Five – Out: Poslednja metamorfoza NBA lige (prvi deo)

Atlanta hoksi su se 2014. godine ušunjali u plejof sa odnosom pobeda i poraza od 38-44 i za to bili nagrađeni utakmicama sa prvoplasiranim timom Istočne konferencije u regularnoj sezoni, Indijana pejsersima. Taj tim Indijane nije ušao u istoriju po osvojenoj tituli i nedugo zatim je u potpunosti razmontiran, ali je svakako zapamćen kao jedan od boljih u ovom veku, pa i dalje, po defanzivnom učinku sa svega 88,6 primljenih poena po utakmici ili 95,5 primljenih poena na stotinu defanzivnih poseda (Potonja metrika se uglavnom uzima kao verodostojnija jer eliminiše faktor tempa kojim se igra utakmica – jedna ekipa može primati manje poena od druge iz jednostavnog razloga što se njihove utakmice igraju sporijim tempom i samim tim na njoj bude manje šuteva i poena). I dok je cela petorka Indijane bila izuzetna u obavljanju odbrambenih zadataka, veliki deo zasluga ide centru Roju Hibertu, koji je koristio svojih 218 centimetara i 122 kilograma da svede protivnike na mizernih 40,4 odsto šuta iz reketa.

Kada je, povrh generalne razlike u kvalitetu Indijane i Atlante, bilo jasno i da se prvi centar Hoksa, Al Horford, kao i njegova zamena Gustavo Ajon, neće oporaviti od povreda za ovu seriju, mnogi su predviđali tzv. „čišćenje", tj. pobedu Indijane od 4-0 u seriji i plasman u polufinale konferencije.

Atlanta je bila prinuđena da za poziciju centra bira između veterana Eltona Brenda i Pere Antića, tridesetjednogodišnjeg rukija koji je voleo da šutira trojke. Majk Budenholcer, trener Atlante i doskorašnji asistent Grega Popoviča u San Antoniju, odlučio se za Antića, uprkos tome što je on većinu svoje karijere proveo na poziciji krilnog centra, i naložio mu da se u napadu kloni reketa.

„Iako Pero nije sjajan šuter za tri poena, rekli smo mu da šutira što češće jer smo želeli da 'izvučemo' Hiberta iz reketa.", rekao je kasnije Keni Etkinson, Budenholcerov asistent.
Antić je šutnuo čak 42 trojke za 170 minuta koliko je proveo na terenu u toj seriji. Uprkos tome što ih je pogodio svega sedam, iliti užasnih 17 odsto, Atlantin trik je upalio – Hibert je bio prinuđen da provodi više vremena van reketa nego što je to prijalo i njemu i Indijanijoj defanzivnoj strategiji u celini. Odjednom, najkompaktnija odbrana lige izgledala je razvučeno i zbunjeno, a reket koji su tako religiozno branili bio je mnogo prohodniji.

Indijanin napad, na drugoj strani, patio je pod teretom veće utrošene energije i pokrivanja više prostora u defanzivi. Na kraju, Indijana je ipak prošla dalje, ali značajno teže nego što se očekivalo, pobedivši sa 4-3 u seriji.

Stručni štab Atlante je, međutim, video dovoljno – Al Horford je proveo celo leto radeći upravo na šutu spolja i u narednoj sezoni je šutnuo i pogodio više trojki nego ukupno gledano u prethodnih sedam godina, a Hoksi su imali jednu od najboljih sezona u svojoj istoriji, ostvarivši čak 60 pobeda u regularnom delu.

NBA je, kao i svako drugo takmičenje u bilo kom sportu, imitatorska liga. To je značilo da Five-Out era može da počne. To je, takođe, značilo i da je košarka na rubu verovatno poslednje metarmofoze koju trenutna pravila dozvoljavaju. (Termin Five-Out odnosi se na napadačku postavku u kojoj je svih pet igrača pozicionirano van linije za tri poena.)

• • •  

Trinaestog novembra 1967. godine Indijana pejsersi gubili su od Dalas čeperalsa u tadašnjoj ABA ligi sa 118:116 na sekund pre kraja utakmice. Igrač Indijane, Džeri Harknes, primio je loptu i, u nedostatku vremena za bilo šta smislenije, bacio je ka dvadeset osam metara udaljenom protivničkom košu. Sekund kasnije, kada se lopta od table odbila u koš, oduševljenje u velikom delu publike, pa i kod samih košarkaša, bilo je tačno 33,3 odsto slabije nego što bi bilo kasnijih godina. Razlog – ogroman deo prisutnih u dvorani i dalje je bio nenaviknut na šut za tri poena koji je uveden te godine, te su mislili da je Harknes zapravo izjednačio rezultat a ne doneo svojoj ekipi pobedu.

ABA liga (American Basketball Association) bila je zanimljiv projekat na mnogo načina. Ono što ih je razlikovalo od NBA lige u to vreme je to što su bili spremni da čuju, ali i da usvoje ideje fanova, pa su tako imali takmičenja u zakucavanju, igrali su sa patriotskom crveno-belo-plavom loptom, a njihovi tereni imali su i liniju za tri poena, što je zapravo već bila oko šest godina stara ideja prvi put primenjena u ABL ligi, koja je ugašena posle samo sezonu i po.

NBA, međutim, nije uvela liniju za tri poena sve do 1979. godine i tek tada se odlučila da sledi primer rivalske lige, koju su u međuvremenu pripojili. Treba, pak, reći da su treneri bili podjednako spori u adaptaciji svoje strategije na ovo novo pravilo, uz nekoliko izuzetaka, poput Rika Pitina, čiji su Njujork niksi bili prvi tim sa prosečno dvocifrenim brojem šutnutih trojki po utakmici (13) u sezoni 1988-1989. Primera radi, prve sezone timovi su šutirali manje od tri trojke po utakmici u proseku. Do kraja osamdesetih uglavnom ispod i dalje zanemarljivih pet.

Leri Bird, bez dileme jedan od boljih šutera koje je ova igra ikada videla, rekao je jednom prilikom: „Nikada nismo vežbali trojke. Tokom jednog intervjua su me pitali da li smo crtali akcije koje bi za cilj imale da koriste moj šut spolja, ali nama tako nešto nikada nije padalo na pamet." Predsednik Boston seltiksa, legendarni Red Ojerbah, bio je još izričitiji: „Nije nam potrebna trojka. Kažem im – neka ostave našu igru na miru."

Broj šuteva se povećao devedesetih, pogotovo tokom privremene promene, tačnije smanjenja udaljenosti linije za tri poena. Međutim, on je, sa manjim talasanjima, stagnirao na oko 13 sve do početka dvadeset prvog veka.

Lako i lenjo je reći da NBA treneri tog vremena možda nisu bili dovoljno inovativni i da nisu imali sposobnost da uvide širu sliku, da prepoznaju koliko je moćno oružje imati vrhunskog šutera za tri poena, čak i kada on zapravo ne šutira (ovo se odnosi na tzv. „gravitaciju", tj. koliko ofanzivni igrač „privlači" defanzivnog iliti koliko blizu ovaj mora da ga čuva, što značajno utiče na ostale košarkaše na terenu). Iako je nesporno da je postojala prepreka u vidu dogmatičnosti, istina je, međutim, da je tadašnji američki košarkaški sistem, i dalje okrenut tradicionalnom pozicioniranju igrača naspram današnjeg fluidnijeg, skoro bezpozicionog modela, proizvodio košarkaše koji su bili toliko dominantni u reketu da bi jednostavno bilo neozbiljno tome ne prilagoditi timsku strategiju.

Iz ovoga se može pogrešno zaključiti da osamdesete i devedesete nisu dale vrhunske šutere. Njih je itekako bilo. Međutim, oni su uglavnom bili „vrhunski" u šutu sa poludistance, a treninzi očito nisu bili osmišljeni tako da se njihovom šuterskom talentu „doda" još nekoliko metara razdaljine. Povrh toga, ukoliko u celoj petorci samo jedan košarkaš može sa pristojnim uspehom da pogađa spolja, neutralisanje te pretnje je mnogo izvodljivije.

Teško je tačno odrediti momenat kada se šut za tri poena učvrstio kao osnovno obeležje većine timova u ligi. Nešto lakše je, međutim, utvrditi kada je počeo da se pomalja kao obeležje uopšte, a ne puka nužda.

Godina je 2004. i NBA liga, i dalje pod blagim mamurlukom trećeg i poslednjeg odlaska Majkla Džordana u igračku penziju, kljukala je svoje pratioce supertimom Lejkersa predvođenim O'Nilom i Brajantom, sjajnom timskom košarkom Sakramento kingsa i Dalas meveriksa i talentima u naponu snage – Vinsom Karterom i Trejsijem Mekgrejdijem. Individualni kvalitet i tvrde a samim tim često i tesne, neizvesne utakmice, značili su da će liga ostati atraktivna i podjednako finansijski isplativa. Međutim, iza potemkinovske, svetlucave fasade koševa u poslednjim sekundama, zverskih zakucavanja i stidljivog poređenja Kobija Brajanta sa Džordanom, NBA liga se, u strateškom, filozofskom smislu, vrtela u krug.

U toj predvidljivoj napadačkoj ispraznosti, u jednobojnoj leguri izolacije, igre jedan-na-jedan i dominacije odbrambeno izvrsnih timova koji su igrali izrazito sporu košarku – pre svega Detroit pistonsi i San Antonio sparsi – „ludi naučnik" iz arizonske pustinje, Majk Dantoni ispustio je urlik negodovanja koji će odzvanjati modernom košarkom mnogo duže od „sedam sekundi ili manje".

KRAJ PRVOG DELA