"Namiguvanje" i leskovački Stokton i Meloun

"Znate kako, ako se igra u 6, u 4 se već zatvorila hala, to je sve bilo puno, znači sve. To je 4-5 hiljada. Jer košarka je ovde bila, imam onu majicu: Leskovac, grad košarke", kaže Aleksandar Vasić Genta, legendarni ekonom Zdravlja.

Košarkaška čaršija se verovatno pita gde je danas dvojac Miljan-Žuća? Miljan Pavković ima 37 godina, igra za slovenački Šenčur, završava studije iz turizma i sporta jer želi da se bavi trenerskim poslom. Pronašli smo ga u Beogradu, slučajno i uz puno sreće.

"Sa Žućom se nisam video sigurno dve godine, sa Jocom možda i duže a svi zajedno nismo bili na jednom mestu jedno pet-šest godina", otkriva Miljan i pristaje da zajedno krenemo put Leskovca. 

Dolazak u Leskovac podsetio je Miljana Pavkovića na ono vreme, onu atmosferu, onu košarku i one navijače.

"Nažalost, Zdravlje više nije u prvoj ligi, što mislim da je velika žalost za grad Leskovac i ljude u njemu koji su voleli i i dalje vole sport. Svaka utakmica je bila praznik, svaka utakmica je bila puna hala bez obzira da li se igra protiv Zvezde, Partizana, Sloge, Borca... Nebitno, uvek je bilo po 5-6 hiljada ljudi i to navijača Zdravlja, ne nekih drugih. Atmosfera koju su pravili je bila neverovatna i retko ko je mogao nas da dobije u Leskovcu", priseća se Miljan. 

Čim smo stigli u Leskovac, pozvali smo i Mitića, mada nismo imali prevelika očekivanja. Dok je još bio najveća zvezda u gradu, nije mnogo voleo medije. Bilo je priča da je imao i posebnu klauzulu u ugovoru, samo on, da ne mora da priča sa novinarima. Ali, niko mu to nije zamerao, jer je davao i po 40 poena. Međutim, to je radio i zato što je imao svog Stoktona.

"Pravog asa i treba da čekate", bilo je prvo što nam je Žuća Mitić rekao, a onda počeo priču o čuvenom pik en rolu:

"Taj čuveni pik end rol to smo ja i Riko Nišavić počeli da igramo, on (Miljan) je bio mali tj. mlad. Mi smo to nastavili, i to niko nije mogao da brani. Ja mislim i dan danas, u Evropi što se igra ne može da se igra kao što smo ja i on igrali. Ja sam igrao na poziciji 4-5, on na poziciji 1, imao je fantastičan pregled igre. Jednostavno, to treba da se doživi da se sa njim igra, a i on sa mnom", ističe Mitić. 

Miljan se nadovezuje i klima glavom.

"I tad sam klimao glavom, on je bio glavni, zato smo ga i čekli. Žuća je birao trenutak kada se igra taj pik en rol. Ili kad Joca kaže ili kad Žuća klimne glavom ili kako smo mi zvali tu akciju „namiguvanje", tj kad namigne meni ja znam da se igra ta akcija. Prva stvar u celoj to priči je ta njegova blokada, koja je bila takva da ja ostanem sam po dve sekunde. Ako oni mene odbrane, onda on ostane sam", dodaje Pavković.  

Naravno, neko je morao da da svu slobodu ovoj dvojici igrača. Bio je to trener Jovica Joca Arsić.

"Praktično nije bilo nikakve prozivke, u tranziciji se znalo otprilike ko je koja pozicija, malo iza polovine Mitić je postavljao visoke blokade i onda je njihovo bilo da kao na džojistiku navođenjem odbrambenog igrača na blokadu obezbede sebi neku prednost i da dalje 'čitaju', u zavisnosti od toga kako se odbrana kreće. Oni su donosili odluke", otkriva Jovica Arsić, tada trener Zdravlja a sada šef struke čačanskog Borca. 

Zbog takve saradnje, neretko su Miljana i Žuću poredili sa Stoktonom i Melounom iz Jute. 

"Pa, bili smo bolji od njih, pošteno", kaže Mitić.

"On (Žuća) je belji od Melouna, a ja sam crnji od Stoktona", dodaje Pavković. 

Malo ko je od protivničkih ekipa mogao da pročita ovu akciju. Zapravo i ako bi je pročitali, nisu mogli da je brane. Osetili su to i košarkaši tada moćne i bogate Budućnosti u četvrfinalu Kupa 2000 u Čačku. Podgoričani su tada bili u seriji od čak 72 pobede. I svi su računali na 73. Čak i Žuća Mitić.

"Mi tada odemo, Dragan Arsić je pomoćni terner bio. Igramo sa Budućnosti u Čačku, kup je bio. Ja sam lovac inače, Jovičin brat isto. Mi se dogovorimo da idemo sutradan u lov, kupimo prase. Papak kaže gubimo dvadest razlike, prase nas čeka ujutru, sve. Mi dobijemo, tad su bili Topić, Topalović, Gašo Pajović, pokojni Haris Brkić. Mi oderemo Crnogorce, u svlačionici se svi raduju, ja i on stali - šta ćemo sad čoveče?". 

Sledeće godine finalni turnir održan je baš u Leskovcu, i malo je falilo da se se sve završi kao bajka. Ipak, Partizan je bio prejak.

"Pa, iz ove perspektive i nije baš malo falilo. Mi za taj uspeh realno nismo bili spremni psihološki. Mislim da smo pobedu u polufinalu protiv Radničkog previše slavili. Sa ovom pameću bi se verovatno drugačije ponašali. Ali tad smo dali najviše što smo mogli u tom momentu, ali to je bilo dovoljno tek za učešće u finalu. Šteta što smo propustili tu priliku, mada je realno Partizan u tom trenutku bio bolji tim od nas", iskren je Joca Arsić. 

Nije to bio kraj slavnog doba košarke u Leskovcu i tandema Pavković - Mitić. Sledeće godine, igrali su evropski Kup Radivoja Koraća protiv Bešiktaša. Međutim, u upravi kao da su sedeli Piroćanci a ne Leskovčani."Mnogo je veći problem bio to što su neki članovi uprave, ja sam to tek kasnije saznao, vršili pritisak na igrače da ne daju sve od sebe jer je takmičenje u Evropi mnogo skupo. Onda su se određeni igrači zabrinuli kako ćemo sa platama. Mislim, nismo imali apsolutno uslove da damo svoji maksimum tamo, i mislim da je to prevagnulo", otkriva Arsić i iznenađuje Pavkovića.

"Ja to nisam znao, ali stvarno je malo falilo. Mi smo dobili ovde 11 razlike, i tamo smo išli sa nekom namerom da i ako izgubimo, da to bude sa manje od 11 i bili smo jako blizu."

U to vreme Žuća je dobijao brojne, bogatije ponude za prelazak u velike beogradske klubove. Želela ga je i šabačka Iva, čiji je trener Milovan Stepandić imao zanimljivu ideju - da ga upari sa legendarnim Mijailom Grušanovićem:

"Zvao me Stepi, u Šapcu da odem, sa Mikanom da me spoji. Tad su davali jednog golfa, tad je bio golf jedinica u modi. Špile je tražio dva... Ima priče i dogodovštine mnogo", kaže Mitić.  

Uspešan period u tadašnjoj veoma jakoj JUBA ligi potrajo je još 3-4 godine, odnosno do odlazaka naših sagovornika - prvo Joce i Miljana i na posletku Žuće. Snimaka iz tih vremena gotovo da i nema po televizijskim arhivama, a nažalost ni dobre košarke u Leskovcu.

"To mi se ne sviđa u gradu Leskovcu, što škole košarke gledaju samo da se uzimaju članarine, a da li će biti igrač sutra ne. Ja ne znam da li smo mi iz Leskovca posle Labovića FMP-u prodali nekog igrača. Svi oni idu negde, Amerika, Tunguzija, Indija a nema ih nigde na mapi! E to je ostalo - Žuća, Miljan, Mikica, Marko... To se pamti", šalje jasnu poruku legendarni Žuća. "

A kako je sada, u današnje vreme, kada pogledate na tribine?

"Nikako, jer ja ni ne gledam na tribine više jer nemaš kog da vidiš...", nadovezuje se popularni Genta.

Miljan danas ima 37 godina, Žuća je napunio 50 a obojca i dalje aktivno igraju. Primera radi, Meloun i Stokton su igrali do 42. Zanimalo me je da li "namiguvanje" radi i danas?

Od kad niste igrali ovaj pik en rol? Razumete se i dalje?

Žuća: "Pa dugo, od 2004.godine. Ali dalje kožemo da igramo to...

Miljan: "To ne mora da se uigrava..."

Žuća: "Samo da se pogledamo u oči što se kaže i to je to."

Miljan: "Tačno se znalo ko šta radi..."

Da li bi ova igra mogla da prolazi u današnjoj košarci?

Žuća: "Da, mada su sad malo drugačija pravila, sada su blokovi rigorozniji, svira se sve i svašta. Ranije je to moglo, malo držanje, malo ovo-ono i prolazilo je. Ali, inteligancija je inteligencija, to nema".

Miljan: "Našli bi mi neki način..."

Miljana Pavkovića kao u Leskovcu pamte i u Vršcu, a igrao je u skoro svim zemljama regiona, dok je Žuća Mitić iz svog Leskovca išao samo na jug.

"Ja se i sa ovim dičim što sam uradio. Ja sam počeo u 21,22 godine, poosle vojske da igram. Makedonija me cela voli, poštuje i zna. Uvek kada dođem na granicu svi skidaju kapu, gde si Žućko i to je to", kaže Mitić.

Znači, ipak ostaje najupečatljivije Žuća, Miljan i Zdravlje Leksovac?

"Uvek, znači uvek", zaokružuje i zavrpava ovu priču čuveni Žuća Mitić.