Jokićev zid

Nikola Jokić je superzvezda NBA lige, i to više niko ne spori. U sezoni na izmaku odigrao je i svoj prvi plej-of, gde je bio, blago rečeno, spektakularan. Ljudi se i dalje dive njegovim statističkim brojkama i lucidnim dodavanjima, a koliko je napredovao dokazuju i debate u kojima se Nikola spominjao kao legitiman kandidat za MVP-a lige.

Naravno, za sve to najzaslužniji je on sam. Ali, veliku pomoć u ovom usponu imao je od porodice, konkretno od svoje braće i devojke. To je Nikolin potporni zid.

Nikola ima dva starija brata, Nemanju i Strahinju, koji su se takođe bavili košarkom. Obojica su bila talentovana, ali nisu uspeli da svoj potencijal pretoče u uspešnu karijeru.

Strahinja, najstariji brat Jokić, igrao je profesionalno košarku u Srbiji (drugi i treći nivo takmičenja). Nemanja je pak svoju košarkašku sreću tražio "preko bare", pošto je pohađao Mersi koledž u Detroitu, a posle bio i na Long Ajlendu.

Zanimljivo je da obojica imaju bliske veze sa nekadašnjim NBA igračem i najbolje plasiranim Srbinom na draftu – Darkom Miličićem.

Strahinja je sa njim bio dobar drug, da bi kasnije postali i kumovi, dok je Nemanja, osim što je sa njim igrao, praktično godinu i po dana živeo u kući Miličića u Ročester Hilsu, prestižnom predgrađu Detroita i živeo nekarakteristično za jednog studenta.

"Živeo sam život NBA igrača. Vozio sam skupa kola, bio sam redovan na utakmicama Pistonsa i pravio sam najbolje žurke na univerzitetu – u Darkovoj kući, naravno", rekao je Nemanja 2017. godine novinaru Sports ilustrejteda.

I možda je upravo to jedan od ključnih razloga Jokićevog uspeha u najjačoj ligi sveta. Jedan Jokić je već video, pa i doživeo NBA iznutra, upoznao se sa iskušenjima. Logično, poučen ličnim iskustvom, doneo je odluku da sa starijim bratom, Strahinjom, ne dozvoli da se nešto slično dogodi "malom Nikoli", koga su još tokom zajedničkog života u Somboru "uzeli pod svoje" i narodski rečeno "čeličili".

Nikolina braća od njegovog dolaska u Denver, 2014. godine, brinu o njemu. Žive sa njim. I vode računa da ni jednog jedinog trenutka ne izgubi fokus, da ne skrene sa puta i da izbegne sudbinu njihovog prijatelja Darka, a delimično i Nemanje, koji imaju zajedničku stavku u košarkaškom rezimeu – nisu iskoristili svoj košarkaški potencijal.

Zato Nikola ima samo jedan zadatak – da igra košarku. Za sve ostalo brinu braća. A ostalo je puno toga, a sve bi moglo da se podvede pod jednorečenični termin – logistika. Tako Nikola ne brine o tome jesu li računi za kuću ili telefon plaćeni, da li u automobilu ima goriva, kako investirati novac zarađen po ugovoru ili kako organizovati putovanja i aktivnosti tokom slobodnih dana van sezone. Sve to rade Nemanja i Strahinja.

Bitnu ulogu u svakodnevnom Jokićevom životu, koji ne vidimo na malim ekranima, na sajtovima ili u novinama, jeste i njegova dugogodišnja devojka, odbojkašica Natalija Maćešić, inače ljubav još iz srednjoškolskih dana u Somboru.

Natalija je takođe naviknuta na američki život, pošto je, poput Nikolinog brata, studirala na univerzitetu u Oklahomi, gde je igrala za tamošnji odbojkaški tim. Sada, ona je redovna na utakmicama Nagetsa. Ali nije toliko žustra u navijanju kao što su to Nemanja i Strahinja, koji često, pored klasičnih "trenerskih" saveta mlađem bratu, umeju i da uđu u raspravu sa sudijama. Eto, čak i to ulazi u opis njihovog posla.

I tako, ukratko opisano, izgleda potporna struktura Nikolinog "zida". Naravno, ne treba prenebregnuti ni Nikoline roditelje, koji povremeno posećuju sinove u Americi, ali ni Jokićevog menadžera Miška Ražnatovića, čoveka koji je možda i najranije prepoznao njegov talenat i potencijal, a koji danas, osim što vodi brigu o njegovoj karijeri, praktično ima i ulogu Jokićevog glasnogovornika za srpske medije, s obzirom na to da je njegov klijent prilično zatvoren po tom pitanju.

Upravo je sve ove gore pomenute "elemente" Nikola Jokić spomenuo kada je na izlaznom razgovoru sa američkim medijima posle teškog poraza u sedmoj utakmici polufinala Zapada odgovorio i na pitanje svih pitanja – hoće li igrati za reprezentaciju ovog leta u Kini na SP?

"Videćemo prvo kako se ja osećam, šta tim misli o tome, porodica, moj agent, da li je to dobro za mene. Mnogo sam utakmica odigrao, ali nikada ne znate", rekao je tada Jokić.

Nema dileme – pritisak na Jokića povodom nastupa za državni tim je nenormalno velik, i on t,o koliko god štićen i na druge stvari fokusiran bio, sigurno oseća.

Iako je bio deo tima koji je na OI u Riju 2016. osvojio srebro i praktično propustio samo jednu reprezntativnu akciju u kojoj je mogao da učestvuje (Evrobasket 2017), u narodu, ali i u dobrom delu javnosti na njega se gleda posebnim očima. Autoru ovih redova čini se da je to nekakva mešavina razočaranja, ljutnje, nadanja i velikih očekivanja, a sve sa željom da se na košarkaški Mundijal ode u najjačem sastavu i napadnu Ameri i zlato.

Nadajmo se da će Jokić i njegov zid kroz sebe propustiti potencijalno istorijsko košarkaško leto u Aziji, a onda nastaviti da čuva srpski grumen zlata koji se brusi podno Stenovitih planina Kolorada.

Marko LjUBOMIROVIĆ (Marko Ljubomirović)