Nenad Krstić, košarkaška penzija u destileriji rakije

Otkud ideja za pravljenje rakije? Obično tvoje kolege ulaze u poslove s nekretninama ili otvore kafić...

"Ja sam dugo razmišljao. Imao sam voćnjak, a zemlju sam kupio pre pet godina, dok se ideja javila pre jedno deset godina. Smatrao sam da treba da napravim neki proizvod koji će biti prepoznatljiv, da napravim jedan brend, proizvod koji će biti svetski poznat. Mnogo puta sam igrajući u inostranstvu čuo 'šljivovica, šljivovica', svi znaju za srpsku šljivovicu, i onda sam hteo da napravim nešto nesvakidašnje".

Tako je nastala Krlovača, kako je u šali zovu srpski košarkaši. A kako se rodila ideja?

"Kada sam se oporavljao, mnogo puta sam vežbe radio u nekom ležećem položaju i onda razmišlja čovek šta i kako. Hteo sam da budem malo van klišea, nisam hteo da ulažem u nešto gde se obećavaju enormni dobici, već sam pravio neku skroz drugu priču, da budem malo avangarda po tom pitanju. Ne znam da li sam uspeo, ali nema puno mojih kolega koji se bave ovim."

Nekoliko bivših reprezentativaca u košarci sada se bavi poljoprivredom: Uroš Tripković, Marko Kešelj, Drako Miličić...

"I Kosta Perović je kupio zemlju. Skoro sam ga sreo, kupio je 20-30 hektara kod Niša. Ima, ima i dosta onih koji razmišljaju o tome. Milenko Tepić je kupio sad zemlju. Ima, i meni je to drago, jer sad svi oni kupuju, razmišljaju, sade, a pre jedno desetak godina, kad se meni rodila ta ideja, čak i taj Kešelj... Ja kada sam mu to tada pričao, on je rekao 'dobro, ajde, ti idi u to tvoje selo pa sadi šljive, šta već', a kada sam čuo da je posadio borovnice, onda mi je prvo bilo smešno, ali i drago što je i on shvatio da bez zemlje nema ništa."

Počeci u "srpskoj Bolonji"

Biznismen Nenad Krstić počinje tamo gde je počinjao košarkaš Nenad Krstić. Bilo je to u vreme kada je Kraljevo imalo nadimak "srpska Bolonja". Dva kluba igrala su u prvoj ligi i bila veliki rivali. Ono što su Virtus i Fortitudo za Bolonju, to su bili Sloga i Mašinac za Kraljevo.

"Nenad Krstić se nije pojavio slučajno. U vreme kada se on pojavio, u Kraljevu je stasavala jedna dobra generacija sportista i košarkaša, već je stasavao i jedan ozbiljan klub. KK Mašinac, koji je nastao pri Mašinskom fakultetu u Kraljevu. Nenad je definitivno bio najtalentovaniji u toj generaciji i to se posle i pokazalo u onome što je postigao u svojoj karijeri, ali je ta generacija napravila sjajne rezultate", kaže kraljevački sportski novinar Aleksandar Daišević.

Miloš Babić i Vlade Divac su došli do NBA lige, a počeli u Slogi. Krstić je ka najjačoj ligi sveta krenuo iz Mašinca, kluba koji danas ne postoji.

"U njegovoj zgradi je živeo bokser iz Bosne Drago, prijatelj moj, koji je jednog dana došao kod mene i kazao: 'Jarane, da znaš kakvog igrača imam.' Ja sam mislio da je vezano za nekog iz Bosne, međutim, to je bio Krle, koji je živeo zajedno sa njim u ulazu", priseća se Žarko Krivokapić, tada trener mlađih kategorija u Mašincu, dok njegov kolega Dragan Stefanović prepričava Krstićev prvi trening sa prvim timom.

"Ja se sećam kada je on došao, prvi trening, još kao kadeta smo ga doveli. Posle par nekih vežbi i rada, na pola treninga u jednoj pauzi mi priđe jedan stariji igrač i pita: 'Je li, bre, ko je ovaj mali ovde?' Rekoh to je naše kraljevačko dete, za koga smo procenili da treba da ga uključimo u prvi tim i on mi kaže: 'Ej, ovaj će da završi u NBA ligi.'"

Prve utakmice Nenad Krstić odigrao je u čuvenoj "Kutiji šibica", kako se često naziva stara dvorana pored Ibra.

"Ja sam hteo da treniram i ranije, ali sam počeo 1995. Tada je bilo dva tima, krcata hala sve do tamo negde dvehiljaditih. Zato je Kraljevo i dobilo nadimak 'srpska Bolonja', dva prvoligaša, Sloga i Mašinac. Nažalost, Mašinac sada ne postoji kao klub. Tih godina je stvarno bilo zadovoljstvo trenirati košarku u Kraljevu i igrati, za mlađe kategorije, za kadete kad sam igrao, gde je utakmice gledalo po 500-600 ljudi, napuni se hala."

Ljudi u Srbiji zaduženi za mlade košarkaške talente Krstića su prvi put primetili u Čačku 1998. Odigrao je odlično na juniorskom turniru i privukao pažnju ljudi iz beogradskog Partizana.

"Jeste, tu u Čačku je bio prvi turnir gde su se ljudi hvatali za glavu. Da niko u Jugoslaviji (SCG, šta je već bilo)... da su pitali: 'Gde je ovaj bio dosad? Kako ga ti skauti nisu primetili'", kaže Stefanović.

"U Čačku su osvojili tu srebrnu medalju, izgubili od Beovuka u finalu, ali je godinama kasnije Mašinac iz te generacije crpeo igrače, a u kojoj je bio Krstić", naglašava Daišević.

"U suštini, Peca Jaćimović me tada primetio, prepoznao i doveo u Partizan, odnosno prepustio ljudima iz Partizana", dodaje Krstić.

U Beogradu je, nakon godine privikavanja, dobio priliku da sarađuje sa legendarnim trenerom crno-belih Duškom Vujoševićem. Bila je to odlična priprema za odlazak u NBA ligu.

"Posle te prve godine dolazi Duško Vujošević, koji je prepoznao taj moj talenat i želju za napredovanjem. Više tu želju i taj rad, jer ja nisam bio najtalentovaniji u toj ekipi. Dao mi je šansu, kasnije sam uz njega sam dosta napredovao. Sledeće godine i draftovan...", kaže Krstić.

Let preko "bare" 

Krstić 2004. u najjaču ligu sveta ušao je na mala vrata, iza kojih ga je dočekao jedan od idola iz detinjstva.

"Dolazim i u NBA na mala vrata. Niko ne očekuje ništa. Imam Alonza Morninga. Idol. Ostala je u dečačkoj sobi tu u stanu u Kraljevu slika Alonza Morninga. Ja sledeće godine odlazim u Ameriku i saigrač mi je taj koji je bio na posteru u sobi gde sam spavao 4-5 godina pre toga i to mi je bilo prosto neverovatno", ističe Krstić.

Nenad kaže da mu je na početku američkog života bilo teško, nije igrao, ali se i nije mirio sa tim. Radom je naterao ljude iz Nju Džerzija da mu daju šansu, a veliku ulogu u njegovom napretku imao je i plejmejker Džejson Kid, sada član Kuće slavnih.

"Igranje sa Kidom je velika privilegija i možda najveća stvar u mojoj karijeri. Pojavilo se i posle njega dobrih igrača, ali takav sklop igrača i osobe ja nisam sreo u svojoj karijeri. Pomogao mi je dosta na terenu i doprineo da imam takve brojke i da igram na takvom nivou."

U sezoni 2006/07, Krstić je bio veoma blizu nastupa na Ol staru.

"Te godine sam čak imao i priliku da se nađem na Ol staru. To malo ljudi zna, ali ja sam znao jer su mi pričali ljudi iz kluba. Te godine je Šekil bio povređen, i Ben Valas, i Iglauskas. Svi centri na Istoku su imali neke probleme, a ja sam imao prosek od 17-18 poena i išao uzlaznom putanjom i onda sam se povredio", otkriva Krstić.

Koliko je bio cenjen u Americi, svedoči priča Krstićevog kuma.

"Što bi rekao čuveni američki trener Bob Tejt daleke 2007. godine, kada sam boravio u Njujorku i kada se Nenad niotkuda pojavio i postao ime uz čuven trojac Kid–Karter–Džeferson, 'Your friend is big name'. Prema tome, big nejm jednom, onda je to celog života...", kaže Marko Starovla, Krstićev kum i nekada takođe košarkaš Mašinca.

Kasnije sledi kratka epizoda u ruskom Trijumfu, pa povratak u NBA, gde je nosio dres Oklahome. Tada su počinjale sada već velike zvezde – Durent, Vestbruk, Harden...

"Jako dobro iskustvo. Oni su mene tada predvideli da budem jedan od starijih igrača, sa 27-28 godina i imao sam neku ulogu mentora. Kasnije se desio trejd u Boston i potpuno drugačije iskustvo tamo, gde sam imao u svlačionici šest-sedam što sadašnjih što budućih članova Kuće slavnih. Vrhunski trener Dok Rivers. I hteli su oni mene da ostave, ali opet se desio taj peh, taj lokaut i ponuda CSKA, koja se ne odbija..."

Baksuzno mesto

Moskovljani su 212 centimetara visokom Kraljevčaninu tada ponudili i dobar novac, i dobru priliku da se bori za titulu najboljeg u Evropi. I bilo je to u najboljim igračkim godinama...

"Bila je to moja 28. godina, razmišljao sam, bio sam sedam godina u NBA, nisam osvojio ništa na klupskom nivou jer je tamo mnogo teško osvojiti prsten, nisam bio ni blizu toga i hteo sam onda da osvojim Evroligu. Smatrao sam da sa CSKA imam najbolje šanse", iskren je Krstić.

Ipak, za tri godine provedene u moskovskom gigantu, nije uspeo. Godine 2012. je bio blizu, baš blizu, ali je trofej Evrolige "ukrao" Jorgos Printezis iz Olimpijakosa, košem u poslednjoj sekundi.

"To je možda i najteži poraz u mojoj karijeri, verovatno i u karijerama ostalih igrača u timu. Nažalost, to se dešava. Šiškauskas promaši dva bacanja, ne može mu se ništa zameriti, čovek koji je do tada šutirao 90 posto sa penala i to je očigledno neka sudbina. Iako ne verujem toliko u te stvari, neverovatno da se sve tako napravilo, ta utakmica je bila specifična. Šta da se radi, dešava se, ali baš da se desi u istoj hali 'Sinan Erden', gde smo dve godine ranije izgubili polufinale sa reprezentacijom (od Turske, aut Tundžerija), i to baš nesrećno, što je za karijeru jednog košarkaša mnogo. Izgubiti polufinale SP u poslednjoj sekundi, i finale Evrolige, onako, može da se okarakteriše da sam gubitnik, ali jednostavno to je sudbina", sa setom priča Krstić.

Zbog trofeja koji su mu izmakli, zbog povreda koje su ga mučile, Krstić je zaradio i epitet baksuza. Mada će on to u šali često prebacivati na svog kuma, koji je gledao veliki broj njegovih utakmica.

"To je krivica moga kuma, nije do mene. Moje je bilo da budem sa druge strane i da bodrim, a onda je uvek ispalo na kraju "pa što ste dolazili, šta ste radili...". Međutim, to je tako, neki životni splet događaja, sport je takav...", dodaje kum Starovla.

Noga Kerema Tundžerija u autu i poraz od Turske u polufinalu Svetskog prvenstva 2010. godine jedan je od najupečatljivijih momenata u Krstićevoj reprezentativnoj karijeri. 

"Ta utakmica sa Turskom, gde igrate pred 15-20.000 Turaka, gde je hala puna dva sata pre početka utakmice, mi smo stvarno odigrali dobro, ali te sudijske odluke su dosta uticale na rezultat. Kasnije sam ja sa Keremom pričao o toj utakmici. Svi znaju da ne igramo za reprezentaciju zbog para, ali te godine nismo imali nikakve premije, ja sam onda malo kasnije, ne možete odmah posle toga tako pričati, ali kad sam kasnije saznao kolike su oni premije imali, onda sam rekao, da gledaoci ne protumače pogrešno, ali oni su jednostavno morali da pobede", evocira uspomene Krstić.

Još jedan ne baš lep događaj iz iste godine obeležio je igranje Krstića u dresu Srbije. U sklopu priprema za šampionat u Turskoj, naš državni tim je tradicionalno učestvovao na "Akropolis kupu" u Atini, ali se utakmica prijateljskog karaktera sa domaćinom nije baš prijateljski završila.

"To je neka stvar kojom se ja ne ponosim previše. Ja sam reagovao u afektu. Onaj Skorcijanitis je krenuo prema meni i ja sam uhvatio prvo što mi se našlo pod ruku, da tako kažem. Ja stvarno nisam hteo ništa, bilo je tu nekih čarki Teodosića i nekog od Grka. Ja sam bio jako nervozan. Malo ljudi zna da mi je supruga tada bila u devetom mesecu, ja mesec i nešto dana na putu... Na kraju mi je stvarno bilo žao, kasnije sam se više puta izvinio Burusisu. Kešelj ga je čak pozvao ovde kod mene u destileriju, i on je to prihvatio. Da li će se to i desiti, nije bitno, ali mi je jako drago što je prihvatio to moje izvinjenje."

Novi teren – destilerija 

Ako Kešelj uspe da Burusisa dovede u Ratinu kod Kraljeva, srpski i grčki centar mogli bi degustiraju nekoliko vrsta rakije. Vlasnik destilerije kaže da voće nabavlja iz Kraljeva i šire okoline. Za sada ima pet zaposlenih i puno strpljenja, jer u ovom poslu bukvalno vreme je novac. A dobra rakija mora da odleži.

Šta sve leži ovde?

"Ovo je otprilike šljiva pretežno. Ima nešto malo jabuke, imamo ideju da i dunju malo barikiramo, ali pretežno je šljiva, 2016. godište, mada ima neke i od ove godine. Radili smo i kalvados, francusku rakiju, odnosno ceđenje jabuke, koja ide na duplu destilaciju i onda u bure neke dve godine. To smo ove godine proizveli, jako smo zadovoljni kako je ispalo. Tako da je to otprilike to. Od ovih buradi što su zapremine 220 litara sva su puna na moju sreću, i mi se trudimo, izašli smo na tržište sa nekim količinama, uspostavili smo neki kvalitet sa tendencijom da on ide samo na gore, nikako da opada", priča Krstić u delu za odležavanje rakije.

Da otkrijemo široj publici ime brenda, da li si odlučio?

"Jesam, ime brenda je Troglav. Mnogo ljudi me pita, prvenstveno moji prijatelji iz Slovenije da li je to po Triglavu, Slovenci će svi to da piju. Rekoh da jeste, za vas jeste, nema veze. Šalim se. Ima tu planina Stolovi i vrh je Troglav, jedan od najviših, blizu vazdušnom linijom. I ja kada sam razmišljao kako bismo mogli da damo ime, hteo sam da bude nešto onako neprepoznatljivo svima, a opet da bude poznato, i sad se ljudi hvataju malo za tog slovenskog boga Triglava/Troglava, mislim da je ime koje ulazi u uši onako brzo. Dakle, Troglav rakija iz Destilerije 'Krstić'".

Ipak, među košarkašima je poznatija kao Krlovača?

"Pa da, to ako pitate Kešelja. Dobro, to je tako, Krstić rakija, jer ljudima iz košarkaškog sveta je interesantno što ja proizvodim rakije i onda naravno da će da tako kažu, Krletova ili kako već."

Odakle Destilerija 'Krstić' nabavlja sirovine tj. voće?

"Ima nešto i mog voća, ali moj voćnjak je pretežno šljiva. Imam i kruške, ali to je vrlo mlad zasad. Ovde u principu ima dosta sirovina, voćarski je kraj. Tako da tu, taj kraj, Trstenik, Kruševac, Topola... dunju smo nabavljali u selu Tavnik ovde pored, koje je poznato baš po dunji, gde je svi proizvode. Dakle, neki region, nekako je najisplativije, a i ja se trudim da preradim koliko god mogu da i ti ljudi imaju neku korist od toga, da ne bude da sam ja ovo otvorio samo zbog svog interesa. Imam tu i nekih četiri-pet zaposlenih, što mislim da je dobro jer polako i neki drugi ljudi vide korist neku i interes u tome. Kada je sezone imamo i po 10-15 zaposlenih, što na dnevnicu što na mesec-dva dana, tako da za početak nije loše."

Plan za izvoz, igrao si u Americi i Rusiji?

"Mislim da ima šanse, pošto smatram da je rakija kvalitetnije piće i od votke (pogotovo) i viskija, koji je ništa drugo do rakije od žitarica. Mislim da ima prostora, ali ja za sada nemam te količine i ne bih hteo da budem neozbiljan. Hoću da postignem vrhunski kvalitet, a za vrhunski kvalitet šljive je potrebno vreme, koje ne može da se kupi. Kao i sportu, nema prečice. To stalno spominjem, u prozvodnji rakije nema prečice i morate da prođete ceo put da biste postigli to što hoćete."

Gde vidiš sebe za 10-20 godina?

"Ja sam u ovu priču krenuo ne da bih zaradio, daj bože da bude. Više sam krenuo da bih sebe ispunio i imao neku svoju priču. Mogu da kažu ljudi da je imao uspešnu karijeru i tako dalje, ali po meni je bitno da se ostvarite i u drugom poslu. Ja ako napravim dobru rakiju i vi meni kažete, ili ljudi kažu da je dobra rakija, meni je to satisfakcija broj jedan. Da sam ja uspeo, naravno uz saradnju sa svim mojim ljudima, da napravimo dobar proizvod. A druga satisfakcija je da za 10-20 godina imamo prepoznatljiv brend, da se širimo, da ovaj objekat živi sam od sebe. Meni je ideja da u bliskoj budućnosti napravim jednu degustacionu prostoriju sa par apartmana, prvenstveno za svoje prijatelje i sebe gde ću imati gde da boravim, da se zaokruži ta priča. Možda kasnije i proizvodnja sokova, džemova. Da oživim ovaj kraj i stvorim neku priču koja će iza mene da ostane. Sećaš se ono što smo ranije pričali u intervjuu, na mala vrata. I ovde ja ulazim na mala vrata i to je negde neka moja cela životna priča, da tako kažem", završava razgovor Nenad Krstić i nazdravlja čašicom kvalitetne šljivovice.

Marko LjUBOMIROVIĆ (Marko Ljubomirović)