Laza Grk – košarkaški Morinjo iz Skoplja

Ranije te 1970. godine, Lečić je kao prvi trener vodio juniorski tim Jugoslavije na EP u Atini. Tada su juniori bili kasnije uspešni igrači – Srećko Jarić, Miroljub Dugi Damnjanović i Branko Kovačević.

”Kad je meni Piva rekao da nam je trener jun. Rep Grk, ja sam rekao ’Pivo, pa na Krstu ima deset trenera, kako Grk?’, a on kaže ’Ma nije Grk, njega zovu Grk’, pošto je on po ocu Lečić a po majci Grk. Neverovatan čovek, nijedan jezik ne govori kako treba, sa njim je zadovoljstvo… I onda smo počeli da se okupljamo. Onda je došao Srećko, onda je došao Branko. I napravili smo neku generaciju koja je… Što kaže Srećko, to su nam dve ili tri godine najlepšeg okupljanja”, kaže Damnjanović. 

”On je bio atipičan upravo po svom ponašanju, bio lik koji je plenio svuda gde god se pojavio. Mi smo imali privilegiju da budemo deo tog tima, ja pogotovo jer sam se kasnije priključio ekipi, tad sam bukvalno počeo da igram košarku. To vreme koje smo proveli sa njim, možda smo mogli da postignemo i više, s obzirom na nivo talenta koji smo imali”, nadovezuje se Srećko Jarić. Njihov drug i saigrač iz te generacije Branko Kovačević dodaje: 

”Istina je da je bio specifičan lik u jugoslovenskoj košarci. Kao trener je bio i na momente nimalo sladak, a opet sa druge strane znao je i da se našali, i da tu splasne atmosfera, i da nas primiri. Ja lično više suza sam prolio zbog njega, ali od smeha. To je zaista omiljen lik kada sve saberemo, i način na koji se on ophodio prema protivnicima. Često je to bilo u sukobu sa fer-plejem, ali kad sve pogledamo i zaokružimo, on je drag lik jugoslovenske košarke.”

Ipak, Sovjetski Savez je sa čuvenim Aleksandrom Belovom bio nepremostiva prepreka u polufinalu, a naši sagovornici različito gledaju na taj rezultat. 

”Odigrali smo slabo. Ja moram da ovako javno, pred mojim drugarima kažem da sam ja najslabije odigrao to prvenstvo i da se javno izvinimo Lazi Lečiću”, iskreno će Dugi Damnjanović, dok Jarić gleda malo drugačuje na to prvenstvo.

”Mislim da to nije bio neuspeh. Kad pogledamo sastave ekipa, gde smo mi imali nesreću da idemo na SSSR, koji je imao jednog Aleksandra Belova. Mi koliko god da smo bili talentovani, nismo imali takvog igrača, koji je jednostvno pravio razliku. I mi smo imali nesreću da igramo sa njima u polufinalu, i nismo mi tu ništa spektakularno izgubili, to je bilo da kažem na ivici”, kaže Jarić.  

Laza Grk je trenerski zanat pekao u Beogradu, a trenersku karijeru napravio vodeći njegov Rabotnički 11 sezona, sa kojim je bio stabilan prvoligaš i učesnik polufinala evropskog Kupa kupova.  

”Ono što je nama poznato je o košarci – Rabotnički je bio najborbeniji tim i on je taj tim kontrolisao. Njegova umešnost je bila u motivaciji. On je nalazio sto načina da motiviše igrače. Da nečiju izjavu u novinama, nekog protivničkog trenera da protumači, da je iznese na sto i da im objasni sa ’evo, vidi kako nas potcenjuju, vređaju’ i to je dizalo njegov tim. Oni su igrali strahovito borbeno, poznati su po tome, a to je u stvari njegov stil”, ističe Kovačević. 

Pored toga, vodio je čačanski Borac do najboljeg plasmana u jugoslovenskoj ligi – četvrtog mesta u sezoni 72/73, jedinoj u kojoj su Kićanović i Mišović igrali zajedno. Dva puta se vraćao u taličnu Ljubljanu kao trener Olimpije, a sa Arisom je bio prvak Grčke 1991. godine, u finalu pobedivši PAOK Dude Ivkovića. 

Ipak, ono po čemu ga većina ljubitelja košarke pamti su njegov temperament, ponašanje na klupi i gafovi koje je neretko pravio.  

Evo nekih kojih se sećaju njegovi igrači…

”Kad smo prvi put bili u Atini na Balkanskom prvenstvu. Mi smo bili generacija mlađa godinu dana od te koja je igrala. Bili smo onako mladi, neformirani i smešni. I Laza odlazi na sastanak o parovima, šta već ima predstavljanje. Vraća se i kaže: ’Ispričao sam o vama takve stvari, usrali su se od straha, kad vas budu videli, upišaće se od smeha.’ I to je nešto, to može da padne na pamet samo čoveku takvog duha, takvog razmišljanja, takve reakcije. I kako je on pokušao da neki naš hendikep pretvori u prednost”, otkriva Jarić. 

”On je sapleo našeg kapitena Ražnja u Čačku za vreme utakmice. I onda kaže ’izvini’. U kontri, i on ga saplete. Publika ćuti, jer u Čačku svi znaju košarku. Dok nisu videli da je izvinjenje bilo, a onda su počeli da tapšu”, priča Damnjanović.  

Branko Kovačević se priseća anegdote iz juniorske reprezentacije sa Balkanskog prvenstva 1969. godine. 

”Igrali smo protiv Grka finale i kod njih je igrao jedan bek, agresivan, brz, spretan, a i sklon provokacijama. Laza je napravio sastanak sa nama i kaže svom igraču Georijevskom Bušturu ’Ima da ga nema’, a Buštur kaže ’U redu je’. A meni nije jasno šta to znači, kako da ga nema, šta on to može da uradi na utakmici da ga nema. Počinje utakmica, Grk ozbiljan, prodire. U jednom trenutku on u napadu, bez lopte na penalu. Georgijevski se hvata za glavu, za zube. Skaču sudije, isključuju ga, samo što mu lisice nisu stavili. Laza ne skuplja tim nego ide ka Bušturu i pita ga ’Jel' foliraš?’. Ovaj klima glavom. I kad idu prema igračima pita ga ’Šta si mu uradio, šta si mu uradio?’, a ovaj kaže ’Uštinuo sam ga’. I ovome je reakcija bila glavom i mi smo ih sa 20-30 razlike dobili. I to je za mene bio šok, nisam mogao da verujem, ali je bilo korisno”, uz osmeh priča Kovačević. 

”I milijardu takvih slučajeva je bilo. I sad da ne bismo zabašurili trenersko znanje košarkaško, on je nama obogatio život”, dodaje Damnjanović, a Srećko Jarić se nadovezuje. 

”Mislim da je po tome i bio specifičan, jer on i možda pokojni Ciga Vasojević su bili treneri drugačiji od svih. Imali su tu neku harizmu koja nije bila tipična za to vreme. Mislim, u ovom sadašnjem vremenu šou biznisa, oni bi bili spektakularni, ali stvarno, spektakularni.” 

Lazar Lečić je u vreme strogih pravila ponašanja nalazio način da ”opušta” ondašnji sport svojom harizmom. A o kakvoj harizmi je reč, najbolje govori to što mu na proslavu rođendana i Svečanu akademiju u Skoplje dolaze igrači koje je trenirao pre 50 godina.

Marko LjUBOMIROVIĆ (Marko Ljubomirović)