Nemac koji je promenio košarku

A sve je počelo davne 1994. u nemačkog gradu Vircburgu, u Bavarskoj. Tada je sin bivše košarkašice Helge Novicki i nekadašnjeg nemačkog rukometnog reprezentativca Jorga Vernera, nakon što je trenirao tenis (koji i danas rekreativno igra i u kojem je vrlo dobar) i rukomet, i nakon što je naglo porastao, odlučio da pređe na košarku.

Počeo je u lokalnom klubu "DJK Vircburg", gde je upoznao trenera Holgera Gešvindera, sa kojim je ostao u kontaktu i radio sve do poslednjeg dana karijere.

Upravo je Gešvinder "ubedio" Dirka da ozbiljno zagrize u profesionalnu košarku, rekavši mu posle kratkog perioda specifičnog rada (uglavnom na šutu i napadu) da mora da izabere između toga da bude loklana zvezda i ima osrednju karijeru ili da se astetski posveti košarci, trenira svaki dan i zaigra sa najboljima. Nakon dva dana razmišljanja mladi Dirk je izabrao ovo drugo i hvala mu na tome.

Brzo je svojim radom, ali i visinom, zaslužio mesto u prvom timu drugoligaške ekipe koja se nekoliko godina borila za ulazak u prvu, Bundesligu. To su uspeli tek nakon što je Gešvinder postao prvi trener tima, a Dirk dobio svu slobodu u igri, i to na poziciji krila, što je u to vreme bilo suprotno tendencijama. Godine 1997. konačno uvodi tim u najviši rang i biva proglašen za najboljeg igrača Nemačke, da bi godinu dana posle toga učestvovao na "Najki hup samitu", gde već tradicionalno snage odmeravaju najbolji mladi igrači iz SAD i Evrope, i gde je sa 33 poena, 14 skokova i tri ukradene lopte zaludeo skaute NBA timova, kojima je tada bilo jasno da nemački vunderkind spreman za ulazak u najjaču ligu sveta.

Najveću želju da ga draftuju pokzali su Rik Pitino i Don Nelson, a bolje pozicije i više sreće imao je Nelson, koji ga je 1998. godine nakon trejda uzeo od Milvokija, koji ga je prethodno draftovao sa devete pozicije. Iste godine potpisao je i Stiv Neš.

Tada je otpočela misija "teladi" koja je kao krajnji cilj postavila osvajanje šampionske titule. Ceo proces je potrajao do 2011. godine, kada je ekipa prevođena "prajm Dirkom" srušila supertim Majamija i obezbedila mesto u istoriji.

Bitan događaj za Dirka ali i franšizu iz Dalasa bila je kupovina 2000. godine, kada je klub postao vlasništvo Marka Kjubana, kontroverznog milionera, koji je uprkos svojim neretkim ispadima veoma voljen i cenjen kod igrača koji su nastupali u tom timu.

Tako je i sa Dirkom, koji je često isticao podršku koju je dobijao od njega. Omogućio mu je da već pomenuti trener Gešvinder postane trener u sistemu Dalasa, da dobije vrhunske uslove za trening ali i da dobije dovoljno kvalitetan tim za napad na titulu.

Dva puta su igrali u finalu, oba puta protiv Majamija. Prvi put, 2006, pobedio ih je Dvejn Vejd uz pomoć Šekila a mnogi će reći i sudija. Osveta, i to veoma hladna servirana je pet godina kasnije, u finalu 2011, kada je Dirk potpomognut Kidom, Čendlerom, Merionom, Terijem, Bareom i našim Peđom Stojakovićem, iznenadio supertim u koji je došao Lebron Džejms, ali i Kris Boš.

Promenio je "Dirkenštajn" način na koji košarku igraju visoki igrači. Pokazao da i oni mogu da rešetaju, a njegov skok-šut sa "bacanjem" unazad (fade-away) prethodno oslanjajući se na jednu nogu postao je njegov trejdmark, ali i zaštitni znak čitave jedne ere NBA lige, koja će se zvanično završiti kada i poslednji Mohikanac toga doba i jedno vreme Dirkov saigrač Vins Karter odluči da kaže "dosta je". Navodno, to će se dogoditi sledeće godine u ovo vreme...

Rezime impresivne karijere Novickog u NBA ligi kroz brojke izgleda ovako: postigao je 31.560 poena i šesti je strelac u istoriji lige. Ispred njega su samo velikani poput Karima Abdul-Džabara, Karla Melouna, Kobija Brajanta, Lebrona Džejmsa i Majkla Džordana!

Gledajući celu karijeru, prosečno je ubacivao 20,7 poena. Bio je MVP lige 2007. godine i MVP finala 2011. godine. Čak 14 puta je bio učesnik Ol-stara, a četiri puta u najboljoj petorci NBA. Mora se napomenuti i da je član elitnog kluba 50-40-90 (procenti šuta za dva, tri i jedan poen).

Uz to Dirk je i van terena bio velik. Ostao je veran i lojalan Mevsima do kraja, a često je uzimao mnogo manje novca nego što je mogao, a sve da bi pomogao rukovodstvu da može da napravi što bolji tim i dovede što bolje igrače. Nije otišao ni kada se pod nejasnim okolnostima raspala velika trojka, koju je činio sa već pomenutim Nešom i Majklom Finlijem. 

Takođe, poznat je i po svom humanitarnom radu, koji je sprovodio posetama dečjim bolnicama svih godina, a za koji je javnost saznala relativno skoro.

Na oproštaju od publike u Dalasu u svojstvu igrača, Dirk nije krio veliku zahvalnost ali ni suze.

"Pokušavam moje joga-disanje, ali ne pomaže. Ovo je neverovatno emotivan trenutak. Mnogim ljudima morao bih da zahvalim, od vlasnika Marka Kjubana, trenera, saigrača za ovu 21 godinu, a i navijača koji su me podržavali. Mnogo sam vas 'provozao' kroz uspone i padove, a vi ste ostajali uz mene. Na tome sam vam zahvalan. Imao sam preko 200 saigrača tokom karijere, svi su mi pomagali, na ovaj ili onaj način, previše ih je da bih poimence spominjao. Hvala i prijateljima koji su došli da me isprate, mnogo njih je doputovalo iz celog sveta, otac i sestra iz Nemačke... Ostao sam bez teksta zbog toga. Bila je ovo neverovatna 'vožnja', hvala vam svima na tome", rekao je tom prilikom Novicki.  

Vlasnik Mark Kjuban je tom prilikom pred svima obećao tri stvari harizmatičnom Nemcu – zaposlenje do kraja života u klubu, povlačenje dresa i broja 41 i veliku statuu ispred "Ameriken erlajns arene". Sve je to zaslužio svojim radom, a zaslužio je i mirnu i lepu penziju koja će sasvim sigurno biti "prekinuta" još jednom ceremonijom – onom kada bude ozvaničen njegov ulazak "Kuću slavnih" u Springfildu.

Marko LjUBOMIROVIĆ (Marko Ljubomirović)