Brajantu.

A što je verovatno najbitnije, ljudi su bili vidno uzbuđeni, bili su "zabavljeni". Isporučena im je kvalitetna sportska drama. Možda scenarijski grubo osmišljena i vrhunski izrežirana, ali koga je na kraju briga za to? Sa merakom je ta priča popijena.

To važi i za one koji su "novi Ol-Star meč" gledali na televizijskim ili okeanima mobilnih telefona, a posebno za one koji su bili svedoci na tribinama legendarne dvorane u Čikagu. Takođe, reakcije koje sam video na Tviteru, ali i čuo od kolega novinara u pres centru bile takve da potvrde moj finalni utisak – desilo se nešto jedinstveno.

Ono što je meni lično posebno drago što sam sve prethodno napisano i doživeo na licu mesta, zaista osetio taj "vajb". Istina, nisam uspeo da uradim sve što sam planirao.

Prosto, ne može se sve fizički postići. Sada mi je jasno zašto medijske kuće, čije profile pratite na društvenim mrežama i preko kojih se svi o NBA ligi informišemo, na ovakve događaje šalju ekipe sa dvocifrenim brojem ljudi.

Pogrešna je bila i moja nada da će igrači biti skroz dostupni medijima. U stvari, i jesu bili. Ali u ograničenoj meri i samo na jednom mestu, "Medijskom danu". Stoga moja želja da recimo o pritisku sa kojim živi popričam sa Lebronom ostala je neispunjena.

Ipak, jesam uspeo da razgovaram sa nekim od uzora. I to dva najpoznatija NBA insajdera – Šemsom Čaranijom i Adrijanom Vojnarovskim, o čemu će tek moći da čitate u posebnom članku.

Na kraju, u nekoj vrsti zaključka, znam da su dve stvari su apsolutno sigurne.

Prva – Bio je ovo moj prvi NBA Ol-star vikend.
Druga – Neće biti i jedini.

Samo, nadam se nekoj toplijoj destinaciji u budućnosti. Neki Majami, ili Los Anđeles recimo...