Košarkaški Serđo Leone

Utakmica je bila zbilja interesantna, sa dosta nadahnute igre, ali ni krajnji rezultat, pa ni same promene u vođstvu CSKA ne pokazuju koliko je ekipa Dimitrisa Itudisa ipak ceo ovaj događaj držala pod kontrolom. I već u ovoj rečenici, zapažam detalj, ekipu identifikujem po nazivu i po treneru, a ne po igračima.

A ko je igrao? Pa, igrali su razni, ali kad se podvuče crta bila je to ipak, pre svega, utakmica američkih igrača koji igraju u Evropi, a zašto da se lažemo – to su momci koji nisu bili dovoljno talentovani ili fizički i mentalno predisponirani da igraju u NBA. Pre nekoliko godina, delovalo je da se paradigma pomalo menja i da evropski igrači postaju stvar prestiža u najjačim evroligaškim ekipama, međutim, stvar se jako brzo preokrenula. Amerikanci su ponovo preuzeli primat i učinili evropsku košarku manje zanimljivom.

Razlog za to je zaista veliki odlazak talentovanih evropskih igrača u NBA. Dok je pre nekoliko godina izgedalo kao da će samo Makabi ostati jedini bastion u kom dominiraju američki plaćenici jer čak je i CSKA, poznat po svojoj naklonosti prema profesionalcima tog pedigrea, igrao u ritmu Miloša Teodosića i Nanda de Koloa, sada se sve preokrenulo.

Evropljani vrlo mladi hrle u NBA. Kada Real nije zadržao svoje mlade igrače poput Hernangomesa i Dončića, čemu su drugi mogli da se nadaju? Dok je pre par godina delovalo da se klatno istorije pomerilo u drugu krajnost – da sada manji istočnoevropski klubovi svoju kompetitivnost grade na Amerikancima, sve se vratilo na staro, a možda i postalo gore.

U čemu je problem? Pa, za početak, potpuna deregulacija koliko stranaca gde može da nastupa dovela je do toga da nema autentičnih lokalnih zvezda, da je sport apsolutno izgubio sponu sa svojom zajednicom. Turci igraju značajniju ulogu trenutno u utakmicama konferencijskih finala u NBA, gde Kanter nastupa za Portland, a Iljasova za Milvoki, nego u finalnim nastupima Efesa.

Košarka je postala jednolična i dobila je jednu snažnu auru nižerazrednosti. Pokojni Mirza Delibašić je svojevremeno govorio da NBA i evropska košarka nisu isti sport. Ali, kako sada to možemo reći kada NBA otpadnici čine okosnicu evropske košarke. U staro vreme su takođe ključni igrači velikih evropskih klubova umeli da budu Amerikanci, ali oni su bili samo dodatni kvalitet, kao uostalom i jugoslovenski internacionalci koji su dizali ekipe na viši nivo. Uostalom, čak su i Partizan sedamdesetih i Jugoplastika u vreme svojih trofeja imali Amerikanca licenciranog za kontinentalni kup.

Elem, veliko prisustvo Amerikanaca u Evropi, ali i veliko prisustvo Evropljana u NBA učinili su da te dve košarke uprkos razlikama u pravilima jesu isti sport. I u Evropi ga igraju oni koji iz ovog ili onog razloga nisu mogli u NBA.

Slična situacija bila je šezdesetih kada je krenula ekspanzija špageti vesterna. Američki su i dalje važili za najbolje i najpoznatije, ali su Italijani, često oslonjeni na lokacije u Frankovoj Španiji pokušavali da im konkurišu, dovodeći neafirmisane ili ocvale holivudske glumce. Dakle, situacija je bila slična. Dolazili su kauboji koji nisu uspevali da se plasiraju u američkim vesternima ili su u Evropi značili više nego u Holivudu koji ih je potrošio.

Film je međutim takva rabota da su autori špageti vesterna unoseći svoj evropski senzibilitet, elemente art filma, koketiranje sa marksizmom, neprestano pokušavali i da unaprede vestern i da u njemu ostave svoj pečat. Naravno da su oni sve vreme pokušavali da falsifikuju ugođaj američkog filma, da podvale gledaocima bofl robu, ali u rukama velikih autora, taj bofl je nekada postajao bolji od originala.

Serđo Leone je snimio neke vesterne koji važe za najbolje u istoriji žanra nezavisno od mesta gde su snimani. A Klinta Istvuda, glumca koji nije bio blizu ozbiljne afirmacije, učinio je klasikom žanra, a danas je on jedan od patrijarha američkog filma.

NBA liga je imala američke igrače koji su počeli karijeru u Evropi, jer se nisu isprva snašli u Ligi, a onda se na kraju vratili kući i afrimisali. Međutim, nijedan od njih nije ostvario karijeru kao Bil Rasel, Klint Istvud američke košarke.

No, za te vesterne, ključ je bio Serđo Leone, i samo je u sinergiji sa njim, kao i kasnije sa Donom Zigelom, Istvud mogao dostići taj inicijalni kulturni kapital koji je potom zaokružio sam.

Da li su ljudi poput Itudisa, njegovog učitelja Željka Obradovića ili njihove preteče Dušana Ivkovića taj košarkaški Serđo Leone? Teško. Naprosto evropska klupska košarka uprkos američkim igračima ne može nadmašiti američku klupsku košarku. I najjači evropski klub poput CSKA, po procenama stručnjaka, ne bi mogao imati više od deset pobeda u NBA sezoni, jer je broj kvalitetnih protivnika iznurujuće veliki.

Serđo Leone se može postati samo na reprezentativnom terenu, kada recimo kao Svetislav Pešić izbaciš američke profesionalce na Svetskom prvenstvu. Međutim, u tom opštem procesu delokalizacije sporta imamo problem da igrače sve manje zanima reprezentacija, zapravo jedino mesto gde mogu pokazati da su bolji od Amerikanaca, i to paradoksalno baš zbog igranja u NBA.

No, ako je NBA liga onih koji su na terenu, a Evroliga onih koji su na klupi, kako objasniti fenomen da u poslednje vreme sve više evropskih trenera visoke reputacije, pa čak i legendarnog statusa, odlaze da budu asistenti?

Ruku na srce, i Leone je počeo kao asistent legendarnom američkom reditelju Robertu Oldriču (koji je tad takođe bio nepoznat), ali to je bilo vreme kada je bio neafirmisan. Kako objasniti odlazak čuvenog velikana evropske košarke Etorea Mesine (koji je u samom vrhu autoriteta sa Ivkovićem i Obradovićem) da radi kao asistent Grega Popoviča? Kako objasniti odlazak trofejnog Serđa Skariola na klupu Toronta koji vodi debitant na mestu glavnog trenera Nik Nurs? Ako je sedeti na klupi pored sede glave Popoviča još i razumljiv ulazak u nekakvo Veće staraca, sedenje na klupi sa debitantom je zbunjujuće?

Dok je odlazak mlađih neafirmisanih trenera kakvi su bili i naši Igor Kokoškov i Aleksandar Džikić bilo zanimljivo sticanje iskustva i afirmcije, na kraju je Igor bio prvi Evropljanin na klupi NBA tima, predvodeći Finiks sanse, onda veterani kao Etore Mesina deluju kao Mita Pantić u Tesnoj koži koji je uprkos zrelim godinama mlađi referent.

Ponovo, treba naglasiti da su Amerikanci imali trenere koji su stekli ime u Evropi, pa tek onda došli u NBA, ali to nikada nisu bili stranci, i da su neki od njih bili nadomak velikih uspeha kao D'Antoni i Blat ali nisu još uvek ušli u Panteon struke.

Kako se reaguje na odlazak trenera iz Evrope? Pa dosta zanimljivo, recimo dolaskom legendarnih američkih trenera. Prošle sezone u Italiji se obreo Leri Braun, neumitno usmeren u springfildsku Kuću slavnih, a njegov kolega sa te putanje, takođe doajen, Rik Pitino, došao je u Panatanaikos. U toj razmeni, čini se da je Evropa prošla solidno. Došli su veliki pedagozi sa ozbiljnom koledž i NBA karijerom, pa ipak ostaje pitanje mogu li evropski klubovi pratiti zamisli takvih stratega u kadrovskom pogledu? Čini se da je Braunov rad u Italiji na kraju više bio farsa efektnija na pres konferencijama nego na terenu, premda je Pitino u Atini napravio neke mudre poteze i konsolidovao inače limitiranu ekipu.

Suočeni smo sa rizikom da se evropska košarka pretvara u takmičenje otpadnika iz NBA, a srpska košarka deluje kao to isto samo sa Amerikancima za skromniji džep. Srećom, mi sada posle skandala u ABA ligi imamo svoj vestern.

Kao u Rundekovoj pesmi Šejn, Beograd i Podgorica postali su premali za Čovića i Bokana, i u njima nema mesta za po jednog od njih. U danima opšteg sunovrata celog sporta na nivou kontinenta, mi smo svemu dodali novi spor, i on nas naravno dekoncentriše u periodu kada je važno biti mudar. Za to vreme, već smo došli u fazu da se američkim igračima daju pasoši kako ekipe ne bi bile uskraćene za njihovu pomoć u srpskim takmičenjima.

Kao što je guranje poslužavnika Lakija Topalovića u Šijanovim Maratoncima citat Serđa Leonea, tako se čini da smo i mi deo svega ovoga. Razlika je samo u tome što mi citiramo, a ne kreiramo.