Nije sramota da Srbija izgubi od Britanije, ali zašto baš u košarci

Velika Britanija je veća, moćnija, bogatija i populaciono brojnija zemlja od Srbije, te je donekle i normalno da U mnogim oblastima bude uspešnija. Ali košarka nije jedna od tih oblasti. Bar ne bi trebalo da bude ako se uzme u obzir talenat i istorija košarke u dve zemlje.

Međutim, juče je u Izraelu odigran upravo meč koji je tu hijerarhiju doveo u pitanje, bar kada su mladi košarkaši u pitanju. I pored čudnog sistema takmičenja za turnir u Tel Avivu, koji je upravo Britancima omogućio da i pored sva tri poraza u grupi igraju meč osmine finala (?!), poraz "orlića" jeste veliko iznenađenje i popriličan šamar našoj košarci.

Iako je na kraju dana najbitnije da mlađe selekcije razvijaju i stvaraju igrače za A tim, sa pravom se moramo zapitati da li ipak treba da brinemo za budućnost seniorskog tima kada oni koji dolaze ne uspeju da pobede tim Velike Britanije, koja, složićemo se, nije ni blizu košarkaške sile, a koja je pritom igrala bez svog najboljeg igrača Karima Kvilija, člana Real Madrida.

"Orlići" su prethodno u grupnoj fazi savladali na startu ekipu domaćina sa 92:81, potom u meču na mali broj poena poraženi od Ukrajine rezultatom 68:63 (mladi bek šuter Cedevite Olimpije iz Ljubljane Jusuf Sanon ubacio nam je 30 poena!), da je u poslednjem kolu grupne faze u verovatno najboljem meču na prvenstvu savladana Italija sa 73:69, uz fenomenalnu partiju Pecarskog (25 poena uz 13 skokova).

Ono što smo mogli da vidimo u Izraelu od ekipe koju sa klupe predvodi Oliver Popović jeste igra koja se zasnivala uglavnom na dve komponente – guranje lopte do jedinog centra Pecarskog, koji se timu priključio svega dva dana pre početka šampionata iz mlađe selekcije koja je zaustavljena u četvrtfinalu SP na Kritu, i loši procenti šuta spolja.

Pecarski jeste bio prva i odlična ofanzivna opcija, ali je njegova igra u odbrani protiv godinu ili dve starijih igrača bila u najmanju ruku diskutabilna. Uz to, njegov kasniji dolazak u tim i pored svih dobrih stvari koje je doneo izvesno je narušio hemiju ekipe i podelu uloga, koja se najviše odrazila na Momirova, Uskokovića i Marjanovića.

Nikola Mišković, jedan od najtalentovanijih u ovoj generaciji, uz to je imao izuzetno loš dan u meču protiv Britanaca, a sloboda u igri koju je imao u tom meču bila je kontraproduktivna za tim.

Rezime tog "spornog" meča osmine finala ukratko bi mogao da glasi ovako – egal utakmica u većem delu njenog toka, ali prednost konstantno na strani Britanaca. "Jurnjava" se na kraju nije isplatila, promašena bacanja u finišu i kasno "paljenje" šuterskog oružja.  

To su neki od problema što se samog prvenstva tiče, a kada govorimo o sistemskim problemima, uvek se posle poraza pokreću priče o sastavu ekipe, da li zaista igraju najbolji ili tzv. menadžerski igrači. U košarkaškim krugovima oni najnezadovoljniji postignutim u Tel Avivu ovaj tim nazivaju i "Beobasket reprezentacijom", jasno aludirajući na beogradsku menadžersku agenciju istog imena koja je dala najviše članova.

Sa druge strane, možda je glavni problem u rukovođenju od strane Saveza, u kojem se neretko donose odluke da treneri ne prate generacije kroz ceo put u mlađim selekcijama (od kadeta do mlade reprezentacije što bi bilo najlogičnije), već se gotovo po pravilu menjaju svakog leta i uvek počinju stvaranje tima "od nule".

I na kraju krajeva, da li se rad u klubovima i mlađim reprezentativnim selekcijama odrazio na to da izgubimo prepoznatljiv stil igre koji je godinama karakterisao naše reprezentacije, a koji su krasili timska igra i dobar šut, što recimo ni na ovom, ali ni na nedavno završenom svetskom juniorskom prvenstvu na Kritu nismo videli od srpskog tima? Za razliku recimo od Litvanaca, koji se gotovo slepo drže svog "fazona" i od njega ne odustaju, čini se da smo se mi fokusirali na forsiranje igrača koji su trenutno fizički najjači u svojim generacijama, a zapostavili negovanje esecijalnih stvari, "jugoslovenskog šmeka" i "srpskog štosa" u igri, po čemu smo (nekada bili) prepoznatljivi.

Naravno, mora se odati priznanje i Britancima, koji iako nisu poznati kao nekakava košarkaška nacija (fudbal, kriket, ragbi i tenis neuporedivo popularniji na Ostrvu), oni ipak imaju dobru organizaciju svoje nacionalne lige (BBL) zasnovanu na tržišnim principima, koja je solidno i gledana, gde gotovo svi profesionalni klubovi imaju i sistemski rade sa mlađim selekcijama, a iz koje povremeno iskoči neki veliki talenat.

Zanimljivo je u tom kontekstu podsetiti da je krajem prošlog i početkom ovog milenijuma desetak godina u Engleskoj radio i Nik Nurs, trener koji je nedavno odveo Toronto do titule šampiona u NBA ligi.